Drevna Persija - uspon carstva od antike do njegovog procvata pod muslimanima

[Rogonos]

Tamna materija. To je ono što fizičari nazivaju materijalom bez kojeg se funkcionisanje univerzuma ne može objasniti, ali o kojem istraživači znaju vrlo malo.

Želim da pokrijem temu koja bi se mogla opisati kao neka vrsta istorijske tamne materije: drevna Persija.

Drevna kulturna nacija između Orijenta i Zapada. Sukcesija carstava neviđenog obima i moći, koja su se ponekad prostirala na tri kontinenta i kao celina trajala duže od Rimskog carstva. Uprkos ovoj izvanrednoj istoriji, istoričari imaju relativno malo informacija o Persiji. Njegovi kraljevi su uticali na tok istorije više od jednog milenijuma, čak i daleko izvan njihove vlasti.

Nažalost, i kod nas je ta tema retkost. Gotovo da nema knjiga, govornika ili emisija o tome. Prava je šteta da i Darko Tanasković, kao orijentalista i stručnjak, premalo pisao o persijskoj istoriji ili jeziku.

Na primer u sukobu sa Grčkom (koji ćemo detaljnije opisati), ili kaznenim ekspedicijama koje su naložile vladavinu Persije protiv Helena. Nisu uspeli, ali su upravo svojim neuspehom stvorili temeljni mit evropske civilizacije da su Atinjani i Spartanci branili princip "slobode" od "despotizma", kako su mnogi pesnici i naučnici od tada tvrdili, slaveći trijumf građanskog duha nad ropstvom.

Takođe se mora napomenuti da je Persija oblikovala razvoj Rimskog carstva. Na kraju krajeva, njihovi veliki kraljevi bili su im možda najopasniji protivnici i naneli su im neke od najgorčih poraza. Rim je iznova morao da šalje svoje legije na istok u trećem i četvrtom veku, koristeći snage koje su bile potrebne drugde, posebno u borbi protiv germanskih hordi tog vremena.

U tom smislu, Persijanci su doprineli slabljenju Zapadnog rimskog carstva, koje je kasnije palo nakon četiri veka nove ere.

Ali možda najveći uticaj na tok svetske istorije Persija je stekla razornim porazom. U 6. veku muslimanski beduini su zauzeli njihovo carstvo. Ali ratnici iz arapske pustinje nisu znali kako se može vladati tako velikom teritorijom i tolikim narodima, što se danas iznova može videti.

Naučili su to od Persijanaca koji su tu bili vekovima, a ova lekcija je omogućila pre svega dalji trijumf islama, trajnu uspostavu muslimanskih država

 

[Лекизан]

Одлична тема о једном древном и важном царству.

Често се понавља реченица, нарочито када се говори о периоду античке Грчке, да су Грци зауставили најезду Персијанаца на њихове земље тј. полисе, и тако спасили западну цивилизацију од варвара, која не може да буде нетачнија јер је Персија део те западне цивилизације.

Чак се и славни Александар Велики који је поразио то царство дивио њиховој култури и достигнућима.

 

[Khal Drogo]

Историја Персије је и посебна и фасцинантна по много чему. Свој зачетак има прије два и по миленијума, око 550.године п.н.е. када је успостављено Староперсијско или Ахеменидско царство, које ће потрајати до 330.године п.н.е.
Оснивач царства је извјесни Кир, други свог имена касније назван Великим. Царство је успостављено на рушрвимнама моћног Медијског царства које је потрајало 678-550.године п.н.е., убрзо ће бити проширено и успостављено је царство по величини, раскоши и богатству какво није успостављено у дотадашњој историји.

The Achaemenid Empire at its greatest territorial extent under the rule of Darius I (522 BC–486 BC)

Према Херодоту половином шестог вијека Персијанци су се побунили и одметнули од медијске (или међанске како се понекад користи) власти.
Медијци (или Међани) су древни ирански народ (курдски и неки руски научници износе тврдње да су Медијци преци данашњих Курда, западни научници који и тако у правилу потиру везу данашњих иранских са древним народима, разумљиву негирају такве тврдње) према Херодоту састављен од 6 племена, а како пише (овдје) у седмој књизи поглавље 62

62) А Међани су ишли у рат у истој таквој опреми, јер је у ствари та опрема и била медска, а не персијска. Међанима је командовао Ахеменид Тигран. Некада су их сви звали Аријцима, а кад је к њима дошла Медеја из Атине, они су тада узели друго име, ово садашње. Тако, дакле, причају о себи сами Међани. Кисијци су за време рата у свему другом били исто опремљени као и Персијанци, само су уместо шешира носили везане чалме око главе. Кисијце је предводио Отанов син Анаф. Хирканци су били наоружани исто као и Персијанци, а предводио их је Мегапан, који је после тога био сатрап у Бабилону

раније су их звали Аријцима, а поријекло имена као и персијско, сасвим извјесно произвољнио, изводи из хеленске митологије.
Важно је нагласити да Персијанци, а како пише Херодот у поглављу 125. прве књиге (дао сам горе линк)

125) Чувши то, Кир размисли како најпаметније да наговори Персијанце да се одметну, па дође до закључка да је то дошло у прави час и поступи овако. У једно писмо напише све што је сматрао за потребно и сазове скупштину Персијанаца. На скупштини отвори писмо, погледа у њега и саопшти да га је Астијаг поставио за врховног команданта Персијанаца ''А сада, — рече у свом говору — Персијанци, наређујем вам да сваки од вас дође са једним српом.''
То им је Кир заповедио. А било је много персијских племена. Кир сакупи само нека од њих и наговори их да се одметну од Међана,. То су следећа племена, од којих зависе сви остали Персијанци: Пасаргаде, Марафијци и Маспијци. Међу њима најбољи су Пасаргаде; њима припада и породица Ахеменида, из које потичу и персијски краљеви. Остала персијска племена су Пантијалеји, Дерусијеји и Германији. Сви се они баве земљорадњом, док се Даји, Марди, Дропици и Сагартијци баве сточарством.
126) Кад су, дакле, сви дошли са поменутим срповима (у Персији је, наиме, био један предео од око осамнаест до двадесет стадија, сав обрастао у трње), Кир им нареди да ову земљу искрче за један дан. Кад су Персијанци свршили овај тешки посао, он им поново заповеди да дођу идућег дана окупани. Тог дана Кир сакупи очева стада коза, оваца и говеда, покоље их и припреми све да почасти Персијанце, а уз то изнесе пред њих најбоље вино и хлеб. Кад су сутрадан Персијанци дошли, нареди им да се разместе по ливади и да се часте. Кад је, затим, гозба била готова, Кир их запита који им се дан више допада, тај или онај претходни. Они му рекоше да је између њих заиста велика разлика. Првог дана им је било лоше, а другог им је све добро било. Кир их ухвати за реч и открије им целу своју намеру, говорећи ''Људи Персијанци, сада имате да бирате: ако ме будете хтели да слушате, имаћете овакве и безброј других благодети и нећете имати никаквих ропских невоља, а ако не будете хтели да ме слушате, имаћете безброј невоља, сличних онима јучерашњим. Зато ме послушајте и ослободите се! Изгледа да је сам бог хтео да се ја родим и да то узмем у своје руке, а мислим да ни ви нисте људи ни у чему другом гори од Међана, па ни у погледу ратних вештина. Кад је, дакле, тако, одметните се одмах од Астијага!''

нису једно племе већ читав конгломерат иранских, у почетку стрепских, номадских племена, од којих је најзначајније племе Пасаргаде; из којег је и краљевска династија Ахеменида
У наредним поглављима Херодот описује побуну против власти краља Астијага и како су се Персијанци ослободили медијске власти.

Персијанци су у историографији остали највише упамћени по грчко-персијским ратовима те ослобађању Јевреја из вавилонског ропства, међутим много тога је по чему је Ахеменидско царство посебно. Развој науке, грађевински подухвати, златарство бјеше посебно развијено, изузетно богата умјетничка заоставштина, висок стрепен толеранције вјерских слобода и посебности бројних народа унутар царства,,све то је красило Ахеменидско царство.
Свакако ваља поменути достигнућа када је у питању административно уређење царства, териториј бјеше подијељен на сатрапије (провинције) којима су управљалки сатрапи, владар јесте владао аутократски, царство бјеше централизиовано, но то се ограничило да сатрапије признају неосппорну власт краља и да уредно плаћају порезе, није се задирало, а што већ није био случај код каснијих империја, у културне и вјерске посебности те начин живота, ту се толерисало да сви народи и поданици царства живе у складу са својим религиским и другим увјерењима и обичајима.

 

[Rogonos]

Одлична тема о једном древном и важном царству.

Често се понавља реченица, нарочито када се говори о периоду античке Грчке, да су Грци зауставили најезду Персијанаца на њихове земље тј. полисе, и тако спасили западну цивилизацију од варвара, која не може да буде нетачнија јер је Персија део те западне цивилизације.

Чак се и славни Александар Велики који је поразио то царство дивио њиховој култури и достигнућима.

Jeste, i zato ne verujem da su posle Aleksandrove pobede nad dinastijom Ahemenida i njegovog spaljivanja Persepolja (kulturnog mesta Persije) i spaljivanja biblioteka, svi zapisi persijske kulture, filozofije i nauke namerno uništeni.

Ja mislim da je požar u Kraljevoj sali u Persepolju bio svojevrsna osveta za uništenje Atine i Partenona. Nikada nisam pročitao ništa o ciljanom uništavanju širom carstva. Dokumentovano je, međutim, da je Aleksandar Veliki još za života tražio kompromis između Makedonaca i Persijanaca.

Pre Aleksandrovog vremena živeli su mnogi značajni filozofi, Demokrit, Zenon, Kritija, Sokrat i Platon itd možda ima još nekoliko imena kojih trenutno ne mogu da se setim

I potpuno se slažem da je kultura Persije takođe kulturno nasleđe Evrope. Takođe je tačno da su persijske nauke oplodile grčku filozofiju. Nije slučajno da su prvi predsokratovski mislioci nastanjeni na obali Male Azije (Tales iz Mileta, Heraklit, koji je delovao u Efesu, itd.). Za to su bili odgovorni liberalno raspoloženje stanovnika tamošnjih grčkih kolonija i napredne nauke Persijanaca

 

[Rogonos]

Према Херодоту половином шестог вијека Персијанци су се побунили и одметнули од медијске (или међанске како се понекад користи) власти.
Медијци (или Међани) су древни ирански народ (курдски и неки руски научници износе тврдње да су Медијци преци данашњих Курда, западни научници који и тако у правилу потиру везу данашњих иранских са древним народима, разумљиву негирају такве тврдње) према Херодоту састављен од 6 племена, а како пише (овдје) у седмој књизи поглавље 62

Khale, kao i uvek odličan rezime i grafikon, pre svega hvala na tome. Uvek je zadovoljstvo čitati tvoje tekstove

Nažalost, o Medijcima se ne zna mnogo. Njihov jezik je verovatno bio jedan od iranskih jezika, a njihova religija je verovatno bila zoroastrijanska. U osnovi, međutim, imamo problem što drevni izvori često nisu pravili jasnu razliku između Medijaca i Persijanaca, naprotiv, ova dva termina su se često koristila kao sinonimi. Iako se često pominju u asirskim tekstovima, oni se takođe nisu bavili medijanskom kulturom.

Ni arheologija nam baš ne pomaže; navodno nije pronađen ni jedan medijski natpis iz vremena Medijanskog carstva. Najkorisnije informacije o njima mogu se naći kod Herodota (kao što si već napisao) ili Strabona, iako su obojica pisali dosta kasnije.

Elamiti recimo su se naselili južnije, u jugozapadnom današnjem Iranu, oko Suze. Njihovo kraljevstvo je još postojalo u vreme Medijskog kraljevstva. Međutim, oni nisu bili regionalna sila dugo vremena, ne od uspona Asiraca. Međani su, s druge strane, postali vrhovni samo u delovima Irana, u regionu južnog Kavkaza i u istočnoj Anadoliji nakon što je Asirsko carstvo uništeno. Turska nije posebno zainteresovana da ovde kopa.

Uzgred, u kasnijim vremenima ponovo je postojao carstvo Medijaca, tj nastala je u dijadohijskim ratovima, ali je uglavnom bila vazalna država Seleukida, a zatim Parta, da bi je konačno osvojili Sasanidi. U kulturološkom smislu, morala je biti pod uticajem Medijaca.

"Pleme" se generalno koristi da opiše organizovano udruženje unutar naroda. Medijci se smatraju iranskim narodom, poput drevnih Persijanaca, Baktrijanaca, Sogdijanaca, Alana ili Skita, između ostalih. Međutim, granice između plemena i ljudi često su zamagljene, posebno u antici

 

[Rogonos]

Одлична тема о једном древном и важном царству.

Често се понавља реченица, нарочито када се говори о периоду античке Грчке, да су Грци зауставили најезду Персијанаца на њихове земље тј. полисе, и тако спасили западну цивилизацију од варвара, која не може да буде нетачнија јер је Персија део те западне цивилизације.

Dodao bih na ovaj deo još jedan komentar. Ovaj mit, ovaj pogled je bio posebno u 19. veku popularan a u nekim delovima Amerike i danas. U slučaju SAD to je čak paradoksalno, pošto se američka demokratija razvila iz kritike tog istog atinskog modela.

Iznad svega, bitka kod Salamine je naglašena kao jedna od velikih sudbonosnih bitaka u svetskoj istoriji i da bi u slučaju grčkog poraza Evropa bila oblikovana na orijentalni način – pri čemu se "orijentalno" povezivalo sa despotizmom, ženstvenošću itd.

Ali čak ni za razvoj demokratije svet nije zavisio od Atine, demokratski oblici vlasti su se razvili i na Siciliji, a demokratije modernog doba ionako su u Atini imale malo veze sa tim. Naročito u Engleskoj, nastanak demokratije bio je vekovima dug nezavisan proces.

Da su Persijanci pobedili Grke, pretvorili bi ih u vazalne države, kao što su to učinili u Makedoniji. Dalje napredovanje ka zapadu mi se čini malo verovatnim, jer 500. godine pre nove ere još uvek nije bilo bogatih zemalja čije bi osvajanje opravdalo logistički i politički složen poduhvat.

Persijanci su uvek ostali azijska sila i njihov sukob sa Grčkom nije bio rezultat želje za osvajanjem, već su ga izazvali jonski grčki gradovi u Maloj Aziji. Dakle, radilo se o razgraničenju interesnih sfera na granici između Azije i Evrope, a ne o planu za persijsko osvajanje Zapada

Međutim, pokoravanje Grčke od strane Persije moglo je da ima uticaja na hrišćanstvo: da je Judeja još uvek bila persijska u vreme kada je formirana, bilo bi mnogo teže da se proširi i na Rimsko carstvo.

Takođe je moglo da postane "jevrejsko" hrišćanstvo, barem od osvajanja Vavilona od strane Kira Velikog. A možda i od asirskog osvajanja Izraelskog kraljevstva. Postojala je rasprostranjena jevrejska dijaspora u mesopotamskim i iranskim oblastima, što bi svakako bio preferirani misionarski cilj apostola. Pošto bi u takvom persijskom carstvu bilo malo grčkog kulturnog uticaja (bez Aleksandrovog pohoda), Pavle bi imao problema sa svojom teološkom sintezom

Pitanje da li bi hrišćanstvo postalo državna religija u Persijskom carstvu svakako bi bilo interesantno – pravi Ahemenidi i Parti su bili tolerantniji ili barem indiferentniji u pogledu verske politike, u svakom slučaju nikada nisu pokušavali da nametnu svoju zoroastrijsku religiju potčinjenih neiranskih naroda. Sa pravim Sasanidima je bilo bar delimično drugačije.

U svakom slučaju, hrišćanstvo bi se širilo mnogo više na istok nego na zapad, barem u prvim vekovima, hrišćanski uticaj u Indiji i centralnoj Aziji bio bi jači nego u pravom prvom milenijumu nove ere, kada su zapravo samo nestorijanci evangelizovali u Aziji. I za razliku od pravih nestorijanaca, nosioci ove misije bi bili glavni tok hrišćanstva, a ne marginalna struja za koju se sumnja da je jeretička

Ali naravno sve je to alternativna istorija

 

[Ateista1]

Da nije Kijaksara (Uvakšatru) nasledio smrad Astijag (Ištumegu), ne bi došlo do brzog uspona Anšana i brzog pada Medije...no sad, šbbkbb

 

[Khal Drogo]

Khale, kao i uvek odličan rezime i grafikon, pre svega hvala na tome. Uvek je zadovoljstvo čitati tvoje tekstove

Nažalost, o Medijcima se ne zna mnogo. Njihov jezik je verovatno bio jedan od iranskih jezika, a njihova religija je verovatno bila zoroastrijanska. U osnovi, međutim, imamo problem što drevni izvori često nisu pravili jasnu razliku između Medijaca i Persijanaca, naprotiv, ova dva termina su se često koristila kao sinonimi. Iako se često pominju u asirskim tekstovima, oni se takođe nisu bavili medijanskom kulturom.

Ni arheologija nam baš ne pomaže; navodno nije pronađen ni jedan medijski natpis iz vremena Medijanskog carstva. Najkorisnije informacije o njima mogu se naći kod Herodota (kao što si već napisao) ili Strabona, iako su obojica pisali dosta kasnije.

Elamiti recimo su se naselili južnije, u jugozapadnom današnjem Iranu, oko Suze. Njihovo kraljevstvo je još postojalo u vreme Medijskog kraljevstva. Međutim, oni nisu bili regionalna sila dugo vremena, ne od uspona Asiraca. Međani su, s druge strane, postali vrhovni samo u delovima Irana, u regionu južnog Kavkaza i u istočnoj Anadoliji nakon što je Asirsko carstvo uništeno. Turska nije posebno zainteresovana da ovde kopa.

Uzgred, u kasnijim vremenima ponovo je postojao carstvo Medijaca, tj nastala je u dijadohijskim ratovima, ali je uglavnom bila vazalna država Seleukida, a zatim Parta, da bi je konačno osvojili Sasanidi. U kulturološkom smislu, morala je biti pod uticajem Medijaca.

"Pleme" se generalno koristi da opiše organizovano udruženje unutar naroda. Medijci se smatraju iranskim narodom, poput drevnih Persijanaca, Baktrijanaca, Sogdijanaca, Alana ili Skita, između ostalih. Međutim, granice između plemena i ljudi često su zamagljene, posebno u antici

Добра запажања, са написаним се слажем. И заиста је мало сачуваних рукописа о Медијцима. Као и о другим иранским народима из античког времена. Да буде горе, рукопис на којег се највише ослањамо је Херодотов спис, који поред чињенице да је о многим народима оставио важна свједочења, бјеше склон препричавању употпуењеним измишљотинама, домишљотинама све то обликовано хеленском митологијом, ту је увијек мука разабрати истините наводе од маштарија.

 

[Khal Drogo]

Када је пак Херодот у питању, управо он је опсновни извор из којих црпимо сазнања везана за сам зачетак Староперсијског царства, и управо он је описао баш опширно живот извјесмног Кира, другог свог имена (енгл.википедија овдје), оснивача Ахеменидског царства.

Код описа живота Кира, Херодот очигледно налази инспирацију у хеленској митологији тако у својој књизи (овдје погл. 108-113 и 117-122

Spojler: Херодотова Историја, књига прва; погл. О Кировом рођењу и спасењу - Кажњавање Харпага. Астијаг шаље Кира у Персију

О Кировом рођењу и спасењу

108) Кад је удао Мандану за Камбиза, Астијаг је прве године уснио други сан. Сањао је како је
из Манданиног крила израсла винова лоза и како је та лоза обухватила целу Азију. И тај је сан
поверио врачима, па пошаље у Персију по кћер која је била пред порођајем. Кад је ова дошла,
стави је под стражу с намером да јој убије новорођенче, јер су му свештеници, на основу сна, били
прорекли да ће дете његове кћери краљевати уместо њега. Будући да се хтео да осигура од тога,
кад се Кир родио, позове он Харпага, свога дворанина и рођака, највернијег од свих Међана и свих
његових доглавника, па му рече:
''Харпаже, немој никако да не извршиш задатак који ти постављам; немој ни мене излагати
опасности и немој га поверавати другом, јер ако будеш ухваћен, сам ћеш бити крив за своју
несрећу. Узми дете што га је Мандана родила, однеси га својој кући и тамо га убиј! После тога
сахрани га како год ти хоћеш!’’
Харпаг му одговори:
’’Господару, ниси ни досада никада имао разлога да будеш незадовољан мноме, и убудуће
ћу се чувати да не погрешим. Него, ако је по твојој вољи да тако буде, моја је дужност да те
савесно услужим.’’

109) Овако је одговорио Харпаг, а кад му је било предато дете, оде он са сузама у очима својој
кући. Кад је стигао кући, исприча све својој жени што му је рекао Астијаг. Ова му рече:
„Асада шта си наумио да учиниш?’’
Харпаг јој одговори:
„Сигурно да нећу извршити оно што ми је Астијаг наредио, па ма он полудео и пукао од
беса; нећу га послушати и нећу извршити то убиство. Из много разлога нећу то дете да убијем.
Дете је мој рођак, а Астијаг је сасвим стар и нема мушког потомства. Ако пак жели да после
његове смрти дође на престо та кћи чије дете он сад убија мојом помоћи, зар може бити откуд веће
опасности за мене? Него, дакле, ради моје сигурности, и кад је већ моја дужност да се побринем да
се то дете убије, треба свакако да то изврши неко од Астијагових рођака, а не неко од мојих.’’

110) То рече и одмах пошаље гласника једном од Астијагових пастира, за кога је знао да су му
пашњаци за то врло згодни, јер су у планинама и пуни су крволочних звери. Тај се пастир звао
Митрадат. А био је ожењен робињом којој је било име Кина (Куја), на хеленском језику, а на
персијском звала се Спака, јер се код Персијанаца реч „кион" (пас) каже „спака". Пашњаци по
којима је Митрадат чувао и напасао своја стада говеда лежали су у подножју планина северно од
Агбатане и у правцу Црног мора. Овај део Медије, који се граничи са Саспирима, јако је горовит
крај, стрм и обрастао густим шумама, док је сва остала Медија равна. Кад је, дакле, пастир сместа
дошао на његов позив, рече му Харпаг:
‘’Астијаг ти наређује да узмеш ово дете и да га оставиш на најудаљенијем месту у
планинама како би што пре погинуло. И ово је рекао да ти кажем да ће те, ако га не убијеш, него га
на неки начин спасеш, убити најстрашнијом смрћу. Ја сам одређен да проверим да ли си га заиста
убио.’’

111) Кад је пастир то чуо, узме дете и врати се истим путем својој кући. Случајно се и његова жена
порађала, и то цео дан, и баш се тада, на несрећу, породи кад је пастир отишао у град. Обоје су
били много забринути једно због другог. Он је страховао због порођаја жене, а она, што је, преко
обичаја, Харпаг био послао по њеног мужа. Кад је на повратку стигао кући, и кад га је са
изненађењем жена угледала, прво га је запитала зашто га је Харпаг тако хитно к себи звао. Овај јој
одговори:
‘’Жено, кад сам дошао у град, видео сам и чуо то што камо среће да нисам никад видео и да
се није никад десило код наших господара. У Харпаговој кући сви су плакали. Са страхом сам
ушао унутра. Чим сам ушао, спазим ти ја детенце како се бацака и плаче, а било је окићено златом
и обучено у пурпурне хаљинице. Харпаг, међутим, чим ме спази, заповеди ми да сместа узмем
дете и да га однесем и оставим на најудаљенијем месту у планинама, те додаде да ми је Астијаг то
заповедио и страшно ми запрети, у случају да то не учиним. Мислећи да је дете неког дворанина,
ја га узмем и однесем. Нисам ни слутио откуда је. Зачудио сам се кад сам видео да је дете обучено
у златом извезене хаљинице, а још и то како код Харпага гласно наричу. Ускоро на путу дознам за
цео случај од слуге који ме је допратио до изван града и предао ми дете. Дете је, заправо, било
Астијагове кћери Мандане и Камбиза, сина Кирова, и Астијаг наређује да се оно убије. Ево, дакле,
то је то дете.’’

112) Изговарајући то, пастир одвије дете и покаже. А кад је жена видела како је дете лепо и
велико, заплаче се, падне пред мужа и, грлећи му колена, стане га заклињати да дете никако не
убија. А овај рече да не може друкчије него да мора то учинити, јер ће доћи Харпагове уходе да
виде и, ако то не учини, да ће бити најстрашнијом смрћу убијен. Кад пак никако није могла да
наговори мужа, рече му поново жена:
‘’Дакле, кад не могу да те наговорим да га не носиш у шуму, а ти учини овако, ако се баш
безусловно мора видети да је дете остављено у шуми и убијено. И ја сам, наиме, родила дете, али
мртво. Однеси ово и остави, а дете Астијагове кћери однегујмо као да смо га ми родили. И тако
нити ће те ухватити да ниси послушао господара нити ћемо имати немирну савест. Покојно дете
ће добити краљевски гроб, а ово живо неће умрети.’’

113) Пастиру се учини да у овој прилици жена врло паметно говори, те сместа тако и учини. На
смрт осуђено дете донесе и преда га својој жени, а оно своје, које је било мртво, узме и метне у
колевку у којој је донео оно друго. Пошто је мртвом обукао цело одело и ставио на њега накит
оног живога, однесе га у најудаљенији крај планине и тамо га остави. Кад је прошло три дана
откако је дете био оставио, пастир, оставивши једног од пастира за свог заменика, оде у град, дође
у Харпагов двор и каже му да је спреман да му покаже дечији леш. Харпаг пошаље своје
најповерљивије копљанике и тако сахране пастирово дете. Оно пак које ће касније добити име
Кир, узме и неговала га је пастирова жена, давши му неко друго име, а не Кир.

Кажњавање Харпага. Астијаг шаље Кира у Персију

117) Кад је пастир открио истину, Астијаг га није више испитивао, али је био још огорченији на
Харпага и заповеди да га његова пратња сместа позове. Кад је Харпаг изишао пред њега, запита га
Астијаг:
‘’Харпаже, како си убио оно дете које сам ти предао, а које је родила моја кћи?’’
Кад је Харпаг видео да се тамо налази и пастир, није лагао, да не би био ухваћен, него
исприча ово:
''Господару, кад сам примио детенце, смишљао сам како да урадим по твојој вољи и не
прекршим твоје наређење, а да у исто време не учиним нажао ни твојој кћери. Овако сам урадио.
Позвао сам овога пастира и предао му детенце, рекавши му да ти наређујеш да се оно убије. И кад
ово кажем, нисам слагао. Ти си сам тако наредио. Тада сам га, дакле, предао овом пастиру и
заповедио му да га остави у непроходној планини и да га неко време чува док не умре, а уз то сам
му запретио да ће зло проћи ако то не учини. Кад је, пошто је овај извршио наређење, детенце
умрло, послао сам најверније евнухе, те сам се тако преко њих уверио да је дело извршено и
сахранио сам дете. Тако је то било, господару, и тако је дете убијено.''

118) Харпаг је говорио истину, а Астијаг, обуздавши срџбу која га је обузела због свега што се
догодило, исприча прво Харпагу све што је од пастира о томе чуо, а затим у току разговора
саопшти му да је дете у животу и да се ствар срећно свршила. Због овог поступка према дечаку,
рече он у наставку, гризла га је савест, а и пребацивање своје кћери није могао лако да поднесе.
''Тако, дакле, пошто .је судбина ово на добро окренула, пошаљи ми свога сина овом нашем
новопридошлом, а исто тако, пошто имам намеруда принесем жртву захвалницу боговима којима
иста припада, дођи ми и ти на ручак који ћу приредити у њихову част.''

119) Кад је Харпаг то чуо, падне ничице на земљу, пресрећан што је, и поред своје
непослушности, тако срећно прошао, па је чак позван и на тај ручак. Зато оде кући и одмах
пошаље свога сина (имао је, наиме, јединца сина коме је било око тринаест година) у Астијагов
двор и нареди му да ради све што му Астијаг буде заповедио. И, срећан, пресрећан, исприча жени
шта се догодило. Астијаг, међутим, кад је Харпагов син дошао, закоље га, исече на комаде и један
део меса испече, а један део скува, па кад је било добро зготовљено, изнесе га на трпезу. Кад је
дошло време ручку, дођу сви остали гости, па и Харпаг. Астијагу и другим гостима изнесу на сто
пуно јагњећег меса, а Харпагу донесу све месо од његова сина, осим главе, шака и стопала. Ови
делови су лежали напољу, сакривени у једној котарици. Чим је изгледало да је Харпаг доста јео,
Астијаг га запита да ли му је пријао ручак. Кад је Харпаг одговорио да му је чак јако пријао,
донесу котарицу и у њој увијену дечију главу и крајње делове ногу и руку, те му Астијаг заповеди
да пред свима открије котарицу и да узме из ње оно што хоће. Харпаг послуша и препозна остатке
свог синчића. Видевши то, Харпаг не изгуби присебност и савлада се. Тад га Астијаг запита да ли
зна од какве је дивљачи јео меса. Овај рече да зна и да му је све право што краљ уради. Рекавши
то, покупи све остатке меса и оде кући. Верујем да је све покупљене остатке и сахранио.

Пише како је Астијаг имао пророчански сан који су његови савјетници протумачили као предсказање да ће се његов унук (Астијагова кћерка Мандана бјеше удата за Камбиза, Кировог оца) једног дана побунити и замјенити га са мјеста краља. Астијаг је дао задатак војсковођи Харпагу да убије дијете.

Painting of king Astyages sending Harpagus to kill young Cyrus

Но овај није желио пролијевати краљевску крв, замијенио је дијете са мртворођеним дјететом једног пастира којем је Кир дат на бригу, те тако обмануо Астијага. Како то и бива у митологији, обмана је откривена, Астијаг је сурово казнио Харпага убивши му и унаказивши сина,.
Након што је обмана откривена Астијаг је ипак вратио Кира у Персију, овај 559.године насљеђује на пријестољу оца Камбиза, још увијек потчињен медијског власти, покреће побуну, према Херодоту одлучујућу улогу у побуни имаће Харпаг вођен тежњом да освети звјерство према сину, побуна завршава Кириовом побједом и урушавањем Медијског царства.
Енергични Кир ће у наредним деценијама освојити још два моћна царства тог времена, Лидијско царство у западној Анадолији и Нововавилонско царство, те ће успоставити царство какво до њега у историји није постојало.

Како то и бива обично, главе, оно баш буквално, му је дошла једна жена. Легендарна ратница и краљица номадског народа Масагети, извјесна Томирида. Тако је 530.године п.н.е у близини ријеке Окс (данас Аму-Дарја) дошло до одлучујуће битке, коју је Херодот описао најжешћом и најкрвавијом битком, а епилог ће бити кобан за Кира, биће обезглављен а његова глава је као трофеј остала краљици Тиомириди.
То је Херодотова верзија Кировог краја, Ктесије Книдски у својој Перзици (овдје стр.173)

пише да је Кир скончао током гушења побуне Дербиса које је предводио краљ Амореј, којима су притекли у помоћ Скити и Индијци, и то након што је пао са коња један Индијац му је задао ударац од којег ће касније скончати. По Ктесију епилог битке бјеше побједа персијске војске и Кира који ће накнадно издахнути, а по Ктесију погинуло је 30.000 Дербиса и 9.000 Персијанаца.

 

[Khal Drogo]

Документарац који обрађује историју Ахеменидског царства за које је прихваћено да је трајало од 550. до 330.године п.н.е.

 

[Rogonos]

Da nije Kijaksara (Uvakšatru) nasledio smrad Astijag (Ištumegu), ne bi došlo do brzog uspona Anšana i brzog pada Medije...no sad, šbbkbb

Upravu si. Mada se malo zna o silama koje su usledile posle pada Asirije. O karakteru i obimu Medijanskog carstva može se isto samo nagađati. Osim što je medijski kralj Kijaksares (u vavilonskim izvorima poznat po imenu koji si gore napisao) presudno doprineo propasti Asirije.

Da, Kijaksar je bio sposoban vladar za razliku od Astijaga. On je proširio svoju moć aneksijom zemalja oko jezera Urmije, što je verovatno privuklo pažnju Skita. U jednoj bici Kijaksares je uspeo da pobedi Skite i da se otrese njihove vladavine. Skiti su se povukli sa Manejske teritorije, ali su i dalje predstavljali ozbiljnu pretnju Medejskom carstvu.

Pokorio je i Parsu i velike delove Azije i uključio Persijance i delove Elama u svoje armije koje su sve bile veće. Napadi i ratovi Medijaca išli su od Chosvarema preko današnje Turske do Palestine i Indije.

Ono što je meni lično zanimljivo kada govorimo o vojnom aspektu, Persijanci su kasnije prihvatili tesno prilepljenu medijsku konjičku odeću tj uske pantalone, košulju i jaknu dugih rukava, kao svoju ratnu odeću, koja je postala drevna elamitska odeća (duga suknja i ogrtač recimo)

Za mene lično, ova diferencijacija između Miđana (i drugih grupa) i Persijanaca postaje interesantna kada je u pitanju klasifikacija i struktura sasanidske vojske (jer se to da su delovi starih medijanskih grupa još uvek postojali smatra izvesnim, ili barem verovatnim).

 

[Ateista1]

Upravu si. Mada se malo zna o silama koje su usledile posle pada Asirije. O karakteru i obimu Medijanskog carstva može se isto samo nagađati. Osim što je medijski kralj Kijaksares (u vavilonskim izvorima poznat po imenu koji si gore napisao) presudno doprineo propasti Asirije.

Da, Kijaksar je bio sposoban vladar za razliku od Astijaga. On je proširio svoju moć aneksijom zemalja oko jezera Urmije, što je verovatno privuklo pažnju Skita. U jednoj bici Kijaksares je uspeo da pobedi Skite i da se otrese njihove vladavine. Skiti su se povukli sa Manejske teritorije, ali su i dalje predstavljali ozbiljnu pretnju Medejskom carstvu.

Pokorio je i Parsu i velike delove Azije i uključio Persijance i delove Elama u svoje armije koje su sve bile veće. Napadi i ratovi Medijaca išli su od Chosvarema preko današnje Turske do Palestine i Indije.

Ono što je meni lično zanimljivo kada govorimo o vojnom aspektu, Persijanci su kasnije prihvatili tesno prilepljenu medijsku konjičku odeću tj uske pantalone, košulju i jaknu dugih rukava, kao svoju ratnu odeću, koja je postala drevna elamitska odeća (duga suknja i ogrtač recimo)

Za mene lično, ova diferencijacija između Miđana (i drugih grupa) i Persijanaca postaje interesantna kada je u pitanju klasifikacija i struktura sasanidske vojske (jer se to da su delovi starih medijanskih grupa još uvek postojali smatra izvesnim, ili barem verovatnim).

Tako je. Meni je posebno zanimljiv Elam. Njihovog vladara Teumana je još 654.p.n.e pobedio i ubio Asurbanipal, a izgleda da su elamitska plemena i državice životarile u okolini Suze i Avana sve do 516.p.n.e kad su konačno anektirane od Darija I (Darijaavahuš)

 

[Khal Drogo]

Документарац који обрађује живот и дјела Кира II Великог, оснивача Ахеменидског царства

 

[Rogonos]

Tako je. Meni je posebno zanimljiv Elam. Njihovog vladara Teumana je još 654.p.n.e pobedio i ubio Asurbanipal, a izgleda da su elamitska plemena i državice životarile u okolini Suze i Avana sve do 516.p.n.e kad su konačno anektirane od Darija I (Darijaavahuš)

Takođe ih smatram interesantnim iz više razloga. U 1. milenijumu pre nove ere, drevnu elamitsku kulturu apsorbovalo je Persijsko carstvo pod naletom Persijanaca i Međana sa severa, ali ne u potpunosti. Na njihov zahtev, Elamiti su svoje znanje o administraciji i pisanju preneli pobedničkim, ali nepismenim konjičkim nomadima.

Mnogo pre Sumerana, njegovi stanovnici su izgradili prvi stepenasti hram (zigurat) na Bliskom istoku. Protoelamsko pismo je prethodilo sumerskom klinopisu i usko je povezano sa pojavom ranih administrativnih sistema.

Valjda pod kraljem Untaš, Elam je dostigao svoj najveći obim. Vidljiv izraz blagostanja je moćna građevina zigurata Dur kod Susa. I danas je to najbolje očuvani step hram na Bliskom istoku. Prelepe slike se mogu naći na internetu.

Još jedan zanimljiv aspekt je uloga žena. Uopšte, žene su bile veoma cenjene u elamitskom društvu, što je u to vreme bilo neobično. Ženska božanstva, posebno boginja Pinengir, obožavana su od ranih vremena. U dinastičkim krugovima majke su morale da odrede legitimnog naslednika i legitimnog naslednika prestola. Čak je i obična žena imala pravno siguran položaj i dozvolu da poseduje imovinu, gotovo neverovatno u to vreme

 

[Ateista1]

Takođe ih smatram interesantnim iz više razloga. U 1. milenijumu pre nove ere, drevnu elamitsku kulturu apsorbovalo je Persijsko carstvo pod naletom Persijanaca i Međana sa severa, ali ne u potpunosti. Na njihov zahtev, Elamiti su svoje znanje o administraciji i pisanju preneli pobedničkim, ali nepismenim konjičkim nomadima.

Mnogo pre Sumerana, njegovi stanovnici su izgradili prvi stepenasti hram (zigurat) na Bliskom istoku. Protoelamsko pismo je prethodilo sumerskom klinopisu i usko je povezano sa pojavom ranih administrativnih sistema.

Valjda pod kraljem Untaš, Elam je dostigao svoj najveći obim. Vidljiv izraz blagostanja je moćna građevina zigurata Dur kod Susa. I danas je to najbolje očuvani step hram na Bliskom istoku. Prelepe slike se mogu naći na internetu.

Još jedan zanimljiv aspekt je uloga žena. Uopšte, žene su bile veoma cenjene u elamitskom društvu, što je u to vreme bilo neobično. Ženska božanstva, posebno boginja Pinengir, obožavana su od ranih vremena. U dinastičkim krugovima majke su morale da odrede legitimnog naslednika i legitimnog naslednika prestola. Čak je i obična žena imala pravno siguran položaj i dozvolu da poseduje imovinu, gotovo neverovatno u to vreme

Da, slažem se.

 

[Khal Drogo]

Када пишемо и зборимо о древној Персији а аутор теме је осмислио да сагледамо еру до арапског освајања и потчињења Персије муслиманском калифату 651.године, историју Персије можемо комотно разврстати у 4 периода.
Тако имамо еру четири велика царства која су владала тим простором и итекако обликовала свјетску историју;
- Староперсијско или Ахеменидско царство, које ће потрајати од 550-330.године п.н.е.
- Селеукидско (хеленистичко царство које ће потрајати 323.године п,н.е. до око првог вијека п.н.е.
- Партско или Арсакидско царство које ће потрајати од око 238. (или 247.) године п.н.е до 224. године н.е.
- Сасанидско или Новоперсијско царство које ће потрајати од 224. до 651.године

Већ сам се осврнуо на Ахеменидско царство, наравно написаће се још која јер је ово царство као и остала три итекако занимљиво и значајно за историју свјетске цивилизације.
Ахеменидско царство је освојио и урушио неки Александар, трећи свог имена, краљ Македоније, назван и Великим, за којег је извјесни Јован Деретић тврдио да бјеше Србин, но овај данас већ упокојени Деретић бјеше на гласу као велики зајебант и није му баш сваку вјеровати.
Александрова држава није потрајала након његове смрти, дошло је до фрагментације огромне државе гдје је успост6ављено више респектабилних држава а на највећем простору и простору Иранске висоравни Селеук I Никатор, је успоставио хеленистичка Селеукидско царство.

The Seleucid Empire (light blue) in 281 BC on the eve of the murder of Seleucus I Nicator

Чија историја ће за читавог свог трајања бити обиљежена сталним ратовима са спољним непоријатељима и унутрашњим сукобима.
Селеукиди су задржали персијско административно уређење засновано на сатрапијама, но изгледа да се сатрап Партије Андрагор око 247.године п.н.е. побунио и остварио неки вид пуне или дјеломничне самосталности, истовремена је могуће владаром племена Парни (огранак конфедерације Дахаи које Херодот сврстава такође у персијска племена но овдје ваља бити баш опрезан код сагледавања тврдњи) постао Арсак, први свог имена, који ће оволадати Партијом око 238.године п.н.е коју је вјероватно правилније узимати за почетак Арсакидског или Партског царства

Parthia, shaded yellow, alongside the Seleucid Empire (blue) and the Roman Republic (purple) around 200 BC

Наредне вијекове на простору Иранске висоравни и шире обиљежиле су сталне борбе за територијем између Селеукидског и Арсакидског царства, да би крајем II и почетком I вијкека п.н.е Партско царство опвладало читавим тим простором и постаје уз Рим најјачом свјетском силом и опасан ривал Риму.
Наредне вијекове ће обиљежити стални спорови и татови Римског и Партског царста, уз промјењиву ратну срећу, граница би углавном била на Езуфрату а почетком трећег вијека Псартско царство исцрпљено сталним ратовима са Римом раздиру све више унутрашњи сукоби.

Што ће искористити Ардашир, први свог имена, потомак Сасана и далеки наводни потомак Дарија III, иако се овдје наравно извјештаји о поријеклу не слажу, који ће повести побуну, те 224.године п.н.е. ће у бици код Хормозгана поразити посљедњег партског шаханшаха, Артабана IV и успоставити Сасанидско или Новоперсијско царство. Које ће потрајати пуних 427 године. У том периоду пролазити кроз сталне сукобе, највише са Римом и касније Источноримским Царством, као и са степским номадским народима, Кидаритима и Хефталитима, имати и своју златну еру 498.-622.године све до 651.године када ће бити урушено пред најездом Арапа.
У каснијим постовима написаће се још која.

 

[Rogonos]

Када је пак Херодот у питању, управо он је опсновни извор из којих црпимо сазнања везана за сам зачетак Староперсијског царства, и управо он је описао баш опширно живот извјесмног Кира, другог свог имена (енгл.википедија овдје), оснивача Ахеменидског царства.

Da ostaje primarni izvor, ali on je recimo prikazao persijsku istoriju i tradiciju Ahemenida u mnogo negativnijem svetlu nego što su oni zapravo bili. Po mom mišljenju, to nije nužno zbog loše volje, već jednostavno zato što su Persijanci bili arhineprijatelji Grka u to vreme.

U nekoliko njegovih pasusa Persijanci su se loše snašli. On opisuje pobednički mir Artakserksa u Maloj Aziji i na Kipru, ali propušta da pominje da Persijanci nisu nametnuli nikakvu religiju ili kulturu. Zauzvrat, on, međutim, veoma detaljno opisuje kulturu, manire i običaje Persijanaca

Dakle, ako površno čitamo Herodota, mogli bismo steći utisak da on priča bajke. Ali vrlo često sam piše da neke činjenice smatra neverovatnim, ali da ih zapisuje zato što mu ljudi u nekim državama to govore i sami veruju u njih. Zato njegove spise smatram vrednim, jer je sačuvao tadašnje poglede na svet, da tako kažem. Na primer Vavilon, postao je neverovatan jer je gradski zid prikazan u gigantskim veličinama, ali je sam rekao da ima mere meštana koji su pričali o svojoj velikoj prošlosti

Khale, kao što je već pomenuto, Herodotovi izveštaji u Grčkoj su mnogo precizniji nego kada izveštava iz dalekih naroda Azije. Ipak, moramo primetiti da je Herodotovo delo pod jakim uticajem atinske propagande njegovog vremena, kao što se može videti na primeru Pizistrata, tiranina u Atini.

Ni Spartanci nisu uvek predstavljeni u dobrom svetlu, što se kasnije pogoršalo, možda i nuspojava prekinutih atinsko-spartanskih odnosa krajem 5. veka pre nove ere. Međutim, ovo bi takođe moglo imati veze sa lošim informacijama o Spartancima, koje su i on i Tukidid opisali kao tajnovite, a Spartanci su, na primer, pred kraj odbacili Kleomena kao ludog, a Herodot nije mogao da sprovede detaljnije istrage.

Međutim, postoji i neslaganje oko uloge Temistokla. Herodot ga iznova postulira kao spasioca Grčke tako što ga uvek pušta da donese ispravnu odluku u poslednjem trenutku, na primer u evakuaciji Atine ili u sporu da li pomorsku bitku treba voditi kod Salamine ili na Ismosu. I ovde je teško doneti odluke sa današnje tačke gledišta, da je Herodot bio jedan od retkih koji je umeo da se osloni na svedoke savremenika ili slično dobre izvore, svi drugi istoričari izveštavaju mnogo kasnije.

Moja skromna "kritika" Herodota je da mu je nedostajalo razumevanje ekonomskog i društvenog konteksta. Politička dešavanja, npr svrgavanja, on je obično pripisivao voljnim odlukama pojedinaca koji su delovali iz pohlepe za vlašću ili slično, ali je isključio da su ti akteri bili motivisani ili barem favorizovani problemima ekonomske ili socijalne prirode tako što su im stvarali sledbenike.

 

[Rogonos]

- Староперсијско или Ахеменидско царство, које ће потрајати од 550-330.године п.н.е.

Већ сам се осврнуо на Ахеменидско царство, наравно написаће се још која јер је ово царство као и остала три итекако занимљиво и значајно за историју свјетске цивилизације.
Ахеменидско царство је освојио и урушио неки Александар, трећи свог имена, краљ Македоније, назван и Великим, за којег је извјесни Јован Деретић тврдио да бјеше Србин, но овај данас већ упокојени Деретић бјеше на гласу као велики зајебант и није му баш сваку вјеровати.
Александрова држава није потрајала након његове смрти, дошло је до фрагментације огромне државе гдје је успост6ављено више респектабилних држава а на највећем простору и простору Иранске висоравни Селеук I Никатор, је успоставио хеленистичка Селеукидско царство.

Dobro sažeto Khale. Mislim da je Persija najupečatljivija klasična država jer je pre Persije postojao raznolik sistem velikih sila koji nije bio sličan evropskom sistemu. Persija se uzdigla iz marioneta Medijana (velika sila u istoriji o kojoj verovatno najmanje znamo) i preuzela ih sve, i to prilično brzo. Dok je Rim kasnije većinu ovoga uradio sa sredozemnim silama, uprkos vekovima pokušaja, one nikada nisu uspele da pobede Sasanide.

Ako je svet imao 4 kolevke civilizacije kako ih zovemo (Mezopotamija, Egipat, Indija i Kina), Persija je uzela 2 (privremeno) i radila na trećoj. Ovo je najvrednije dostignuće koje ćete videti u klasičnom svetu.

U vreme kada su Ahemenidi proširili svoj uticaj na periferiju Indije, dolina Inda je odavno prestala da bude glavni centar civilizacije. Na potkontinentu, glavni gradovi i ekonomski centri su se nalazili dalje na istoku kao Mathura i Pataliputra. Najvažniji grad u današnjem Pakistanu bio je Taksila. Nije iznenađujuće da su mnoga glavna carstva u klasičnoj Indiji imala svoju ekonomsku osnovu u ravnicama Gangesa, ali nijedna u dolini Inda, ali to je opet druga tema

Ahemenid je definitivno bio bez presedana po geografskom obimu, ali ne i po broju stanovnika. Treba i navesti ahemenidske uticaje u nepersijskom svetu. Uveli su pisanje u severozapadnu Indiju. Tzv Harosthi pismo je direktno preuzeto iz ahemenidskog carskog aramejskog. Čini se da su mnoga slova u brahmi pismu takođe izvedena iz aramejskih slova, iako se čini da je sam Brahmi razvoj nakon Ahemenida.

Ahemenidska kultura imala je veliki uticaj na ranu trakijsku umetnost, vidljivu na primer na ovim zvonastim oklopima i njihovim modifikovanim stilizacijama mišića. Pa njihova civilizacija ima dosta uticaja na Jevreje. Naravno, oni su imali mnogo uticaja i na grčki svet sa svoje dve invazije i njihovo finansiranje Grka da se bore jedni protiv drugih i pomogli su usponu Makedonije koja će ih osvojiti, kakva ironija zar ne? Takođe su imali kontakt sa Kartaginjanima. Arapsko poluostrvo bi takođe bilo pod njihovim uticajem.

I da ne zaboravim, Ktesafion je zaista imao biblioteku i nema šanse da je spaljena i da ne sadrži pisana dela. Akademija Gondišapur nudi obuku iz medicine, filozofije, teologije i nauke. Fakultet je bio upućen u zoroastrijsku i persijsku tradiciju i bio je najvažniji medicinski centar antičkog sveta tokom 6. i 7. veka

Poznata Bagdadska kuća mudrosti Rašida je zapravo želela da oponaša ovu akademiju u duhu prema sopstvenim stavovima kalifa. Dakle, nijedna zorastarska Persija nije išla dobro u ovom pogledu

 

[Khal Drogo]

Da ostaje primarni izvor, ali on je recimo prikazao persijsku istoriju i tradiciju Ahemenida u mnogo negativnijem svetlu nego što su oni zapravo bili. Po mom mišljenju, to nije nužno zbog loše volje, već jednostavno zato što su Persijanci bili arhineprijatelji Grka u to vreme.

U nekoliko njegovih pasusa Persijanci su se loše snašli. On opisuje pobednički mir Artakserksa u Maloj Aziji i na Kipru, ali propušta da pominje da Persijanci nisu nametnuli nikakvu religiju ili kulturu. Zauzvrat, on, međutim, veoma detaljno opisuje kulturu, manire i običaje Persijanaca

Dakle, ako površno čitamo Herodota, mogli bismo steći utisak da on priča bajke. Ali vrlo često sam piše da neke činjenice smatra neverovatnim, ali da ih zapisuje zato što mu ljudi u nekim državama to govore i sami veruju u njih. Zato njegove spise smatram vrednim, jer je sačuvao tadašnje poglede na svet, da tako kažem. Na primer Vavilon, postao je neverovatan jer je gradski zid prikazan u gigantskim veličinama, ali je sam rekao da ima mere meštana koji su pričali o svojoj velikoj prošlosti

Khale, kao što je već pomenuto, Herodotovi izveštaji u Grčkoj su mnogo precizniji nego kada izveštava iz dalekih naroda Azije. Ipak, moramo primetiti da je Herodotovo delo pod jakim uticajem atinske propagande njegovog vremena, kao što se može videti na primeru Pizistrata, tiranina u Atini.

Већ сам на форуму на више тема "бранио" Херодота. Када се латите задатка писања неког садржаја, важно је да ли имате нешто на што се можете ослонити, неки образац, рукопис који ћете надопуњавати или морате све сами осмислити. Херодот је морао осмислити и форму и композицију свог рукопису, како класификовати догађаје које обрађује, чему дати предност, каквим стилом ће то представити читаоци, то је увијек тежак задатак.

Многи ће предност дати Тукидиду, који јесте темељитији у рукопису, даје предност чињеницама у односу на препричавања, но Тукидид обрађује догађаје којима је савременик или који су остали још у свјежемм памћењу, Херодот описује народе о којима се тада мало знало, тек неки глас из друге или треће руке, историју тих народа, ту осим легенди, митова и препричавања мало шта има, ту би само пренио те легенде и препричавања, по потреби мало повезао и допунио хеленском митологијом, могуће понешто и домислио, ако зафали садржаја. мора се, није до њега. Но он код описа бројних личности и народа остаје примарни извор на који се историчари могу ослонити. некад и једини, многи каснији историчари (рецимо Павле Орозије у првој књизи, 15.поглавље) су само преносили Херодотово писање, и који нису толико на удару савремене историографије као што је то случај са Херодотом.

Што се тиче тенденциозности, она је у мањој или већој мјери неизбјежна, и Херодот је разумљиво тенденциозан и код описа неких народа, а ту је важно колико би били ривал сународницима аутора (није лоше нагласити да је Херодот био Грк са завичајем у југозападној Анадоилији, зато и тако опширно описује Крезова дјела) и код описа неких личности, неке велича и глорификује преко сваке мјере, према некима је строг..
Херодотова тенденциозност није више изражена него ли је случај са другим писцима античког времена који су писали након њега.

 

[Ateista1]

Prvi pravi istoričar je bio Tukidid. Tek sa njim istorija postaje zaista nauka, objektivna, i istoričar više nije savremenik događaja koje opisuje, nakon njegovog perioda. On uvodi sve te pojmove i provere. Herodot je pisao nebuloze i neproverljive gluposti. Kod Tukidida nemamo sumnje da su njegove reči tačne.

 

[Rogonos]

Већ сам на форуму на више тема "бранио" Херодота. Када се латите задатка писања неког садржаја, важно је да ли имате нешто на што се можете ослонити, неки образац, рукопис који ћете надопуњавати или морате све сами осмислити. Херодот је морао осмислити и форму и композицију свог рукопису, како класификовати догађаје које обрађује, чему дати предност, каквим стилом ће то представити читаоци, то је увијек тежак задатак.

Многи ће предност дати Тукидиду, који јесте темељитији у рукопису, даје предност чињеницама у односу на препричавања, но Тукидид обрађује догађаје којима је савременик или који су остали још у свјежемм памћењу, Херодот описује народе о којима се тада мало знало, тек неки глас из друге или треће руке, историју тих народа, ту осим легенди, митова и препричавања мало шта има, ту би само пренио те легенде и препричавања, по потреби мало повезао и допунио хеленском митологијом, могуће понешто и домислио, ако зафали садржаја. мора се, није до њега. Но он код описа бројних личности и народа остаје примарни извор на који се историчари могу ослонити. некад и једини, многи каснији историчари (рецимо Павле Орозије у првој књизи, 15.поглавље) су само преносили Херодотово писање, и који нису толико на удару савремене историографије као што је то случај са Херодотом.

Што се тиче тенденциозности, она је у мањој или већој мјери неизбјежна, и Херодот је разумљиво тенденциозан и код описа неких народа, а ту је важно колико би били ривал сународницима аутора (није лоше нагласити да је Херодот био Грк са завичајем у југозападној Анадоилији, зато и тако опширно описује Крезова дјела) и код описа неких личности, неке велича и глорификује преко сваке мјере, према некима је строг..
Херодотова тенденциозност није више изражена него ли је случај са другим писцима античког времена који су писали након њега.

Znam da ponekad pogrešno sudimo o antičkim istoričarima po rigoroznijim i savremenijim standardima. Kada govorimo o njegovim delima: gotovo 4 od 9 Herodotovih knjiga bavi se vremenom pre persijskih ratova, barem ako želimo da vidimo i Jonsku pobunu, o kojoj se govori u 5. tomu, kao početak ovog sukoba, koji je tada trajao skoro 50 godina i završio se sa Kalijinim mirom obuhvaćenim u preostalih 5 knjiga. Sigurno si pročitao i neka njegova dela.

Uopšteno možemo pretpostaviti da se Herodot oslanjao na sve netačnije podatke i narative u izveštavanju o istoriji koja se odigrala mnogo pre njegovog rođenja. Ako je zaista putovao u Egipat, teško da je mogao da čita (drevni) egipatski i ni on ni mogući tumač nisu imali pristup širokom spektru informacija kao što su egiptolozi danas u mogućnosti.

Međutim, uspeo je da dodeli piramide iz Gize pravim vladarima (Kufu, Kefren i Mikerinos) i da otkrije njihovo značenje, čak i ako im je dodelio pogrešno vreme, prema Ramzesu II. Što je zemlja dalje, Herodotovi izveštaji postaju sve straniji, što i ne čudi, jer je, kao što je već pomenuto, često zavisio od usmenog predanja, a samim tim i od saga i legendi

Tok persijskih ratova je takođe po prvi put zabeležio sam Herodot. Neke stvari koje se mogu potvrditi iz današnje perspektive jesu recimo uključuju Herodotov opis marširanja 10.000 besmrtnika.

Njegove izjave, uključujući nadole usmerena koplja, pomenute trupe, mogu se prekriti raznim reljefima koji se nalaze u Suzi i drugim gradovima. On je takođe jedan od prvih koji je pomenuo Aristeju, istorijski dokazanu nagradu za hrabra ratna dela. Osim toga, on vidi kampanju Datis i Kserks, za razliku od savremenog mišljenja, ne samo religiozno motivisanu i objašnjava, iako više puta naglašava osvetu za uništeno svetilište Kibebe u Sardu, uz pomoć reprodukovanog govora Kserksa, da je on takođe brine o zemlji i vlasti

Činjenica da Herodot verovatno nije u pravu sa svojom (religioznom) idejom osvete sugeriše dve stvari: da su Persijanci pljačkali grčka svetilišta kao kompenzaciju za Sard, nije toliko verovatna koliko da su jednostavno gađali zlato, koje se uglavnom nalazilo u hramovima i da je Kserks posle osvajanja nekih oblasti dao veoma vredne ponude grčkim bogovima, po svoj prilici da bi pridobio tamošnje Grke

Kako je Herodot trebao da zna, a kamoli da razume, tačan tekst persijskih razgovora? Koji Grk je već načuo Kserksove privatne razgovore, a zatim je pridobio Herodota? Mada kada stanem u njegovu "odbranu", mislim da su njegovi citirani govori mišljeni simbolički i da Herodot nije želeo da ih smatra istorijskim u pisanom obliku.

 

[Khal Drogo]

Znam da ponekad pogrešno sudimo o antičkim istoričarima po rigoroznijim i savremenijim standardima. Kada govorimo o njegovim delima: gotovo 4 od 9 Herodotovih knjiga bavi se vremenom pre persijskih ratova, barem ako želimo da vidimo i Jonsku pobunu, o kojoj se govori u 5. tomu, kao početak ovog sukoba, koji je tada trajao skoro 50 godina i završio se sa Kalijinim mirom obuhvaćenim u preostalih 5 knjiga. Sigurno si pročitao i neka njegova dela.

Uopšteno možemo pretpostaviti da se Herodot oslanjao na sve netačnije podatke i narative u izveštavanju o istoriji koja se odigrala mnogo pre njegovog rođenja. Ako je zaista putovao u Egipat, teško da je mogao da čita (drevni) egipatski i ni on ni mogući tumač nisu imali pristup širokom spektru informacija kao što su egiptolozi danas u mogućnosti.

Međutim, uspeo je da dodeli piramide iz Gize pravim vladarima (Kufu, Kefren i Mikerinos) i da otkrije njihovo značenje, čak i ako im je dodelio pogrešno vreme, prema Ramzesu II. Što je zemlja dalje, Herodotovi izveštaji postaju sve straniji, što i ne čudi, jer je, kao što je već pomenuto, često zavisio od usmenog predanja, a samim tim i od saga i legendi

Tok persijskih ratova je takođe po prvi put zabeležio sam Herodot. Neke stvari koje se mogu potvrditi iz današnje perspektive jesu recimo uključuju Herodotov opis marširanja 10.000 besmrtnika.

Njegove izjave, uključujući nadole usmerena koplja, pomenute trupe, mogu se prekriti raznim reljefima koji se nalaze u Suzi i drugim gradovima. On je takođe jedan od prvih koji je pomenuo Aristeju, istorijski dokazanu nagradu za hrabra ratna dela. Osim toga, on vidi kampanju Datis i Kserks, za razliku od savremenog mišljenja, ne samo religiozno motivisanu i objašnjava, iako više puta naglašava osvetu za uništeno svetilište Kibebe u Sardu, uz pomoć reprodukovanog govora Kserksa, da je on takođe brine o zemlji i vlasti

Činjenica da Herodot verovatno nije u pravu sa svojom (religioznom) idejom osvete sugeriše dve stvari: da su Persijanci pljačkali grčka svetilišta kao kompenzaciju za Sard, nije toliko verovatna koliko da su jednostavno gađali zlato, koje se uglavnom nalazilo u hramovima i da je Kserks posle osvajanja nekih oblasti dao veoma vredne ponude grčkim bogovima, po svoj prilici da bi pridobio tamošnje Grke

Kako je Herodot trebao da zna, a kamoli da razume, tačan tekst persijskih razgovora? Koji Grk je već načuo Kserksove privatne razgovore, a zatim je pridobio Herodota? Mada kada stanem u njegovu "odbranu", mislim da su njegovi citirani govori mišljeni simbolički i da Herodot nije želeo da ih smatra istorijskim u pisanom obliku.

Веома добра запажања, са написаним са наравно слажем.

Dakle, ako površno čitamo Herodota, mogli bismo steći utisak da on priča bajke. Ali vrlo često sam piše da neke činjenice smatra neverovatnim, ali da ih zapisuje zato što mu ljudi u nekim državama to govore i sami veruju u njih.

Поред тога што се не ријетко ограђује приликом преношења препричавања, ограђује се и код изношења тврдњи као рецимо у првој књизи

57) Којим су језиком Пелазги говорили, нисам у стању тачно да кажем. Ако је правилно да, закључујемо по оним Пелазгима који и сада постоје и станују изнад Тирсена у Крестону, а који су некад били суседи садашњих Дораца (а становали су у то доба у земљи која се сада зове Тесалиотида), или по Пелазгима који су заједно са Атињанима основали Плакију и Скилаку на Хелеспонту и по многим другим пелашким градовима, који су касније променили своје име, иако се тиме можемо послужити као доказом, - Пелазги су говорили варварским језиком. Ако се заиста тако десило с Пелазгима, онда је атички народ као пелашки, претапајући се у Хелене заборавио свој стари и научио хеленски језик. И заиста, ни Крестонци ни Плакејци не говоре истим језиком којим говоре народи који сада станују око њих, а то доказује да они још увек говоре као некада кад су се у те земље насељавали

58) А Хелени, како ми се чини, одувек су говорили истим језиком. Док је био одвојен од Пелазга, овај народ је испочетка био слаб, али од некада малог постао је велик и силан народ, пошто је претопио у себе у првом реду Пелазге и многе друге варварске народе. Чини ми се насупрот томе, да се пелашки народ баш због тога није никад бројно повећао што је увек остао варварски народ.

Када наглашава да није у стању тачно казати којим језиком су говорили Пелазги али на основу посредних доказа могли су говорити варварским језиком.

Такође вриједност Херодотовог рукописа, поред чињенице што је примарни извор код описа бројних догађаја и личности, јесте што даје приказ обичаја народа које описује, какав је начин живота, која божанства штују, из писања читалац стиче увид и какав је вриједносни систем владао, којим скрупулама робују, тако код описа дјела младог Александра Македонског, првог свог имена, примјећујемо да су Хелени имали презир према Македонцима, да је овај чак морао полагати тест да би доказао да је Хелен и да би учествовао на олимпијским играма, или пак да су Македионци били конзервативније друштво од Персијанаца, нису били склони блудничењу и разврату, или пак бројне занимљивостои када пише о Египћанима, да су имали љекаре спевцијалисте за разне болести, пише нашироко о начинима базамовања, да попут Лакедемонаца поштују старије, млади им се склањају с пута, уступају им мјесто на сједиштима, те да имају обичај који се не налази нигдје у Хелади. приликом сустрета на улици, не поздрављају се ријечима, већ се дубоко једни другима клањају.
Док код приказа прошлости прибјегава често легендама и предањима, код описа обичаја нема мотив за толиким домишљањем и измишљањем, и из Херодотовог рукописа, ако пажљиво чита, читалац може стећи слику о свим тим народима које описзује, њиховим посебностима и специфичностима.

Херодотовпо писање можемо упоредити са серијом "Игре пријестоља" (ако си гледао), гдје ако изузмемо све те елементе епске фантастике, змајеве, зомбије, магију, серија је енциклопедија бројних епизода инспирисаних стварним догађајима и личностимас из европске и свјетске историје, кроз серију управо имамо покушај приказа начина живота, вриједноснног система, моралних скрупула, религиозних сукоба и неразумијевања који су обиљежили поједине историјске епохе.

 

[Rogonos]

Persijanci su bili poznati po svojim inovacijama. Naravno, prvenstveno kada govorimo o njihovim prelepim tepisima. Nažalost, tepisi iz perioda Ahemenida, Seleukida i Parta nisu sačuvani. Ono što danas ljudi vole da kupe, su tepisi tj motivi sa dvora Safavida iz Isfahana iz 16. veka. Popularni i poznati po svojim raznovrsnim, bogatim bojama i umetničkim šarama. Safavidski motivi i obrasci uticali su na dvorske proizvođače okolnih velikih sila islamskog sveta

Ono što je manje poznato, mnogo pre izuma frižidera, drevni Persijanci su uživali u ohlađenim napitcima od voćne kaše, supi od ledenog jogurta i drugim poslasticama. Tehnologija hlađenja je bila genijalna.

Ekstremno visoke i ekstremno niske temperature inspirisale su ljude koji žive u visoravni Persije da bar stvore kulinarski balans. U "Jahtšalu", ledenom bunaru, hladili su dragoceni sirovinski led preko visokih vetrozaštitnih pojaseva i tamo ga čuvali pre upotrebe ili izvoza.

Ponekad se šal za jahte koristio i za hlađenje kvarljive robe. Proizvodnja leda omogućila je persijskom karavan-saraju da putniku ponudi ledenu vodu za osveženje u tradicionalnom gostoprimstvu.

Čak sam pronašao i sliku. Uništeni šal za jahtu u Kermanu, glavnom gradu istoimene iranske provincije

 

[Khal Drogo]

 

[Rogonos]

I ovo je deo njihove istorije. Iran i danas ima mnogo hramova vatre. Prelepi su.

Od 2. do 7. veka nove ere religija Zoroastrijanaca je cvetala. Kada se islam proširio u Persiji, mnogi sledbenici Zaratustre morali su da napuste zemlju. Ali čak iu modernom Iranu, neki vernici i dalje održavaju stare običaje. Bio sam veoma iznenađen kada sam prvi put otišao tamo.

Mislim da je ovo u Srbiji u velikoj meri nepoznato i nažalost većini ljudi nezanimljivo. Mesto zanimljivog imena Čak Čak, mesto hodočašća Zoroastrijanaca, leži usamljeno u negostoljubivoj planinskoj oblasti u centralnom visoravni Irana.

Mesto ima tako onomatopejski naziv jer voda stalno kaplje u pećinu sa kamenog izvora. Sledbenici Zaratustrinog učenja redovno se sastaju u Čak Čaku, a mnogi dolaze na veliki skup početkom leta. Tada četiri do pet hiljada ljudi iz celog sveta naseljavaju mali grad, slave, mole se, piju i jedu. Da nemaju sankcije, bilo bi i više ljudi.

Čak Čak kao i druga zoroastrijska svetilišta u blizini Jezda datiraju uglavnom iz predislamskih i sasanidskih vremena. Prema legendi, sasanidski kralj Jazdegerd sklonio se u Jezd i dao gradu ime. Ovaj Jezdegerd je izgubio jedan od ratova protiv Arapa. Kasnije se preselio u severoistočni Iran. Tamo je ubijen, a njegovi sledbenici rasuti

Naučnici se još pitaju da li je osnivač religije istorijska ličnost ili mit. Pouzdane činjenice nisu dostupne, pa je datovana oko 1000. do 1200. godine pre nove ere. Avesta, sveta knjiga Zoroastrijanaca, s druge strane, zapisana je tek oko 600. godine nove ere, pred kraj Sasanidskog perioda.

Zoroastrizam je prisutan u celoj provinciji Jazd. U Šarifabadu, malom gradu na severozapadu, 90% posto stanovnika još uvek su sledbenici Zaratustrinih učenja. Međutim, njihov broj opada, kao što je slučaj svuda u svetu.

Jeste da je zoroastrizam veoma privlačan, posebno u Iranu, ali islamska strana ne dozvoljava konverziju, a zoroastrijska strana to često ne želi. To vodi – u Indiji to možemo vrlo jasno videti u 20. veku, do procesa neprekidnog smanjenja.

Među iranskim Zoroastrijancima ne postoji crkvena hijerarhija. Zajednice same organizuju svoj verski život, na primer u gradu Jezd. Njihovo centralno svetilište, Hram Vatre, moderna je zgrada koju su donirali bogati suvernici iz Mumbaja u Indiji. Obučeni sveštenici, zvani mobuti, odgovorni su za održavanje plamena hrama.

Jer u večnoj vatri i svetlosti Zoroastrijanci vide simbol najvišeg boga Ahura, ako se ne varam.

Neposredno izvan Jezda, na jugozapadnoj periferiji, nalaze se tzv Kule tišine. Uska staza vodi do zgrada boje gline. Unutra su leševi, umotani u tkanine, ostavljeni lešinarima da jedu. Ovaj običaj je trajao do sredinom 70ih, kada je poslednji šah zabranio zoroastrijski ritual sahrane – iz higijenskih razloga.

Od tada, Zoroastrijanci sahranjuju svoje mrtve u betonskim kutijama na groblju u podnožju Kula tišine. Na taj način štite zemlju od kontaminacije leševima. Jer je obožavanje stihija neprekinuto do danas.