-
- Popularno:
- KO KRIJE DRAZIN GROB? Diskusija o...
- Da li startovati zauzetu devojku?
- Preko 100.000 večeras na protestu...
- "Ovo je propala zemlja!" Poljaci...
- FBiH obustavila saradnju sa RS!
- Džeki Čen ambasador EXPO 2027
- Kako izdržavate sa ljudima?
- Hrvatska i Slovenija - potpisali vojni...
- "Reset" odmor za žene
- Eparhija dalmatinska napala Dinka –...
Drevna Persija - uspon carstva od antike do njegovog procvata pod muslimanima
- Začetnik teme Rogonos
- Datum pokretanja
qvey
Primećen član
- Poruka
- 974
Koji uspon Persije pod Islamom i Arapima pa oni su izgubili pod njima svoju posebnu kulturu..svoju religiju..svoje pismo sada pishu varijantom arapskog pisma..malo prilagodjenog sadasnjem Persijskom jeziku mnogi Iranski jezici su u tom procesu i izumrli ili se pretvorili u zalosne ostatke na dijalekatskom nivou..sam danasnji Persijski jezik je pun Arabizama i Arapskih reci..takodje su i duboko semitizovani kao nacija zbog vishe od hiljadugodishnjeg mesanja sa Arapima a i Persijom i okolnim krajevima od propasti Sasanidske Persije nisu nikad pa ni do danas vladali Persijanci nego Vladari Arapskog Turkijskog i dr porekla..nebih voleo da i nas nekim cudom istorije zahvati takav tzv..procvat..
Шахрвараз
Početnik
- Poruka
- 10
Гилан и Табаристан - reliquiae reliquiarum Сасанидске државе
Ако погледамо карту Омејадског калифата у свом највећем територијалном опсегу, можемо примијетити ,,рупу'' у новоосвојеном персијском тепиху - појас стијешњен између Каспијског језера и планинског вијенца Албурза који ова арабљанска династија није успјела да потчини. То су регије Гилан и Табаристан, које ће остати уточиште зороастријских војвода (спахбеда) читав вијек након што је Сасанидска држава пропала у остатку Ирана.
Главни извор о приликама у Гилану и Табаристану током седмог и осмог вијека је Ибн Исфандијаров Тарих-и Табаристан, састављен у тринаестом вијеку и дијелом заснован на легендама, а неке податке даје и ел Табари. Први примарни арапски извори помињу некаквога спахбеда који влада у Табаристану 698. године. Поред - истини за вољу - оскудних и често сукобљених писаних извора, нађени су непосреднији материјални остаци у виду кованог новца спахбедске династије Дабујида са почетка осмог вијека, који својим изгледом имитирају стил шаханшаха Хозроја II Парвиза, датовани по годинама од почетка владавине Јаздегерда III (чак и након његове смрти 651. године).
По Ибн Исфандијару, Дабујиди воде поријекло од сасанидског шаханшаха Замаспа (владао од 497. до 499. г. н. е.), а који са историјске сцене нестаје када се на пријесто враћа његов старији брат Кавад I. Према истом извору, свргнути Замасп се склонио у Јерменију, и тамо је преко сина Нарсија добио унука Пируза. У свом полемичком дјелу из 2008. године - Decline and Fall of the Sasanian Empire: The Sasanian-Parthian Confederacy and the Arab Conquest of Iran - историчарка Парванех Пуршаријати сматра да не треба олако одбацити Ибн Исфандијарове наводе, уклапајући причу Замаспа и Пируза у политичке прилике Сасанидског Ирана.
Пируз се у Гилану даље оженио ћерком локалног властелина те са њом добио сина, кога Ибн Исфандијар биљежи као „Џиланшаха”, а овоме се затим родио син „Џил-и Џиланшах” - Гил Гавбара. По легенди, „Џил-и Џиланшаху” је астролог прорекао да ће једнога дана овладати Табаристаном, па се он са двије краве пјешке запутио у том правцу. По тој епизоди остаће му надимак Гавбарих - крављи посвећеник. „Џил-и Џиланшах”, односно Гил Гавбара, наводно осваја Табаристан од пређашњег господара Адара Валаша, кога Пуршаријатијева доводи у везу са парћанском породицом Карена. Адар Валаш је, каже се, писао свом суверену Јаздегерду III (посљедњем сасанидском шаханшаху), и молио га за помоћ. Јаздегерд III је наводно, по сазнању да Гил Гавбара потиче из Сасанове лозе, њему уступио власт над Табаристаном. Овладавши тако Табаристаном, Гавбара узима титулу Гил-Гилан Фаршвадгаршаха (Фаршвадгар је стари назив за планине Табаристана), и према старијој историографији оваква политичка сцена ће дочекати арабљанске освајаче.
Арабљани продиру у Сасанидско царство у више наврата, почевши још од првог калифа Ебу Бекра, да би за владавине његова насљедника Омера до ногу поткули сасанидску војску у Бици код ел Кадисије 636. године. У Табаристану их срећемо тек 650.-651. када склапају мир са Гавбаром и хорасанским спахбедом Фарухзадом (кога Парванех Пуршаријати идентификује са парћанском кућом Испахбудана). Око Фарухзада се окупила локална властела, и каже се да је 'имао ауторитет над Табаристаном' - ел Табари наводи да је пред надирућим арабљанским освајањем овај Фарухзад понудио Јаздегерду III да се склони у Табаристан, што је злосрећни шаханшах одбио, тражећи спас даље ка истоку (гдје ће и погинути 651. године). У којој је мјери (ако уопште и јесте) Гил Гавбара/„Џил-и Џиланшах” био потчињен Фарухзаду није сасвим јасно - старији историчари су или сматрали да се ради о истој особи, или би поистовјећивали Гиловог унука Фарукана са овим Фарухзадом (како уосталом наводи Encyclopaedia Iranica).
Ова двојица моћника ће владати још петнаест година по склапању мира са Калифатом, након чега „Џил-и Џиланшаха” насљеђују синови Дабујих и 'Бадуспан' (по свему судећи титула падуспан, а не лично име). Дабујих влада из Гилана, а 'Бадуспан' из Рујана, док је исток Табаристана у Фарухзадовом домену. Спахбеда Фарухзада убија парћански велможа Валаш из куће Карена - вјероватно исти онај који је од Гавбаре, по легенди, раније изгубио власт над Табаристаном. Фарухзада ће наслиједити млади син Сухраб, након што Валаша послије седмогодишње владавине убију присталице куће Испахбудана. У међувремену умире и Дабујих (син Гавбаре), након чега на сцену ступа његов син, Фарукан Велики. Тек ће по завршетку поменутог династичког сукоба Испахбудана и Карена (око 673. године) - по ревидираној хронологији коју предлаже Пуршаријатијева - заправо доћи до заузимања Табаристана од стране Дабујида.
Фарукан Велики (Фарукан-и Бозорг) продире из Гилана у Табаристан и намеће своју власт парћанским кућама Испахбудана-Баванида и Карена, након чега се наредне двије године бори против арабљанске војске предвођене Маскалахом ибн Хубајром ел Шајбанијем. Арабљани су на крају ипак потучени, а сам Маскалах убијен у боју. Фарукан на неко вријеме шири своју власт кроз Хорасан све до Нишапура, што ће представљати територијални врхунац дабујидског Табаристана.
Његов наредни сусрет са Арабљанима биће када се вођа хариџитске секте ислама, Катари ибн ел-Фуџа, заједно са својим присталицама склонио у Табаристан и ставио под спахбедову заштиту. Спахбед Фарукан им је обезбиједио храну и поклоне, али се хариџити окрећу против свог домаћина након што су повратили снагу, и дају му ултиматум да се приклони њиховој секти, или да буде нападнут. Фарукан ово одбија - у међувремену је омејадски намјесник Ирака, ел Хаџаџ ибн Јусуф, на хариџите послао Суфјана ибн ел Абраса са четом војника. Фарукан, који је са војском чекао под планином Дамаванд, нуди Суфјану помоћ под условом да га Арабљани потом оставе на миру. Суфјан ово прихвата, и заједно побјеђују Катаријеве хариџите код Симнана.
До сљедећег сукоба са Арабљанима доћи ће 716. године, када калиф Сулејман ибн Абд ел Малик наређује намјеснику Хорасана Јазиду ибн ел Мухалабу да покори Табаристан. Јазидов поход се у првом маху чинио успјешним, Фарукан је био принуђен да се повуче у планине док су Арабљани харали долинама, успјевши да заузму Гурган, Тамишу, па и спахбедов двор у Сарију. Уз помоћ дејлемских горштака (који се такође све ово вријеме опиру Калифату) и Турака са истока Табаристана, Фарукан ипак успијева да потуче Арабљане.
Ако погледамо карту Омејадског калифата у свом највећем територијалном опсегу, можемо примијетити ,,рупу'' у новоосвојеном персијском тепиху - појас стијешњен између Каспијског језера и планинског вијенца Албурза који ова арабљанска династија није успјела да потчини. То су регије Гилан и Табаристан, које ће остати уточиште зороастријских војвода (спахбеда) читав вијек након што је Сасанидска држава пропала у остатку Ирана.
Главни извор о приликама у Гилану и Табаристану током седмог и осмог вијека је Ибн Исфандијаров Тарих-и Табаристан, састављен у тринаестом вијеку и дијелом заснован на легендама, а неке податке даје и ел Табари. Први примарни арапски извори помињу некаквога спахбеда који влада у Табаристану 698. године. Поред - истини за вољу - оскудних и често сукобљених писаних извора, нађени су непосреднији материјални остаци у виду кованог новца спахбедске династије Дабујида са почетка осмог вијека, који својим изгледом имитирају стил шаханшаха Хозроја II Парвиза, датовани по годинама од почетка владавине Јаздегерда III (чак и након његове смрти 651. године).
По Ибн Исфандијару, Дабујиди воде поријекло од сасанидског шаханшаха Замаспа (владао од 497. до 499. г. н. е.), а који са историјске сцене нестаје када се на пријесто враћа његов старији брат Кавад I. Према истом извору, свргнути Замасп се склонио у Јерменију, и тамо је преко сина Нарсија добио унука Пируза. У свом полемичком дјелу из 2008. године - Decline and Fall of the Sasanian Empire: The Sasanian-Parthian Confederacy and the Arab Conquest of Iran - историчарка Парванех Пуршаријати сматра да не треба олако одбацити Ибн Исфандијарове наводе, уклапајући причу Замаспа и Пируза у политичке прилике Сасанидског Ирана.
Пируз се у Гилану даље оженио ћерком локалног властелина те са њом добио сина, кога Ибн Исфандијар биљежи као „Џиланшаха”, а овоме се затим родио син „Џил-и Џиланшах” - Гил Гавбара. По легенди, „Џил-и Џиланшаху” је астролог прорекао да ће једнога дана овладати Табаристаном, па се он са двије краве пјешке запутио у том правцу. По тој епизоди остаће му надимак Гавбарих - крављи посвећеник. „Џил-и Џиланшах”, односно Гил Гавбара, наводно осваја Табаристан од пређашњег господара Адара Валаша, кога Пуршаријатијева доводи у везу са парћанском породицом Карена. Адар Валаш је, каже се, писао свом суверену Јаздегерду III (посљедњем сасанидском шаханшаху), и молио га за помоћ. Јаздегерд III је наводно, по сазнању да Гил Гавбара потиче из Сасанове лозе, њему уступио власт над Табаристаном. Овладавши тако Табаристаном, Гавбара узима титулу Гил-Гилан Фаршвадгаршаха (Фаршвадгар је стари назив за планине Табаристана), и према старијој историографији оваква политичка сцена ће дочекати арабљанске освајаче.
Арабљани продиру у Сасанидско царство у више наврата, почевши још од првог калифа Ебу Бекра, да би за владавине његова насљедника Омера до ногу поткули сасанидску војску у Бици код ел Кадисије 636. године. У Табаристану их срећемо тек 650.-651. када склапају мир са Гавбаром и хорасанским спахбедом Фарухзадом (кога Парванех Пуршаријати идентификује са парћанском кућом Испахбудана). Око Фарухзада се окупила локална властела, и каже се да је 'имао ауторитет над Табаристаном' - ел Табари наводи да је пред надирућим арабљанским освајањем овај Фарухзад понудио Јаздегерду III да се склони у Табаристан, што је злосрећни шаханшах одбио, тражећи спас даље ка истоку (гдје ће и погинути 651. године). У којој је мјери (ако уопште и јесте) Гил Гавбара/„Џил-и Џиланшах” био потчињен Фарухзаду није сасвим јасно - старији историчари су или сматрали да се ради о истој особи, или би поистовјећивали Гиловог унука Фарукана са овим Фарухзадом (како уосталом наводи Encyclopaedia Iranica).
Ова двојица моћника ће владати још петнаест година по склапању мира са Калифатом, након чега „Џил-и Џиланшаха” насљеђују синови Дабујих и 'Бадуспан' (по свему судећи титула падуспан, а не лично име). Дабујих влада из Гилана, а 'Бадуспан' из Рујана, док је исток Табаристана у Фарухзадовом домену. Спахбеда Фарухзада убија парћански велможа Валаш из куће Карена - вјероватно исти онај који је од Гавбаре, по легенди, раније изгубио власт над Табаристаном. Фарухзада ће наслиједити млади син Сухраб, након што Валаша послије седмогодишње владавине убију присталице куће Испахбудана. У међувремену умире и Дабујих (син Гавбаре), након чега на сцену ступа његов син, Фарукан Велики. Тек ће по завршетку поменутог династичког сукоба Испахбудана и Карена (око 673. године) - по ревидираној хронологији коју предлаже Пуршаријатијева - заправо доћи до заузимања Табаристана од стране Дабујида.
Фарукан Велики (Фарукан-и Бозорг) продире из Гилана у Табаристан и намеће своју власт парћанским кућама Испахбудана-Баванида и Карена, након чега се наредне двије године бори против арабљанске војске предвођене Маскалахом ибн Хубајром ел Шајбанијем. Арабљани су на крају ипак потучени, а сам Маскалах убијен у боју. Фарукан на неко вријеме шири своју власт кроз Хорасан све до Нишапура, што ће представљати територијални врхунац дабујидског Табаристана.
Његов наредни сусрет са Арабљанима биће када се вођа хариџитске секте ислама, Катари ибн ел-Фуџа, заједно са својим присталицама склонио у Табаристан и ставио под спахбедову заштиту. Спахбед Фарукан им је обезбиједио храну и поклоне, али се хариџити окрећу против свог домаћина након што су повратили снагу, и дају му ултиматум да се приклони њиховој секти, или да буде нападнут. Фарукан ово одбија - у међувремену је омејадски намјесник Ирака, ел Хаџаџ ибн Јусуф, на хариџите послао Суфјана ибн ел Абраса са четом војника. Фарукан, који је са војском чекао под планином Дамаванд, нуди Суфјану помоћ под условом да га Арабљани потом оставе на миру. Суфјан ово прихвата, и заједно побјеђују Катаријеве хариџите код Симнана.
До сљедећег сукоба са Арабљанима доћи ће 716. године, када калиф Сулејман ибн Абд ел Малик наређује намјеснику Хорасана Јазиду ибн ел Мухалабу да покори Табаристан. Јазидов поход се у првом маху чинио успјешним, Фарукан је био принуђен да се повуче у планине док су Арабљани харали долинама, успјевши да заузму Гурган, Тамишу, па и спахбедов двор у Сарију. Уз помоћ дејлемских горштака (који се такође све ово вријеме опиру Калифату) и Турака са истока Табаристана, Фарукан ипак успијева да потуче Арабљане.
Шахрвараз
Početnik
- Poruka
- 10
Фарукан Велики умире око 728. године, и насљеђује га син Дад(бурз)мир, чија је дванаестогодишња владавина (728.-740. г. н. е.) протекла у релативном миру - Ибн Исфандијар биљежи да до краха Омејадске династије и Абасидске револуције (750. године), Арабљани нису нападали Табаристан. Пред смрт, Дадмир је повјерио своме млађем брату Фарукану Малом (Фарукан-и Кучак) намјесништво над својим малољетним сином Хуршидом. Фарукан Мали ће владати као намјесник наредних осам година, и вјешто ће користити пометњу насталу у Калифату да избјегне сукоб са Арабљанима. Остају забиљежени и дипломатски контакти са кинеском династијом Танг - а по Encyclopaedia Iranica, за претпоставити је да се ставио под заштиту војсковође Абу Муслима почетком Абасидског устанка.
Када је Хуршид ушао у четранесту годину живота, његов стриц је био рад да му уступи власт, али рођаци - синови намјесника Фарукана - томе су се успротивили, и сковали су завјеру да Хуршида убију. Уз помоћ других рођака и робиње коју ће касније оженити, Хуршид је ипак успио да се домогне пријестола 748. године, нетом пред династичку смјену у Калифату. За Хуршидове владавине, Табаристан ће доживјети економски процват кроз производњу и трговину тканинама (посебно свилом, памуком и вуном), градњу базара и каравансараја, као и трговину са Волшким Бугарима преко Каспијског језера.
Абасидска револуција ће се ипак показати кобном по спахбеде Табаристана. Други абасидски калиф ел Мансур (754.–775.) наређује погубљење горепоменутог персијског војсковође Абу Муслима. Абу Муслим је, након пресудне улоге коју је одиграо у успону Абасида, постављен за намјесника Хорасана - а због помирљиве политике био је омиљен како међу сунитским и шиитским муслиманима, тако и међу зороастријцима, хришћанима и Јеврејима. Разјарен Абу Муслимовим убиством, ирански велможа и зороастријац Сунбад из Нишапура подиже устанак против Абасида. Сунбад у почетку заузима Нишапур, Кумис и Рај, освојивши тако и ризницу покојнога Абу Муслима, међутим устанак се неславно завршава када Сунбадову војску у бици разбија Џавхар ибн Марар. Сунбад тражи азил код спахбеда Хуршида, и шаље му своје и Абу Муслимово благо на чување.
Хуршид, који је ову буну подржавао из прикрајка, прихвата да Сунбада стави под своју заштиту, и шаље свог рођака Туса да овога дочека и спроведе у Табаристан. Ствари полазе по злу при том сусрету, па Тус убија Сунбада због наводног непоштовања које му је овај исказао. Ибн Исфандијар наводи да је Хуршида овај развој догађаја разочарао - али то га није спријечило да присвоји Сунбадово и Абу Муслимово благо, као ни да Сунбадову главу пошаље калифу ел Мансуру у Багдад.
Ел Мансур је потом затражио блага Абу Муслима и Сунбада, али Хуршид је порицао да су код њега. Калиф је онда покушао да свргне Хуршида, и да за спахбеда постави његовог рођака, али му ни то није пошло за руком. У коресподенцији са калифом, Хуршид је на крају ипак пристао да плаћа годишњи данак у замјену за признање власти - међутим, показаће се да ни то није било довољно. Видјевши табаристански данак, ел Мансур се полакомио, па је смислио како да на превару заузме Табаристан. У то вријеме је у Хорасану трајала побуна Абд ел Џабара Абделрахмана, па је ел Мансур затражио да спахбед Хуршид пропусти кроз Табаристан војску предвођену калифовим сином ел Махдијем. Гласник који је калифово писмо донио спахбеду је био, како Ибн Исфандијар наводи, један од 'аџама' - што ће рећи Персијанац - и Хуршиду је открио стварну намјеру Арабљана. Хуршид је, показаће се наивно, одлучио да томе не прида много пажње, и ослонио се на ел Мансурову ријеч.
Спахбед је повукао своју војску и становништво у планине да би избјегао сукоб са Арабљанима, али прекасно је схватио њихову праву намјеру - Арабљани већ заузели град Амол и у њему учврстили своје положаје. У наредне двије и по године ће Арабљани овладати долинама, а народ и великодостојници ће почети да прелазе на ислам како би сачували своје посједе и положаје. Хуршид је на крају повео своју војску у бој у коме је поражен, и премда је сам успио да се избави, породица му је запала у ропство. Једна ћерка је послата калифу, друга калифовом брату, а синови су му (по Ибн Исфандијаровом наводу) преведени у ислам - Хормозд је постао Абу Харун Иса, Вандад Хормозд - Абу Харун Муса, а Дадмир - Абу Харун Ибрахим. Благо, остатак породице и послуга су раздијељени међу калифовим синовима и рођацима. Хуршид је, видјевши шта је задесило његову породицу и земљу, одлучио да прекрати своје муке. Схрван и прогнан у планинском Дејлему, попио је отров 761. године.
Арабљани ће учврстити своју власт у Табаристану, и колонизовати га муслиманима из Сирије, Џазире, Хорасана, Туса и Хорезма. Зороастријско племство ће се, истина, одржати још неко вријеме у брдима Табаристана, али ће номинално бити потчињени калифу у Багдаду. Зороастријску вјеру ће очувати до деветог вијека. Од тих породица се истичу Баваниди, које Парванех Пуршаријати веже за парћанске Испахбудане, Каренванди (од парћанских Карена) и Бадуспаниди. Ове локалне елите ће наставити да играју важну улогу у политици Табаристана чак и вијековима након исламизације.
Литература:
The Cambridge History of Iran - Vol. 4 From the Arab invasion to the Saljuqs - приредио Р. Н. Фрај
Encyclopaedia Iranica - DABUYIDS - аутор чланка Вилфред Маделунг
The Oxford Handbook of Iranian History - Тураж Дарјаи
Decline and Fall of the Sasanian Empire: The Sasanian-Parthian Confederacy and the Arab Conquest of Iran - Парванех Пуршаријати
Када је Хуршид ушао у четранесту годину живота, његов стриц је био рад да му уступи власт, али рођаци - синови намјесника Фарукана - томе су се успротивили, и сковали су завјеру да Хуршида убију. Уз помоћ других рођака и робиње коју ће касније оженити, Хуршид је ипак успио да се домогне пријестола 748. године, нетом пред династичку смјену у Калифату. За Хуршидове владавине, Табаристан ће доживјети економски процват кроз производњу и трговину тканинама (посебно свилом, памуком и вуном), градњу базара и каравансараја, као и трговину са Волшким Бугарима преко Каспијског језера.
Абасидска револуција ће се ипак показати кобном по спахбеде Табаристана. Други абасидски калиф ел Мансур (754.–775.) наређује погубљење горепоменутог персијског војсковође Абу Муслима. Абу Муслим је, након пресудне улоге коју је одиграо у успону Абасида, постављен за намјесника Хорасана - а због помирљиве политике био је омиљен како међу сунитским и шиитским муслиманима, тако и међу зороастријцима, хришћанима и Јеврејима. Разјарен Абу Муслимовим убиством, ирански велможа и зороастријац Сунбад из Нишапура подиже устанак против Абасида. Сунбад у почетку заузима Нишапур, Кумис и Рај, освојивши тако и ризницу покојнога Абу Муслима, међутим устанак се неславно завршава када Сунбадову војску у бици разбија Џавхар ибн Марар. Сунбад тражи азил код спахбеда Хуршида, и шаље му своје и Абу Муслимово благо на чување.
Хуршид, који је ову буну подржавао из прикрајка, прихвата да Сунбада стави под своју заштиту, и шаље свог рођака Туса да овога дочека и спроведе у Табаристан. Ствари полазе по злу при том сусрету, па Тус убија Сунбада због наводног непоштовања које му је овај исказао. Ибн Исфандијар наводи да је Хуршида овај развој догађаја разочарао - али то га није спријечило да присвоји Сунбадово и Абу Муслимово благо, као ни да Сунбадову главу пошаље калифу ел Мансуру у Багдад.
Ел Мансур је потом затражио блага Абу Муслима и Сунбада, али Хуршид је порицао да су код њега. Калиф је онда покушао да свргне Хуршида, и да за спахбеда постави његовог рођака, али му ни то није пошло за руком. У коресподенцији са калифом, Хуршид је на крају ипак пристао да плаћа годишњи данак у замјену за признање власти - међутим, показаће се да ни то није било довољно. Видјевши табаристански данак, ел Мансур се полакомио, па је смислио како да на превару заузме Табаристан. У то вријеме је у Хорасану трајала побуна Абд ел Џабара Абделрахмана, па је ел Мансур затражио да спахбед Хуршид пропусти кроз Табаристан војску предвођену калифовим сином ел Махдијем. Гласник који је калифово писмо донио спахбеду је био, како Ибн Исфандијар наводи, један од 'аџама' - што ће рећи Персијанац - и Хуршиду је открио стварну намјеру Арабљана. Хуршид је, показаће се наивно, одлучио да томе не прида много пажње, и ослонио се на ел Мансурову ријеч.
Спахбед је повукао своју војску и становништво у планине да би избјегао сукоб са Арабљанима, али прекасно је схватио њихову праву намјеру - Арабљани већ заузели град Амол и у њему учврстили своје положаје. У наредне двије и по године ће Арабљани овладати долинама, а народ и великодостојници ће почети да прелазе на ислам како би сачували своје посједе и положаје. Хуршид је на крају повео своју војску у бој у коме је поражен, и премда је сам успио да се избави, породица му је запала у ропство. Једна ћерка је послата калифу, друга калифовом брату, а синови су му (по Ибн Исфандијаровом наводу) преведени у ислам - Хормозд је постао Абу Харун Иса, Вандад Хормозд - Абу Харун Муса, а Дадмир - Абу Харун Ибрахим. Благо, остатак породице и послуга су раздијељени међу калифовим синовима и рођацима. Хуршид је, видјевши шта је задесило његову породицу и земљу, одлучио да прекрати своје муке. Схрван и прогнан у планинском Дејлему, попио је отров 761. године.
Арабљани ће учврстити своју власт у Табаристану, и колонизовати га муслиманима из Сирије, Џазире, Хорасана, Туса и Хорезма. Зороастријско племство ће се, истина, одржати још неко вријеме у брдима Табаристана, али ће номинално бити потчињени калифу у Багдаду. Зороастријску вјеру ће очувати до деветог вијека. Од тих породица се истичу Баваниди, које Парванех Пуршаријати веже за парћанске Испахбудане, Каренванди (од парћанских Карена) и Бадуспаниди. Ове локалне елите ће наставити да играју важну улогу у политици Табаристана чак и вијековима након исламизације.
Литература:
The Cambridge History of Iran - Vol. 4 From the Arab invasion to the Saljuqs - приредио Р. Н. Фрај
Encyclopaedia Iranica - DABUYIDS - аутор чланка Вилфред Маделунг
The Oxford Handbook of Iranian History - Тураж Дарјаи
Decline and Fall of the Sasanian Empire: The Sasanian-Parthian Confederacy and the Arab Conquest of Iran - Парванех Пуршаријати
