рат против свога савезника Србије. Српска победа у оба Балканска рата изазвала је хистерични гнев у Аустрији. По бечким улицама су чак и даме са стиснутим песницама викале и псовале Србе. Уочи потписивања мировног уговора, у Букурешту 9-VIII-1913 год, аустријски амбасадор у Риму изјавио је италијанском министру спољних послова, Сан Ђулиану, да је Аустро-Угарска одлучила да нападне Србију.
Међу Србима је владало мишљење да је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд главни подстрекач рата против Србије. Ово мишљење није било погрешно, само што он није био нека усамљена појава, него је иза њега стајала цела Аустро-Угарска. Долазак Франца Фердинанда на војне маневре, 1914 год, који су били припрема за напад на Србију и његова изазивачка посета Сарајеву на Видовдан, дали су повода члановима Младе Босне да припреме атентат на њега и да га убију. Ово је Беч искористио као повод за објаву рата Србији. До тога би и тако и тако дошло и све да се ово убиство није десило, пошто се Аустро-Угарска већ била одлучила на тај рат годину дана раније.
Иза Аустрије стајала је Немачка и наравно -Ватикан. Постојала је пуна сагласност римске Курије и папе Пија Х са аустријским нападом на Србију. То по-тврђује и депеша аустро-угарског посланика при Ватикану, Морица Палфиа, упућена из Рима 29-VII-1914 год, грофу Бертолду, министру иностраних дела Аустро-Угарске. О разговору који је имао са државним секретаром Његове Светости, кардиналом Мери дел Валом, он извештава: "Он је, истина, означио ноту упућену Србији као оштру, али је ипак одобрио, без ограде, и изразио у исто време, на један посредан начин, наду, да ћe Монархија ићи до краја. Дакако, мислио је кардинал, да је штета што Србија није већ много раније 'учињена мањом', јер тада би се ово могло, можда, извести без тако великих опасности као данас. Ова изјава одговара мишљењу папе, јер је у току ових последњих година Његова Светост у више махова изразила своје жаљење што је Аустро-Угарска пропустила да казни свог опасног дунавског суседа." Гроф Палфи је питао: "Из којих разлога се Католичка Црква показује тако ратоборном у време када са њом управља поглавар који је прави светац и сав истински прожет апостолским идејама?" Добио је овакав одговор: "Папа и Курија виде у Србији разорну болест, која помало нагриза Монархију све до сржи и која ће је временом расточити.
Поред свих других покушаја које је Курија предузимала у току последњих десетија, Аустро-Угарска јесте и остаје католичка држава 'пар екселанс', најјачи бедем који је преостао у овоме веку Христовој Цркви. Рушење тога бедема значило би за Цркву губитак најчвршћег ослонца у борби против православља. Она би изгубила свог најјачег поборника. Из тих разлога, дакле, као што је за Аустрију неодложно потребно, да због самоодржања ослободи, по потреби и силом, свој органи-
зам од зла које га нагриза, тако је и за Католичку Цркву нужно да учини све, или да одобри све, што би могло послужити постизању тога циља. Ако ствари посматрамо у овој светлости, можемо врло лако открити везу између папиних осећања и ратничког расположења."
Други документ по истој теми је телеграм баварског отправника послова, барона Ритера, упућен његовој влади 26-VII-1914 год. Он јавља: "Свети Отац одобрава што Аустрија врло оштро иступа против Србије... кардинал државни секретар држи да Аустрија неће презати да макар и својим војскама сатре агитацију која је довела до злочина у Сарајеву, а која у исто време озбиљно прети опстанку Монархије. Све ово потврђује колико се Света Столица плаши Словена."
Живот Срба у земљама под аустријском окупаци-јом после сарајевског атентата био је страдалнички, а најгоре је било у Босни и Херцеговини и Хрватској. Свуда су нападани и убијани, српске куће паљене, а радње разбијане и пљачкане. У овим нападима главну улогу имали су, нажалост, Хрвати. Аустијске власти вршиле су масовна убијања српског становништва, вешања и стрељања, нарочито угледних Срба. Организовани су концентрациони логори смрти, од којих су најпознатији били у Терезинштату и Араду. У тим логорима је уморено на десетине хиљада Срба укључујући и жене и децу.
После пораза Аустро-Угарске у рату са Србијом 1914 године било је свакоме јасно да се та "тамница народа" неће моћи одржати. Католичка Црква је радила на њеном спасавању и због тога Фрушка, Енглеска и Америка нису ништа предузимале што би могло допринети њеном разарању. Папа Бенедикт XV предузео је акцију за мир, својом нотом од 1-VIII-1917 год, у циљу спасавања Аустро-Угарске. И Фрушка је на томе радила и водила тајне преговоре са Бечом све до априла месеца 1918 год. Тек после изјаве грофа Чернина, од 2-IV-1918 год, у Бечу, да је Аустро-Угарска одбила мир који јој је Фрушка понудила и тиме обелоданио ту закулисну радњу, па је зато Фрушка прекинула даље напope на спасавању Аустрије.