У саму зору стигао је курир из Осме дивизије. Обавестили су Павла да су се јутрос рано партизани пребацили на леву обалу Врбаса. Ово је била врло тешка вест. Партизани још нису налали на наше, али су њихови трабанти шапатом објашњавали да је четнички покрет ликвидиран и да је последњи час да се приђе "народно-ослободилачкој" војсци.
Глас о партизанском прелазу на нашу страну Врбаса брзо се пронео кроз војску и народ. Страшна неизвесност је довела до колебања, прво међу народом, а затим мало по мало и међу борцима. Сада, по дану, видео се сав ужас наше ситуације. Секулини, а сада и комунистички агенти су радили пуном паром. Направљен је метеж. Неке јединице, измешане са народом, у нереду су отступале од Врбаса, бежећи од партизана, док су друге кретале ка Врбасу да би се удаљиле од усташа.
Многим командантима су стизали "курири", који су их обавештавали да је Павле направио примирје; да води преговоре са Секулиним делегатима и да нема вше крвопролића. На неким секторима дошли су секуловци чак и са усташама, који нису носили оружје. И једни и други су тврдили да је из Загреба дошла наредба да нам се дозвољава слободан пролаз преко Хрватске; да су Секуле и Војвода већ сва питања уредили, итд. итд. Настало је право расуло.
У оваквој ситуацији, о неком поновном покушају продора није се могло ни мислити. Усташе су знали наше стање. Имали су тенкове и одлично утврђене положаје. Доста аутоматског оружја и изобиље муниције... Сем тога, чим би ми заметнули борбу са усташама, комунисти би нас несумњиво напали. Јучерашња трагедија Херцеговаца ово нам је потврђивала. Да би се у овом расулу успоставио било какав ред, требало би употребити оружје. На кога? На своје сапатнике? Данас, када га је Павле највише требао, његов најбољи командант, четнички херој, мајор Алекса Лалић лежао је на самртничкој постељи, губећи битку са пегавим тифусом... У договору са Комитетом, Павле је решио да са осталим истакнутим командантима и једном групом добро наоружаних бораца крене натраг преко Врбаса. Ова би група, заобилазећи јужно од Бања Луке требала да се на неки начин пребаци за Словенију. Комитет ће повести преговоре са Секулом и усташама. Сви захтеви, које Секуле буде поставио, биће прихваћени. Комитет ће настојати да очува народ и људство, да би се у Словенији поново састали са Павлом и његовом групом.
,На крају крајева ово је било и једино решење. Имати комунисте за леђима, са војском оптерећеном болницама и рањеницима, као и са неколико хиљада премореног народа, врло тешко да би се силом оружја пробили кроз добро брањене и утврђене усташке положаје. Уствари, да нисмо били овако оптерећени болницама и избеглцицама, ми би још прошле ноћи већ далеко одмицали Козаром и Просаром.
Павле је све команданте упознао са својим договором са Комитетом. Ову одлуку су поздравили Драгиша Васић, Баћевић, Остојић, Калаитовић, као и многи други команданти и народни прваци. Павле је одредио мајора Ивана Ружића, Бећира Томовића и капетана Машана Аџића да прикупе потребан број бораца, са што бољим наоружањем и са што више муниције. У својим настојањима да прикупе људство и наоружање, ови команданти су доживљавали изненађења пуна разочарења. Многи су бежали од њих. Знали су да повратак са Павлом значи нове и још теже напоре. Чак се нашао и по неки виши командант да се приволи "царству земаљскоме". Приликом одузимања аутоматског оружја и муниције, долазило је и до немилих сцена. Некима је оружје и силом отето.
Међутим, Павле је био приморан да скоро силом одврати један број старијих народних првака и ратника, који су на сваки начин покушавали да крену са нама. Павле је морао да им нагласи да ћемо ми прелазити дневно, можда по 50 километара, вероватно ангажовани свакодневним борбама, па би нам они само били на сметњи. Убеђени Павловим разлозима, ове честите старине су тешка срца и са очима пуним суза одлазили са осталим народом.
Један светао моменат, у овим часовима очаја, озарио је Павлово лице. Недалеко од штаба, овај мали део бораца, који је репшо да иде са Павлом у ватру — у воду, који је себе назвао "Батаљоном смрти", сложно и громко запева:
"Заклињем се вјеран бићу само Павлу Ђуришићу, Заклињем се вјеран бићу и за њега погинућу ...."
Неколико тренутака Павле је непомично гледао у правцу одакле је долазила песма. Све је било мирно. Као да се слуша химна. Заиста дивна заклетва, која је дирала до дна душе и ове који су остајали и оне који су одлазили. Кад и последње таљиге са неким рањеником замакоше у правцу Тополе, око штаба Павловог остало нас је једва 5-600 бораца и официра. Од националних првака овде су били Драгиша Васић, Миљан Радоњић,Љубо Лазаревић и Милан Бандовић.
Још једна тешка одлука чекала је Павла. Наредио је да са борцима, који ће са њиме натраг преко Врбаса, не сме бити жена и деце. Овде у штабу била је Павлова жена и син јединац. Далеко од своје Црне Горе, у овом малом босанском селу, Павле је последњи пут загрлио своју жену и свог јединца. Оставио их је на територији, која ће већ сутра бити у партизанским рукама. Био је мрак кад се један део у трагедији ове велике групе Равногораца привео крају. Кренули смо натраг ка Врбасу. Реку смо, овога пута, прешли неколико километара јужније, код села Прибјези, јер је наше старо место прелаза било у партизанским рукама.
Већ одмах по преласку реке, Вук Калаитовић је изјавио да има намеру да се враћа натраг за Санџак. Павле је био против Вукове намере. Касније је одобрио да са Вуком крену они који се добровољно јаве. Кад нас је Вук напустио, 9. априла, имао је са собом око 200 бораца. За свој правац Вук је одредио тешко проходне масиве Влашића, Вранице и Битовње. Циљ му је да се негде између Фоче и Горажда пребаци преко Дрине, дочепа планине Коваче, да би се касније пребацио на свој стари терен око планине Златара.
Истога дана по растанку са Вуком, бројно знатно смањени, избили смо на речицу Врбању. Мостова није било, па смо ледену Врбању морали да газимо. Хладна планинска речица је била висока до груди. У једном селу са ове стране Врбање нашли смо капетана ЛазараТешановића. Сутрадан смо у селу Челинац наишли и на мајора Славка Врањешевића. Остојић и Павле су са њима дуго разговарали. V
Пошто смо на овај начин направили полукруг око Бања Луке, поново смо прешли Врбас, сада код села Горњи Шехер, јужно од Вања Луке. Испели смо се у планинско село Хан Кола. Наш штаб се сместио у засеок Аћимићи, одмах испод друма Бања Лука - Мркоњић Град. Мркоњић Град су држали партизани. У Хан Кола смо наишли на четнике. Село је држао један батаљон Треће босанске бригаде. Дочекали су нас братски.
Сутрадан су наши команданти имали шири састанак. Одлучено је да се што пре пребацимо преко реке Сане. Негде између Санског Моста и Кључа. Оба места држе комунисти. Циљ нам је да се дочепамо Грмеча, а онда би већ лакше до Бихаћа.
Од нашег поласка са Вучјака нисмо могли васпоставити радио везу ни са киме. Сад је Павле наредио да се ухвати веза са Врховном командом. Наш радио телеграфиста је ово пуна два дана безуспешно покушавао. Везу са Словенијом такође нисмо имали. Павле је саопштио да ће везу са Словенијом ухватитаг тзк када се приближимо Бихаћу.
Остојић је обавестио присутне да је на састанку у селу Челинац саветовао Вранешевићу и Тешановићу да прикупе растурене босанске бригаде, па, ако желе, могу са нама ка Словенији. Обојица су ову идеју радосно прихватили. Међутим, у разговору са мештанским четницима, видимо да нису вољни да напуштају своја села. Нису им, кажу, могли ништа усташе, па им неће моћи ништа ни партизани.
....e jad i beda, sto kazes, cesto i gori od *********...