Dostojevski: Zločin i kazna smisao knjige

[ben tara]

Majstor iz Petersburga nije volio matematiku ali sve ostalo ljudsko mu nije bilo strano. Skepticni socijalista je kao revolucionar bio ubijedjenja da ce dobro u covjeku pobijediti samo ako se spoljasnje okolnosti promijene. Pa i u ubijanju «babuskare» nije vidio zlocin pema covjeku nego akt samoodbrane od zlog sistema, .. nacela.

Tek na robijanju je shvatio da ce zlo uvijek imati prevlast ako se kod co´jeka ne povuce granica. Ali ne granice kroz paragrafe od rezima jer krcati zatvori dokazuju da oni nijesu valjani. Ona treba da se rodi u nama samima kao moralni zakon koji mi u zadnjoj instanci prepoznajemo kao Bozji. Ako takvo jevandjelje ne prepoznamo kao istinu necemo saznati razliku izmedju dobra i zla. Tim smo unistili sansu da postanemo bolji. Raskoljnikov je za vremena prekoracio tu granicu i s velikom nadom da ce mu sudbina dozvoliti pokajanje.

Roman zasjenjuje kroz psiholosko-realne karaktere i precizno slikovitim stilom koji je istovremeno odsjaj Fjodorovog zivota i njegovog vremena. A kapljice suza cara Aleksandra II pri citanju ovog dijela je iznimna carska recenzija.

Remek dijelo ima sijaset dubokih poruka u pouka tako da uzgredna cinjenica izgleda zanemarljivo da je car prihvatio da diskutuje oko reformiranja prava u Rusiji.

 

[ladyVesna]

Moze li neko dami objasni ovu temu "Nišči" u Zlocin i Kazna ...?Hvala unapred svima

 

[gost 339460]

ladyVesna- Rec koja tebi nije poznata:"Nisci",upotrebljava se u literarnim stvaranjima u celosti kao:"Nisci duhom".Pod tim se misli na osobe,koje mentalno nisu
potpuno u redu.Znaci,time se oznacavaju ljudi slaboumni.

 

[gost 339460]

Mislim da niko od ucesnika diskusije o "Zlocinu i kazni",nije shvatio osnovnu poentu,koju je Dostojevski ostavio citaocima,da je sami pronadju.Dakle,poenta
pomenutog romana je u tome,Sto je Dostojevski postavio dilemu.Sa jedne strane,imamo staricu lihvarku,koja od sirotinje,kojoj da je pare na zajam,uzima veliku kamatu,i unesrecuje sve oko sebe.Sa druge strane,imamo Raskoljnikovljevu devojku Sonju,koja boluje od tuberkoloze,a nema para da ide na lecenje.
Raskoljnikov je takodje siromasan student,koji po svaku cenu,zeli da spase svoju devojku Sonju,da joj omoguci lecenje i izlecenje.Raskoljnikov trazi od lihvarhe
novac na zajam,ali ona mu trazi veliku kamatu.Nasavsi se u dilemi:sta je veca vrednost.Zivot kroz izlecenje,voljene Sonje,ili zivot jedne surove starice,koja iskoriscava siromasne male ljude.Kod Raskoljnikova sazreva odluka.....ubiti staricu,uzeti njen na neposten nacin steceni novac,i omoguciti ljubljenoj Sonji lecenje.

U takvoj dilemi,kod Raskoljnikova sazreva ova druga opcija.On ubija staricu,uzima njen novac,koji namenjuje Sonji za lecenje.Pred nama,citaocima,postavlja se
pitanje:sta je vaznije.Bezvredna svirepa pohlepna starica,ili zivot kroz izlecenje,jedne mlade devojke,ciji zivotni put tek pretstoji.?Dilema oko cina Raskoljnikovljevog,jeste velika.Ali sa druge strane,niko ne moze uzeti niciji zivot,pa ma kako opravdanje za taj svoj cin imao.Ni sam Dostojevski,nije do kraja
uspeo da iskristalise svoje misljenje,po ovompitanju,koje ce ostati dikutabilno,za sve naredne generacije,koje budu citale roman "Zlocin i kazna".

 

[oziman]

Mislim da niko od ucesnika diskusije o "Zlocinu i kazni",nije shvatio osnovnu poentu,koju je Dostojevski ostavio citaocima,da je sami pronadju.Dakle,poenta
pomenutog romana je u tome,Sto je Dostojevski postavio dilemu.Sa jedne strane,imamo staricu lihvarku,koja od sirotinje,kojoj da je pare na zajam,uzima veliku kamatu,i unesrecuje sve oko sebe.Sa druge strane,imamo Raskoljnikovljevu devojku Sonju,koja boluje od tuberkoloze,a nema para da ide na lecenje.
Raskoljnikov je takodje siromasan student,koji po svaku cenu,zeli da spase svoju devojku Sonju,da joj omoguci lecenje i izlecenje.Raskoljnikov trazi od lihvarhe
novac na zajam,ali ona mu trazi veliku kamatu.Nasavsi se u dilemi:sta je veca vrednost.Zivot kroz izlecenje,voljene Sonje,ili zivot jedne surove starice,koja iskoriscava siromasne male ljude.Kod Raskoljnikova sazreva odluka.....ubiti staricu,uzeti njen na neposten nacin steceni novac,i omoguciti ljubljenoj Sonji lecenje.

U takvoj dilemi,kod Raskoljnikova sazreva ova druga opcija.On ubija staricu,uzima njen novac,koji namenjuje Sonji za lecenje.Pred nama,citaocima,postavlja se
pitanje:sta je vaznije.Bezvredna svirepa pohlepna starica,ili zivot kroz izlecenje,jedne mlade devojke,ciji zivotni put tek pretstoji.?Dilema oko cina Raskoljnikovljevog,jeste velika.Ali sa druge strane,niko ne moze uzeti niciji zivot,pa ma kako opravdanje za taj svoj cin imao.Ni sam Dostojevski,nije do kraja
uspeo da iskristalise svoje misljenje,po ovompitanju,koje ce ostati dikutabilno,za sve naredne generacije,koje budu citale roman "Zlocin i kazna".

Раскољников је помешао релативан друштвени конвенционални морал са правим моралом који своје темеље има у метафизичком; зато је мислио да следећи пример релативности друштвеног морала може се играти и са правим моралом ..у чему се грдно прешао.

Прави морал који има метафизичке темеље потпуно је равнодушан према друштвено дозвољеном или недозвољеном. Рецимо, када човек у рату побије стотине људи а све зарад профита владалаца ...то је онда "морално" и добиће орден због тога. Али када то исто уради у миру, или из неких других разлога него што је служба владајућег естаблишмента, добиће робију. То није морал! То су квазидруштвене конвенције намењене итересима владајуће елите, која под именом морала протура своје егоистичке вредности.

Тако да се Раскољников убивши старицу суочио са свом стравом гриже савести метафизичког морала. Нису му помогла никаква оправдања у смислу овај је вреднији од онога. И поређења типа како је Наполеон могао да побије милионе и буде слављен а он не може једну старицу.

Међутим, требамо и нагласити да се роман Злочин и казна, требао завршити у оној ситуацији када он одлази из полицијске канцеларије схвативши да неће бити откривен и да нема разлога за бригу. А онај део после тога са враћањем назад и са добровољним признањем кривице, одласком на робију у Сибир итд.. тај део води порекло само из намере Достојевског да дело прође цензуру а где се захтева да злочин буде кажњен, као у сваком данашњем филму или било ком делу. Иначе, потпуно је сувишно и глупо.
Налазити бекство од гриже савести тако што ће се неко препустити трулој, сировој, беживотној државној БИРОКРАТИЈИ...јесте апсурдно.
Канцеларијски пацови и друштвене бирократске конвенције требали би као бити лек за метафизичку грижу савести..ма да? Тај део не припада уметничком делу Злочина и казне и треба га посматрати као силом прилика наметнути сувишан додатак.

 

[Borac za prava zivotinja]

Joj bre ... To je tipično za Dostojevskog:
paralelni sižei koji dublje otkrivaju osnovni,
pa iz toga proizlazi kontrapunkt kompozicije,
kontrasti,
funkcije koje se menjaju: simbol zla postaje žrtva, simbol snova o dobrom postaje dželat,
očajanje, patnja, nada.
Patnja je vrlo važna kod Dostojevskog; ona je uzdignuta do kulta. Odnosno, čovek koji nije naučio šta je patnja nije u stanju ništa dublje da oseća. I to nema veze sa moralom kao skupom društveno prihvatljivih normativa, već sa senzibilitetom junaka. Poenta predaje je u osećanju neslobode. I tu je još jedna zvrčka Dostojevskog: kao što zlo postaje žrtva a dobro čini zlo, tako i robija znači - oslobađanje.

Da biste shvatili Dostojevskog, pa i Raskoljnikova - čije ime samo kaže: "rascepljen" - razmišljajte o "savršenom" čoveku, Idiotu.

 

[Dragoljub69]

Obzirom da Zločin i kazna nisu opis realnih događaja već imaginacije koja povezuje bizarne
situacije mizantropski gamižući po blatu ruske varoši i po surovim karakterima primitivaca
onog vremena-tako treba i iz žablje perspektive sjaja i bede ruske varoši posmatrati te opise i samu
radnju pa i rastrzanje psihe glavnog aktera kog je pisac gurnuo u tu hipotetičnu situaciju...
Mislim da nikakvu poruku nije poslao-nek si izvlači šta je kom drago i koliko može...
Preprevejan je pisac bio pametni Fjofor da bi tako lako poručio to i to...Jednostavno je čitateljsku
publiku stavio pred zadatak da rešava izmišljenu situaciju...Koja naravno ima veze sa stvarnošću-
ruska zima ubija i babe-sikira ,nož,konopac,a babe čantraju i ne daju pare za votku...A i kakav
razbojnik -namernik,pa i namernik koji začas postaje krvolok... Široka je ruska stepa i vukovi po njoj
zavijaju,pa i ljudi s njima...Zlo veliko zna da valja...
A ko zna šta se motalo Fjodoru,sem para od knjiga,po glavi u toploj sobi prestonice...

 

[Timosten]

Prosle zime sam po drugi put procitao Fjodora "od korice do korice".
Opet isto osecanje, isto iskustvo, u njegovim romanima sve je dovedeno do savrsenstva.
Maestro! Ne treba u prici o njemu izgubiti iz vida njegov konzervatizam, koji je i danas
inspiracija ruskih nacionalista i "antievropljana". Religiozna crta je kod njega dominantna,
a nastaje tokom prognanstva u Sibir, nakon prezivljavanja streljanja (doziveo tezak stres, a ko ne bi ).
U Zapisima iz mrtvog doma se moze pratiti taj njegov put, sam ga je opisao. Autopsihoanaliza,
ono sto je i Frojd razvio i preporucivao, psihoanaliza se najbolje i jedino moze ucti i nauciti autopsihanalizom,
a pomno je proucavao Dostojevskog.
Prezivljena i prozivljena patnja u Sibiru je stvorila novu licnost, od revolucionara je napravila religioznog, konzervativnog
pisca. Uspeli su da ga slome, nazalaost, a i to je sad diskutabilno, a mozda, da nije bilo streljanja i Sibira, ne bi imali ovu temu.

 

[hakim bej]

Svi srecni ljudi su srecni jer zele srecu drugima.

Svi nesrecni ljudi su nesrecni jer zele srecu samo sebi.

 

[flaj]

Rekla bih da su motiv i sam zločin samo tema
za razmatranje osećanja krivice i griže savesti.

Ma kakav da je motiv i ma ko da je žrtva, zločin je neoprostiv.
Jedino priznanje krivice može doneti nekakvo olakšanje, ali ne i
oslobađanje od griže savesti.
To je prava kazna, ne meri se godinama robije.
Tu kaznu Raskoljnikov će nositi sa sobom
zauvek.

Jednostavno.
Ili meni tako izgleda?

 

[oziman]

Jedino priznanje krivice može doneti nekakvo olakšanje,

Какво олакшање може донети признање кривице ? Мислиш одеш у суп ,пријавиш се, одробијаш. И то је као неко искупљење ..олакшање?

Vec sam odgovorao na сличне констатације, одговорићу исто и теби:

Dostojevski je kraj romana morao da napise na taj nacin gonjen cenzurom koja zahteva da svaki prekrsaj bude kaznjen na kraju romana i to na nacin procesuiranja drzavnog zakona. Znas ono, na kraju svakog filma dolazi policija ,zlocinci bivaju kaznjeni a posteni gradjаni nagradjeni. Svi izlaze iz bioskopa srecni i zadovoljni. Kada si zadnji put videla film ili citala roman u kome ne pobedjuje dobro na kraju..tj. u kome pobedjuje neko ko se ogresio o drzavne zakone?

A posmatrati nesto tako bezdusno i bezlicno kao sto je drzavna birokratija, sa svojom policijom, svojom korupcijom . kao utociste bekstva od grize savesti je besmisleno.

Ne mogu zamisliti nista manje osecajno, manje moralno, manje zivo!!!! od institucija drzavne birokratije. Kancelarijski pacovi bi trebali biti iskupljene metafizickoj grizi savesti ...ma nemoj?

Raskoljnikov je pomesao drustveni sa metafizickim moralom i time potpao pod stravu grize savesti. Medjutim , mogao je kao izbavljenje od toga posvetiti se nekom iskupljenju na drugi nacin.

Taj deo Zlocina i kazne treba posmtrati kao suvisan dodatak jer je apsurdan i rusi svu inteligenciju i karakter koji je Dostojevski dao Raskoljnikovu u prethodnim desavanjima romana.

 

[Dragoljub69]

I opet tvrdim da je Fjodoru bilo mnogo lakše to napisati nego li nama shvatiti!
Kakva metafizika!
To mu nije bilo ni na kraj pameti! Izmišljotina...
Čak i priznanje kretenskoj policiji...
Ustvari je imao na pameti da pokaže virtuoznost svoje logike!
Jer...Svaki pisac je Narcis-bar u tom ne oskudeva...
I...Ništa nam ne poručuje-ponavljam! Baš njega briga!
Njega interesuje da proda svoje rukopise...A za nas se brine...pa -koliko
i za lanjski sneg... Za etiku još i više!
Pa ,da li je etički ići na dvoboj?! Ma kome ja...

 

[Timosten]

I opet tvrdim da je Fjodoru bilo mnogo lakše to napisati nego li nama shvatiti!
Kakva metafizika!
To mu nije bilo ni na kraj pameti! Izmišljotina...
Čak i priznanje kretenskoj policiji...
Ustvari je imao na pameti da pokaže virtuoznost svoje logike!
Jer...Svaki pisac je Narcis-bar u tom ne oskudeva...
I...Ništa nam ne poručuje-ponavljam! Baš njega briga!
Njega interesuje da proda svoje rukopise...A za nas se brine...pa -koliko
i za lanjski sneg... Za etiku još i više!
Pa ,da li je etički ići na dvoboj?! Ma kome ja...

Kockarski dugovi, Dostojevkog kao strastvenog kockara, su bili njegov večiti teret i usud.
Mnoga dela ne bi ni napisao da nije morao da vraća dugove. Morao je da piše brzo, bez
mnogo promišljanja i razmišljanja, tako da je morao da unajmi stenografkinju kojoj je
diktirao svoje tekstove, a sve zbog jakog pritiska poverilaca i dugova i izdavača.
Prirodni dar, prirodni talenat, nešto kao apsolutni sluh jednog vojnog inženjera
koji je postao inženjer duša.

Ne treba zaboraviti da je ideje za romane crpeo iz novinskih crnih hronika.
Njegovo iskustvo, njegova bolest, strast prema kocki i ne baš sretan emotivni život
stvorili su od njega pisca sa dubokim psihološkim shvatanjima, čoveka koji je preteča psihološkog
romana, jer roman Dvojnik je po mnogim istoričarima književnosti prvi pravi psihološki roman.
Uvek se trkao sa vremenom, rokovoma, a sve zahvaljući kocki i nepovoljnim ugovorima sa izdavačima
koji su od njega tražili rukopise "za juče". Nije on imao mnogo vremena da razmišlja o porukama čitaocima
ili nekim "većim" filozofskim idejama. Ukoliko se pročitaju njegovi dnevnici videće se da ga je
zanimala jedino kritika, a čitaoc je bio negde sa strane, a kritika samo iz razloga da se roman prodaje.
Njegova talenat je prirodan, izvoran, jednostavno genijalan ako genijalnost postoji.
Nemački književnik Ludvig Berneu, pokrštenik čije prevo ime je bilo Baruh, koji se može
smatrati pretečom i pronalazačem psihoanalize napisao je sledeći recept (1923.): Veština da se
za tri dana postane originalan pisac - Na nekoliko tabaka hartije tri dana uzastopce zapisivati, bez
obmanjivanja i licemerja, sve što ti prođe kroz glavu, sve što misliš o sebi, svojoj ženi, o ratu, Geteu,
svom pretpostavljenom.... U romanu "Poniženi i uvređeni" o tome i Dostojevski piše.
Naizgled jednostavno. Sedite i pokušajte ovo, videćete svu tuežinu i složenost
autoanalize, videćete koliko strahova, neiskrenosti, postisnutih misli, licemerja.... koliko to stvara prepreke,
koliko stvari nećete moći da priznate sebi o sebi, koliko ćete puta slagati sebe.
U romanu "Poniženi i uvređeni" nešto o tome i Dostojevski piše.

Ako prebrodite ovo, Berneov recept će funkcionisati.
Berne preporučuje slobodne asocijacije kojima se služi psihoanaliza, odnosno automatske tekstove
koje će podstaknuti psihoanalizom pisati nadrealisti.
Budući da je Dostojevski diktirao svoje tekstove, stenografkinja zapisivala, da su rukopisi bez prepravki
išli u štampariju, moglo bi se reći da je Dostojevski "ovu stvar izmislio" pre Berne-a.

 

[flaj]

Какво олакшање може донети признање кривице ? Мислиш одеш у суп ,пријавиш се, одробијаш. И то је као неко искупљење ..олакшање?

Vec sam odgovorao na сличне констатације, одговорићу исто и теби:

Dostojevski je kraj romana morao da napise na taj nacin gonjen cenzurom koja zahteva da svaki prekrsaj bude kaznjen na kraju romana i to na nacin procesuiranja drzavnog zakona. Znas ono, na kraju svakog filma dolazi policija ,zlocinci bivaju kaznjeni a posteni gradjаni nagradjeni. Svi izlaze iz bioskopa srecni i zadovoljni. Kada si zadnji put videla film ili citala roman u kome ne pobedjuje dobro na kraju..tj. u kome pobedjuje neko ko se ogresio o drzavne zakone?

A posmatrati nesto tako bezdusno i bezlicno kao sto je drzavna birokratija, sa svojom policijom, svojom korupcijom . kao utociste bekstva od grize savesti je besmisleno.

Ne mogu zamisliti nista manje osecajno, manje moralno, manje zivo!!!! od institucija drzavne birokratije. Kancelarijski pacovi bi trebali biti iskupljene metafizickoj grizi savesti ...ma nemoj?

Raskoljnikov je pomesao drustveni sa metafizickim moralom i time potpao pod stravu grize savesti. Medjutim , mogao je kao izbavljenje od toga posvetiti se nekom iskupljenju na drugi nacin.

Taj deo Zlocina i kazne treba posmtrati kao suvisan dodatak jer je apsurdan i rusi svu inteligenciju i karakter koji je Dostojevski dao Raskoljnikovu u prethodnim desavanjima romana.

Ovde se ne radi o džeparenju, nego o ubistvu.
Iskupljenja nema.
Priznanje je samokažnjavanje, ali i to nije dovoljno.
Griža savesti je doživotna kazna.
Radi se o ličnom osećanju.
Državna birokratija, cenzura ili bilo šta drugo tu nema mesta.

Dostojevski nije napisao poučnu priču za decu u kojoj
na kraju mora pobediti pravda, dobro...

Poređenje "Zločina i kazne" sa bilo kojim imbecilnim
filmom sa "hepiendom", prosto je smešno.
Takve filmove odavno sam prestala da gledam.

Izgleda da bi trebalo prepraviti sve njegove knjige da bi
zadovoljili zahteve ondašnje cenzure.

 

[oziman]

Ovde se ne radi o džeparenju, nego o ubistvu.
Iskupljenja nema.
Priznanje je samokažnjavanje, ali i to nije dovoljno.

Опет ти са признањем. Зашто би неко признавао и отишао у затвор? Може се самоказнити и на други начин а не тако што ће се препустити државној бирократији и законима.

Dostojevski nije napisao poučnu priču za decu u kojoj
na kraju mora pobediti pravda, dobro...

Јел. А зашто онда на крају романа побеђује правда и то у виду оног клишеа: Признање полицији и одлазак у затвор.

Poređenje "Zločina i kazne" sa bilo kojim imbecilnim
filmom sa "hepiendom", prosto je smešno.
Takve filmove odavno sam prestala da gledam.

А зашто не бисмо поредили? Када се поређење намеће. Зато сам и закључио да се тај роман треба завршити оног тренутка када Раскољников излази из полицијске канцеларије схвативши да неће бити откривен. Оно остало је силом наметнуто.

Који паметан човек би се вратио и све признао?

 

[Borac za prava zivotinja]

 

[Borac za prava zivotinja]

Kako Oziman ima primedbu na kraj „Zločina i kazne“, pokušaću da objasnim zašto je kraj baš takav.
Ovaj roman karakterišu kao „psihološki roman“. Pojam psihološkog romana najviše dodira ima sa tragedijom. „Tragično“ nam se pokazuje kao strašno dešavanje u ljudskom životu u zapletima koji potiču od svega što čoveka okružuje. Čovek, kao (anti)junak javlja se u neuspehu. Tragični stav rezultat je svesti o neuspehu koja postaje osnov samosvesti. „Psihološko“ u delu je ono što nam pisac predočava i približava kao dijapazon različitih osećanja aktera njegove drame ... i što nam deluje moguće, verovatno i dovoljno blisko i uverljivo da bismo mogli da se poistovetimo sa junacima. A sve to u funkciji katarze. Primere psiholoških tragedija imamo kod Šekspira, a Dostojevski je maher klasične ruske književosti za gradnju psihološko-tragičnog romana. Psihološko-tragični roman podrazumeva tragičnu notu ali sa veoma izraženom psihološkom/psihoanalitičkom introspekcijom likova.
- Svaka tragedija (pa i „tragični“ roman) mora imati tragičnu atmosferu (osećaj nelagodnosti, hermetičnosti, otuđenja, pretnje)
- Centralno zbivanje je sukob sa samim sobom – čak i u antičkim tragedijama, u kojima je sukob zaodenut u privid sukoba sa bogovima. U borbi su uzajamno isključivi interesi, dužnosti, osobine, porivi. Pojedinac se suprotstavlja opštem: zakonima, normama, nužnostima. Skoro svaki tragični junak je, pored ostalog, na prekretnici između dva bitna istorijska trenutka, odnosno između starog i novog ... te je, ukoliko se bori protiv novog, unapred osuđen na izumiranje.
- Tragični junak pobeđuje kroz neuspeh, tako da je njegov neuspeh (smrt, kazna) ono što ga čini funkcionalnim u tragediji, odnosno tragičnim junakom. Formalno gledano, pobeđuje ono opšte (moralni poredak, poredak sveta), ali u njegovoj afirmaciji istovremeno se krije veličina pojedinačnog tragičnog junaka koji se suprotstavio iako je unapred osuđen na propast. Zapravo ne pobeđuje niko, i ništa, jer je sve dovedeno u pitanje – i pojedinačno i opšte.
- Tragično je posledica krivice. Sudbina je takođe rezultat krivice – bilo da junak ne uspeva da se promeni (a tome teži), bilo da umire. Krivica je uvek vezana za akcije nesmotrene samovolje protiv opšteg. Krivica je posledica slobodne volje koja je „preslobodna“.
- Čovekova veličina je u žrtvi. Što je čovek prkosniji, to je bliži zlu; što je spremniji da se pokaje, to je bliži dobru ... čak i ako je prethodno počinio strašan zločin.
Jasno je šta je Dostojevski hteo svojim romanom: da od malog čoveka sa velikim idealima, koji nema pojma šta je istina (istina je u tragedijama uvek pod znakom pitanja), načini zločinca u ime kvazi-istine i kvazi-pravde, da ga potom zbuni i satera u ćošak pred opštim, da ga natera na samoanalizu i osećaj krivice i podigne ga tako što će mu u svest usaditi ideju o iskupljenju ... koje ne može anulirati zločin ali može pokrpiti rupu u savesti. Ideja o žrtvovanju zarad oproštaja od strane opšteg, pruža mir, slobodu, nadu ...da će postati deo opšteg, makar sve to bila samoobmana. Čovek nema slobodu da odlučuje čiji je život vredniji, i nema moć da zauzda savest; čovek, zapravo, nema nikakvu slobodu izuzev da tvrdi ili misli da ima slobodan izbor.

 

[Dragoljub69]

Kockarski dugovi, Dostojevkog kao strastvenog kockara, su bili njegov večiti teret i usud.
Mnoga dela ne bi ni napisao da nije morao da vraća dugove. Morao je da piše brzo, bez
mnogo promišljanja i razmišljanja, tako da je morao da unajmi stenografkinju kojoj je
diktirao svoje tekstove, a sve zbog jakog pritiska poverilaca i dugova i izdavača.
Prirodni dar, prirodni talenat, nešto kao apsolutni sluh jednog vojnog inženjera
koji je postao inženjer duša.

Ne treba zaboraviti da je ideje za romane crpeo iz novinskih crnih hronika.
Njegovo iskustvo, njegova bolest, strast prema kocki i ne baš sretan emotivni život
stvorili su od njega pisca sa dubokim psihološkim shvatanjima, čoveka koji je preteča psihološkog
romana, jer roman Dvojnik je po mnogim istoričarima književnosti prvi pravi psihološki roman.
Uvek se trkao sa vremenom, rokovoma, a sve zahvaljući kocki i nepovoljnim ugovorima sa izdavačima
koji su od njega tražili rukopise "za juče". Nije on imao mnogo vremena da razmišlja o porukama čitaocima
ili nekim "većim" filozofskim idejama. Ukoliko se pročitaju njegovi dnevnici videće se da ga je
zanimala jedino kritika, a čitaoc je bio negde sa strane, a kritika samo iz razloga da se roman prodaje.
Njegova talenat je prirodan, izvoran, jednostavno genijalan ako genijalnost postoji.
Nemački književnik Ludvig Berneu, pokrštenik čije prevo ime je bilo Baruh, koji se može
smatrati pretečom i pronalazačem psihoanalize napisao je sledeći recept (1923.): Veština da se
za tri dana postane originalan pisac - Na nekoliko tabaka hartije tri dana uzastopce zapisivati, bez
obmanjivanja i licemerja, sve što ti prođe kroz glavu, sve što misliš o sebi, svojoj ženi, o ratu, Geteu,
svom pretpostavljenom.... U romanu "Poniženi i uvređeni" o tome i Dostojevski piše.
Naizgled jednostavno. Sedite i pokušajte ovo, videćete svu tuežinu i složenost
autoanalize, videćete koliko strahova, neiskrenosti, postisnutih misli, licemerja.... koliko to stvara prepreke,
koliko stvari nećete moći da priznate sebi o sebi, koliko ćete puta slagati sebe.
U romanu "Poniženi i uvređeni" nešto o tome i Dostojevski piše.

Ako prebrodite ovo, Berneov recept će funkcionisati.
Berne preporučuje slobodne asocijacije kojima se služi psihoanaliza, odnosno automatske tekstove
koje će podstaknuti psihoanalizom pisati nadrealisti.
Budući da je Dostojevski diktirao svoje tekstove, stenografkinja zapisivala, da su rukopisi bez prepravki
išli u štampariju, moglo bi se reći da je Dostojevski "ovu stvar izmislio" pre Berne-a.

Ovo je lako miguće,samo mislim da nije bio svestan baš težine svojih romana i psihologiziranja u njima...
Interesovalo ga je da slomi u kartama onu ekipu koja ga svako veče čekala,maštao o tome kako zgrče pot...
Da nisam i sam namakao prve veće pare na pokeru ne bih znao o čemu se tu radi...
Jeste genijalac,jeste da iz glave tresao u cugu po stotinak strana teksta (bez prepravki-istorijski fakti!)...
Samo i to da ga je to interesovalo samo kao zanat-pljuckao je on po tom...
Verovatno je i on kapirao da ne postoji to šta se zove "večna slava" Nego-daj sad šta može od
toga da se od toga nešto okoristi...
Rekao bih da ga posthumna slava zaista nije interesovala...Imao je preča posla...

 

[Timosten]

Ovo je lako miguće,samo mislim da nije bio svestan baš težine svojih romana i psihologiziranja u njima...
Interesovalo ga je da slomi u kartama onu ekipu koja ga svako veče čekala,maštao o tome kako zgrče pot...
Da nisam i sam namakao prve veće pare na pokeru ne bih znao o čemu se tu radi...
Jeste genijalac,jeste da iz glave tresao u cugu po stotinak strana teksta (bez prepravki-istorijski fakti!)...
Samo i to da ga je to interesovalo samo kao zanat-pljuckao je on po tom...
Verovatno je i on kapirao da ne postoji to šta se zove "večna slava" Nego-daj sad šta može od
toga da se od toga nešto okoristi...
Rekao bih da ga posthumna slava zaista nije interesovala...Imao je preča posla...

Nisam ni mislio da kazem da se analizirao naučno i sa namerom u "smislu" Frojdove analize.
Desilo mu se, jednostavno covek je razmisljao na taj nacin.
U romanu Ponizeni i uvređeni on piše:

" Uveren sam da vi mene u ovom trenutku nazivate grešnikom,
možda čak i podlacem, čudovištem od razvrata i poroka.
Ali evo šta ću vam reći. Kad bi samo bilo moguće
što uostalom, prema ljudskoj prirodi, nikad biti ne može,
kad bi moglo biti da svaki od nas opiše sav svoj život,
ali tako da se ne boji da izloži ne samo ono što ne sme
da kaže i nipošto ne bi kazao ljudima,
ne samo ono što se boji da prizna i svojim najboljim prijateljima,
nego čak i ono što ponekad ne sme ni samom sebi da prizna,
tada bi u svetu pokuljao takav smrad da bismo se svi morali pogušiti."

Nije Dostojevski tada znao za psihoanalizu, ali očigledno da je to bio jedan od
"metoda" njegovog razmišljanja i pisanja, verovatno spontano, ali zato ovi drugi navedeni očigledno
da su čitali njegova dela, što Frojd otvoreno i kaže. Dostojevski je bio duboko
uveren da se svo dobro i zlo nalaze u čoveku, i da potiču direktno od čoveka, iznutra.
Otuda toliko poniranje u dubinu duša svojih likova.

A bio je nepouzdan kao svi kockari i mnogo toga još.

 

[Dragoljub69]

Ok,ne sporim ja tu ingenioznost i psihološku jasnu pronicljivost...
Ono šta razumem i to ne samo racionalno,več i kao ličnost -ličnost
(skoro provajderski) je da Zločin i kazna nema moralnih poruka već je
intelektualni žongleraj s hipotetičnim emocijama ,mislima,pa čak i onim
što danas zovemo superegom,ali tadašnjih čitalaca,a sve u cilju sticanja veče čitalačke publike i
više para za njegovo kockanje i ostale vratolomije tadašnjeg mondenskog života...
Mislim da je mnoštvo današnjih komentara Zločina i kazne otišlo ,po intelektualnosti,
daleko iznad i prevazišlo intelekt Dostojevskog...
Naime-Dostojevski tog vremena ne može da se poredi s jednim današnjim intelektualcem...
Mada ima kod nas i čimpi i pavijana i u tim krugovima...

 

[Dragoljub69]

Svaki put se stresem na tu plitkoumnost kad je roman u pitanju!Ili priča...
Naime:Nije moguće i nije normalno analizirati psihu "junaka"romana već samo
psihu pisca koji na određen način opisao tog "junaka"!Osim kad je "junak" realan
lik iz našeg okruženja. Jer "junak" kao skup reči o njemu nema psihu,nema telo,nema
inhibicije,snove,svest,podsvest-on je završen skup tih reči koje je ispisao pisac o
njemu!
I šta je hteo pisac da kaže...
Ama,šta je hteo-to je i rekao i ende!
Mogao je on napisati i da raskoljnikov ide u šumu,seče jedan bor i tegli ga kroz roman!
Jednostavno-ne ide više bez njega ni u WC!
Hajme,ša je svašta još moga napisat ! ! !
Ali nije...
A raja i dalje piše o onom njegovom izmišljenom liku...
Ybt,još će i avijonom poljetjet! ! !

 

[ristob]

Ovo je lako miguće,samo mislim da nije bio svestan baš težine svojih romana i psihologiziranja u njima...
Interesovalo ga je da slomi u kartama onu ekipu koja ga svako veče čekala,maštao o tome kako zgrče pot...
Da nisam i sam namakao prve veće pare na pokeru ne bih znao o čemu se tu radi...
Jeste genijalac,jeste da iz glave tresao u cugu po stotinak strana teksta (bez prepravki-istorijski fakti!)...
Samo i to da ga je to interesovalo samo kao zanat-pljuckao je on po tom...
Verovatno je i on kapirao da ne postoji to šta se zove "večna slava" Nego-daj sad šta može od
toga da se od toga nešto okoristi...
Rekao bih da ga posthumna slava zaista nije interesovala...Imao je preča posla...

Bacio si u plićak udicu, ribaru, e da bi ulovio psihoanalizu Dostojevskog. Nije on lomio nikakve kockarske ekipe. Lomio je sam sebe! Anallizirao je čovjeka uopšte. Analizirao je zašto je takav kakav jeste i tražio mogućnosti kakav bi još mogao ili trebao biti. I svaki njegov roman ima poruku i za njega lično ali i za svakog čovjeka nezavisno da li je čitao njegova djela.

 

[zenesuodlicne]

trenutno sam sav uništen pojmom Dostojevskog. ima li ko misao šta je etički, a šta je zakonski. da li mladić čini etički dobro delo ili zakonski nedelo.

Zanima te poenta knjige?
Glavni lik (Raskoljnikov) misli da ubiti jednu babu jeste loše, ali je vrijedno toga da se sa njenim nagomilanim novcem spase hiljadu siromašnih, jer on na etiku (što je dobro a što je loše) gleda matematički, pa je: vrednost(1 baba) < vrednost (1000 ljudi). Misli da čini ispravno, i ubija babu.
Etički je pogriješio, jer odakle on zna da je bar većina tih hiljadu ljudi bolja u duši od te babe, da više vredi, a i da iko od tih hiljadu ljudi vredi više od te babe, a sve i ako vredi, ko zna za što je baba čuvala pare, možda zato da bi učinila neko etički veliko djelo.
ALI SVE TO NA STRANU misao Dostojevskog je da je bolje svi za jednog nego jedan za sve (da poginu), te da jedna suza jednog pravednika ne smije biti prolivena radi dobra hiljadu pravednika, pa koliko god da je život tragičan. Njegov moral nije matematički.
Kasnije:
Glavnog lika proganja griža savjesti, jer mu se iz nesvjesnog (izraz koji Dostojevski nimalo škrto ne koristi u svojim djelima) javlja istina da je pravi moral moral "bolje svi za jednog nego jedan za sve".
AUTOBIOGRAFIJA DOSTOJEVSKOG kaže da je i sam bio veliki sanjar, sanjao da je Napoleon, i svako drugi, ali da to nije ideal pravde, što je kasnije shvatio, i da je napuštanje tih fantazija bilo nešto zaista bolno, da one truju dušu. Naročito su prisutne kod siromašnih.
U drugoj jednoj knjizi Dostojevski kroz likove dva puta pominje dio iz Biblije gdje se kaže: (bog kaže) ako si hladan - dobro, volim hladno, popiću te, ako si topao - isto tako, ali ako si mlak ima da te ispljunem iz usta. (Tako nešto tu bog kaže), a poenta je da: ako si zao: želiš sopstvenu korist i osvetu neprijateljima, ako si dobar: želiš isto to, a ako si mlak: onda si dosadan i bogu i narodu, jer si neopredijeljen, a najbolje je biti opredijeljen za dobro. U istoj knjizi se kaže da potpuni ateista stoji samo jednu stepenicu do najveće vjere u boga, što ne znači da će je prekoračiti. Sve to se priča kroz likove. Glavni lik knjige koja te zanima bio je mlak. Njegova suprotnost je onaj što izvršava samoubitstvo pred stražarima ili policijom (ne sjećam se) govoreći: "Pozdravite mi Ameriku!" u sarkastičnom smislu.