Драгољуб Дража Михаиловић

sabljar:
1.kako to da mihailovic drzi svetosavski kongres, 1944 sa politickim partijama, ili ima kongres cetnicke omladine ( ako se rad partija zamrzava...) ?
2. nisu li ti "petokolanasi" (kako ih tih nazivas), NOVJ,1944 godine postali legitimna kraljeva vojska, mihailovic smenjen, cetnici postali i ostali petokolonasi, izdajnici, koljaci, fasiticke sluge, koje su bile ujedinjene sa nedicevom SDS i ljoticevim SDK , u novu vojnu formaciju, pod komandom mihailovica, i aktivno se borili sa nemcima i ustasama protiv te legitimne kraljeve vojske?
3 kakv doktor vojnih nauka? mihauilovic nije zavrsio nikakvu akademiju , nego samo ofiicirske kurseve. predavao je jedno vreme na akademiji, ali je bio izjuren zbog alkoholizma. na svakoj svojoj duznosti , nije bio vise od 6 meseci. on nije znao da konaduje, jer je bio "nacelnik staba", administrativac, koji je zavrsio kurseve za obavestajnu sluzbu. koliko mu je ono trebalo da dodje od doboja do ravne gore? mesec dana.
jedan pukovnik nije u stanju da predje drinu mesec dana, na zracnoj liniji od 100 kilometara...
4. proces je bio legitiman, javan , sa preko 100 novinara prisutnih , i svaka rec prenesena doslovce.
5.
srpski narod je bio deo jugoslavije u ono vreme...izgleda da se to zaboravlja u srbiji. nemas nikakv dokaz da je tito bio u srbiji za vreme prvog svetskog rata, pa prekini sa lazima i politickom propagandom
Kliknite za proširenje...

ja ne znam kiseli jel se ti pravis blesav ili jesi zaista :D....vise puta izgovorena laz nece postati istina, narocito ne na ovom forumu...ako to do sada nisi shvatio, onda imas ozbiljan problem...

1. Kao i sto sam kazes rec je o svim politickim partijama Jugoslavije osim KPJ....pa treba tebi postaviti pitanje s kojim pravom KPJ obrazuje vlast...

2. Znaci da partizani nisu smeli da postoje do 1944. i da je legitimna vojska imala sva prava da je unisti...ti isti petokolonasi, banditi, paravojne organizacije-partizani, u pocetku rata cinio je sve sam olos i sljam koji je pljackao i terorisao narod i ubijao svoje neistomisljenike.... no i to sto dalje pises o nekakvoj kraljevoj legitimnoj vojsci u vidu partizana je krajnje PERVERZNO, kako samo ti znas...ili cemo i dalje da razglabamo o tome kako kralj podrzava svoje krvnike, one koji su mu zabranili povratak u zemlju...ajde, kiseli, ne forsiraj davno vodjene diskusije samo zato sto si izgubio u istim...:mrgreen:

3. pa prestani da lazes....kad to sto iznosis ne mozes apsolutno nicim da argumentujes....tvoje lecenje frustracija i komplekse jeste ocigledno ali davno je postalo da bude zanimljivo...zasto pravis cirkus od svake diskusije?

i na tu temu stavili smo tacku....:D

zaista ne znam koje je kurseve zavrsio copavi zagorac, neki bravarski, ebem li ga...al to nije razlog da glumis pajaca :mrgreen:

- Нижу школу Војне академије похађао од 1. септ. 1910. до 17. септ. 1912, када школовање прекида због учешћа у рату. За пропуштено градиво организује се курс Ниже школе Војне академије од 31. дец. 1913. до 14. јула 1914, када се поново прекида због одласка класе у рат. Целој класи после рата признаје се указом министра војске да је завршила академију.
- Вишу школу Војне академије похађао и завршио 1921-1923.
- Ђенералштабну припрему похађао и завршио од 1. нов. 1923. до 24. фебруара 1926.
Kliknite za proširenje...

4. o ''legitimnosti'' procesa na ovoj temi moze se naci koliko ti dusa voli....i to je davno prevazidjena tema...ti si taj koji ima potrebu da ponavlja ko papagaj, ali u nedostatku argumenata, kao po obicaju....da ne duzim, dovoljno je kako je zapadna stampa simbolicno predstavila tu ''legitimnost''....za detalje, prelistati temu...

DRAZA MIHAILOVIC
Juli 1946.

To jamacno bjese na Kosovu ravnu?
Ah, nije ne! Vec u Beogradu gradu,
Zlost razularena,
Bojec se istine, rada tudjem jadu,
Nahuska pse da rodoljuba rastrgnu.
Poslednju rijec mu, o narodi, cujte:
“Zemna bura ratna na me se obrusi.”
Glas gorstaka toga tiho oslusnite,
Pa pojmite buru sto casni dub srusi!

M. S. Tomson

titosjusticecartoon1946.jpg


prelistati stranicu na kojoj je davno odgovoreno na tvoje lazi

http://forum.krstarica.com/threads/284957&page=35

5. Naravno da imam...i to je tema koju smo davno prosli...

OVO JE JOS JEDNA OD TVOJI VECIH LAZI.......dal je moguce da toliko nisko padas....nema dokaza da je Tito bio Srbiji? :dash:

iz kog izvora oces lazovu? :mrgreen:
 
Poslednja izmena:
kaze ljubitelj crveno ustaskog dela copavog zagorca da nema dokaza da je Tito bio u Srbiji u I sv.ratu....ooo, bio je i mnogo vise od ''turiste''....to ne kriju ni komunisticki izvori, ali drug kiseli je kao po obicaju slabo informisan....tako do juce nije postojala ni poternica za Drazom iz 43. a nemacka dokumenta o partizansko-nemackoj saradnji iz 43. su bili cetnicki falsifikati, itd....itd....ima toga do beskraja....

______________

Tito u kaznenoj ekspediciji na Srbiju - DOKAZANO
Pero Simic

Njegova 25. regimenta 42. honvedske divizije pocinila je najvece zlocine u Macvi i Podrinju, a on je odlikovan Ordenom za hrabrost u Cerskoj bici da bi bio upucen na ruski front, u borbu protiv Rusa, gde je zarobljen. Tamo se zenio, menjao imena i zanimanja, cinkario Staljinu srpske komuniste u Moskvi da bi ga najzad srpski komunisti uzeli za vodju i ucitelja i proglasili marsalom...

Antonije Djuric, Crvena kuga, knjiga druga
Kliknite za proširenje...

Pa sam Tito se u pohodu na Srbiju hvalio kako poznaje teren jer je tu ratovao u I svetskom ratu, a onda je dobio savet da to vise nikad ne spominje ako zeli da privoli Srbe, itd...cak i komunjare to danas ne kriju

Polovinom oktobra krenuli smo iz Tolisavca u Užice. Tito je pošao sa Davorjankom Paunović i Lulom Planojević nekim starim automobilom koji mu je obezbedio Koča, a mi ostali putovali smo na konjima. Ja sam određen za vodiča, pa je trebalo da pronađem prenoćište. Bila je jesen, padala je kiša, zaglibili smo se u selu Rujevcu, pa sam odlučio da tu i prenoćimo. Tito me je zadirkivao da sam loš vodič jer nisam izabrao bolji put pa nam se komora zaglibila. Primetio sam da je Tito bolje poznavao te krajeve od mene. Na moje pitanje otkuda on poznaje taj teren, odgovorio je da je 1914. na tim prostorima ratovao protiv Kraljevine Srbije. Rekao sam mu da Srbi to ne smeju da saznaju, jer ga neće prihvatiti za vođu, da to treba zaboraviti i ne pominjati.

Tajna da je Tito ratovao protiv Srbije čuvana je dok je on bio živ, pa i posle njegove smrti. Taj podatak nije objavljen ni u zborniku o narodnim herojima (1982), a nije obelodanjen ni u Titovoj biografiji koju je sastavio Pero Damjanović. Taj podatak prvi je pomenuo Đilas u svojim memoarima.

Venceslav Glisic
Kliknite za proširenje...

Kiseli ti si notorni lazov!

Ne znam takodje da li ima dokaza da je Tito ikada posetio Jasenovac i odao pocast njegovim zrtvama, a kiseli? Nije mogao crveni ustasa ni toliko da se udostoji...
 
Poslednja izmena:
Kiseli ti si notorni lazov!

Ne znam takodje da li ima dokaza da je Tito ikada posetio Jasenovac i odao pocast njegovim zrtvama, a kiseli? Nije mogao crveni ustasa ni toliko da se udostoji...
Kliknite za proširenje...

1.. ti imas neki dokument iz austrijske vojske koji kaze crno na belom da je taj covek bio u srbiji , ili se trebaju slusati srbijanske bajke o impotentnim pukovnicima koji kurisu zene svojih pobratima, i alkoholicari su? ako nemas onda prestani lagati, LAZOVE

2. ti imas neku kopiju ukaza tog ministra pedera koji celu klasu unapredjuje? to samo u srbiji unapredjuju klase dekretom....nije li mihailovic dobio cin potporucnika, davno pre toga, kada je upucen drugi put u albaniju? . i sta ministar ga lisio cina i ponovo ga unapredio "zbog cele klase" . ne da si lazov , nego si imbecil-lazov. imas li kopiju diplome vise vojne akademije? DA ili NE?
 
Koča:
kaze ljubitelj crveno ustaskog dela copavog zagorca da nema dokaza da je Tito bio u Srbiji u I sv.ratu....ooo, bio je i mnogo vise od ''turiste''....to ne kriju ni komunisticki izvori, ali drug kiseli je kao po obicaju slabo informisan....tako do juce nije postojala ni poternica za Drazom iz 43. a nemacka dokumenta o partizansko-nemackoj saradnji iz 43. su bili cetnicki falsifikati, itd....itd....ima toga do beskraja....

______________

Kliknite za proširenje...
 
kiseli ako imas bilo kakav protiv argument na do sada izneto IZVOLI....ako ne, kao sto kaze covek premesti se tamo gde ti je mesto....ovo je pdf Istorija....i deluje prilicno komplikovano za tebe....lecenje kompleksa i frustracija na jednom drugom pdf-u....;)...kapiram da je tamo puno tvojih zemljaka pa da nam ne bude usamljen...hehe
 
Poslednja izmena:
Videli smo kako su u toku 43. (avgust-decembar), kada ih saveznici napastaju, cetnici bili zapravo najaktivniji u borbi, sabotazama i diverzijama protiv okupatora...uostalom, kao ni jedan pokret otpora u Evropi.....

1 septembra 1944. iako napusten od saveznika Draza poziva na sveopsti ustanak protiv okupatora:

narq.jpg


I dok se cetnici bore protiv Nemaca, partizani ih udaraju sa ledja....O tome svedoce pripadnici americke saveznicke misije koja je jos uvek kod Draze...Sustina njihoviih iskaza nalazi se u izjavi Potpukovnika Robert H. MekDauela pred istraznom komisijom:

meko.jpg


Ovo je samo jos jedna potvrda Djilasovog priznanja da je partizanska borba bila ispirisana iskljucivo revolucijom....jasno je da im je na njihovom putu osvajanja vlasti te 1944. godine jedini pravi i iskreni neprijatelj bio Draza Mihailovic, uostalom kao i u toku citavog rata....Ovo je i potvrda njihovog priznanja Nemcima u toku saradnje 43. da se protiv njih ne zele boriti, da to cini samo iz samoodbrane, da se samo zele boriti protiv cetnika....Naravno ne zato sto su komunisti voleli okupatora, vec sto su znali da ce on kad tad otici iz zemlje, a onda dolazi trenutak da se stupi na vlast pa se treba obracunati sa onima koji im se nalaze na tom putu...
 
Poslednja izmena:
Kolege,

Ova prica je prerasla u dijalog koji ne prilici ni Drazi Mihailovicu, a pogotovo ne forumu u cijem je nazivu rec "istorija".

Nema strane na kojoj se kolege Koča i sabljar ne "pocaste" epitetom koji moze da se cuje na pijaci ili medju pijanim kafanskim gostima. Zato cemo ovakvu pricu zavrsiti.

Draža Mihailović bio je legendarna ličnost i za vreme svog života; njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. Sa vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije. A koji se zovu Dražini, neka podržavaju Dražu. Bog da mu daruje večni život u sjaju Nebeske Srbije!

(Sveti Vladika Nikolaj u svojoj besjedi o Draži u crkvi Hristovog Vaskrsenja u Čikagu, 18. jula 1954. godine)
 
Као што сам и најавио отварам ову тему. Текст је преузет из књиге Боривоја Карапанџића. Ништа није измишљено,наводе се оригиналне депеше из тог времена...
Да су за трагедију на Лијевча пољу главни кривци удружени усташе комунисти и зеленаши је опште познато.Али о срамној улози ДМ мало се зна.Текст је дугачак,али обавезно га пажљиво прочитати до краја.

Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

На овоме месту потребно је расветлити трагедију Војводе Павла Ђуришића и четника из Црне Горе, Боке и Санџака, као и свих оних који су се били прикључили овом црногорском диву. И Бог и људи захтевају да се дигне вео са ове крваве мистерије да би се видело ко пред историјом сноси одговорност за ову претешку српску трагедију.
Војвода Павле Ђуришић, Командант Црне Горе, Боке и Санџака,није имао намеру да напушта Црну Гору. Једино, ако би се преварио у очекивању искрцавања Англо-американаца и ако би га сколила каква велика несрећа, онда је мислио да се са својим борцима повуче у Грчку и да одатле настави борбу противу комуниста. Из ових разлога Војвода Ђуришић и није хтео да пође у Словенију са Ратком Парежанином и његовом Мисијом.
Међутим, догодило се противно Павловим плановима. Наиме, када се уопште није ни надао, Војвода Ђуришић добио је радио-депешу из Михаиловићеве Врховне Команде, којом се позива да са својим снагама дође у Босну. И показавши се дисциплинованим војником и старешином, а дубоко верујући да Дража мора знати куда га и зашто позива, Војвода Павле Ђуришић је са својим борцима и силом народа кренуо у Босну, водећи са собом и црногорског Митрополита Јоаникија. То је била права сеоба народа, Када је,после тешког и мучног путовања, стигао у Босну, Павле је одмах отишао у штаб Врховне Команде и пријавио се ђенералу Михаиловићу. Дража га је са чуђењем гледао и питао - зашто је дошао. Павле му је показао депешу. Ђенерал Михаиловић је узвратио, да он никада није издао наређење да му се
пошаље таква депеша. Тада се из прикрајка јавио ђенерал Мирослав Трифуновић - Дроња, Командант Србије, и рекао, да је он послао ту депешу, али са циљем да Војвода Ђуришић дође са борцима а не са женама, старцима и децом. Када је чуо "Дроњине" речи, Павле је плануо и потегао пиштољ. Мало је требало да убије ђенерала Трифуновића-Дроњу.Војводу Ђуришића су некако смирили Рачић и Калабић,али је тада дошло до врло мучних односа између Павла и Драже.215
Видећи у какву је ситуацију запао туђом кривицом, Војвода Ђуришић је стао, најпре, ђенерала Михаиловића наговарати, да сви скупа крену у Словенију. Када је видео, да га Дража уопште и не слуша,онда је Павле преко Митрополита Јоаникија, Драгише Васића, Мирка Лалатовића, Луке Балетића и Захарије Остојића посредно утицао на Дражу, - да сви из Босне пођу у Словенију. Када ни то није успело, а видећи да су разне болештине, а нарочито тифус, почеле да косе његове људе, Војвода Ђуришић се потпуно оделио од осталих четничких снага, настојећи свим силама да ухвати радио везу са ђенералом Миланом Недићем, односно Димитријем Љотићем и националним снагама у Словенији.
Добровољачка радио станица ухватила је прву Ђуришићеву депешу 21. фебруара 1945. године, која је била упућена ђенералу Недићу и
која у целости гласи:

"Располажем са око 15.000 бораца Црногораца, Србијанаца и
Босанаца и око 1.500 избеглица. Жеља ми је доћи тамо и ставити
се под вашу команду за даљу борбу. Српски народ гледа једини
спас у вама. Молим вас одговорите ми хитно да ли се војска и на-
род могу пребацити возом до вас, односно базе где су и остали
борци. Маршујем од Добоја на Брод. Најбоље је да се укрцају код
Брода или Градишке. Понављам српски народ гледа у вама спас.
Молим хитно одговор. Војвода Ђуришић."216

Чим је Љотићу био саопштен текст ове депеше, одмах је наредио да се иста достави и ђенералу Недићу и др Нојбахеру, кога је својим посебним депешама од 21. и 24. фебруара 1945. године молио, да се заузме за Ђуришићев долазак у Словенију. Затим је 26. фебруара 1945. године ургирао за Павла следећом депешом:

"У вези мојих депеша од 21. и 24. II. молим хитно решење за
Ђуришића. Потребно да дође овамо из војничких и политичких
разлога. Молим одговор. Љотић."217

Истовремено када су ове депеше слате др Нојбахеру, упућене су и посебне депеше самом Војводи Ђуришићу да би знао, да су примљене његове поруке, а и да би био у току целе ове акције. Прву депешу му је упутио 25. фебруара 1945. Ратко Парежанин, која дословно гласи:

"За Ђуришића. Још на први глас предузели смо што до нас стоји да дођеш овамо. Јуче је стигао одговор доста неповољан, али данас опет послан телеграм пресантан Нојбахеру да се твоја ствар што пре повољно оконча и тиме ојача овде српски националистички фронт, без кога ће Југославија отићи код Тита. Тешкоће су велике али се добру надамо.
Данас Љотић и Ђујић били код командујућег генерала и тражили његов пристанак и интервенцију за твој долазак овамо.Овај обећао.
Радује ме што си решио да овамо дођеш. Одавде ситуација гледана тек показује колико је значајно што прозоре и врата Југославије држе националисти.
Твоја депеша Недићу отпослата.
У Бечу сам изнео Патријарху и Николају твој положај. Они ти шаљу свој благослов. И они траже да дођу овамо к нама.
Гара је послат у позадину партизана без нашег одобрења од стране Немаца. Ђукановић је убачен да контролише Гару. Пре свог поласка оставио је писмо обећавајући да ће се јавити и нама.
Ово доцкан добијено, али од пре недељу дана слушамо а не јавља се. Употребљив је али под великом контролом. Поздрав Парежанин."

Три дана после ове депеше и Димитрије Љотић шаље 28. фебруара 1945. године лично депешу Војводи Павлу Ђуришићу, обавештавајући га о следећем;

"За Павла Ђуришића. Све се чини за твој долазак овамо. Љуба Вуксановић је погинуо пред Грацем и ту сахрањен. Није стигао у Беч.Поручио сам Дражи да ће се главна политичка и војничка битка против Тита водити овде. Стога овде потребна српска националистичка концентрација, а ту је место и њему, у жаришту битке, јер се оданде где се налази на исход не може утицати. И ти у том погледу утичи.Јевђевић је заиста радио и овде и тамо против твога доласка. Мислим да више неће тако радити.
Транспорт је тежак. Да ли би могао са твојима кренути ка Бихаћу, а ми одавде да те прихватимо. Љотић."219
 
Poslednja izmena:
На горње две депеше, Парежанинову и Љотићеву, Војвода Павле Ђуришић одговорио је својом депешом од 2. марта 1945. године:
"Љотићу. Потребно је моје људство пребацити тамо. Ја заступам гледиште да се сви тамо прикупимо и да се формира једна армија за продужење даљих борби. Не наилазим на разумевање.
Делегати неће ништа урадити. Морају се силом натерати. Када бих се ослободио болесних и избеглица могао бих марширати за Бихаћ. Када бих дошао у Бихаћ којим правцем и каквим средствима би ме даље пребацили. Требате предузети све да ме прихватите.
Молим хитан одговор. Да ли би се болесни и избеглице могли примити на станици Окучани. Павле."220
Чим је Димитрије Љотић примио ову депешу Павла Ђуришића,одмах је упутио молбу др Нојбахеру да се састане с њим, наглашујући му: да се питање Ђуришићевог доласка нипошто не сме даље одлагати. Др Нојбахер је истога дана, 2. марта 1945. године, одговорио Љотићу следећом депешом:
"Очекујем одређење термина мога поласка од Министарства Спољних послова.Питање Ђуришића биће војнички испитано.
Поводом одласка упућивања 260 људи Српске Граничне Страже под вођством Милосављевића тражио сам хитну сагласност Високог вође СС и полиције и молио одобрење циља марша. Др Нојбахер."221
Када је ускоро дошло до састанка између Димитрија Љотића и др Нојбахера, Љотић га је најусрдније молио да Војводи Павлу Ђуришићу омогући долазак у Словенију, а што би и војнички и политички много значило у даљој борби противу Тита. Др Нојбахер је, напокон,дао позитивно мишљење. Љотић и Ђујић, радосни и сретни што јествар добила повољан обрт, одмах су Војводи Павлу Ђуришићу послали следећу депешу.
"Ђуришићу. За твоје избеглице, болесне и рањене овамо обез-
беђен смештај. За пребацивање твојих бораца долази у обзир само
пут пешице до нас. Према нашим информацијама најпогоднији би
пут био: Дервента-Бихаћ- Личко Петрово Село-Плитвице-Бриње-
Криви Пут-Нови Бакар-Сушак. Не знамо ситуацију на путу Дер-
вента-Бихаћ, а од Бихаћа даљи пут врло лак и ми ћемо те на тој
линији у детаље известити, а по потреби и у сусрет ти доћи. За
пребацивање небораца предузели смо најенергичније мере и нада-
мо се успеху, о чему ћемо те известити. Чим јавиш да си сагласан
са планом доћи ће група немачких официра и војника који ће регу-
лисати твоје снабдевање и успутним властима. Ђујић, Љо-
тић."222
После ове депеше, отишао је у Босну гроф Чернин, ађутант Глобочника, главнокомандујућег немачког ђенерала у Трсту. Гроф Чернин требало је да се састане са Војводом Ђуришићем и да се с њим усмено о свему договори. Међутим, када је дошао у Босну и када је ступио у везу са Дражином Врховном Командом, грофу Чернину је из штаба ђенерала Михаиловића било саопштено: да Војвода Павле Ђуришић неће да иде у Словенију, већ хоће да се врати натраг у Црну Гору. Чернин је овим саопштењем био изненађен. Молио је поновно,да му се омогући састанак с Војводом Ђуришићем. Одговорено му је,да не знају где се налази Павле Ђуришић, иако је он тада са својим људством биваковао у непосредној близини Врховне Команде. Грофу Чернину је било јасно, да он ту не може више ништа учинити, поготову када је видео да му не дозвољавају састанак са Војводом Ђуришићем. Зато се вратио у Трст. Пошто је свога претпостављеног упознао са ситуацијом у Босни, Гроф Чернин је одмах посетио Војводу Момчила Ђујића и лично му изложио како је прошао на путу. Када је саслушао Чернина, Ђујић је био више него изненађен. Одмах је упутио депешу Димитрију Љотићу у којој га је, поред осталога, обавестио и о следећем:
"Од Павла не добијам ништа, нити ми се јавља за последња
три дана. Јуче био код мене ађутант Глобочников гроф Чернин.
Каже ми да је био у Дервенти 14. марта и да није могао доћи у
додир са Павлом, те да је чуо да се Павле спрема натраг за Црну
Гору, а да се иначе негде у Босни налази у тешкој борби са парти-
занима. Не знам шта би му сада ово значило... Лав."223 (Тако је
Ђујић потписивао своје депеше које је слао Љотићу).
Разуме се да је не мање од Чернина и Војводе Ђујића био изненађен и сам Димитрије Љотић. Преостало је једино, да се види шта ће учинити Бошко Костић, који је, управо, тих дана, стигао у Босну у штаб ђенерала Михаиловића. Држало се, да ће Костић, по своме повратку, потпуно разјаснити Ђуришићеву ситуацију. Бошко Костић се уочи свога пута у Босну састао са др Нојбахером, који му је рекао "да одобрење још није дошло" за пребацивање Војводе Ђуришића и "чим нешто дође обавестиће Љотића"224. По свој прилици, да се ово односило на коначно одобрење, које се чекало од највиших немачких фактора. Иначе, пошто је Костић кренуо у Босну 15. марта 1945. године, а Чернин био у Дервенти само дан раније, 14. марта 1945. године, то је, скоро сасвим извесно, да Нојбахер још није знао како је гроф Чернин прошао у Босни. А можда уопште није ни знао, да је ђенерал Глобочник слао Чернина у Босну. Природно да о свему томе није могао знати ни Бошко Костић, који се у то време налазио на путу. У сваком случају види се, да је ситуација Војводе Ђуришића била нејасна и остало је да је осветли Бошко Костић по повратку из Босне.
Када је стигао у Михаиловићев штаб, Костићу је омогућено да се састане са Војводом Павлом Ђуришићем, који је, стварно, био недалеко од Врховне Команде. А то је било само пар дана по боравку у Босни грофа Чернина.Значи, да је неко из Врховне Команде свесно обмануо Чернина и онемогућио га у његовој мисији.
Саставши се с Војводом Ђуришићем, Костић га је лично информисао о Љотићевом и Ђујићевом заузимању за његово пребацивање у Словенију, упознавши га са свим детаљима. Такође му је саопштио,шта му је и Нојбахер рекао. А када је и сам Костић лично на лицу места видео како су нездрави односи између ђенерала Михаиловића и Војводе Ђуришића, саветовао је Павлу, да се још мало стрпи и да не креће док не стигне то одобрење о коме је Нојбахер говорио. Међутим, на све то, Војвода Ђуришић је од речи до речи одговорио Костићу:
"Ја сам одлучио са својим људима да пођем. Имам одобрење и
споразум са неким људима, а овде нећу остати. Тифус нас сатире,
а и у борбама са партизанима имамо сталне губитке. Ако оста-
нем, нас ће нестати. Да сам слушао Парежанина, ја бих са својим
људима одавно био у Словенији, може бити још пре Ђујића. Паре-
жанин ми је увек унапред говорио шта ће се десити, али, на несре-
ћу, ја сам мислио да он води само партиску политику. Тек сада
сам се уверио да је он добро процењивао ситуацију и да ми је све
искрено говорио. Ја Парежанина нисам послушао да кренем у Сло-
венију, јер су ме други стално обмањивали депешама да ће се саве-
зници сигурно искрцати. Чак сам имао налог да и за четнике из
Србије спремим што је потребно за њихово прихватање, јер су го-
ворили да ће и они доћи у Црну Гору."225
Саслушавши горње речи, Бошко Костић је саопштио Војводи Па-влу Ђуришићу, да Димитрије Љотић ради свим силама да и ђенерал Михаиловић са целокупним својим људством дође из Босне у Словенију, па да је неопходно потребно да се и Павле по овоме лично поразговара са самим Дражом. На ово је Војвода Ђуришић рекао Костићу ово:
"Ја сам Дражи говорио о томе да и он треба да иде, али он је
увртео у главу да треба још да остане и ми се ту потпуно разила-
зимо. Дража у овом случају нема право и сву ће војску изгубити. И
србијански четници желе да иду одавде. Неки су ми се већ јавили
да пођу са мном. Ја их не могу примити, јер не желим да испадне
као да их ја на то наговарам. Најгоре је то, што Дража још увек
верује да ће га Англо-американци помоћи. Међутим, ја тврдим да
они за њега неће више ни да чују. Они помажу Тита. Ово је тачно
и у ово ћете се сви ви уверити."226
Том приликом Павле је рекао Костићу још и то, да се с њим заједно налазе и: Митрополит Јоаникије, Драгиша Васић, Мирко Лалатовић, Лука Балетић,Павле Новаковић и Захарија Остојић, који су се одвојили од Драже и да су сви они за то да се одмах иде у Словенију.
Овом разговору Бошка Костића са Војводом Ђуришићем присуствовали су и четнички команданти Драгослав Рачић и Никола Калабић, који су, такође, са своје стране саветовали Павлу, да дође до чиче па да га сви заједнички наговоре да пођу у Словенију. Међутим, у томе нису успели.
У међувремену, пак, и Бошко Костић напустио је Босну и дошао у Словенију са уверењем, да ђенерал Михаиловић, бар тада, није желео да дође у Словеначко Приморје. Зато је Костић предложио Љотићу, да све учини да би се пребацио бар Војвода Павле Ђуришић са његовим људством. Љотић је био за ово без резерве. Али, несрећа је била што је од Костићевог доласка из Босне била прекинута Павлова радио веза са добровољцима. Љотићева радио станица никако није могла да добије непосредну везу са Војводом Ђуришићем. Зато је Љотић био принуђен да се преко ђенерала Михаиловића, односно преко станице Врховне Команде, интересује за Павла Ђуришића, инсистирајући од Драже да да одобрење и сагласност да Павле са својим људством може доћи у Словенију. Када год је Љотић послао какву депешу ђенералу Михаиловићу, у свакој га је молио за Павла. Било да ђенерала Михаиловића извештава о ситуацији, Љотић пита за Павла. Било да му авизира помоћ у оружју и муницији, Љотић се интересује о Павлу.Тако, на пример, у својим депешама бр. 4, 5, 6 и 7. (које чине једну целину) од 6. априла 1945. године, Љотић извештава ђенерала Михаиловића:
 
Poslednja izmena:
"Стигао синоћ с Дамјановићем из Фелдена и Трста. Примио
шест депеша од 1. априла. Глобочник саопштио нама, да је помоћ
вама упућена преко Фон Лерове групе најхитније. Јавите да ли
сте примили или вам авизирано.
Не верујем да ће Немци у герилу на туђој територији. Знам
да немају никакав споразум са савезницима јер уздишу за њим.
Љубљана-Постојна главни правац одступања Фон Лерове групе.
Тренутне офанзиве немачке срачунате за дегажирање, ако се
не ради о престижу који често утиче и данас на војне одлуке њи-
хове. Овде су повољни изгледи за стварање јаке Пармине групе јер
смо залеђе једино Загреба. Успели смо да се забрани приступ
усташама овде. У изгледу су врло интересантне везе.
Патријарх и Николај мисле да овде треба образовати југо-
словенску Владу. Разуме се макар по тајном сагласију Краљевом.
За два три дана иде у швајцарску Фотићев брат Милан, чика Ра-
дован (члан међународне ложе масонске 33 степена, велики борац
ваш од Ђујића) а можда још ко год.
Сутра ћемо у Љубљану због важних договора. чујемо да је
Павле код Загреба са 16.000 људи и избеглица. Не јавља се. Да ли
имате какву везу с Копаоником. Тамо се налази наша добра група.
Не јавља се од 13. марта. Љотић."227
У својој депеши НВ 943025 в 730 од 1. априла 1945. године, Дража одговара Љотићу:
"Примљена ваша депеша бр. 1. Ви нам можете много учини-
ти сада. Мој повереник ће вас обавестити о стању код нас. Те-
жимо за Србијом, то је наш циљ. Очекујемо да ћете са свим сна-
гама кренути овамо. То ће олакшати и ваш положај тамо јер ће-
те добити попуну људства кад се будете кренули овамо. Док не
кренете помозите нам у материјалу у колико највише можете.
Стање муниције је најактуелније... После тога обућа, већ 4 месеца
се веремо по терену. На нашем простору акције се развијају врло
повољно за нас. Уверен сам да ћете нас помоћи што највише мо-
жете. Очекујемо успоставу директне везе. Поздрав ђенерал Ми-
хаиловић."228
А у депеши № УУ 48 - 025 од 8. априла 1945. године (упућена преко Ђујића), ђенерал Михаиловић извештава Љотића:
"Потврђујем пријем ваших депеша 5 до 7... За Павла знам да
је у области Босанске Градишке заједно са Баћовићем. Он нема
више од 8.000 људи слабе борбене вредности... Много поздравља
ђенерал Михаиловић."229

Љотићу је тешко падао овакав став ђенерала Михаиловића. Док је Љотић све чинио, да националне снаге из Босне пребаци у Словенију,дотле је Дража поручивао Љотићу да са целокупним људством дође у Босну, односно да иду у Србију. Док је Љотић молио и преклињао ђенерала Михаиловића да дозволи бар Павлу Ђуришићу да дође у Словенију и да му конкретно јави шта је с њим и његовим људством, Дража у својим депешама говори о Павловој борбености! Било је јасно да ствари иду у раскорак. Љотић је видео, да је Војвода Ђуришић препуштен сам себи. Зато се одмах састао са Војводама Ђујићем и Јевђевићем, да би се договорили шта да учине да би Павлу пружили што ефикаснију помоћ. И на заједничком договору Љотић, Ђујић и Јевђевић су решили, да одмах упуте на реку Купу три пука Српског Добровољачког Корпуса (II, III и IV) на челу са потпуковником Таталовићем, Начелником штаба СДК, и један део Јевђевићевих четничких снага на челу са капетаном Џаковићем. Ове националне снаге хитно су упућене на терен са циљем: да форсирају реку Купу и да ухвате везу са Војводом Павлом Ђуришићем.
Чим су добровољци и четници отишли у акцију, Димитрије Љотић је одмах ђенерала Михаиловића обавестио радио депешама о ситуацији у Словенији. У својим депешама бр. 8, 9, 10, 11 и 12. од 10. априла 1945. године Димитрије Љотић извештава Дражу, најпре, о следећем:

"Операције западно од Бихаћа с јаким снагама изгледа потврђују процену из моје депеше бр. 2.Овдашњи Немци очекују појачање притиска совјетског са
Тромеђе у правцу Дравске долине ради што бржег избијања на пролазе алпске из Италије.Ако се то обистини, онда је јасан план да се онемогући савезницима избијање у Централну Европу. Тиме се опет оправдава
наш садашњи положај у Истри.
Ово је опет услов словеначке и хрватске борбе за Краљевину Југославију. Без нас се ова не може ни замислити. Питање је како ће и с нама - услед недовољне снаге - борба испасти. Зато сам и молио непрестано концентрацију и ваш долазак овамо. И наши људи желе у Србију, али одлуке се доносе по разлозима а њихове су жеље слабије него остали разлози. Устанак у Србији ће бити крваво угушен и националисти обезглављени, прво услед недостатка муниције. Тада ће се прво одушевљење претворити у очајање и кривиће вас за оно што су сами желели.
Устанак у Србији потребан само под једним од ова три услова: немачко неко чудо и реакција у правцу Балкана, сукоб Англо-амерички са Совјетима,унутрашња револуција у Совјетији. Отуда наш рад у Србији док се не појави тај услов мора бити потпуно прикривен, мора мирити с једне, бодрити и везивати праве људе с друге стране.
... Да ли знате где је Павле? Имате ли везе с њим? Љотић."230

А у својим депешама бр. 13, 14, 15, 16, 17 и 18. од истог датума, 10. априла 1945. године, Љотић обавештава ђенерала Михаиловића да је добровољцима и четницима:
"Наређена акција у Белој Крајини с крајњим циљем: Купа."231

Ђенералу Михаиловићу било је сада јасно, да су Љотић, Ђујић и Јевђевић послали добровољце и четнике да прихвате Војводу Ђуришића с његовим људством. Зато је пожурио, да бар сада да свој пристанак за Павлов долазак у Словенију. Али, пре него што је стигла та Михаиловићева депеша, Војвода Павле Ђуришић је са својим борцима већ доживео крваву Голготу. Ево шта се збило са Војводом Павлом Ђуришићем и његовим људством.

Када се разишао са ђенералом Михаиловићем, Војвода Ђуришић је са целокупним својим људством, коме су се из Врховне Команде прикључили још и: Драгиша Васић, Мирко Лалатовић, Лука Балетић,Павле Новаковић и Захарија Остојић, - кренуо према реци Врбас с намером да је пређе, па да, онда, обронцима Козаре и Просаре крене према Купи, где би га сачекали добровољци и четници из Словеније,јер је чврсто веровао да ће му ови поћи у сретање.
И, заиста, Павле је у ноћи између 2/3. априла 1945. године прешао на леву страну реке Врбас и стао запоседати Лијевче Поље, које је требало да му послужи као одскочница за даљи продор ка Словенији. Међутим, на Лијевчем Пољу дошло је до страховите битке, која је трајала пуна три дана. Док су четници вршили концентрацију и припремали се за даљи покрет, усташе су, под заповедништвом њиховог генерала Метикоша, дочекали четнике, најпре, на друму Градишка-Бања Лука, а затим прешли и у напад с бројним снагама, потпомогнутим тенковима. У току битке, усташама су дошли у помоћ и Титови партизани. И једнима и другима био је циљ: нипошто не дозволити
четницима Војводе Павла Ђуришића продор ка Словенији.
 
Павле се са својим борцима јуначки носио и са усташама и са партизанима. Битка за продор ка Словенији трајала је од 4 до 7. априла 1945. године. Четници нису могли издржати силне нападе усташко-комунистичких снага. Нарочито нису могли одолети нападима тенкова. И подлегли су. Око 11 часова 7. априла 1945. године битка на Лијевча Пољу била је окончана. Четници су били потучени. Велики број их је изгинуо. Многи су на челу с Војводом Ђуришићем допали усташког ропства, док се свега око хиљаду четника чудом неким успело да спасе и да продре ка Кордуну. Заробљене четнике са Павлом усташе су најпре, одвели у Босанску Градишку, а затим у Јасеновац.
Издајничку улогу у четничком поразу одиграо је црногорски изрод Секула Дрљевић, којим су се усташе послужили да би убили морал и отпорну снагу Ђуришићевих бораца.
Најтрагичније било је то, што се у штабу ђенерала Михаиловића чула борба и знало да се то Војвода Ђуришић бори на живот и смрт да би се пробио, а није му се, међутим, притекло у помоћ! Дивизиски ђенерал Светомир Ђукић, који је у то време био у Дражином штабу, пише о томе следеће:

"Поранио сам и ослушкивао далеку пуцњаву око Мотајице, која се дизала испред нас на десетак километара. На ту страну је био отишао Павле Ђуришић са својом групом војника, избеглица,жена и деце, из Боке Которске, Црне Горе и Санџака. Он се одвојио од Драже и повео за Секулом Дрљевићем, који је из Црне Горе био пребегао са својом "владом" у Загреб, и тамо живео под Павелићевом заштитом. Дража, међутим, је био наредио, да се све снаге прикупе, под његову команду у Средњој Босни, и зато је био необично љут на поступак Павла Ђуришића. Био је чак написао
једну наредбу, у којој га сматра као другог Вука Бранковића."232

А лично ђенерал Михаиловић, када је Војводу Ђуришића и његове борце већ била задесила трагедија, упутио је Димитрију Љотићу депешу № 5 Даблве 602 од 15. априла 1945. године, у којој, поред осталога, јавља и ово:

"... Немам ништа против да Павле дође тамо али ја не знам
шта се с њим догађа, пошто се удаљио од мене. Он се сувише за-
плео са усташама који су га заједно са Немцима варали и све чи-
нили да он тамо не дође. Чак имамо извештаје да су га усташе
заједно са Немцима разоружали у великом делу."233


---
Затим иде текст који је већ овде постављен:
http://forum.krstarica.com/showthre...ћа-заувек!?p=15830489&viewfull=1#post15830489


И даље наставак:


Отеран од усташа заједно са заробљеним четницима у Јасеновац,а лишен икакве помоћи од ђенерала Михаиловића, Војвода Павле Ђуришић доживео је ужасну судбину. Већину четника усташе су побили, а Павла су живог спалили. У то време, док још није било доцкан,ђенерал Михаиловић слао је свога емисара у Загреб код Павелића (о томе ће бити речи у посебном поглављу), али не са циљем да спасава Војводу Ђуришића, већ да се њему, Дражи, омогући пролаз кроз Хрватску, јер је видео да после битке на Лијевчем Пољу ни њему нема даљег опстанка у Босни.

Да би се још јасније осветлила трагедија Војводе Павла Ђуришића, потребно је навести и један мало познат докуменат из односа југословенске избегличке Владе и Енглеза.

Када је од стране Совјета била велика повика на ђенерала Михаиловића и његову колаборацију, Енглези су желели да сачувају сам четнички покрет од евентуалних сличних совјетских приговора, те су намеравали да ђенерала Михаиловића замене Војводом Павлом Ђуришићем. О томе је 29. децембра 1942. године отворено говорио енглески мајор Питер Бој (Peter Bougheu), из моћног Мастерсоновог Сервиса који се старао о четницима, са мајором Живаном Кнежевићем, шефом Војног кабинета при Председништву Владе у Лондону. У извештају о том разговору, који је Живан Кнежевић 30. децембра 1942. године доставио Слободану Јовановићу, Председнику Владе, под тачком 4, поред осталога, стоји и ово:
"Мајор Бој говорио је да би ђенерала Михаиловића можда
требало сменити и на његово место поставити неку другу лич-
ност. На моје питање коју другу личност, мајор Бој одговорио је:
‘Можда мајора Ђуришића, који има велике снаге у Црној Гори’.
Одговорио сам: да је мајор Ђуришић био до јуче капетан, да је ве-
лики јунак, да је одликован Карађорђевом звездом, али да није до-
растао да буде вођ целог једног народа."236
Овај докуменат, сам за себе, исувише много говори.
 
Фусноте:

215 Горњу верзију саопштили су писцу преживели четници Војводе Павла Ђуришића. Међу-
тим, један од преживелих србијанских четничких старешина, Милисав Марковић, командир
чете у Конатичком батаљону Посавске бригаде Авалског корпуса, у својим мемоарима пише
следеће:
"Нешто пре форсирања Босне, 10. марта, одржана је у Модричу конференција Врховне ко-
манде са командантима група корпуса. Ту је имала да се донесе одлука о задатку који су поје-
дине јединице имале да изврше у остварењу Чичине замисли о даљој активности Југословен-
ске војске у Отаџбини. На тој седници потпуковник Павле Ђуришић, командант одреда из
Црне Горе, захтевао је од Чиче обућу, одела и храну за свој збег, као услов останка на поло-
жајима. Чича је Павлу пребацио што је собом повео и народ, а не само борце, као што му је
он наредио, и као што су поступили сви остали команданти, пошто је својим снагама на тај
начин практично везао руке за сваку војничку акцију и начинио их непокретним. Чича је ре-
као да Павле сноси пуну одговорност за страдање и судбину народа који је повео собом, про-
тивно инструкцијама..." ("Пут борбе и страдања Авалског корпуса ЈВуО - Са Дражом у побе-
ду или смрт (XII)", "Глас Канадских Срба", Виндзор, Канада, Год. XXI, Бр. 1336, четвртак 3
октобар 1957. год, стр. 4.).

216 Архив Димитрија Љотића.
217 Исто.
218 Исто.
219 Архив Димитрија Љотића.
220 Архив Димитрија Љотића.
221 Исто.
222 Исто. - Депеше су дословно пренете, без исправљања нејасних места.
223 Архив Димитрија Љотића.
224 Бошко Н. Костић: "За историју наших дана", Лил, 1949, стр. 231.
225 Бошко Н. Костић: "За историју наших дана", Лил, 1949, стр. 231.
226 Исто. стр. 213-232.
227 Архив Димитрија Љотића.
228 Исто.
229 Исто.
230 Архив Димитрија Љотића.
231 Исто.
232 Генерал Светомир Ђукић: "Из шуме у емиграцију - Дражине поруке Павелићу", "Српска
Застава", Буенос Аирес, Год. VII, Бр. 36, 25. март 1955, стр. 1.
233 Архив Димитрија Љотића.

236 Радоје Л. Кнежевић: "Југословенска Влада и Дража Михаиловић - Светлост и сенке", "По-
рука", Лондон, бр. 24, 1. новембра 1954, стр. 13.
 
ЛИЈЕВЧА ПОЉЕ

Ђуришић је одступио на запад 13. марта, јер су тога дана из Загреба стигле вести које је дуго очекивао. Код лидера малобројних црногорских сепаратиста, Секуле Дрљевића, који је од почетка рата живео под заштитом Анте Павелића, Ђуришић је раније послао најмање пет делегата: Бећира Томовића, Бошка Аграма, потпуковника Милана Пилетића, инжењера Душана Павловића и инжењера Вукосава Дрљевића. Томовић је у реорганизацији трупа од јануара 1945. године био шеф Културно-пропагандне групе, Аграм је био командир чете, док се имена осталих не помињу.
Послати делегати потписали су споразум којим се црногорске јединице под Ђуришићевом командом - не и босанске, херцеговачке и друге - претварају у Црногорску народну војску. За врховног команданта новопрокламоване војске признат је Секула Дрљевић. Наредних дана Дрљевић у виду летка штампа ~Дневну заповијед Црногорској народној војсци~, у којој се каже:
Црногорци,
На захтјев потпуковника Павла Ђуришића примио сам његове опуномоћене делегате који су ми тражили у име Ваше и његово да помогнем црногорскоме народу у овим судбоносним часовима. Као и увијек муке и патње нашега народа моје су. Одазвао сам се томе позиву и са њима направио споразум дана 16. марта 1945. године. Како знате по томе споразуму ја сам врховни заповједник Црногорске народне војске.
Хрватска и њен велики поглавник одазвали су се братски и безгранично да притекну у помоћ вама а са тиме нашој мученичкој домовини. Сваки прави Црногорац и достојни носиоц тога имена наћи ће као и увијек братски пријем код свих хрватских власти.
Црногорци,
Позивам Вас и као врховни заповједник и као син наше напаћене, али славне домовине да се одмах у моје име пријавите хрватским властима које ће вам указати сваку братску помоћ и заштиту.
Живјела слободна Црна Гора!
Живјело братство Хрватске и Црне Горе!
Председник државног Црногорског вијећа
Врховни заповједник Црногорске народне војске,
Секула Дрљевић с.р.134
Међутим, за летак, као и за сам споразум, знали су само Ђуришић и неколицина одабраних. Тако је било до првих дана априла, када су хрватски авиони на Лијевча Пољу избацивали овај и још један летак: проглас потпуковника Милана Пилетића и инжењера Душана Павловића и Вукосава Дрљевића. У прогласу се поред осталог каже:
Браћо Црногорци,
Као пуномоћеници потпуковника Павла Ђуришића, који смо у његово име и по његовим упутствима склопили споразум са предсједником Црногорског државног вијећа др Секулом Дрљевићем, сматрамо за дужност да вас обавијестимо и да вам упутимо овај проглас:
Доласком у долину ријеке Босне сазрела је и код посљедњег Црногорца, жене, па и дјетета мисао да је немогућа борба Црногораца, под србијанском командом Драже Михаиловића и даље везивање наше судбине за његову значи физичко уништење свих Црногораца који нијесу вољни признати Титову власт.
У ту сврху Ђуришић је опуномоћио нас тројицу и Бећира Томовића да склопимо споразум са др Дрљевићем. Ми смо склопили споразум онако како је Ђуришић пристао, о чему нам је дао писмено пуномоћје. Ђуришић је признао својим потписом Црногорско државно вијеће у Загребу за своју врховну власт, а предсједника истог др Дрљевића за врховног команданта Црногорске народне војске. Др Дрљевић је издејствовао код Хрвата да Црногорци буду примљени као њихова браћа и да буду смјештени тако да се могу излијечити, одморити, нахранити, обући, обути и у миру сачекати развој догађаја. У ту сврху и у том циљу је др Дрљевић наредио покрет трупа и одредио правац кретања.
Противно томе утаначању, пошло се у противном правцу.
:инећи све код врховног команданта др С. Дрљевића да сваки Црногорац буде спашен, ми вас обавјештавамо о чињеничном стању и позивамо вас да се мушки и одважно отресете оних, којима је више стало до чина него до ваших глава... Не заваравајте се лијепим и лажним причама оних, који су вам оставили браћу, мајке, дјецу и сестре, болесне изнемогле и гладне... Позивамо вас да не слушате пустолове и да их напустите јер је то сјутра касно. Бићеш немилосрдно уништен ти, који се бориш за звездице оних који имају пуне xепове злата...135
Према томе, овај други летак био је усмерен директно против Ђуришића и људи из његовог штаба.
На Лијевча Пољу, када су леци избацивани, наизменично су вођене борбе и преговори са усташама. Потписани делегати, као и други представници обеју страна, покушавали су и лецима и на лицу места да зауставе борбе и да све црногорске јединице оду Дрљевићу, као што је то раније било потписано, и као што су отишли рањеници, избеглице и болесници (изузев тифусара). њих је у Босанском Броду обишао Секула Дрљевић, а потом су пребачени на десну обалу Саве. Мада је тих дана дошло до контакта између Ђуришићевих људи и хрватских формација, он је одбио да изврши Дрљевићеву наредбу о ~правцу кретања~, тј. да се и војска пребаце преко Саве.
Споразум са Дрљевићем Ђуришић је сматрао тактичком варком, којом се, како је писао Рачићу 30. марта, ~ослободио болесних, а и избеглица~. По питању одласка у Словенију он се поново колебао, размишљајући о ~могућности опстанка овде~. Када је Рачићу написао: ~Мојим даљим покретом ја ћу вам доказати све~ - вероватно је мислио да ће у Западној Босни успети да створи велику јединицу од својих дивизија и Врањешевићевих корпуса. А у ово га је, како изгледа, убедио Остојић.
Пуковник Славољуб Врањешевић, командант Западне Босне, питао је Дражу 31. марта да ли је Остојић и даље командант Истакнутог дела Врховне команде и у каквој је вези са Ђуришићем. Своје писмо Врањешевић је завршио заклетвом:
Ми Срби из Западне Босне не одступамо ни за длаку од нашега досадањег става, верни Њ. В. краљу и нашој Врховној команди и у томе ћемо истрајати до краја.136
~Са задовољством констатујем да сте у овој прилици поступили војнички и онако како одговара ситуацији~, стоји на почетку Дражиног одговора Врањешевићу, писаног 6. априла. Обавештавајући Врањешевића да Ђуришић има 7.000, а не 15.000 бораца, као што је тврдио Остојић, и да сем тога Баћовић има 1.000 бораца, Дража наставља:
Снаге потпуковника Павла Ђуришића, овако преоптерећене избеглицама, а командоване старешинским кадром коме је једина жеља да по сваку цену оде негде далеко ван домашаја борбе - не представљају никакву борбену вредност, те сам им ја и дозволио, пошто им нисам хтео ништа спречавати, да иду где хоће, јер подвлачим немају борбене вредности, а поред тога ове снаге врше велике пљачке над становништвом, нарочито српским, што је доводило до врло тешких сукоба са јединицама Источне Босне где год су пролазили. Уколико ове снаге буду што пре отишле даље, као што кажу на запад, утолико ће лакше да се ради на терену...
 
Пуковник г. Захарије Остојић нема више никакве улоге у овим крајевима пошто сам укинуо из напред изнетих разлога Истакнути део Врховне команде, који је до сада он водио.
Трупе Црне Горе, Санxака, и Боке Которске могу да се крећу где год хоће, јер их нисам нити могао нити хтео задржавати, а ово што раде нити је по мом одобрењу нити наређењу. Поред тога ја их нисам ни звао да напусте Црну Гору, Санxак и Боку Которску, док они међутим то често пута тврде....
Ако наступи таква ситуација да будем морао одавде се повући, доћи ћу са свима расположивим снагама код Вас, али будите уверени да ћу и од Вас тежити ка своме главноме циљу да се са снагама Источне Босне, Србије и Херцеговине опет пребацим на терене Србије, Источне Босне и Херцеговине, јер сматрам да ми морамо остати са народом и борити се за њега и његову слободу. Будите уверени да наши велики демократски савезници не желе избеглице и признаће рад само борцима за слободу и демократију. Ја и без тога бих тако радио....
Закључујем да наш народ не смемо препустити на милост и немилост нити комуниста нити усташа.137
Миломир Танасковић, четник штабне чете мајора Вука Калаитовића, команданта 2. милешевског корпуса, потврђује да је споразум са Дрљевићем посматран као тактика да се збрину рањени, болесни и избеглице. Сматрало се да је мудро што и војска није прешла Саву и укрцала се у возове који би је одвезли до Словеније, јер се ~сепаратисти и издајнику~ Дрљевићу, а наравно ни усташама, није веровало. Када су цивили, болесници и рањеници остављени у Босанском Броду, војска је продужила десном обалом Саве, према западу. До реке Врбас простирала се четничка територија, равницу звану Лијевча Поље, преко Врбаса, контролисале су усташе, док су се даље на западу, на планини Козари, налазили партизани. Танасковић пише да је намера била да се ~преко Козаре, Грмеча, Приједора и даље пробија за Словенију~.
Захваљујући споразуму са Дрљевићем Врбас је форсиран без борбе, почев од 30. или 31. марта. Јединице су потом распоређене у Петровом Селу, Разбоју, Кукуљама и другим селима на Лијевча Пољу. (У оближњим варошицама Топола и Александровац биле су усташе.) Танасковић наставља:
Дрљевић и Павелић су закључили да ће бити надмудрени, па шаљу делегацију на преговоре у штаб Црне Горе. Одлази и делегација Црногораца, са владиком Јоаникијем са Цетиња, на преговоре, који се воде и преко ноћи. Међутим, током дана надлећу нас авиони ~роде~ бацајући летке са порукама да се ми, војници, одрекнемо и напустимо издајничко руководство, да напустимо Павла Ђуришића, који је опљачкао злато Манастира Острог, и да се ставимо под команду Секуле Дрљевића...
Јутро је, 4. април. Док се још није разданило, отпочело је дејство непријатељске артиљерије... Испред нас су у напуштеним кућама, у близини пута, заноћили Херцеговци, Гачани. Било их је двадесетак, са попом Радојицом Перишићем. Били су готово надохват усташке руке и домобранима. Уморни од пута, заспали су без обезбеђења, што је било кобно по њих. Нико није преживео. У свануће и ми узвраћамо ватром. У току дана повукли смо се дубље у поље. У току дана долази до нових преговора са хрватским усташама, али без резултата.138
Онда је, наставља Танасковић, створен план за пробој на запад, код села {ибићев Хан. Пета дивизија требало је да заузме Александровац и осујети напад усташа из правца Бањалуке, док је 1. дивизија имала задатак да заузме Тополу и потом напредује према Босанској Градишки. У међувремену, пук Херцеговаца под командом капетана Милорада Поповића требало је да се пробије на Козару, одбаци партизане и осигура пролаз осталим јединицама.
Пробој је почео 5. априла у 2 часа и 30 минута. Прва дивизија је заузела Александровац, али се повукла пре свитања, јер су из правца Бањалуке наишли усташки тенкови. Није успео ни напад на усташке бункере код {ибићевог Хана. Борбе су окончане са свитањем и тада у Босанску Градишку одлази трочлана делагација: митрополит Јоаникије, др Јерковић и Саво Вулетић. Враћа се без резултата, па је следеће ноћи уследио нови покушај пробоја. Поново није било успеха и тада је почела предаја Секули Дрљевићу. Најпре се предао 1. пук капетана Ивана Јаничића.
Тога дана, 6. априла, из правца Бањалуке наишла је колона усташких тенкова. Други милешевски корпус распоређен је дуж насипа, не знајући да се испред њега налази група црногорских добровољаца. Један од њих, студент Лале Вучетић, скочио је на први тенк, отворио поклопац и убацио бомбу. Ту је погинуо Михајло Чуљковић, један од Ђуришићевих пратилаца. Танасковић наставља:
Лежао сам уз насип и све то посматрао. Ликовао сам и ја када сам видео да се остали усташки тенкови враћају. Борбе у Лијевча Пољу трајале су четири дана, од 4. до 8. априла 1945. Павле остаје са својим највернијим борцима, остали пукови су се предали Секули Дрљевићу и одлазе у Босанску Градишку. У ноћи између 8. и 9. априла Павле се са групом од неколико стотина бораца, заједно са 2. милешевским корпусом, пребацује на десну обалу реке Врбаса и упућује према планини Мотајици.139
Капетан Милош Куреш пише да су ~Билећани били претходица цијеле Павлове војске~. На падинама Мотајице испред Билећке бригаде некуда је отишао Ђуришић са пратећом јединицом. Стигли су га код Српца, близу ушћа Врбаса у Саву. Следеће ноћи - а Куреш не наводи датуме - почео је прелаз преко Врбаса. На Лијевча Поље најпре је прешла Билећка бригада. ~Из разговора са мештанима стекосмо мишљење да ту нема никакве опасности, али ипак по навици постависмо осигурање~, пише Куреш. Затим је прешао Јаничићев 1. пук, који је заузео положаје неколико километара лево, односно узводно, код села Лакташа. Десно, према ушћу Врбаса, био је пук Милорада Поповића.
Наредног дана одржан је састанак свих команданата. Куреш се није слагао са Ђуришићем, али је оћутао. Супротставио му се Калаитовић, на што је Ђуришић одговорио: ~Није, није, Вуче, знам ја шта радим~.
Куреш потом наводи да је било неколико неуспелих ~општих напада~ на усташке положаје, у правцу Козаре. Ђуришић га је онда питао за мишљење, а он је рекао да је најбоље вратити се на десну обалу Врбаса. ~Али, ја сам потопио чамце~, одговорио му је Ђуришић. Куреш је рекао да се могу направити сплавови, а Ђуришић је узвратио: ~Добро, видјећемо изјутра~. Куреш наставља:
Слиједећег дана свакоме је било јасно да смо престали бити нека борбена јединица. На све стране растурена кола са болесницима од тифуса. Леже мртви тифусари, изгинули борци, леже на голој ледини рањеници и тешки болесници. Црње слике човјек не може ни замислити. Голгота. Разданило се, а не знам гдје су Павле и Баћовић. Знам да је Вук Калаитовић већ отишао узводно уз Врбас, те и ја рекох Билећанима: ~Ко ће са мном - за мном!~ Између насипа и Врбаса, блатом преко кукурузних њива, крећемо за Вуком. Пјешачили смо једно 4-5 километара и стигли Вука са његовима како се пребацују са 2-3 чамца преко Врбаса.140
Михаило П. Минић, срески начелник и један од Ђуришићевих сабораца, пише да су се на Лијевча Пољу јединице задржале четири до пет дана, због ~жеље пуковника Зарије Остојића да прикупи четничке снаге одреда Тешановића - Средња Босна, и четничке одреде Славка Врањешевића, команданта из Западне Босне~. Они нису дошли, али је зато било довољно времена за ~усташе и партизане да нам пресеку пут преко Лијевча Поља и Козаре и да нас опколе и нападну, помогнути немачком артиљеријом и тенковима~.141
Даљи ток догађаја Минић овако описује:
Све четничке снаге, које су прешле Врбаса и боравиле на Лијевчу Пољу, опремиле су се 3. априла 1945. године после подне, са намером да пређу преко Лијевча Поља, поред варошице Топола, даље уз реку Саву, њеном десном обалом, испод североисточних падина Козаре, преко Хрватске према Словенији.
 
Распоред кретања био је: претходнице у виду клина и то: крајње десно крило мајора Калајита са Пријепољским корпусом, затим 1. дивизија, до 1. дивизије Херцеговци - Гатачка бригада, даље, Омладински пук, 5. дивизија и крајње лево крило Лучића ~Летећа Босна~...
У таквом приправном стању наступила је и ноћ...
У само праскозорје освита дана 4. априла 1945. године, загрмела је артиљерија и бацачи мина. Гранате се расипају у свима правцима на положаје четничких одреда на Лијевча Пољу... После дејства артиљерије и бацача мина, усташка војска јаким нападом надирала је на наше десно крило од Босанске Градишке... Са десне обале Врбаса, партизани иза леђа наших одреда сеју гранате смрти из тешког ватреног оружја... Налазе се у кљештима између две велике реке на пространој равници Лијевча Поља, опкољени од усташа и партизана, које помаже немачка артиљерија и тенкови. Српски хероји давају очајан отпор.142
Користећи маглу, наставља Минић, усташки тенкови су изнанадним нападом продрли клином на сектор 1. дивизије и херцеговачког пука. ~Под тешким нападом пао им је у руке капетан Симо Мијушковић са 80 Никшићана~, док се ~на крајњем десном крилу витешки одржао мајор Калајит са Пријепољским корпусом~, пише Минић. Пали су Херцеговци под командом војводе Радојице Перишића, заједно са својим командантом. Било је жртава и у Омладинском пуку. Сви су сахрањени у масовну гробницу широку 50 метара, испред цркве у селу Разбоју.
Видевши ово, Ђуришић је сазвао састанак свих команданата. Одлучено је да се изврши пробој код села {ибићев Хан, а да се онда настави покрет североисточним падинама Козаре, односно десном обалом Саве, према Словенији.
Сутрадан, 5. априла, у напад су кренуле све јединице, сем резерве, али нису успеле да се пробију пре свитања, када су наишли усташки тенкови. Тога дана ~усташе и партизани су напали Херцеговце... са свих страна и потпуно уништили цео одред тих херцеговачких витезова~. Тешко рањени капетан Милорад Поповић извршио је самоубиство. Са падина Козаре успело је да се врати свега неколико Херцеговаца. Ђуришић је ~одмах одредио~ знатне снаге за помоћ Милораду Поповићу, али оне нису стигле на време.143
Други напад, пре свитања 6. априла, није успео јер су бункере код {ибићевог Хана усташе ојачале постављањем тенкова около. Те ноћи, ~у току борбе усташама је пао у руке капетан Иван Јаничић... са целим пуком~, док је један одред партизана прешао Врбас и напао Ђуришићеве јединице с леђа. Ка селу Разбој пошла су два усташка тенка, од којих је први дигнут у ваздух бомбама, а други се вратио натраг. Погинуо је Манојле :уљковић, као и још неколико бораца из Ђуришићеве и Остојићеве пратеће јединице. (Минић греши у називу села - реч је о Кукуљама, а не Разбоју, док је Танасковић погрешно навео име :уљковића - Михајло.)
Извршене су припреме и за трећи покушај продора, али је око 10 часова увече у Ђуришићев штаб стигло писмо Бранка Дрљевића, синовца Секуле Дрљевића, који је ~био испослат као тајни повереник за обавештавање за догађаје у околици Секуле Дрљевића~. Пошто су са свих страна стизали извештаји о нестанку муниције, док ~усташе и Секула врше притисак претњом тоталног уништења~, Ђуришић је пристао да, уместо трећег покушаја продора, пошаље делегацију ~да испита политику и став Дрљевића и усташа~. У Минићевој верзији, дакле, делегација коју су чинили митрополит Јоаникије, др Јерговић и Саво Вулетић, први пут одлази у Босанску Градишку у зору 7. априла. Митрополит Јоаникије је задржан као таоц, а Вулетић се вратио са поруком: ~Предаја или тотално уништење~. Тада се Ђуришић са 1.200 одабраних бораца вратио на десну обалу Врбаса, а сви остали отишли су у Босанску Градишку.144
У верзији Стевана Ј. Вучетића, догађаји су се одвијали овако:
У тим часовима најтежег искушења, појавили су се као хијене делегати познатог издајника и ренегата српског народа доктора Секуле Дрљевића. Он је добро познавао стање и положај у ком смо се налазили, па је тежио да нас привуче у срце Хрватске и помоћу хрватских усташа тамо зароби. Или је можда у својој старачкој фантазији вјеровао да ће нас моћи преваспитати за циљеве своје Независне Црне Горе! његови поклисари саопштили су готовост усташког поглавника др Анте Павелића, да прими и збрине наше рањенике, болеснике и избјеглице, а нашу војску да пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравке. Као против услугу затражио је наш пристанак за заједничку борбу против комуниста.145
Вучетић потом пише како је на заједничкој седници Централног националног комитета и Покрајинског комитета за Црну Гору, Боку и Стари Рас одлучено да се ова понуда ~привидно прими~, односно да се избеглице, рањеници и болесници пошаљу према Босанском Броду, а да Ђуришићеве јединице крену десном обалом Саве према Словенији. У стварности, заједничког састанка није било, нити је ~ђенерал Дража Михаиловић одобрио ово решење~, како даље наводи Вучетић.
Вучетић само у кратким цртама и конфузно описује шта се потом дешавало. Каже да су на Лијевча Пољу четнике изненада напали и усташе и комунисти са Козаре. Отпочела је ~очајна борба на два фронта~, а потом су четници ~прихватили~ преговоре, ~због страховите ситуације у којој су се налазиле наше јединице~. Био је то само маневар којим се ~хтјело добити у времену и спасти људство~. План је успео утолико што је ~наша војска требала бити смјештена у околини Старе и Нове Градишке, ради одмора, лијечења и преоружавања, а официри и подофицири у посебном биваку~. Свестан да ове последње странице његове књиге имају пуно мана, Вучетић каже:
Можда ће једног дана ово, овђе непотпуно и штуро обрађено поглавље, бити освијетљено пером историчара - и многи нејасни, противуречни и скроз нелогични елементи бити објашњени.146
Тридесет година после објављивања Вучетићеве књиге, Војин Јаничић је понудио много више детаља. Најпре следећи: пре него што је Дрљевићу предао ~врховну команду~, Ђуришић је наредио својим четницима да скрате косе и обрију браде. На тај начин, требало је и симболично да постану нова војска, савезничка усташама:
Ми смо на Лијевча Пољу уживали пуну слободу под заштитом усташа. Усташе су држале колски пут Бања Лука - Градишка. То је био њихов сектор и ми смо знали да су они ту. Не плашимо се од њих. Немамо страже нити какве релејске везе између појединих јединица. Нити смо знали ко је од нас десно, нити лијево. Прилично се нахранисмо и на прољетном сунцу отромависмо. :ујемо усташку моторизацију путем Бања Лука - Градишка. То је за нас добар знак да нас неће комунисти нападнути од Козаре. Од стране Врбаса немамо страха, јер је тамо Дража на ~петнаест километара~ (војсци је говорено да Дражине јединице наступају непосредно иза Ђуришићевих - прим аут).
Трећега априла, пред вече, сврати у нашу јединицу иследник 5. или 8. дивизије, неки Минић... Каже да је био у Тополи и да је тамо био код усташа. Они су ту, прича Минић, само ради осигурања. Од њих не треба имати никакве сумње нити страха.147
У освит зоре 4. априла зачула се пуцњава из правца Босанске Градишке. Четници су помислили да је реч о борби између усташа и комуниста, па су се склонили у околне шумарке очекујући развој догађаја. Али, ускоро су јасно разабрали да их опкољава стрељачки строј усташа праћен тенковима. Јаничић је из непосредне близине видео кад су усташе без борбе заробиле мајора Симу Мијушковића и још неколицину Никшићана. Тада су усташе застале. Јаничић и његови саборци, с пушкама к нози, гледали су се са усташама преко неког потока. Начелник штаба дивизије, Мишо Митровић, није дозволио отварање ватре, с образложењем да је то ~нека пометња~. Послати су курири Ђуришићу, али се нису вратили. Наредних сати настала је збрка коју Јаничић овако описује:
Неко се је предавао, неко повлачио а неко продирао и тражио излаза и заклона из овог обруча смрти. Усташким нападом свака команда је престала, свака оријентација је изгубљена и све везе између мањих јединица и главне команде биле су покидане. Просто напросто, нападоше нас `савезници` са чијом помоћу треба да спашавамо животе.148
На крајњем десном крилу Ђуришићеве војске на Лијевча Пољу, налазили су се Херцеговци војводе Радојице Перишића. Ујутру 4. априла они су поубијани сви до једнога. Нису заробљавани, ~зато што су били Херцеговци~, каже Јаничић. До Перишића се налазио одред другог херцеговачког јунака, капетана Милорада Поповића. У току ноћи између 4. и 5. априла, капетан Поповић је са око 400 својих четника покушао пробој преко Козаре, на којој су се налазиле две комунистичке дивизије. Готово сви су изгинули.
 
Зашто су Херцеговци уопште дошли на Лијевча Поље? Према Јаничићу, постоји само једно објашњење: веровали су да пробијају пут за Дражино повлачење према Словенији. То им је саопштио Павле Ђуришић, али им није рекао за свој споразум са Дрљевићем и усташама, у коме није било места за Херцеговце. Ђуришићевим споразумом нису биле обухваћене ни санyачке јединице Вука Калаитовића, Јанка Малешевића и Драгише Веснића. Видевши да нешто није у реду, оне су се 5. априла вратиле преко Врбаса, код Драже.
Од 4. априла Ђуришић је слао преговараче у Босанску Градишку, али вратила се тек трећа делегација, послата 7. априла, доносећи захтев за потпуном капитулацијом. Јаничић наставља:
У исто вријеме војвода Павле је припремио од одабраних бораца, одузимајући оружје и муницију од других, као живи оклоп око себе за даље продирање ако преговори са усташама пропадну. Тај његов живи оклоп, ~Продорни одред~ за пробијање у правцу Словеније, био је јачине око 800 бораца са око 400 аутоматских оруђа... Поред свих обећања, нада и повјерења у војводу Павла као челичног јунака, он нас тада остави у чељустима усташа на Лијевча Пољу и поврати се назад преко Врбаса на Дражину слободну територију.149
А ево како су догађаји на Лијевча Пољу описани у ратном дневнику капетана Бошка Стојковића, команданта 3. јуришног батаљона Мотајичке бригаде 1. средњобосанског корпуса. Стојковић је био предратни члан четничке организације и један од вођа устанка на Мотајици 1941. године. Усташе му у Јасеновцу убијају оца, трудну жену и два брата. Усташама је измакла једино Бошкова сестра, али је непосредно после рата комунисти свирепо злостављају, па је преминула од последица мучења. Бошко је погинуо у борби против комуниста крајем 1947. године.150
Долазак Ђуришићевих претходница на Мотајицу капетан Стојковић бележи 22. марта 1945. године. ~Црногорци су дошли до Трстенаца~, забележио је он тога дана у ратном дневнику. Током 23. марта ухваћена је курирска веза са Ђуришићевим људима. У среду, 26. марта, Стојковић је записао:
Добио сам наређење за општу мобилизацију. Предузео сам све мере мобилизације, ради чега је 2. чета кренула за Ситнеше. Ја сам остао у Доњој Лепеници, где се спремала комора.
Сутрадан, Стојковић прецизира да је мобилизација изведена ~према наређењу добијеном од Команде Истакнутог дела Врховне команде~. Другим речима, до ових делова 1. средњобосанског корпуса нису стигла наређења пуковника Славољуба Врањешевића, па су они поверовали пуковнику Остојићу да се све ради по Дражином одобрењу.
Мобилизација мушкараца старости од 18 до 50 година спроведена је успешно. ~У Ситнешима је било ометње од партизана~, бележи Стојковић 29. марта, међутим, њихове јединице биле су исувише слабе. Мотајичка бригада дала је водиче Ђуришићевим јединицама, а 1. априла савладала је комунистичка појачања. ~Партизани су, 14. бригада, били код цркве у Лепеници. Најжешћа борба водила је се око 11 часова, где смо разбили партизане и кренули преко, у Ситнеше~, записао је Стојковић.
Те ноћи Врбас су прешли и делови Мотајичке бригаде. У четвртак 3. априла Мотајичани су се налазили у близини штаба пуковника Остојића, на граници села Разбој и Лилић. Последње Ђуришићеве колоне прелазиле су Врбас. Партизани су их напали, али су ~настрадали~. За петак, 4. април, Стојковић је записао:
Осванули смо у Разбоју код штаба :ика Бранка (тј. Остојића - прим. аут) у шуми. Борба је отпочела у саму зору. Усташе су напад извршили, борба се водила цео дан и усташе су се повукле за Босанску Градишку. Дошли су Лазо Тешановић и Никола Форкапа и наредили да кренемо ми Мотајичани за Кукуље, што смо и учинили око 13 часова. Киша је падала. Присуствовао сам сахрани 17 четника Црногораца, које су поубијале усташе.
Целе ноћи Мотајичани су ~приправљали~ чамце. Повратак на десну обалу Врбаса почео је 5. априла у пет часова, а ~усташе су ударили око девет часова~. Сва војска је превежена, али је остављена комора, јер су се пронеле нетачне вести да уз десну обалу реке надиру партизани.
Стојковић не објашњава зашто су командант 1. средњобосанског корпуса, капетан Лазар Тешановић, и његов помоћник, поручник Никола Форкапа, изненада наредили повратак на десну обалу Врбаса. То је детаљно образложио командант 2. сарајевске бригаде Романијског корпуса, капетан Владимир Тешановић, у писму капетану Лазару Тешановићу од 8. априла. То писмо гласи:
Услед врло тешке ситуације у Лијевча Пољу, са 2. сарајевском бригадом пребацио сам се на десну обалу Врбаса дана 7. априла око 18,30 и овог момента стигао овамо.
До сада пребациле су се и ове јединице: Калиновичка бригада, Летећа ~Босна~, Вук Калајит (Санxаклија), Билећка, Прибојска, Вишеградска бригада, а треба да се и Чика Бранко, који верујем да се већ пребацио. Синоћ пред вечер на обалу Врбаса у сврху пребацивања преко Врбаса на десну обалу дошао је командант Романијског корпуса, штабна чета истог и штабни батаљон потпуковника Павла Ђуришића.
Ситуација дана 7. априла у Лијевча Пољу:
Јединице војводе Павла Ђуришића, услед тешке ситуације, а заведене пропагандом Секуле Дрљевића, одлучиле су да се предају усташама, односно Секули Дрљевићу, који се прогласио врховним командантом Црногорске војске независне Црне Горе.
На преговорима које су водили Павлови делегати са неким Павелићевим изаслаником, закључено је да се Црногорци не разоружавају и имају се дислоцирати на подручју Хрватске по нахођењу хрватских власти - Босанци и Србијанци имају се сматрати ратним заробљеницима. Услед тога Чика Бранко, србијанске, босанске и херцеговачке јединице одлучиле су по сваку цијену пребацити се на Вашу територију и то остварују.151
Владимир Тешановић своје писмо завршава поздравом: ~Дража нас води ка величини и слободи~.
Према томе, догађаји су се одвијали овим редом:
- После 16. марта, избеглице, рањеници и болесници Ђуришићевих јединица прелазе на усташку територију, у Босански Брод, а потом у Славонију (супротно, да су остали са војском, тврди само Минић).
- Иако су то његови делегати потписали, Ђуришић је одбио да на усташку територију оде са војском и стави се под команду Секуле Дрљевића.
- Дошавши на другу усташку територију - на Лијевча Поље, Ђуришићеве јединице нису у усташама виделе непријатеље и нису према њима наступиле у борбеном поретку.
 
- После прикупљања и одмора на Лијевча Пољу, Ђуришићев план био је наставак марша десном обалом Саве, границом усташке и комунистичке територије, у покушају да се избегне сукоб и са једнима и са другима.
- Усташки напад од 4. априла, надгледан од стране Секуле Дрљевића и његових људи, није имао карактер одлучне офанзиве, већ је био срачунат као мера притиска за одвајање црногорских јединица од Ђуришића, пошто је закључено да он не жели да испоштује договор са вођом црногорских сепаратиста.
- Црногорске јединице почеле су да одлазе код Дрљевића 4. априла, а последње, не рачунајући Ђуришићеву пратњу, су отишле 8. априла.
- Јединице из Босне, Херцеговине и других крајева почеле су да се враћају преко Врбаса 5. априла, по сазнању да за њих нема места у плановима Секуле Дрљевића, а видевши да су црногорске јединице почеле да одлазе према Босанској Градишки.
- Ђуришић се такође вратио преко Врбаса, јер је постао мета Дрљевићеве и усташке кампање.
- Херцеговачке јединице под командом војводе Радојице Перишића и капетана Милорада Поповића биле су најистуреније и нису успеле да се врате.
Овакав развој догађаја условио је да Ђуришићева војска, мада је имала преко 10.000 војника, не наступа енергично ни против комуниста, ни против усташа; с првим позивом на предају, и с првим лецима избаченим из усташких авиона, она је почела да се распада. Такође, тада долази до поделе према регионалној припадности, на Црногорце на једној и све остале на другој страни, коју је Дража предвидео у саопштењу од 23. марта (~Црногорци ће ући у састав Павелићевих снага под командом Секуле Дрљевића, а све србијанске и босанске јединице које се налазе тамо биће разоружане~).
Колики су били губици на Лијевча Пољу?
Према ратном дневнику капетана Бошка Стојковића, 1. средњобосанки корпус није имао губитака.
Миломир Танасковић каже да на Лијевча Пољу није погинуо ни један од око 300 четника Пријепољског корпуса. Ова јединица имала је само мање чарке са усташама. Танасковићу нису познати губици црногорских јединица, али је сигуран да нису били велики, с обзиром да оне нису водиле велике борбе, већ су масовно одлазиле. Велике губитке имали су Херцеговци, који су се налазили далеко напред, до Козаре, где су их са једне стране напали комунисти, а са друге усташе.152
Заустављајући налет усташа на самој левој обали Врбаса, 7. или 8. априла погинуо је командант Романијског корпуса мајор Милорад Момчиловић.153
Према досадашњим истраживањима Верољуба Малетића из Српца, зна се за имена око 50 припадника црногорских јединица погинулих или стрељаних на Лијевча Пољу. Такође, у селима Машићи, Гај, Мали Разбој и Брестовчина откопане су четири масовне гробнице са посмртним остацима 25 бораца из Црне Горе (у прва три села сахрањени су пали у борби, а у Брестовчини 11 стрељаних од усташа, што се види по бодљикавој жици на костима руку). За сада није тачно лоцирана гробница у селу Кукуљама, са посмртним остацима три борца пала приликом уништења усташког тенка, као ни гробница у којој је сахрањено 30 војника, већином из Омладинског пука, која се налази на размеђи села Разбој и Ламинци. Дакле, на Лијевча Пољу је погинуло или стрељано око 100 људи из црногорских јединица.
Код цркве у селу Кукуљама пронађени су посмртни остаци 17, а у селу Сеферовци још три војника из Херцеговине. То су посмртни остаци војводе Радојице Перишића и његових четника. Сви су пренети у Гацко. Недавно су у Сеферовцима откривена још три костура Херцеговаца палих у борби против усташа. У селу Романовци на три локације сахрањено је 10 Херцеговаца палих у борби против комуниста. У истом селу је и гробница осам Херцеговаца које је заробила и стрељала 5. крајишка дивизија, пошто су одбили да јој приступе. У селу Вилуси откривена је гробница са посмртним остацима 12 Херцеговаца. Највећа гробница Херцеговаца налази се у селу Јурковица на падинама Козаре, али још није утврђено колико бораца лежи у њој. Може се узети као поуздано да је на Лијевча Пољу и на падинама Козаре погинуло неколико стотина Херцеговаца.154
Дневни извештај немачке команде Копнене војске за 9. април 1945. године бележи:
У рејону Босанска Градишка предало нам се до сада укупно 5.500 четника.155
Ђуришић је пошао у Босну са око 7.500 људи, од којих је око 300 припадало 2. милешевском и вероватно још толико Дринском корпусу, односно, из Црне Горе и Боке било их је око 6.900. Са Ђуришићем се на десну обалу Врбаса вратило око 800 бораца из Црне Горе. Осталих 600 било је рањено или тешко болесно - или су погинули до Лијевча Поља и на Лијевча Пољу.

134 В. Јаничић, Два свједока, 40. Даје се факсимил документа.
135 В. Јаничић, Два свједока, 29-30. Даје се факсимил документа.
136, 137 Зборник докумената, том 14, књига 4, 866, 886-890.
138, 139 Равногорска омладина у рату 1941-1945, 114-115, 116.
140 М. Куреш, Записи и сјећања, 126-127.
141, 142 М. Минић, Расуте кости, 341, 342-343.
143, 144 М. Минић, Расуте кости, 347, 353.
145 и 146 С. Вучетић, Грађански рат у Црној Гори 1941-1945, 141.
147, 148, 149 В. Јаничић, Два свједока, 45, 46, 47.
150 Копије ратног дневника капетана Бошка Стојковића налазе се у породици Стојковић и код истраживача Верољуба Малетића из Српца. Оригинал је пронађен у Војном архиву у Београду, али се на њему не виде ознаке. Петар Стојковић, Бошков син, пронашао је 1991. године посмртне остатке свога оца и сахранио их у родном селу, Доњој Лепеници код Српца.
151 Зборник докумената, том 14, књига 4, 422.
152 Изјава Миломира Танасковића аутору.
153 П. Бубрешко, Задушно слово, 122. Бубрешко пише да је Момчиловић погинуо ~првог дана борбе~, односно 4. априла. Међутим, капетан Тешановић наводи да је Момчиловића видео живог 7. априла пред вече. С обзиром да су Бубрешкова сећања писана после пола века, а Тешановићев извештај 8. априла 1945, то се он мора узети као тачан.
154 Изјава Верољуба Малетића аутору.
155 Зборник докумената, том 12, књига 4, 846.

(Из књиге ''Дража и општа историја четничког покрета'' 13 том, односно Дража 5 велики)

Милослав Самарџић
 
Ово је тема о срамотној улози Драже Михаиловића,а не о самој бици на Лијевча пољу. Није прошло ни 5 минута а већ copy&paste пропагандних памфлета са "погледа" од распомамљеног профитера из Крагујевца:lol:.
Већ је објашњено раније како је дошло до раздвајања дела СДК од ДЧД у Словенији (и њихове погибије у Кочевском рогу заједно са црногорским четницима) и да је див-јунак Павле Ђуришић увек био на правој страни и да нема шта да "мења страну",али не вреди ако је Милојица Свемоћни тако рекао, не може бити никако другачије:rotf:.

А где је сопствени коментар на то што су дражиновци по сопственом признању били 10 километара даље од битке и нису прстом макли? Зашто Милојица Свемоћни крије податак да су дражиновци онемогућили грофа Чернина као овлашћено лице Трећег Рајха да ступи у контакт са Ђуришлијама и спаси их? Него су га чак и лагали! Зашто Милојица Свемоћни не сме да призна да је фамозну депешу упутио дражиновачки генерал Мирослав Трифуновић Дроња (што потврђује и војвода Ђујић)?

Али добро је што чак и Милојица признаје да је Дражу занимала "мала борбена вредност" док се црногорски четници очајнички боре за голи живот.

Милојица Свемоћни у свом пропагандном памфлету стално наглашава "споразум" Павла Ђуришића са Секулом Дрљевићем. Међутим не наводи да је тај "споразум" настао зато што дражиновци нису омогућили да гроф Чернин,а после и Димитрије Љотић и Момчило Ђујић ступе у контакт са Павлом. Затим приметно је константо пљување црногорских четника од стране Милојице Свемоћног (и то само из разлога зато што су они били љотићевци),иако су црногорски четници били најборбенији и најбољи четници.
А о самој бици има много бољих текстова од тог дражиновачког увијеног у самарџићевску обланду.
 
Добровољац:
Ово је тема о срамотној улози Драже Михаиловића,а не о самој бици на Лијевча пољу. Није прошло ни 5 минута а већ copy&paste пропагандних памфлета са "погледа" од распомамљеног профитера из Крагујевца:lol:.
Већ је објашњено раније како је дошло до раздвајања дела СДК од ДЧД у Словенији (и њихове погибије у Кочевском рогу заједно са црногорским четницима) и да је див-јунак Павле Ђуришић увек био на правој страни и да нема шта да "мења страну",али не вреди ако је Милојица Свемоћни тако рекао, не може бити никако другачије:rotf:.

А где је сопствени коментар на то што су дражиновци по сопственом признању били 10 километара даље од битке и нису прстом макли? Зашто Милојица Свемоћни крије податак да су дражиновци онемогућили грофа Чернина као овлашћено лице Трећег Рајха да ступи у контакт са Ђуришлијама и спаси их? Него су га чак и лагали! Зашто Милојица Свемоћни не сме да призна да је фамозну депешу упутио дражиновачки генерал Мирослав Трифуновић Дроња (што потврђује и војвода Ђујић)?

Али добро је што чак и Милојица признаје да је Дражу занимала "мала борбена вредност" док се црногорски четници очајнички боре за голи живот.

Милојица Свемоћни у свом пропагандном памфлету стално наглашава "споразум" Павла Ђуришића са Секулом Дрљевићем. Међутим не наводи да је тај "споразум" настао зато што дражиновци нису омогућили да гроф Чернин,а после и Димитрије Љотић и Момчило Ђујић ступе у контакт са Павлом. Затим приметно је константо пљување црногорских четника од стране Милојице Свемоћног (и то само из разлога зато што су они били љотићевци),иако су црногорски четници били најборбенији и најбољи четници.
Kliknite za proširenje...

neko ko citira Karapandzica daje sebi za pravo da govori o ''propagandnim pamfletima''....:hahaha::hahaha::hahaha:

izvori su navedeni, sve pise u tekstu i linkovima koje sam postavio...ajde pajacu na spavanje...:mrgreen:

moze i tema sada da se zakljuca...
 
Текст о самој бици (мада то није тема):

ОД ПОДГОРИЦЕ ДО ГРАДИШКЕ


...После лаког марша избили смо на Саву. Кретали смо се ка ушћу реке Врбаса у Саву. Уз помоћ мотајичких четника, одбили смо неколико партизанских напада по северним падинама Мотајице. У неколико махова усташе су преко Саве пуцале на наше колоне. Даљина је била прилична, па им нисмо ни одговарали на ватру. Тридесетог марта стигли смо у порушену и попаљену варошицу Србац. Овде је ушће Врбаса у Саву. Мост преко Врбаса запаљен. Једва смо пронашли неколико мештана. Били су Срби. Живе у збегу, па с времена на време сиђу до варошице. Причају чуда о усташким зверствима. Рекоше да знају за прикривене скеле и да ће нам врло радо помоћи да се пребацимо преко Врбаса. Сутрадан у саму зору, почеле су да саобраћају две скеле. Прво су пребачени делови Осме дивизије, који су успоставили мостобран. На другој страни све је било мирно. Преко набујалог Врбаса, два дана и две ноћи пребациван је народ, болнице, коморе и одред за одредом. Другога априла предвече, пребачен је Четврти пук, наша заштитница. Партизани су припуцавали, али су их наши бацачи држали на пристојном одстојању.

Лијевче Поље

Од Саве до Бања Луке, од Врбаса до огранака планине Козаре и Просаре, простире се равно Лијевче Поље, пресечено скоро на пола друмом Бања Лука - Босанска Градишка. У део источно од пруге и друма, по унапред направљеном распореду разместиле су се наше јединице. Села су сва српска. Народ нас је дочекао с одушевљењем. У кући где се сместио наш штаб, Павле је на капи домаћиновог синчића од око 7 година, приметио усташку значку са иницијалима А-П. Павле му, тобож озбиљно, рече: "Види ти овога малога усташе, носи Анту Павелића на капи". Малишан му одговори не трепнувши: "То усташе читају Анте Павелић, а ми Срби то читамо Александар - Петар". Малишан је убрзо постао љубимац целога штаба. Трећега априла стигли су курири од Вранешевића и Тешановића. Ови двојица су јавили чика Бранку да прикупљају растурене одреде и да ће за дан-два кренути за Лијевче Поље. Остојић је захтевао од Павла да се ови одреди причекају неколико дана, а то чекање испашће фатално.
Ујутру — наредба свим јединицама: два дана одмора. Наше патроле су дошле до близу друма Бања Лука - Босанска Градишка. Сазнали смо да се у селу Тополи налази слабије одељење домобрана. Исто тако и у варошици Александровцу. Наш даљи пут требао би да нас проведе између ова два места, сеоским друмом, који од села Сређана, са самог Врбаса, води преко сеоске раскрснице Шибићев Хан ка планини Козари. Село Шибићев Хан налази се скоро на средини између Тополеи Александровца. Пошто је ово село као нека раскрсница, јер се ту састаје овај друм, који води од Врбаса, са главним друмом од Бања Луке, Хрвати су овде поставили мало јачу посаду. Наши су приметили неколико бункера, као и ровове са бодљикавом жицом. После прикупљених информација, видели смо да према нама нема озбиљних снага, које би нас забринуле.
Мада су овде прилике за одмор војске и народа биле одличне, Павле је тешка срца испуњавао Остојићев захтев да овде причекамо долазак босанских одреда. Био је веома нестрпљив. Журило му се, а и ова равница му се није никако допадала.
Када је Секуле Дрљевић видео да Павле изводи свој план, а да му је "споразум" послужио да се ослободи једног дела рањеника и ништа више, договорио се са Павелићем да нам силом оружја спречи прелаз за Словенију. И Павелић је, поред очевидне пропасти његове "независне државе", нашао пута и начина да одвоји део својих усташа за обрачун са нама на Лијевчу Пољу.
Користећи наш дводневни одмор, усташе су зором 4. априла пребацили своје борбене јединице из Славоније и Бање Луке и извршиле напад. Напали су 29 пук код села Разбоја. У први тренутак, храбри Херцеговци су били збуњени, да би затим прихватили борбу, местимично прса у прса. Данас десетак херцеговачких гробова испуњава порту српске цркве у селу Разбоју. Херцеговцима је сместа притрчао у помоћ 7 пук. У осветничком заносу ова два пука су разбила усташе и натерали их у бекство. Шибићев Хан са бункерима и бодљикавом жицом пружио је усташама одлично склониште. После усташког бекства, наставила се митраљеска ватра. Курир 7 пука је дојурио у наш штаб и обавестио о догађајима.
И поред тренутног успеха у оружаном сукобу са усташама, наше воћство је схватило сву тежину наше ситуације. Нисмо се на време пребацили на Козару, па смо сада приморани да се са усташама бијемо по Лијевчу Пољу. Изиграни Дрљевић је горео за осветом. Мора да је дао Павелићу убедљиве разлоге, или обећања, када је овај пристао да пошаље своје усташе на нас, у дане када му је свака пушка била потребна.

Павле је хитно позвао све команданте. На овоме састанку, пуковник Балетић је предложио да неко оде до усташа и да им отворено каже да сада није време да пречишћавамо наше старе рачуне, јер се од Славонског Брода јасно чује грмљавина партизанских топова. Сам се понудио да пође. Сви су се сложили да не би било лоше покушати да се на било који начин прође без борбе. Поред Балетића, за преговоре са усташама су се пријавили и потпуковници Божо Јоксимовић и Павле Новаковић.
Подне је било превалило, кад је пуковник Балетић са остала два преговарача пришао усташким бункерима. Команданти су наредили да се обустави ватра. Неколико сати је трајало затишје. Почело је већ да се верује у успех наншх преговарача.
У сами сумрак чуло се у Шибићевом Хану неколико кратких рафала. Иза овога почела је да дејствује артиљерија преко Саве. Усташе су почеле да обасипају наше положаје са митраљеском и бацачком ватром. Борба се наставила. Значи: преговори су пропали.
Наши истурени одреди су осетили да су ски бункери на друму Бања Лука - Босанска Градишка сада били поседнути са јачим усташким снагама. Било нам је сада све јасно. Усташама је требало неколико сати да се споразумеју са Загребом. Павелић им је поручио да се четници униште по сваку цену.
Наша команда је сада грозничаво спремала план за пробој ка Козари. Курири су се разлетели. Почело је ужурбано померање наших трупа. Под заштитом мрака вршене су концентрације. Све је текло релативно тихо. Једно од последњих наређења било је да ће једна бела и једна црвена ракета означити почетак напада. Напад је одређен за 11 часова увече, да би се до зоре имало доста времена да се извуку на Козару болнице и остале неборачке јединице.
Главно жариште нашега напада треба да буде око села Шибићев Хан, јер је то раскрсница којом једино могу да прођу кола и коњи са болницама. За напад на Шибићев Хан, Павле је одредио Штабски батаљон, своју и Остојићеву личну пратњу.
Пета дивизија је добила задатак да напада јужно од нас и да по могућству заузме варошицу Александровац, те да на овај начин онемогући долазак појачања из Бање Луке.
Прва дивизија је имала да нападне на Тополу и северније ка Босанској Градишци. Овај напад бн требао да буде више демонстративне природе и са циљем да привуче ватру артиљерије. Први пук ове дивизије би морао да испадне на главни друм и да пошто пото постави било какве противтенковске бране.
'Двадесет девети пук је добио задатак да искористи наш напад на Шибићев Хан, као и напад Пете дивизије на Александровац, па да се између ова два положаја, по могућности неопажено пребаци на падине Козаре и да тамо обезбеди прихватницу и сузбије евентуалну интервенцију партизана.

Пуковник Мирко Лалатовић и капетан ,Нико Ралевић одређени су да формирају колоне избеглица и болнице на друму Разбој - Шибићев Хан. На знак да смо ослободили пролаз, ове би колоне требале да се најхитније пребаце преко главног друма и да избију на огранке Козаре, где ће их чекати Милорад Поповић са својим 29 пуком.
Осма дивизија ће бити заштитннца и последња би требала да пређе преко друма, јер се није искључивала могућност да се и партизани пребаце преко Врбаса и да нас, што је њима својствено, нападну с леђа.
После данашњег усташког пораза, гајила се нада да ћемо се сигурно пробити. Док се направио распоред и јединице стигле на полазне положаје, а нарочито док су се искупнле болнице и избеглице, прошло је много више времена него што је било предвиђено.
Тек када је и последњи очекивани курир стигао, Павле је дао знак да се нападне. Две поменуте ракете обасјале су Лијевче Поље у 2.30 ујутру. Са три и по сата закашњења кренули смо у напад. Дуж целога друма, на који су наше јединице напале, развила се жестока борба. Користећи бункере и одличне заклоне, усташе су пружале огорчени отпор. Једна бела ракета из Александровца јавила нам је да је варопшца заузета. Касније смо сазнали да је Александровац на јуриш узео Други батаљон 15 пука, под командом капетана Леша Дашића. Користећи овај први успех, цео Двадесет девети пук је јурнуо преко друма н после кратког, али жестоког окршаја избио је на падине Козаре. Са својом Првом дивизијом, мајор Иван Ружић је напао на Тополу и демонсртативно упутио нека одељења у правцу Босанске Градншке. За тренутак су усташе сву бацачку и артиљериску ватру пренели на Прву дивизију.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top