Драгољуб Дража Михаиловић

neko ko citira Karapandzica daje sebi za pravo da govori o ''propagandnim pamfletima''....:hahaha::hahaha::hahaha:

izvori su navedeni, sve pise na linkovima koje sam postavio...ajde pajacu na spavanje...:mrgreen:

moze i tema sada da se zakljuca...
Карапанџић наводи оригиналне депеше из тог времена,а Милојица Свемоћни поред тога што изоставља веома битне моменте,углавном цитира субјективне изјаве Дражиноваца.
Нема потребе да се закључава тема. Имаш ли коментар на болдовано гибанко?

А где је сопствени коментар на то што су дражиновци по сопственом признању били 10 километара даље од битке и нису прстом макли? Зашто Милојица Свемоћни крије податак да су дражиновци онемогућили грофа Чернина као овлашћено лице Трећег Рајха да ступи у контакт са Ђуришлијама и спаси их? Него су га чак и лагали! Зашто Милојица Свемоћни не сме да призна да је фамозну депешу упутио дражиновачки генерал Мирослав Трифуновић Дроња (што потврђује и војвода Ђујић)?
 
Карапанџић наводи оригиналне депеше из тог времена,а Милојица Свемоћни поред тога што изоставља веома битне моменте,углавном цитира субјективне изјаве Дражиноваца.
Нема потребе да се закључава тема. Имаш ли коментар на болдовано гибанко?

А где је сопствени коментар на то што су дражиновци по сопственом признању били 10 километара даље од битке и нису прстом макли? Зашто Милојица Свемоћни крије податак да су дражиновци онемогућили грофа Чернина као овлашћено лице Трећег Рајха да ступи у контакт са Ђуришлијама и спаси их? Него су га чак и лагали! Зашто Милојица Свемоћни не сме да призна да је фамозну депешу упутио дражиновачки генерал Мирослав Трифуновић Дроња (што потврђује и војвода Ђујић)?

kao sto rekoh uzrok i posledice svega se nalaze u tekstu i linkovima koje sam postavio....ne vidim potrebu za daljom diskusijom...koga zanima procitace...
 
Под заштитом бацача и тешких митраљеза, кренуо је на јуриш наш јуначки Штабски батаљон. После неоинсивог пробоја кроз бодљикаве жице, командант поручник Манојло Вековић је успео да заузме неколико првих ровова и да уништи два јака бункера. Овај наш силовити напад показао је усташама наше намере. Кроз десетак минута пренели су сву ватру из бацача на овај сектор. У једном доста критичном моменту, лично нас је Павле повео на јуриш. Улетели смо у село. Настале су крваве борбе за сваку кућу. Више од два сата борба није малаксавала. Село смо скоро очистили од забарикадираних усташа, када зачусмо тутњаву тенкова. Долазили су од Тополе.
Почело је да свиће. Наши су безуспешно покушавали да ручним гранатама зауставе тенкове. На голој равници Лијевча Поља, није се смела дочекати светлост дана. Павле је наредио повлачење. Усташе нису ни покушавали да нас ометају, изузев што су два тенка насумице грмела из митраљеза.
Како тако, продор је пропао. У зору је стигао мајор Иван Ружић. Црн, прашњав и очигледно преморен, Иван је описивао тешке моменте око Тополе. Прво артиљерија, а затим тенкови нанели су његовој дивизији приличне губитке. Тенкови су заобишли бране, које су наши код Тополе поставили и неким сеоским стазама кренули ка Шибићевом Хану. Није им се могло ништа.

Око девет сати ујутру курир обавести Павла да су јаче усташке снаге кренуле од Вања Луке низ Врбас ка селу Сређани. Далеко испред усташког стрељачког строја ишла су два тенка.
Видећи да су усташе на путу да направе хаос, у сусрет су им потрчале наше две пратње — Павлова и Остојићева. Један курир је хитно упућен Вуку Калаитовићу, који је са својим корпусом био на самом Врбасу. Наређено му је да окрене све расположиве снаге ка Бања Луци. Са положаја око Александровца повучен је 4 пук, те смо тако на брзину успоставили фронт.

На сеоски друм смо набацали неколико стабала. Са Павлом и Остојићем посели смо једну повећу, зидану кућу, са леве стране друма, којим су се приближавали усташки тенкови. Било их је два. Један је био наоружан са топом и митраљезом, док је други имао само два тешка Фиатова митраљеза. Ипак, за нас доста. Протитенковског оружја нисмо имали. Млавски корпус је, додуше, имао 3-4 противтенковске пушке, али ни једног метка.
Са горњег спрата наше куће, већ смо Јасно видели усташке тенкове и на око 500 метара иза њих и њихов стрељачки строј. Такође смо посматрали и пребацивање Санџаклија. Окренули су се ка усташама. Посели су један подужи јарак поред сеоског друма, који је од Врбаса водио ка нашој кући. Десно од нас је 4 пук већ постављао своје "шарце". Тенкови су се били прилично примакли, када је са наше стране отворена ватра. Усташки стрељачки строј је био заустављен као громом погођен. Изненађени јачином наше ватре, усташе су се збунили, затим колебали, да би се на крају дали у бекство.
Док је један тенк пуцао из свога топа на нашу кућу, други је обишао нашу брану и нашао нам се иза леђа пресецајући нам евентуалну отступницу. Нашли смо се у очајној ситуацији. Један тенк је рушио кућу, а други нас је чекао са друге стране, пред вратима.
Три Павлова пратиоца, сви тројица потпоручници: Батрић Јеврић, Божо Аџић и МанојломЧуљковић, јавили су се добровољно да нападну тенк. Павле је одобрио. Са свих прозора засули смо тенк митраљеском ватром. Ови тројица, сваки са по две дефанзивне бомбе у рукама излетели су напоље. Кроз неколико тренутака тенк је био у пламену. У борби са тенком тешко је рањен потпоручник Манојло Чуљковић. Сутрадан је овај херој подлегао ранама. Видећи судбину овога тенка, други је опалио Још неколико граната и повукао се ка Бања Луци. У напола срушеној кући, оставили смо наших седам мртвих јуначких бораца.
Негде у ово време долетео је један усташки авион и просуо море летака. Секуле Дрљевић је претио физичким уништењем онима, који не пређу на његову страну. Позивао је војску и народ да откажу послушност четничким старешинама, називајући их енглеским плаћеницима. У самом летку је оштампана и популарна црногорска песма: "Ој, јуначка свјетла зоро, мајко наша Црна Горо.. "

Усташе и партизани удружени против нас
Тек што је прошло подне када се по падинама Козаре развила драматична битка. Козарски партизани су напали на херојски 29 пук. Усташе су пожурили да помогну партизанима, па је у неравној борби наш 29 пук формално преполовљен. Овом приликом је погинуо и командант, витез Милорад Поповић. Тек под заштитом мрака вратио се остатак пука. Скоро сви преживели били су израњавани. Да би бар иоле олакшали храбрим Херцеговцима, наши бацачи су цело после подне засипали усташке положаје, док смо ми беспомоћно гледали како усташе и партизани удруженим снагама уништавају једну од наших најбољих четничких јединица.
Павле се сада дао на посао да припреми понован пробој ка Козари. Штаб смо пребацили у село Разбој. Данашњи успех у одбијању усташког продора, подигао је знатно морал. Поново су се разлетели курири. Овога пута је Павле имао намеру да у ужем простору, и у виду клина, нападне са што јачим снагама. Напад је и ове ноћи одређен за 11 часова. Јединице су већ биле на положајима. Избегличке и болничке колоне доста уредно формиране. Око 10 часова увече Павлу је стигла поражавајућа вест. На један сат пре овако важне битке саопштено му је да је цео Први пук, заједно са командантом, прешао усташама и Дрљевићу. Овај пук је требао да вечерас одигра врло важну улогу.
Ово издајство је пољуљало цео план, као и наду у успех. Остале јединице су у припремном положају са нервозом очекивале наредбу за напад. Прелазак овога пука непријатељу, иако је држан у највећој тајности, није могао да се сакрије. Деморалисање се приметило. Ситуација изванредно тешка. Павле се саветује са осталим командантима. Издајство овога пука, трагедија 29 пука и почетак деморалисања осталих јединица, сводило је шансе на успех новога пробоја на нулу. Поготову кад су усташе сада тачно знали наше намере и планове. Сем тога, нама је и муниција већ понестајала. У току ноћи скупљали смо муницију кроз избегличке и болничке колоне. Остављали смо старије људе са само 5-6 метака. Напад је одложен. Ноћ 5-6. априла провели смо у приправности. Изузев пушкарања, није било озбиљнијих акција. У току целе ноћи Павле се саветовао са члановима Комитета.
 
kao sto rekoh uzrok i posledice svega se nalaze u tekstu i linkovima koje sam postavio....ne vidim potrebu za daljom diskusijom...

Милојица неким чудом не наводи посету грофа Чернина и његову потрагу за Павлом,нити наводи да су дражиновци по сопственом признању били 10 километара даље а нису прстом макли? Нити наводи ко је послао фамозну погубну депешу.
 
У саму зору стигао је курир из Осме дивизије. Обавестили су Павла да су се јутрос рано партизани пребацили на леву обалу Врбаса. Ово је била врло тешка вест. Партизани још нису налали на наше, али су њихови трабанти шапатом објашњавали да је четнички покрет ликвидиран и да је последњи час да се приђе "народно-ослободилачкој" војсци.
Глас о партизанском прелазу на нашу страну Врбаса брзо се пронео кроз војску и народ. Страшна неизвесност је довела до колебања, прво међу народом, а затим мало по мало и међу борцима. Сада, по дану, видео се сав ужас наше ситуације. Секулини, а сада и комунистички агенти су радили пуном паром. Направљен је метеж. Неке јединице, измешане са народом, у нереду су отступале од Врбаса, бежећи од партизана, док су друге кретале ка Врбасу да би се удаљиле од усташа.
Многим командантима су стизали "курири", који су их обавештавали да је Павле направио примирје; да води преговоре са Секулиним делегатима и да нема вше крвопролића. На неким секторима дошли су секуловци чак и са усташама, који нису носили оружје. И једни и други су тврдили да је из Загреба дошла наредба да нам се дозвољава слободан пролаз преко Хрватске; да су Секуле и Војвода већ сва питања уредили, итд. итд. Настало је право расуло.
У оваквој ситуацији, о неком поновном покушају продора није се могло ни мислити. Усташе су знали наше стање. Имали су тенкове и одлично утврђене положаје. Доста аутоматског оружја и изобиље муниције... Сем тога, чим би ми заметнули борбу са усташама, комунисти би нас несумњиво напали. Јучерашња трагедија Херцеговаца ово нам је потврђивала. Да би се у овом расулу успоставио било какав ред, требало би употребити оружје. На кога? На своје сапатнике? Данас, када га је Павле највише требао, његов најбољи командант, четнички херој, мајор Алекса Лалић лежао је на самртничкој постељи, губећи битку са пегавим тифусом... У договору са Комитетом, Павле је решио да са осталим истакнутим командантима и једном групом добро наоружаних бораца крене натраг преко Врбаса. Ова би група, заобилазећи јужно од Бања Луке требала да се на неки начин пребаци за Словенију. Комитет ће повести преговоре са Секулом и усташама. Сви захтеви, које Секуле буде поставио, биће прихваћени. Комитет ће настојати да очува народ и људство, да би се у Словенији поново састали са Павлом и његовом групом.
,На крају крајева ово је било и једино решење. Имати комунисте за леђима, са војском оптерећеном болницама и рањеницима, као и са неколико хиљада премореног народа, врло тешко да би се силом оружја пробили кроз добро брањене и утврђене усташке положаје. Уствари, да нисмо били овако оптерећени болницама и избеглцицама, ми би још прошле ноћи већ далеко одмицали Козаром и Просаром.
Павле је све команданте упознао са својим договором са Комитетом. Ову одлуку су поздравили Драгиша Васић, Баћевић, Остојић, Калаитовић, као и многи други команданти и народни прваци. Павле је одредио мајора Ивана Ружића, Бећира Томовића и капетана Машана Аџића да прикупе потребан број бораца, са што бољим наоружањем и са што више муниције. У својим настојањима да прикупе људство и наоружање, ови команданти су доживљавали изненађења пуна разочарења. Многи су бежали од њих. Знали су да повратак са Павлом значи нове и још теже напоре. Чак се нашао и по неки виши командант да се приволи "царству земаљскоме". Приликом одузимања аутоматског оружја и муниције, долазило је и до немилих сцена. Некима је оружје и силом отето.
Међутим, Павле је био приморан да скоро силом одврати један број старијих народних првака и ратника, који су на сваки начин покушавали да крену са нама. Павле је морао да им нагласи да ћемо ми прелазити дневно, можда по 50 километара, вероватно ангажовани свакодневним борбама, па би нам они само били на сметњи. Убеђени Павловим разлозима, ове честите старине су тешка срца и са очима пуним суза одлазили са осталим народом.
Један светао моменат, у овим часовима очаја, озарио је Павлово лице. Недалеко од штаба, овај мали део бораца, који је репшо да иде са Павлом у ватру — у воду, који је себе назвао "Батаљоном смрти", сложно и громко запева:
"Заклињем се вјеран бићу само Павлу Ђуришићу, Заклињем се вјеран бићу и за њега погинућу ...."
Неколико тренутака Павле је непомично гледао у правцу одакле је долазила песма. Све је било мирно. Као да се слуша химна. Заиста дивна заклетва, која је дирала до дна душе и ове који су остајали и оне који су одлазили. Кад и последње таљиге са неким рањеником замакоше у правцу Тополе, око штаба Павловог остало нас је једва 5-600 бораца и официра. Од националних првака овде су били Драгиша Васић, Миљан Радоњић,Љубо Лазаревић и Милан Бандовић.
Још једна тешка одлука чекала је Павла. Наредио је да са борцима, који ће са њиме натраг преко Врбаса, не сме бити жена и деце. Овде у штабу била је Павлова жена и син јединац. Далеко од своје Црне Горе, у овом малом босанском селу, Павле је последњи пут загрлио своју жену и свог јединца. Оставио их је на територији, која ће већ сутра бити у партизанским рукама. Био је мрак кад се један део у трагедији ове велике групе Равногораца привео крају. Кренули смо натраг ка Врбасу. Реку смо, овога пута, прешли неколико километара јужније, код села Прибјези, јер је наше старо место прелаза било у партизанским рукама.
Већ одмах по преласку реке, Вук Калаитовић је изјавио да има намеру да се враћа натраг за Санџак. Павле је био против Вукове намере. Касније је одобрио да са Вуком крену они који се добровољно јаве. Кад нас је Вук напустио, 9. априла, имао је са собом око 200 бораца. За свој правац Вук је одредио тешко проходне масиве Влашића, Вранице и Битовње. Циљ му је да се негде између Фоче и Горажда пребаци преко Дрине, дочепа планине Коваче, да би се касније пребацио на свој стари терен око планине Златара.
Истога дана по растанку са Вуком, бројно знатно смањени, избили смо на речицу Врбању. Мостова није било, па смо ледену Врбању морали да газимо. Хладна планинска речица је била висока до груди. У једном селу са ове стране Врбање нашли смо капетана ЛазараТешановића. Сутрадан смо у селу Челинац наишли и на мајора Славка Врањешевића. Остојић и Павле су са њима дуго разговарали. V
Пошто смо на овај начин направили полукруг око Бања Луке, поново смо прешли Врбас, сада код села Горњи Шехер, јужно од Вања Луке. Испели смо се у планинско село Хан Кола. Наш штаб се сместио у засеок Аћимићи, одмах испод друма Бања Лука - Мркоњић Град. Мркоњић Град су држали партизани. У Хан Кола смо наишли на четнике. Село је држао један батаљон Треће босанске бригаде. Дочекали су нас братски.
Сутрадан су наши команданти имали шири састанак. Одлучено је да се што пре пребацимо преко реке Сане. Негде између Санског Моста и Кључа. Оба места држе комунисти. Циљ нам је да се дочепамо Грмеча, а онда би већ лакше до Бихаћа.
Од нашег поласка са Вучјака нисмо могли васпоставити радио везу ни са киме. Сад је Павле наредио да се ухвати веза са Врховном командом. Наш радио телеграфиста је ово пуна два дана безуспешно покушавао. Везу са Словенијом такође нисмо имали. Павле је саопштио да ће везу са Словенијом ухватитаг тзк када се приближимо Бихаћу.
Остојић је обавестио присутне да је на састанку у селу Челинац саветовао Вранешевићу и Тешановићу да прикупе растурене босанске бригаде, па, ако желе, могу са нама ка Словенији. Обојица су ову идеју радосно прихватили. Међутим, у разговору са мештанским четницима, видимо да нису вољни да напуштају своја села. Нису им, кажу, могли ништа усташе, па им неће моћи ништа ни партизани.
 
Усташка замка

Од нашег повратка преко Врбаса, усташе и Секулини људи су пратили сваки наш корак. Седамнаестог априла, наш осматрач је јавио да се приближава један луксузан аутомобил из правца Бање Луке. Кад су наше патроле зауставиле овај аутомобил, из њега су изашли усташки ђенерал Метикош и Секулин "министар" Душан Кривокапић. Затражили су од наше патроле да их одведе до Павла. Са овим "гостима" разговарали су Павле и Бећир Томовић. После подужег разговора са "гостима" су отишли Петар Баћевић и Бећир Томовић.

По одласку ових, Павле је остале официре упознао са посетом. Секуле Дрљевић и усташе су нудили да се Павле врати у састав војске, која је са Лијевча Поља отишла тзв. "зеленашима". Овом приликом је ђенерал Метикош свечано изјавио да је добио наређење и овлашћење из Загреба да да часну реч Хрватске и хрватског оружја, да ће свим овим јединицама, као и оиим ранијим, бити загарантован прелаз преко хрватске територије. Између осталог, Метикош је поменуо да се већ припрема евакуација Загреба. Секуле Дрљевић је по своме "министру" пружао руку помирења.
Као противуслугу, Метикош је захтевао да му Ђуришић, Васић и Остојић свечано обећају да ће настојати да остале националне снаге, које су сада у Словенији, неће ометати хрватско повлачење. У колико би се дошло у контакт са западним Савезницима, ови тројица би требали да узму у заштиту како избегли хрватски народ, тако и избегле хрватске оружане формације.
Код свих официра без разлике, створио се утисак да су Хрвати решили да искористе наш очајан положај и да би спасавајући нас данас, сутра са овим покушали да оперу своје вишегодишње злочине. На крају крајева, чак је и усташама постало јасно да је пропаст њихове "независне" државе ту. У питању су можда две, а можда и недеља дана. Павле је желео да чује мишљења официра највише по томе да ли је наших неколико стотина живота вредно да се усташама пружи ова прилика, те да нам касније сваком згодом набијају на нос да су они спасли једну од највећих Дражиних група. О некој усташко-зеленашкој подвали мање се мислило. За свој паклени план заиста нису могли изабрати бољи мотив.
На дан 21. априла вратили су се Баћевић и Бећир Томовић. Стигли су рано ујутру. До подне су конферисали са Павлом и осталима. Баћевић је саопштио да је сазнао да су јединице команде Србије кренуле за нама и да су јуче стигле до села Доња Лепеница, а јутрос у зору и до села Драговића, које није далеко од Бања Луке. Ту их је срео мајор Вранешевић. Сви су били веома изненађени. Павле је одмах изјавио да треба ухватити везу са Врховном командом. Ако је Дража променио одлуку и решио да крене ка Словенији, ми би им се сместа прикључили. Бећир Томовић је известио да је сазнао да су у Загреб долазили делегати из Врховне команде. Ово је још више појачало наду да је Дража решио да се пребаци за Словенију. Међутим, сва наша настојања да ухватимо хитну радио везу, остала су безуспешна.
И поред разговора са усташама и Секулиним "министром", привођење нашега плана о прелазу реке Сане у дело није обустављено. Капетан Ралевић је у Горњем Шехеру куповао конопце, жице и ексере за прављење сплавова.
У јеку ових састанака, преговора и нервозног припремања за даљи покрет, напали су нас комунисти. Довукли су своје јединице камионима из Мркоњић Града. Повукли смо се из Хан Кола на оближње косе.
Одмах иза напада, Павле се у Горњем Шехеру састао са Секулиним емисарима Душаном Кривокапићем и студентом Вранком Дрљевићем. Са Павлом је био Бећир Томовић. Бранко Дрљевић је уверавао Павла да "зеленаши" нису у стању да одрже војску, која је без Павла у расулу. Бранко је тврдио да се никоме није ништа десило и да се неће никоме ништа десити. Ова уверавања Бранко је пропратио грозничавим плачем. Мање Бранкове сузе, а више бесомучни комунистички напад, навели су Павла да донесе брзу одлуку. Петар Баћевић је отишао до Метикоша у Бања Дуку и еаопштио му да смо прихватили усташке и Секулине предлоге. Око 10 часова увече вратио се Петар Баћевић. Колонама по један, прошли смо неометано кроз Бања Луку. Зауставили смо се на периферији варошице Александровац, коју је наша Пета дивизија пре 17 дана на јуриш од усташа отела.
У зору 22. априла налетели смо на јаче комунистичке снаге, које су се пребацивале од Врбаса ка Козари. Под борбом смо се пробили и ушли у Шибићев Хан. Сада смо тек видели колико је ово село било утврђено. Све куће су биле демолиране. Одавде је једна патрола отишла до села Разбој. Распитивали су се за Павлову жену и сина. Комунисти су их сутрадан по нашем одласку одвели за Прњавор.
После подне смо стигли до Тополе. Свуда су се видели трагови недавне борбе. У сумрак нам је издата наредба да сви предамо сва документа, као равногорске књижице, одликовања, унапређења итд. Све ово, као и сву осталу важну архиву ставили смо у три гвоздена мунициона сандука и закопали. Сва остала архива мање важности, запаљена је.
Овде око Тополе провели смо ноћ и цео 23. април до предвече. У први мрак 23. априла наређен је покрет. Прошли смо кроз Босанску Градишку, да би преко понтонског моста прешли Саву.

Стара Градишкa
Било је нешто преко 7 сати увече, 23. априла 1945 године, када смо дошли пред велику, гвоздену, отворену капију огромног зиданог казамата Старе Градишке. Овде нас је срео усташки пуковник Судар, као и Павлов дојучерашњи велики пријатељ, а сада командант "зеленашке бригаде", инжињер Душан Павловић, из Подгорице.
Онако у мраку, зидине овога казамата су остављале застрашујућу слику. Многима се срце следило, када је Павле наредио да уђемо унутра. За Павла и већи број официра ириређена је вечера у згради команде логора. Главну реч су водили Секулини људи. Овде је сада био и његов главни "војсковођа" Бошко Аграм, бивши наредник из Никшића. Такође је ту био и Секулин блиски рођак Вукосав Дрљевић, поред "министра" Кривокапића и "бригадира" Душана Павловића.
У току вечере, усташки пуковник Судар се окренуо Павлу и као у шали рекао да су ови "незгодни моменти" унутрашња црногорска ствар и да за недавне немиле догађаје не би требао кривити Хрвате. Међутим, рече, да је сада све изглађено и да више нема "неспоразума". Око два после пола ноћи, вечера и разговори су били завршени. Договорено је да сутра рано ујутру дође Секуле Дрљевић и да нам одржи један "патриотски" говор, а затим да стигнемо остале јединице и уђемо у њихов састав.
Сутрадан, рано ујутру наше јединице су биле спремне за покрет. Од Секуле ни трага ни гласа. Павле је чекао још неко време, па је издао наредбу да се излази напоље. Наше колоне су кренуле насипом ка оближњој шуми, а не ка друму Београд-Загреб. Неко од усташа протури вест да Павле наређује да се колоне врате у логор. Капетан Гага Топаловић је већ, са неколико својих пратиоца, био близу шумарака, па је ту и остао да сачека понован излазак наших јединица.
Овај нагли повратак војске ми је одмах постао сумњив. Улетео сам у Павлову собу. Био је у разговору са Манојлом Вековићем. Када сам му укратко рекао о чему се ради, стрчао је у двориште наређујући да се логор сместа напусти. Међутим, неко извести да је капија затворена. Зачу се и тандркање тенкова са спољне стране. Усташе у згради команде логора показивали су знаке приправности. Зеленаша нигде. Неки наши изађоше на бедеме. Свуда око логора усташе су поставили митраљеска гнезда. Видело се и неколико тешких бацача са посадама спремним за дејство. На сто метара од главне капије стајао је усташки тенк. Били смо опкољени.
Павле је позван од команданта логора у једну собу на другом спрату. Тада му је предат списак са именима 33 официра са њиме на челу. Захтевали су да се ових 33 сместа предају, а да остала војска може отићи у састав осталих јединица. На перфидан начин усташе су одвојили Павла од војске. Затим, сваки од прозватих официра, који би ушао у зграду команде логора, био би стављен под стражу. Тиме је први део био завршен. Војска је остала без старешина.
Око два часа после подне, канија се отворила и унутра је ушао усташки тенк, а за њиме и одред усташа. Наредили су обезглављеној војсци да положи оружје. Одвојили су официре од бораца. Овде сам последњи пут видео Драгишу Васића, чика "Бранка" Остојића, Петра Баћевића, мајора Ивана Ружића, Машана Аџића, Бећира Томовића, Мана Вековића и многе толико драге и добре пријатеље. Плакао сам. Сада сам тек видео колико је страшна слика бораца без оружја. Колико смо сви били беспомоћни и остављени на милост и немилост највећих српских душмана у целој српској историји. Били смо у рукама злогласних хрватских усташа.
 
У Павловој ћелији

Онако раздвојене, усташе су нас стрпале у казамате. Набили су нас по 50-60 у по једну ћелију. Већ је био мрак кад сам са краја дугачког ходника чуо да неко виче моје име. Охладио сам се. У то је до наше ћелије стигао усташки официр и питао да ли сам ја ту. Нико није хтео да му одговори. Ја се тешка срца сам јавих. "Излази", командова усташа. Чувар откључа врата и ја изађох. Поред овог официра био је и један млађи усташа са митраљетом. Официр му нареди, па ме овај врло стручно претресе. После претреса, упутисмо се дугим ходником до једних степеница, да би се попели на горњи спрат. Овде застадосмо пред једном ћелијом. На клупи пред вратима седео је један усташа. Отворише врата. Уђох. На моје превелико запрепашћење угледах Павла. Био је сам. Нисам могао да се уздржим. Сузе грунуше. Јецао сам. Грлио сам га и љубио.
Не знам колико дуго сам овде остао. Можда сат, можда два, а можда и више. Павле ми је непрестано говорио. Говорио је углавном о фамилијарним стварима. Рачунао је да нас млађе неће побити па ме саветовао да било како бежим у правцу Словеније. Ово да пренесем и осталим саборцима. За време разговора, полако је вадио ствари из својих џепова и трпао у моје. Ту су биле неке његове забелешке, слике, новац, сат... Улазак усташког официра у собу, био је знак завршетка нашег разговора. Не знам како сам изашао и када сам се обрео у својој ћелији. Био сам само полусвестан свега што се око мене збивало.
Кад остали чуше да сам био код Павла, окупише ме са стотину питања. Укратко сам им испоручио Павлов последњи поздрав и савет да беже како знају и умеју.
Преки суд
Око 10-11 сати обавестише нас неки Секулини људи, који су заједно са усташама шетали ходницима, да је формиран "преки суд". И заиста, ускоро почеше да нас изводе у групама од по десет до пред собу где је заседавао "преки суд".
Знали смо да су усташе и шака Секулиних присталица озлојеђени на Србијанце, па смо учили преживеле борце из србијанских корпуса да кажу да су из забачених села Црне Горе. Говорили смо им имена села, као и која презимена да употребе. Рачунали смо да по неко може и да се спаси. Тако је и било. Знатан број је и успео да се на овај начин и извуче.
У "судницу" смо улазили по један. "Суђење" је трајало око три минута. У колони испред мене били су Павлов командир личне пратње, потпоручник Батрић Јеврић и потпоручник Божо Аџић. Чуо сам када су их испитивали. Име и презиме. Одакле је родом. Чин и положај у четницима, а после овога "пресуда": натраг у затвор. Када је ушао Божо Аџић и пошто је одговорио на сва постављена пнтања, неко га унутра упита из које је то он академије потпоручник? "Из академије Драже Михаиловића", одговорио је кратко, оштро и јасно. Провели су га поред мене: натраг у затвор.
Следећи сам био ја. Претседник је био сам Бошко Аграм, "главни војсковођа новостворене црногорске народне војске". Чланови су били Душан Павловић и Вукосав Дрљевић. Унутра су била и два наоружана "зеленашка војника" са црногорским капама, који су можда мислили исто као и ми, али је требало тренутно спасити главу. Напољу су били усташе. После сваке "пресуде", по један од ових војника би пресуђеног довео до усташа и саопштио би да ли је дотични "за војску", или за "натраг у собу". У колико би пресуда била за "војску", овога би кроз једну капију пропустили у двориште испред команде логора. Овде би га срео "командир Секулине гарде", некакав Кршикапа, да би касније био одређен у једну од три зеленашке бригаде.
На "суду" Душан Павловић је испитивао, док је Вукосав Дрљевић био као нека врста залисничара. Бошко је изрицао "пресуде".
Душан Павловић је и мене испитивао. Кад ме запитао за име и презиме, просто нисам могао да верујем својим ушима. Душан ме знао још из детињства. Са његовим сестрићем Мишом Дабановићем сам био школски друг па сам врло често ишао код њих у кућу. Како је ово моје запрепашћење, вероватно, потрајало мало дуже, Душан се нервозно издра: "Говори". Пошто им саопштих и име и презиме и место рођења, Душан ме упита у којој сам јединици био. Када изјавих да сам био у Војводиној пратњи, Аграм одреза "пресуду": натраг у затвор. Пре него што пођох, Душан ме припита да ли сам ја један од оних што су синоћ у команди логора певали четничке песме? Када му напоменух да је и он и синоћ и раније често са нама певао четничке песме, отпусти ме уз напомену да ће ми оно синоћње певање по свој прилици бити и последње. Војник са црногорском капицом ме спроведе до усташа и само ману главом у правцу затвора. Један од усташа ме спроведе до ћелије у којој је већ било више од 50 "осуђеника". Отприлике око три сата ујутру "суђење" је било завршено. У нашој ћелији сада је било близу стотину нас "пробраних".
Сат касније дође једно одељење усташа. Само се погледасмо. Знали смо шта то значи. У овим тренуцима, ови борци су ми личили на дивове. Ни један кукавички испад. Чак шта више по неко је правио и вицеве.
Поред наше ћелије проведоше Павла, а одмах за њим и повећу групу официра. Можда око сто педесет. Кад ови прођоше, усташе отворише нашу ћелију и наредише да излазимо. Један црномањасти усташа са фесом стално се распитивао да ли има кога из Херцеговине. Без неког поретка, али под јаком стражом, доведоше нас до логорске капије, оне исте кроз коју смо и ушли у овај паклени



*Напомена - тема није о самој бици на Лијевча пољу,али постављам овај текст као много бољи у односу на онај који је Коча поставио.
 
I sta si hteo sa svim ovim, Da pokazes da su cetnici bili IZDAJICE, to svi dobro znamo.
navodis u svojim izjavama kako su Ustase potukle cetnike. pominjes i partizane a onda u svim dokumentima nema nigde i potvrde tvojih izjava.
Jos jedan propali pokusaj izjednacenja Cetnika i PARTIZANA kao Anti fasista.
Cetnici jesu i uvek ce Istorijski ostati da su saradjivali sa drugim FASISTIMA protiv Partizana.
 
I sta si hteo sa svim ovim, Da pokazes da su cetnici bili IZDAJICE, to svi dobro znamo.
navodis u svojim izjavama kako su Ustase potukle cetnike. pominjes i partizane a onda u svim dokumentima nema nigde i potvrde tvojih izjava.
Jos jedan propali pokusaj izjednacenja Cetnika i PARTIZANA kao Anti fasista.
Cetnici jesu i uvek ce Istorijski ostati da su saradjivali sa drugim FASISTIMA protiv Partizana.

naravno da nema izjednacavanja...cetnici Draze Mihailovica su regularna vojska Kraljevine Jugoslavije koji se bore za slobodu otadzbine, a partizani vojska jedne politicke partije, tj. petokolonasi, banditi, teroristi koja za cilj ima iskljucivo borbu za vlast...nikakav antifasisticki vec iskljucivo antidemokratski pokret....saradnja partizana i ustasa takodje, je toliko poznata da su o tome izvestavali i Nemci...
 
Poslednja izmena:
I sta si hteo sa svim ovim, Da pokazes da su cetnici bili IZDAJICE, to svi dobro znamo.
navodis u svojim izjavama kako su Ustase potukle cetnike. pominjes i partizane a onda u svim dokumentima nema nigde i potvrde tvojih izjava.
Jos jedan propali pokusaj izjednacenja Cetnika i PARTIZANA kao Anti fasista.
Cetnici jesu i uvek ce Istorijski ostati da su saradjivali sa drugim FASISTIMA protiv Partizana.
Eto, TO JE PRAVO SVEDOCENJE KAKVI SU BILI CETNICI..............

Rasulo, svadje, jad, bezanija.... SVE TU PISE, nisam ja to izmislio......

Само сте још ви фалили на овој теми. Четници су у почетку добијали битку на Лијевча пољу против усташа док их нису напали комунисти са леђа. Комунисти су одлучили исход битке на Лијевча пољу.
@Пометен у развоју и @Коча имате друге теме за ту врсту расправа,држите се овде искључиво теме у складу са насловом.
 
Poslednja izmena od moderatora:
komunisti i ustase saradjuju citav rat protiv srpskog naroda...

Ne postoji jedno jedino Titovo naredjenje kojim se u prvi plan stavlja borba protiv Nemaca ili ustasa, vec iskljucivo protiv cetnika...

Saradnja partizana i ustasa iz nemackih izvora

Dr Ivan Avakumovic, Mihailovic prema nemackim dokumentima, London 1969.

str. 44-46

Tokom februara, marta i aprila 1942, komunisti i ustase izveli su niz napada na Dangiceve cetnike* koji su polako gubili teren pred bolje snabdevenim i jacim neprijateljima. Otpor vecih razmera tek je skrhan kad je jedan odred 714. divizije nemacke vojske uhvatio Dangica (12-IV) i kada su ustase i titovci zajedno nastupili protiv cetnika u Istocnoj Bosni. Ta njihova saradnja Nemcima je bila poznata i zabelezena u nekoliko nemackih vojnih izvestaja 17. Neke od njih je potpisao general Bader, koji je i dalje komandovao nemackim, ustaskim i domobranskim jedinicama u Bosni.

U desetodnevnom izvestaju, koji je Bader podneo komandi Jugoistoka (20-III), on je skrenuo paznju da ''izmedju hrvatskih komunista, ustasa i iz Crne Gore, nastupajucih delova proleterske brigade izgleda da je postignut sporazum po kome se ove grupe ne bore jedne protiv drugih''. Jedanaest dana docnije, on je javio da se ''ustase, domaci partizani i na kraju nastupajuce bande iz Crne Gore bore ovde (u Istocnoj Bosni - I.A.) rame uz rame protiv borbenih srpskih snaga pod Dangicevom komandom.''

U aprilu 1942. polozaj cetnika u Istocnoj Bosni stalno se pogorsavao. Oni nisu mogli da se odrze u Drinjaci koju su ustase od njih uzeli 8. aprila. Zato je Bader mogao da javi (10-IV) da izgleda da je ''cetnicka grupa Dangic jako razbijena u borbama sa hrvatskom vojskom i ustasama u saradnji sa komunistima, tako da Dangic sada moze da postigne samo lokalne uspehe.''

Sesnaestog aprila izvestaj komande Srbije spominje da je u vise mahova javljeno da ''ustasi i partizani'' zajedno idu, ali da aktivnost ''Dangicevih formacija'' jos nije ''slomljena'', iako su cetnici prinudjeni da se povlace pred partizanima usled nestasice municije. Sutradan nemacki izvestaj je potvrdio vest da ''partizani i ustasi'' zajedno idu protiv Dangica. Dvadesetog aprila Bader je izvestio svog sefa u Solunu o uspesnom napredovanju ''hrvatskog potpukovnika Francetica'' protiv ''glavnine'' Dangicevih odreda i dodao: ''Stanje na srpsko-hrvatskoj granici i dalje nejasno i zategnuto jer se partizani ne bore protiv ustasa nego samo protiv Dangicevih pristalica. Po podnetim izvestajima treba da su se borili sa hrvatskim komunistima protiv Dangica''. Tridesetog aprila Bader je mogao da javi da su neuspesni napadi na Bratunac i Srebrenicu pokazali da ''ostaci'' Dangiceve ''grupe'' sada vise nisu u stanju da postignu ni lokalne uspehe**

Blagodareci ustasko-komunistickoj sprezi ustanak Srba je tada splasnuo u Istocnoj Bosni. Ono sto Pavelic nije mogao da postigne 1941. godine - ustasama je nekoliko meseci docnije uspelo uz pomoc nemacke vojske i Titovih ljudi. Izvestan broj Dangicevih boraca Nemci i oruzane snage NDH zarobili su u samoj Bosni ili prilikom prelaza preko Drine. Drugi su se provukli u neprohodne planine, odakle su nastavili borbu. Treci deo cetnika nalazio je resenja - u neverovanto zamrsenoj vojnoj i politickoj situaciji kada je mnogima u zbegovima i sumama bilo vrlo tesko da se snadju u lavirintu ustasa, Nemaca, partizana, muslimanskih milicija i legija - u primirjima sa lokalnim okupatorskim posadama. Strah od nemackih kaznenih ekspedicija i novih ustaskih pokolja nadovezao se na pometnju u ustanickim redovima posle izbijanja gradjanskog rata izmedju cetnika i partizana u Bosni. Kad su Srbi u Srednjoj i Istocnoj Bosni osetili sta komunisti rade i spremaju, organizovali su puceve u mnogim partizanskim oderdima. Na Ozrenu, Romaniji, kod Zenice, itd. srpski seljaci su oterali ili pobili komuniste koji su pokusali da im nametnu tudja shvatanja i nacin borbe ne samo protiv okupatora nego i protiv onih bosanskih Srba koji su naginjali Mihailovicu***

____________

Oznake za dokumenta

17 T-501-247-001030, 001067, 001120, 001155, 001157, 001163.


*Akcija titovaca protiv cetnika u kojoj su ucestvovale Prva i Druga proleterska brigada vodjene su u duhu naredbe nacelnika Vrhovnog staba partizanskih odreda od 8. februara 1942: ''Svi odredi treba da usaglase svoja dejstva, a to je: da se teritorija Istocne Bosne ocisti od cetnika i bude van cetnickog uticaja. To znaci: glavno dejstvo treba upraviti ka Drini, a ne ka Sarajevu i r.Bosni, kako je do sada bio slucaj'' (N.d., s. 169.) Sarajevo i dolina Bosne bili su u rukama okupatora i ustasa dok su se cetnicki odredi nalazili prema Drini.

**Po Svetozaru Vukmanovicu Tempu, cetnici su u jednoj borbi protiv ustasa kod Zljebova imali ''oko 100 mrtvih i ranjenih'' (''Zbornik'', IV-3, 1952).

***Po jednom istoricaru partizanskih odreda u Bosni ''cetnicke kolovodje'' ''uspjele su da razbiju iznutra vecinu partizanskih i dobrovoljackih jedinica u Istocnoj Bosni i da ih privedu na stranu cetnika'' (Sarajlic, n.d., s.139.)

borci1proleterskesausta.jpg
 
Кад љотићевци крену да лажу гори су и од комуниста.
Прво говоре да Ђуришић никада није био под Дражином командом, а онда да је Дража одговоран зато што је Ђуришић заробљен маја 1943. Значи Дража је крив што је Павле био будала и преговарао са преварантом Матлом.
Затим, Павле је 1944. под љотићевском директном командом, што признају и четнички историчари, и Дража нема никакву одговорност над њим. А онда уместо да признају да је Павле остављен од Немаца јер се договарао са Независном групом, измисле наводну депешу генерала Трифуновића, иако тада Дража није био у Павловом систему везе и обрнуто. Дакле, сада одједном Павле није под љотићевском, него Дражином командом.
И онда и за Лијевча Поље. За то што је Павле сам крив што се упутио преко усташке територије они криве Дражу који му ни тада није наређивао и измишљају Дражину кривицу зато што није ни знао за битку на Лијевча пољу јер се налазио тек на Вучјаку док није дошао Калаит када је све било готово, а не криве Немце који су имали снаге преко пута Јасеновца, у Салвонском Броду, и ништа нису учинили да помогну Ђуришићу, а заиста су могли.
Љотићевска логика...
 
Одлична тема и веома интересантна.Постоје гледишта сваке стране и свако ће да прихвати оне за које "навија".Али,неком логиком,тако велика битка,која је трајала пар дана и у којој су учествовали чак и тенкови,не може да се сматра небитним сукобом који нико није чуо ни видео.Изгледа да је тада у редовима ЈВО већ завладао хаос,када су олако препустили Ђуришића.Још једном - врло интересантно !
 
Кад љотићевци крену да лажу гори су и од комуниста.
Прво говоре да Ђуришић никада није био под Дражином командом, а онда да је Дража одговоран зато што је Ђуришић заробљен маја 1943. Значи Дража је крив што је Павле био будала и преговарао са преварантом Матлом.
Затим, Павле је 1944. под љотићевском директном командом, што признају и четнички историчари, и Дража нема никакву одговорност над њим. А онда уместо да признају да је Павле остављен од Немаца јер се договарао са Независном групом, измисле наводну депешу генерала Трифуновића, иако тада Дража није био у Павловом систему везе и обрнуто. Дакле, сада одједном Павле није под љотићевском, него Дражином командом.
И онда и за Лијевча Поље. За то што је Павле сам крив што се упутио преко усташке територије они криве Дражу који му ни тада није наређивао и измишљају Дражину кривицу зато што није ни знао за битку на Лијевча пољу јер се налазио тек на Вучјаку док није дошао Калаит када је све било готово, а не криве Немце који су имали снаге преко пута Јасеновца, у Салвонском Броду, и ништа нису учинили да помогну Ђуришићу, а заиста су могли.
Љотићевска логика...

1.Gluposti
2.Gluposti
3.Pavle je zarobljen u operaciji ,,Švarc,, a zarobljen je jer je štitio Štab Mihailovića koji je godinu i nešto plandovao na račun Pavla i njegovih ljudi.
4.Nisu ,,ljotićevci,, izmislili depešu već su sami crnogorci to svedočili,o tome je pisao i Savo Gregović. Depešu je poslao Mihailovićev komandant Srbije,Đeneral Trifunović!
5.Mihailović je Trebavu napustio oko 15.marta i otišao na Vučjak na kome će ostati punih mesec dana-PLANDUJUĆI! a da izvinjavam se,bila je Ravnogorska olimpijada,neko je ratovao a neko se igrao.
 
Odlicna tema. Vise od same odgovornosti Draze Mihailovica za bitku na Lijevca polju, meni je jos interesantnija njegova kratkovidost (koja ga je pratila sve vreme rata, na stetu Srbadije).
Naime, Draza tek posle bitke na Lijevca polju, i poraza crnogorskih cetnika, uvidja da mu je blokiran prolaz kroz Bosnu prema (tada) slobodnoj teritoriji u Sloveniji.
Neverovatno, koliko je Mihailovic bio ogranicen covek, sve je hteo, mnogo je zapoceo i sve je zabrljao!
Tragicna licnost Srbije, nedorastao jednom veoma vaznom istorijskom trenutku.
 
Odlicna tema. Vise od same odgovornosti Draze Mihailovica za bitku na Lijevca polju, meni je jos interesantnija njegova kratkovidost (koja ga je pratila sve vreme rata, na stetu Srbadije).
Naime, Draza tek posle bitke na Lijevca polju, i poraza crnogorskih cetnika, uvidja da mu je blokiran prolaz kroz Bosnu prema (tada) slobodnoj teritoriji u Sloveniji.
Neverovatno, koliko je Mihailovic bio ogranicen covek, sve je hteo, mnogo je zapoceo i sve je zabrljao!
Tragicna licnost Srbije, nedorastao jednom veoma vaznom istorijskom trenutku.

Po mom mišljenju On nije ni hteo na Zapad,polazak na Zapad je bio samo manevar da uveri Tita kako ustvari ide na Zapad. Njegove snage su kod Motajice skrenule na Jug pa na Jugo-Istok ka Neretvi i Sutjesci. Njegov cilj je bila Srbija a to je bilo samo-ubistvo.Zaveden lažnim izveštajima i odavno uhapšenim oficirima Draža je verovao da u Srbiji narod samo njega čeka,što je bila teška glupost koja je života koštala skoro deset hiljada njegovih vojnika i civila koliko je stradalo u periodu 13.04.-13.05.1945 od Vučijaka do Zelengore.

Što se tiče kratkovidosti,tu si apsolutno u pravu,Mihailović je bio totalni diletant,izgubljen u vremenu i prostoru.
 
Po mom mišljenju On nije ni hteo na Zapad,polazak na Zapad je bio samo manevar da uveri Tita kako ustvari ide na Zapad. Njegove snage su kod Motajice skrenule na Jug pa na Jugo-Istok ka Neretvi i Sutjesci. Njegov cilj je bila Srbija a to je bilo samo-ubistvo.Zaveden lažnim izveštajima i odavno uhapšenim oficirima Draža je verovao da u Srbiji narod samo njega čeka,što je bila teška glupost koja je života koštala skoro deset hiljada njegovih vojnika i civila koliko je stradalo u periodu 13.04.-13.05.1945 od Vučijaka do Zelengore.

Što se tiče kratkovidosti,tu si apsolutno u pravu,Mihailović je bio totalni diletant,izgubljen u vremenu i prostoru.
To stvarno nisam znao.
Pa, onda to prelazi granice kratkovidosti i diletantizma, to je ustvari krajni debilizam.
Strashno...:sad2:
 
Кад љотићевци крену да лажу гори су и од комуниста.
Прво говоре да Ђуришић никада није био под Дражином командом, а онда да је Дража одговоран зато што је Ђуришић заробљен маја 1943. Значи Дража је крив што је Павле био будала и преговарао са преварантом Матлом.
Затим, Павле је 1944. под љотићевском директном командом, што признају и четнички историчари, и Дража нема никакву одговорност над њим. А онда уместо да признају да је Павле остављен од Немаца јер се договарао са Независном групом, измисле наводну депешу генерала Трифуновића, иако тада Дража није био у Павловом систему везе и обрнуто. Дакле, сада одједном Павле није под љотићевском, него Дражином командом.
И онда и за Лијевча Поље. За то што је Павле сам крив што се упутио преко усташке територије они криве Дражу који му ни тада није наређивао и измишљају Дражину кривицу зато што није ни знао за битку на Лијевча пољу јер се налазио тек на Вучјаку док није дошао Калаит када је све било готово, а не криве Немце који су имали снаге преко пута Јасеновца, у Салвонском Броду, и ништа нису учинили да помогну Ђуришићу, а заиста су могли.
Љотићевска логика...

upravo to...ne znaju de biju...sve po potrebi i kako im kad odgovara.,..

a najsmesnije da neko ko se stavio na nemacku stranu i bio tu do samog kraja rata prica o nekoj dalekovidosti :lol:....e jad i beda, sto kazes, cesto i gori od *********...
 
upravo to...ne znaju de biju...sve po potrebi i kako im kad odgovara.,..

a najsmesnije da neko ko se stavio na nemacku stranu i bio tu do samog kraja rata prica o nekoj dalekovidosti :lol:....e jad i beda, sto kazes, cesto i gori od *********...

Ne razumem šta je sporno,zarobljavanje Đurišića se dogodilo 14.05.1943,a pod SDK stao je tek jeseni iste godine.
 
1.Gluposti
2.Gluposti
3.Pavle je zarobljen u operaciji ,,Švarc,, a zarobljen je jer je štitio Štab Mihailovića koji je godinu i nešto plandovao na račun Pavla i njegovih ljudi.
4.Nisu ,,ljotićevci,, izmislili depešu već su sami crnogorci to svedočili,o tome je pisao i Savo Gregović. Depešu je poslao Mihailovićev komandant Srbije,Đeneral Trifunović!
5.Mihailović je Trebavu napustio oko 15.marta i otišao na Vučjak na kome će ostati punih mesec dana-PLANDUJUĆI! a da izvinjavam se,bila je Ravnogorska olimpijada,neko je ratovao a neko se igrao.

3. Могао је да се склони, а не да преговара са преварантом Матлом који је исто тако превезао и Дангића у Бајиној Башти. Потпуковник Хајнц је имао добру намеру, али Матл не.
4. Никако Трифуновић није могао да пошаље депешу јер он није био задужен за Црну Гору. Његово задужење се односило на Србију, Славонију и Македонију. Прича би била убедљивија да је речено да је депешу послеао један од тројице вођа НГО или Лалатовић који је без знања Драже имао тајну везу са Ђуришићем. Трифуновић није ни имао везу са Ђуришићем, ни тада ни током целог рата, па није ни могао да му шаље некакву депешу.
5. И Ђуришић је пландовао на Лијевча Пољу 15 дана док Дрљевић није наговорио усташе да га нападну.
 
3. Могао је да се склони, а не да преговара са преварантом Матлом који је исто тако превезао и Дангића у Бајиној Башти. Потпуковник Хајнц је имао добру намеру, али Матл не.
4. Никако Трифуновић није могао да пошаље депешу јер он није био задужен за Црну Гору. Његово задужење се односило на Србију, Славонију и Македонију. Прича би била убедљивија да је речено да је депешу послеао један од тројице вођа НГО или Лалатовић који је без знања Драже имао тајну везу са Ђуришићем. Трифуновић није ни имао везу са Ђуришићем, ни тада ни током целог рата, па није ни могао да му шаље некакву депешу.
5. И Ђуришић је пландовао на Лијевча Пољу 15 дана док Дрљевић није наговорио усташе да га нападну.

Да не скрећем тему,може ли укратко,шта се подразумева под овом скраћеницом?
 
Ne razumem šta je sporno,zarobljavanje Đurišića se dogodilo 14.05.1943,a pod SDK stao je tek jeseni iste godine.

treba da te bude sramota tog avatara...u jednom trenutku cete da pricate o ''pametnoj politici'' Ljotica, nikako nekakvoj ljubavi prema Nemcima, a onda stvaljas avatar na kome slavis krvnike sopstvenog naroda...SRAMI SE BRE...
 
Poslednja izmena:
Да не скрећем тему,може ли укратко,шта се подразумева под овом скраћеницом?

Независна група отпора, фракција одвојена од Драже лета 1944.

Овде више о њима.

НЕЗАВИСНА ГРУПА НАЦИОНАЛНОГ ОТПОРА (ЛУКАЧЕВИЋ...)
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=11708&view=next&sid=be206b1f282b9b0c028a6332c32746e9
 

Back
Top