Dokumenti o Srbima kroz istoriju zapadno od Drine

[mujohrnjica111]

Što to vidim- uskrsnula tema.

Dobro, ne da mi se baš pisati na Silvestrovo, no.....

Koliko se sjećam, prije Osmanlija je bilo pravoslavnih/istočnih crkava i manastira u onom što zovemo istočna i jugoistočna Hercegovina, Podrinje, Romanija, i mislim nešto u Semberiji. Osim Dobruna tu je i Zavala u Hercegovini i još poneki. Nije bilo u "jezgrenoj Bosni" koja je ionako mala, ni na zapadu. Mislim da nije bilo pravoslavnih objekata u sadašnjoj sjevernoj i zapadnoj Hercegovini, srednjoj Bosni, Donjim krajevima, a kamoli u budućoj Turskoj Hrvatskoj.

Zaključno, bilo je objekata na odprilike sadašnjih oko 20% BiH, na istoku. Drina je postala mitska granica- prirodna granica jest- no u civilizacijskom pogledu to nije bila, to svatko tko je čitao malo ozbiljniju povijest može reći .....

Drina je odvajkada bila granica jos je Gibbon je navodio kao granicu, no sto se tice pravoslavnih objekata u Bosni koji datiraju od prije Osmanlija, mrka kapa prijatelju...

 

[mujohrnjica111]

A crkva u Goraždu (odnosno ono selo kod Goražda) što je herceg Stefan sagradio?

Daj malo viae detalja, te ne zaboravi da elaboriras one nebuloze sa prosle stranice o onim manastirima, bas sam u nedoumici da li su ti izvor narodna predanja ili pokojnik risto djogo

 

[Kor]

Bosanstvo podrzava sve

ma naravno, multikulti Sarajevo je tako divan primer tolerancije i medjuverske povezanosti da coveku knedla stane u grlu od tolike lepote.

a bosnjaci nikad nisu bili protiv hrvata

nisu, cak ni kada su bili u partizanima

malo u devedesetim je bilo isceniranih konflikta ali u to nesrecno vrijeme je i hvo pucao po hosu a armija rbih po babinim autonomasima i slicno.

ali ste i jedni i drugi pucali u JNA u koju ste se kleli malo pre toga. Da niste pucali po njoj, ne bi ni ona po vama. Ali to nije tema.

Pravoslavlje = srpstvo je vasa ideologija koju svi mi sa starij jugoslovenskih prostora osjecamo, necemo da se lazemo.

Odakle onda pravoslavni Montenegrini ili Makedonci ako je pravoslavlje=srpstvo? Takvo vidjenje srpstva mogu prihvatiti samo oni kojima je bukvar bio poslednja knjiga u zivotu. Ja sam recimo stanovista da Dubrovcani nisu ni za milimetar manji Srbi od Srba u Nisu i u svakom slucaju su jos do nazad 100 godina bili veci Srbi nego Hrvati. To su neoborive i materijalno dokazive cinjenica. Treba li da pominjem koliki broj Srba je islamiziran za vreme Turaka? Postoji itekako dobar postotak muslimana u Srbiji i u BiH koji imaju potpuno cisto istorijsko secanje o svom poreklu i prelasku na islam ali je to medju vama tabu tema. Jako retki steknu kuraz da to javno priznaju posto se boje posledica.

Strasno je kada covek pita za crkve od pre 15 veka i to smatra krunskim dokazom za odredjivanje etnicke pripadnosti. Sta da radimo sa cinjenicom da su Srbi prvobitno bili katolici? Treba li Srbi da preko toga tvrde kako su Spanci i Italijani etnicki Srbi? Ili ce pak Spanci i Italijani da tvrde kako su Srbi zapravo Spanci ili zabari? Sve je to logika suzenog uma nastala poigravanjem sa ljudskim emocijama.

 

[Tandoori Masala]

A crkva u Goraždu (odnosno ono selo kod Goražda) što je herceg Stefan sagradio?

Crkva u Gorazdu ima ktitorski natpis (mislim da ga je Zdravko Kajmakovic obradio, mozda ga i pronadjem u svojim dokumentima), ali za navedene manastire u Bosni (Ozren, Papraca, Lovnica, Gostović, Tavna, dodao bih i Rmanj) nemamo nikakvih podataka o gradnji, dok istorijske izvore o njima mozemo pratiti do 16. vijeka (turske, razna jevandjelja i par natpisa, samo sto nisu ktitorski). Vidim da ti je i Slaven nesto slicno napomenuo na prethodnoj stranici.

Meni je, doduse, poznat podatak iz Vinaverovog rada o dovedenoj robinji (u Dubrovnik) iz srednjovjekovne Bosne (1368. godina), kceri raskog popa Miroslava koji izricito ne govori o crkvama ili manastirima, ali se na osnovu njega moze pretpostaviti da je na tom prostoru bilo barem crkava. Svi podaci navedeni u radu su iz notarskih isprava (Diversa notariae, 1, 2, 33, 39, 46, 65; Diversa cancellariae, 33, 123, Ven. cancellariae, 2, 44, 46) sacinjenih u Dubrovniku.

Vuk Vinaver, Trgovina bosanskim robljem tokom XIV veka u Dubrovniku, Anali Historijskoj instituta u Dubrovniku, II, 1953, str. 129-130.

Ovdje izgleda bez dnevne politike ne moze.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Drina je odvajkada bila granica jos je Gibbon je navodio kao granicu

Granicu čega? Može citat..?

Crkva u Gorazdu ima ktitorski natpis (mislim da ga je Zdravko Kajmakovic obradio, mozda ga i pronadjem u svojim dokumentima), ali za navedene manastire u Bosni (Ozren, Papraca, Lovnica, Gostović, Tavna, dodao bih i Rmanj) nemamo nikakvih podataka o gradnji, dok istorijske izvore o njima mozemo pratiti do 16. vijeka (turske, razna jevandjelja i par natpisa, samo sto nisu ktitorski). Vidim da ti je i Slaven nesto slicno napomenuo na prethodnoj stranici.

Meni je, doduse, poznat podatak iz Vinaverovog rada o dovedenoj robinji (u Dubrovnik) iz srednjovjekovne Bosne (1368. godina), kceri raskog popa Miroslava koji izricito ne govori o crkvama ili manastirima, ali se na osnovu njega moze pretpostaviti da je na tom prostoru bilo barem crkava. Svi podaci navedeni u radu su iz notarskih isprava (Diversa notariae, 1, 2, 33, 39, 46, 65; Diversa cancellariae, 33, 123, Ven. cancellariae, 2, 44, 46) sacinjenih u Dubrovniku.

Vuk Vinaver, Trgovina bosanskim robljem tokom XIV veka u Dubrovniku, Anali Historijskoj instituta u Dubrovniku, II, 1953, str. 129-130.

Ovdje izgleda bez dnevne politike ne moze.

Možda je taj pop iz Huma..?

 

[Tandoori Masala]

Možda je taj pop iz Huma..?

Neposredni podaci sa prijasne stranice govore o Usori, odnosno sjevernim predjelima.

 

[Pravi Vlah]

Drina je odvajkada bila granica jos je Gibbon je navodio kao granicu, no sto se tice pravoslavnih objekata u Bosni koji datiraju od prije Osmanlija, mrka kapa prijatelju...

Granicu čega? Može citat..?

Ово пише Edward Gibbon у осамнаестом веку

THE genius of Rome expired with Theodosius, the last of the successors of Augustus and Constantine who appeared in the field at the head of their armies, and whose authority was universally acknowledged throughout the whole extent of the empire. The memory of his virtues still continued, however, to protect the feeble and inexperienced youth of his two sons. After the death of their father, Arcadius and Honorius were saluted, by the unanimous consent of mankind, as the lawful emperors of the East and of the West; and the oath of fidelity was eagerly taken by every order of the state, the senates of old and new Rome, the clergy, the magistrates, the soldiers, and the people. Arcadius, who then was about eighteen years of age, was born in Spain in the humble habitation of a private family. But he received a princely education in the palace of Constantinople; and his inglorious life was spent in that peaceful and splendid seat of royalty, from whence he appeared to reign over the provinces of Thrace, Asia Minor, Syria, and Egypt, from the Lower Danube to the confines of Persia and Aetheopia. His younger brother, Honorius, assumed, in the eleventh year of his age, the nominal government of Italy, Africa, Gaul, Spain, and Britain; and the troops which guarded the frontiers of his kingdom were opposed, on one side, to the Caledonians, and on the other to the Moors. The great and martial praefecture of Illyricum was divided between the two princes: the defence and possession of the provinces of Noricum, Pannonia, and Dalmatia, still belonged to the Western empire; but the two large dioceses of Dacia and Macedonia, which Gratian had intrusted to the valour of Theodosius, were for ever united to the empire of the East. The boundary in Europe was not very different from the line which now separates the Germans and the Turks;

http://www.ccel.org/g/gibbon/decline/volume1/chap29.htm

Западна граница те Дакије (Diocese of Dacia) је била на Дрини.

 

[mujohrnjica111]

Meni se ovdje brisu postovi....zalosno je to kad ubodes u srz problema ti brisu postove.
Iako ne vrijedjam nikoga ne pozivam ni na sta brisu mi se postovi a ostali vrijedjaju citave nacije i narode i pozivaju na klanje to se tolerira...

Zalosno

 

[mujohrnjica111]

Dobro, ljudi, jesmo li absolvirali temu i dokazali da u srednjevjekovnoj Bosni nije bilo pravoslavnih bogomolja?

Jel mozemo nastaviti dalje, ja bih sad presao na temu Srbi svi i svuda i raspravio o ovoj nebulozi Srba preko Drine .

Moderatore bih zamolio da mi kazu ili me obavijeste ako ja necim nekoga vrijedjam osim sto iznosim neke cinjenice...

 

[Perperius]

Meni se ovdje brisu postovi....zalosno je to kad ubodes u srz problema ti brisu postove.
Iako ne vrijedjam nikoga ne pozivam ni na sta brisu mi se postovi a ostali vrijedjaju citave nacije i narode i pozivaju na klanje to se tolerira...

Zalosno

Samo na ovoj stranici ima 3 tvoja komentara, koliko bi trebalo biti?
Srbi nisu bili samo pravoslavci nego su Srbi takođe bili i katolici, posle i bogumili itd. a na početku pagani (posebno mislim na Neretljane). Granica istoka i zapada prolazila je kroz srpski etnički prostor. Ovde se govori o pojavljivanju Srba preko Drine a ne o pojavi pravoslavaca. Srbi su starosedeoci u Hercegovini, Crnoj Gori i istočnoj Bosni, u Krajinu su došli kasnije

 

[Pumpaj Dinstanović]

Meni se ovdje brisu postovi....zalosno je to kad ubodes u srz problema ti brisu postove.
Iako ne vrijedjam nikoga ne pozivam ni na sta brisu mi se postovi a ostali vrijedjaju citave nacije i narode i pozivaju na klanje to se tolerira...

Zalosno

A zašto javno komentarišeš rad moderatora? Je li ti poznato da je to zabranjeno?

Možda bi trebalo da pišeš po jednu poruku, a ne šest jednu za drugom? Na taj način se prenatrpava tema i izgleda strašno nepregledno.

Moderatore bih zamolio da mi kazu ili me obavijeste ako ja necim nekoga vrijedjam osim sto iznosim neke cinjenice...

A ovdje se i obraćaš javno moderaciji, preko poruke?

 

[mujohrnjica111]

Samo na ovoj stranici ima 3 tvoja komentara, koliko bi trebalo biti?
Srbi nisu bili samo pravoslavci nego su Srbi takođe bili i katolici, posle i bogumili itd. a na početku pagani (posebno mislim na Neretljane). Granica istoka i zapada prolazila je kroz srpski etnički prostor. Ovde se govori o pojavljivanju Srba preko Drine a ne o pojavi pravoslavaca. Srbi su starosedeoci u Hercegovini, Crnoj Gori i istočnoj Bosni, u Krajinu su došli kasnije

To je povezano, to smo morali prvo pojasniti da bi mogli ici dalje a i da drzimo mitomane malo podalje

 

[Pumpaj Dinstanović]

Dobro, ljudi, jesmo li absolvirali temu i dokazali da u srednjevjekovnoj Bosni nije bilo pravoslavnih bogomolja?

Na samoj ovoj temi ukazano ti je da to nije baš tačno, a to si i sam priznao (?) da si donekle svjestan.

 

[Perperius]

To je povezano, to smo morali prvo pojasniti da bi mogli ici dalje a i da drzimo mitomane malo podalje

Dobro, ajmo dalje

 

[Ројалиста]

Meni se ovdje brisu postovi....zalosno je to kad ubodes u srz problema ti brisu postove.
Iako ne vrijedjam nikoga ne pozivam ni na sta brisu mi se postovi a ostali vrijedjaju citave nacije i narode i pozivaju na klanje to se tolerira...

Zalosno

Хм... на последње три стране кориснику mujohrnjica111 није обрисан ниједан пост. Брисано је пар постова кориснику Lamasu. Нешто што бих обојици скренуо пажњу, јесте да не поистовећујете западне границе источног хришћанства са западним границама српског етничког простора. Хришћанска шизма када се десила 1054. године, није питала Србе да ли ће колективно припасти западном или источном хришћанству, већ су границе додира те две нове струје пале отприлике на онај простор докле су и допирале јурисдикције Рима и Цариграда, а које датирају из времена пре досељавања Срба на Балкан.

На Балкану Срби су током VI и VII века посели простор који се углавном поклапа са претпостављеним границама Часлављеве Србије. Тада Срба у просторном смислу отприлике има подједнако са обе стране Дрине, а то потврдђују и границе Србије настале на информацијама из DAI Константина Порфирогенита. Кад се то погледа, види се Дрина тече средином српског гео простора.

Као граница Дрина игра одређену улогу у време угарске владавине у Босни, и краћи период непосредно после пада Српске Деспотовине. А као права граница Дрина постаје онда кад Србија почне да заокружује своје успехе из револуције у територијалном смислу. Тада јој западну границу одређују на Дрини, а Србе са оне стране остављају сви за нека боља времена, која ће доћи тек 1918. године када српска војска ослобађа Босну од аустро-угарске владавине.

 

[Tandoori Masala]

Crkva u Gorazdu ima ktitorski natpis (mislim da ga je Zdravko Kajmakovic obradio, mozda ga i pronadjem u svojim dokumentima)

Crkva sv. Djordja u Sopotnici kod Gorazda

Zdravko Kajmakovic, Drina u doba Kosaca, Nase starine, XIV-XV, Sarajevo, 1981, str. 159.

 

[filipi]

Mujohrnjice legendo,tema je "Dokumenti o Srbima zapadno od drine" a ne o pravoslavcima..Yebote kakva je kod ovih islamiziranih Srba napravljena kolektivna lobotomija da je potrebno posebno izucavanje najvecih sociologa i psihologa da bi makar zagrebali povrsinu.

 

[Kor]

Mujohrnjice legendo,tema je "Dokumenti o Srbima zapadno od drine" a ne o pravoslavcima..Yebote kakva je kod ovih islamiziranih Srba napravljena kolektivna lobotomija da je potrebno posebno izucavanje najvecih sociologa i psihologa da bi makar zagrebali povrsinu.

drugačiji pothod bi obesmislio egzistencijalnu dimenziju bošnjačko-muslimanskog nacionalnog bitisanja. Meša Selimović je to "insajderski" opisao divnim rečima.

Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo

čudan je taj zaštitni psihološki mehanizam mržnje kod bosanskih muslimana. Okupatori su ga uvek znali pragmatično iskoristiti tako da isti radi za njih. Mržnja proističe iz same prirode konvertitskog sindroma koja tera nosioca istog da prethodnom identitetu prepiše sve najgore. Zato smo mi za njih mitomani, agresori, zločinci, okupatori, genocidaši... a nikako nismo ljudi, komšije, prijatelji, dalji rođaci, oni koji govore istim jezikom, koji imaju isti mentalitet i navike, neko ko im je po svemu najbliži na svetu. Uvek se insistira na traženju razlika dok se sličnosti sklanjaju u deseti plan. Koreni te mržnje sežu u tursko doba kada su muslimani bili privilegovani u društvu pa su na svoju dojučerašnju hrišćansku braću gledali kao na one koji su vredni svakog prezira. Naravno, Turcima je bilo u interesu da razvijaju takav osećaj jer su tako ukrepljivali svoje pozicije.
To nije nikakva novost niti specifika balkanskih muslimana, to je svugde u svetu isto.

Mene fascinira jedna druga stvar. Istovremeno veličanje srednjovekovne bosanske hrišćanske države i ljubav prema Turskoj. Dve dijametralno različite stvari koje se međusobno negiraju i pobijaju ali smo svedoci da kao takve egzistiraju

Zato naš jaran Mujo ima potrebu da besedi na način na koji on to i čini. Kao što rekoh, da pođe bilo kojim drugim putem, obesmislio bi poziciju koju zastupa. A ta pozicija je da je stanovništvo srednjovekovne Bosne i Srbije nije istog porekla.

 

[filipi]

Ovako veličanstvene stihove srpskom jeziku, verovatno, nije moguće pronaći u delima drugih srpskih književnika – pravoslavne ili rimokatoličke vere.

Atmosferu srpskog rodoljublja među muslimanima Bosne i Hercegovine, krajem 19. i početkom dvadesetog stoleća, najupečatljivije prikazuje lepa lirska pesma Srbina muslimana Aliverić Tuzlaka, Amanet od đeda, objavljena u Bosanskoj vili, 1898:

''U dolafu moga đeda
s desne strane u pretincu,
kad još bijah grješno d'jete
viđah malu ikonicu.

Prikradoh se da razgledam,
Kakva li je na njoj slika,
Bješe srebrom optočena
Slika Đurđa mučenika.

Ja to onda nisam znao.
Zazir'o sam od aždaje,
Al' s aždajom ko se bori,
Osjeć'o sam, junak da je.

Samo zato, samo zato,
Ja poljubih tog čovjeka.
Đed uniđe – ja sezbunih –
A on reče: 'Neka, neka!

Istog Đurđa, ljubili su
Naši preci ko svečari,
Pa zar da jađunah ljubnut'
Što ljubljahu naši stari.

Al' ti n'jesi poljubio
Samo hader – ilijaza,
I poljupce si poljubio
Svojih rahmet praotaca'.

Tako đedo, al' on ode
Već odavno s ovog sv'jeta,
A ja čuvam ikonicu
Pored drugih amaneta.

Al' ja zato, Alah-ikber,
Čvrsto s držim svog mezheba,
A mezheb mi ništ' ne smeta

Da srbujem kako treba''.



Drugi veliki rodoljub među Srbima muslimanima bio je Avdo Karabegović Hasanbegov. On će, u ''Bosanskoj vili'', Sarajevo, 15. juna 1898, objaviti pesmu U oči Vidova 1898. i u njoj će, pun slutnje o mogućem budućem bratoubilaštvu, preklinjati da se srpski zavičaji zagrle:

''... Ej, Kosovo tužno i žalosno!
Sklanjali se za visoke gore
Jarko sunce sjetno, neveselo,
Da ne gleda đe se braća bore?

Da ne gleda mačeve krvave
Đe brat bratu kroz grudi probada,
Da ne gleda srca izdajnička
Đe paklena zloba, zavist vlada.

Da li čekaš aj, Kosovo tužno!
Nove bratske borbe i megdana?
Da li čekaš – ej sudbino kleta –
Sretnijega tude Vidov dana.

Ili čekaš da izgladi vrjeme
Crne bore sa tvojega čela,
Da na groblju praotaca svojih
Zagrle se braća prevesela.

Da li čekaš bratsko razbojište,
Opet bojna truba da zatrubi?
Ili čekaš – ah zlaćani sanci –
Da se Prizren s Avalom poljubi?!




Tih godina, muslimani Bosne i Hercegovine prolaze, pred austrijskim vlastima, kao i saplemenici pravoslavni. Ibrahim Balta, Hercegovac, postaje čuveni četnik kod vojvode Vojina Vuka Popovića. Poginuo je 1912. godine, u borbi protiv Turaka. Izet Telalbašić, pred austrijskim sudom u Bihaću, izjavljuje da je Srbin, od rođenja. Članovi ''Mlade Bosne'' i borci za oslobađanje od austro-ugarske okupacije su: Đulaga Bukovac, Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić i drugi. Dr Avdo Hasanbegović, dugogodišnji predsednik Gajreta i senator, bio je u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu. Borio se na Dobrudži i Solunskom frontu. Odlikovan je ''Karađorđevom zvezdom''.[7]

RANIJE SRPSKO RODOLjUBLjE MUSLIMANA
Srpsko rodoljublje kod muslimana nije novijeg datuma – ne odnosi se samo na 19. i 20. stoleće. Ostao je pismeni trag o Muhamedu Hevaji iz Tuzle. On je sredinom 17. stoleća pisao pesme o Srbima hrišćanske i muslimanske vere. Proročki je zaključio da će zlo zadesiti naciju ako se bude delila po religioznom šavu – ako nacija zaboravi da su muslimani i hrišćani od jednog oca i jedne majke:

''Otac jedan, jedna mati,
Prvo bi nam valja znati,
Jer ćemo se paski klati...''

Početkom 19. stoleća, jedan od prvaka muslimana u Mostaru, Ali-aga Dadić, osniva politički pokret i traži autonomiju Bosne i Hercegovine u Turskoj. Njegovi sledbenici su, podjednako, i muslimani i pravoslavni. Ovo je bilo previše za tursku vlast. Ona se uplašila žešćih zahteva Srba oba zakona u Bosni i Hercegovini, koji su mogli da se povedu za primerom Srba u Srbiji, gde je buktao Prvi srpski ustanak. Da ne bi izazvali otvorenu pobunu u BiH, Turci nisu smeli da zatvore ili pogube Ali-agu Dadića, nego su ga, tajno, otrovali.

Da su srpski intelektualci, poslednja dva veka, više brige posvećivali svojoj naciji, istorijska literatura bi bila mnogo bogatija i drukčija – svrsishodnija nacionalnim interesima. Da su se, recimo, mlade generacije muslimana, u devetnaestom i dvadesetom stoleću, vaspitavale na primeru Sinan-paše Sijerčića iz Goražda, sigurno je da hrvatska propaganda ne bi mogla da ih pridobije u onolikom broju - u kojem su se priključili fašističkim jedinicama 1941. godine. A Sinan-paša Sijerčić je, krajem 18. stoleća, činio sve da muslimanima ukaže na njihovu pripadnost srpskoj naciji. Svakako, u to vreme, bio je to opasan korak za muslimana i visokog dostojanstvenika Turske. No, Sinan-paša se nije obazirao na opasnosti. Štitio je pravoslavne Srbe od razuzdanih turskih zulumćara, najčešće pridošlica iz ostalih krajeva Turske. Pomagao je obnavljanje pravoslavne crkve blizu Goražda – zadužbine Hercega Stefana. Sinan-paša je negovao uspomenu na svoje pravoslavne pretke. Imao je pismene zapise da su bili srpski plemići Šijerinići u srednjevekovnoj Bosni. Šijerinići su ogranak još poznatije plemićke porodice Lučića. Kad je Sinan-paša Sijerčić, kao jedan od komandanata u turskoj vojsci, krenuo protiv srpskih ustanika u Srbiji, bliskim prijateljima je rekao da bi želeo da Turci budu poraženi, pa makar i sam glavu izgubio. Želja mu je ispunjena. Srbi su pobedili na Mišaru 1806. godine, a Sinan-paša Sijerčić je, u toj bici, poginuo.[8]

Život je, zbog srpstva, izgubio i pesnik Sejid Vehab Ilhamija iz Žepče, jer je, svojim stihovima, napadao tursku vlast. U jednoj pesmi je napisao:

''Turčin nema amela.
Krivda pravdu zamela...''

Turci su ga zatvorili u Travniku i udavili 1821. godine.[9]




SRBI MUSLIMANI O SRPSTVU - POTOMSTVU[12]
(pesme s kraja 19. i početka 20. stoleća)

Omer Skopljaković: Ž E Lj A
... Dušmane mrzi, a Srpstvo ljubi,
Tako mi sine ti bio živ,
Pane li babo u borbi ljutoj,
Osvet' ga sine, sokole siv...

Srbin Avdo Karabegović: OH, TA LjUBIM TE...
... Tako mi pravde
Višnjega Boga
Tako mi srpskog
Imena moga...
Protivu islama,
To ništa nije,
Sin Otadžbinu,
Ljubiti smije.

Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović: SRPSTVU
Iz mog srca, iz plamenih grudi,
Iz uzdaha, iz duše, iz snova,
Tebi Srpstvo, moja srećo draga,
Leti, evo, laka pjesma ova!...

Suza čista; suza duše moje,
Suza, što me milom bratstvu veže,
Suza vjernaljubavi i krvi,
Tebi, Srpstvo, što me vječno steže!

Aliverić Tuzlak: ZNAM JE ŠTA SAM
... Evo pjesme, nije vješta
Al' za svojim leti jatom.
Nemojte me više vr'jeđat'
Zovite me Srbom, bratom!

Nuridin Ibnul-Hadžer: PJESMI
Uzdiži se, pjesmo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl'jepi guslar gudi!

Uz gusala glase mile,
Đegod čuješ da se poje,
Tu slobodno spusti krila,
Tu ćeš naći braće moje...

Al' međ'njima ako vidiš,
Ko te krivim okom gledi,
Tog se kloni! Izrod to je,
Tomu demon stope sl'jedi.

Uzdiži se pjemo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl'jepi guslar gudi...

Aliverić Tuzlak: SRPSKI JEZIK
pesma protiv austrijske odluke da se srpski jezik zove ''zemaljski'' – kasnije i ''bošnjački''

Srpski jezik, rajski jezik –
Ne što njime zbori raja,
Već za to, što u sebi
Sve miline zvuka spaja.

Srpski jezik, rajski jezik –
Znaš kako s' u duši hori,
Kad nam majka, kad nam sestra,
Kad nam ljuba njime zbori.

Srpski jezik, rajski jezik –
Znaš kako nas on potresa,
Kad nam guslar njime pjeva,
Te nas diže u nebesa.

Srpski jezik, rajski jezik –
Rane vida, l'ječi bole,
Znaš kako nam duši prija
Kad nas, starci njim sokole.

Srpski jezik, rajski jezik –
Za to velim, što da krijem:
Svaki onaj Bogu gr'ješi,
Ko ga zove zemaljskijem.

Ovako veličanstvene stihove srpskom jeziku, verovatno, nije moguće pronaći u delima drugih srpskih književnika – pravoslavne ili rimokatoličke vere.
Da je ova pesma treperila u udžbenicima Jugoslavije, bila bi kadra da suzbije ludilo u filološkoj nauci, u kojoj se, nenaučno, srpski jezik prozva i ''srpskohrvatskim'' i ''hrvatskosrpskim'', i ''hrvatskim'', i ''bošnjačkim'', i ''bosanskim'', i ''crnogorskim''... A da su negovana i druga (iz literature uklanjana) dela Srba muslimana i Srba katolika, ne samo da se srpski jezik ne bi ovoliko puta preimenovao, nego se ni Srbi ne bi osipali i gradili nove nacije – hrvatsku, muslimansku, bošnjačku, crnogorsku... Ne bi se ni otuđeni delovi srpskog naroda tako lako povodili za interesima velikih sila i kidisali na saplemenike verne svojoj naciji i svojoj državi – ne bi onako suludo, da to podvučemo, razbijali svoju državu u ratovima od 1990. do 1999. godine. Razbijali su je u ime globalista iz SAD i Zapadne Evrope, a iz tih država (od krstaških ratova, preko kolonijalnog istrebljenja naroda na rasnoj osnovi, do koncentracionih logora smrti u Drugom svetskom ratu) nikad ništa dobro nije stizalo drugim narodima i drugim državama. Kao što su sakrivana rodoljubiva književna dela Srba muslimna, tako je u Drugoj Jugoslaviji bilo zabranjeno čitati dela Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića. On će, pre groznog Drugog svetskog rata, naslutiti šta Evropa znači u svetskim razmerama, pa će, 9. januara 1920, na Kraljevskom koledžu u Londonu, izgovoriti:

 

[Kor]

Smanji malo sa tom propagandom. Raja zna da su to sve falsifikati SANU i deo zločinačkog poduhvata velikosrpskog ultranacionaliste Miloševića.

 

[filipi]

Smanji malo sa tom propagandom. Raja zna da su to sve falsifikati SANU i deo zločinačkog poduhvata velikosrpskog ultranacionaliste Miloševića.

,Imas na netu skoro sve brojeve bosanske vile,ne znam da li si citao,pravi vremeplov za ovu temu.

http://digital.nub.rs/greenstone/cg...--0-0-11-10-0utfZz-8-00&a=d&c=period&cl=CL1.1

 

[svarozic]

Crkva sv. Djordja u Sopotnici kod Gorazda

Zdravko Kajmakovic, Drina u doba Kosaca, Nase starine, XIV-XV, Sarajevo, 1981, str. 159.

Legenda si!

- - - - - - - - - -

drugačiji pothod bi obesmislio egzistencijalnu dimenziju bošnjačko-muslimanskog nacionalnog bitisanja. Meša Selimović je to "insajderski" opisao divnim rečima.



čudan je taj zaštitni psihološki mehanizam mržnje kod bosanskih muslimana. Okupatori su ga uvek znali pragmatično iskoristiti tako da isti radi za njih. Mržnja proističe iz same prirode konvertitskog sindroma koja tera nosioca istog da prethodnom identitetu prepiše sve najgore. Zato smo mi za njih mitomani, agresori, zločinci, okupatori, genocidaši... a nikako nismo ljudi, komšije, prijatelji, dalji rođaci, oni koji govore istim jezikom, koji imaju isti mentalitet i navike, neko ko im je po svemu najbliži na svetu. Uvek se insistira na traženju razlika dok se sličnosti sklanjaju u deseti plan. Koreni te mržnje sežu u tursko doba kada su muslimani bili privilegovani u društvu pa su na svoju dojučerašnju hrišćansku braću gledali kao na one koji su vredni svakog prezira. Naravno, Turcima je bilo u interesu da razvijaju takav osećaj jer su tako ukrepljivali svoje pozicije.
To nije nikakva novost niti specifika balkanskih muslimana, to je svugde u svetu isto.

Mene fascinira jedna druga stvar. Istovremeno veličanje srednjovekovne bosanske hrišćanske države i ljubav prema Turskoj. Dve dijametralno različite stvari koje se međusobno negiraju i pobijaju ali smo svedoci da kao takve egzistiraju

Zato naš jaran Mujo ima potrebu da besedi na način na koji on to i čini. Kao što rekoh, da pođe bilo kojim drugim putem, obesmislio bi poziciju koju zastupa. A ta pozicija je da je stanovništvo srednjovekovne Bosne i Srbije nije istog porekla.

Ne samo da nije istog porijekla, nego se "ni u putu nisu sreli"

 

[Lamasu]

Kada i kako je Bosna prestala biti Srbija?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Kada i kako je Bosna prestala biti Srbija?

Okolnosti oko toga nisu detaljno rasvetljene pa se ne može pružiti ni neki definitivan odgovor. Jedino što možemo van svake sumnje reći jeste da se to dogodilo do (ranog) XII stoljeća. Neko uobičajeno objašnjenje procesa koje je kružilo ranije jeste da je zato mogla biti najzaslužnija Kraljevina Ugarska, koju je Bosnu svela pod svoju kontrolu i uticaj.

To se vjerovatno moglo dogoditi na samom početku tog stoljeća, ili eventualno krajem prethodnog. U vrijeme kada je Srbija ojačala i ostamostalila se od centara moći u Dioklitiji, moguće je da je Bosna odlutala u tom trenutku i da se prilikom prenosa centra snage iz Dioklitiju u Rašku, novostvorene grupacije moćnih župana sa one strane Drine nisu uspjele zadržati kontrolu i nad Bosnom, a taj momenat iskoristili i Ugri. Dalje razmatranje scenarija i mogućnosti zahtijeva detaljniju analizu ugarsko-srpskih odnosa u razvijenom srednjem vijeku.

 

[Kor]

Drzave i drzavnosti srednjeg veka su dosta relativni i rastegljivi pojmovi. Tim pre ako se tumace iz savremene perspektive. Danasnja Bosna i nekadasnja Bosna su dve razlicite kategorije, isto kao i Srbija ili Hrvatska.