Ljudi sa sumnjičavim duhom nemaju ljubavi prema bližnjima a njihovo sumnjičenje dovodi samo do još većeg razdora sa ljudima. Sumnjičavac stalno optužuje druge, optužuje okolnosti, optužuje život na kraju što je tako nesretan. A zapravo je nesretan jer sam nema dobrote i sreće koju bi pružao drugome.
Nasuprot takvom turbnom zaverološkom i sumnjičavom duhu stoji duh vedrine, duh optimizma, duh koji pruža sreću. Jedan od naših naznačajnijih predstavnika tog duha u našoj istoriji je Dositej Obradović. On je poznat kao začetnik prosvetiteljstva kod Srba. Njegova dobrota, vedrina i zdrav duh, pun optimizma je bio poznat naširoko, njegovim savremenicima i nešto kasnijim generacijama. Postavlja se pitanje, kako to da Dositej nema neprijatelje? Zapravo ih je imao baš zbog prosvetiteljskih ideja,ali on ih nije mrzeo niti je njegov um bio okupiran njima. Ali zbog svog karaktera i ljubavi prema svim ljudima on je i neprijatelje pretvarao u prijatelje a prijatelje nikada nije gubio.
Pa recimo Jovan Subotić u jednom natpisu iz 1858 godine govori o Dositeju sledeće: »Ceo ti je život bezlobno i sladko detinjstvo.« ... Tako ljubazan i sladak, sa jednom tako filozofskom blagošću prema ljudima, on će proći toliki svet, provesti gotovo sedamdeset godina, živeti u jednom burnom dobu, a ne će sresti rđavih ljudi i velikih neprijatelja... On se ispoveda: »Po višoj česti savršen uzrok sam imao s ljudima s kojima sam živio zadovoljan biti«, pripisujući to skromno »njihovoj dobroti«, dok je uzrok bio njegova lična dobrota, njegovo jako razvijeno socijalno osećanje i čovekoljubivost."
Dositej je takođe ukazivao na mane naroda koje vode u ovaj duh turobnosti i zaverologije a koji je maska da se prikrije sopstvena odgovornost za neuspeh i propuste:"Srbija, Bosna i Hercegovina izbaviće se s vremenom od Turaka i osloboditi; ali ako narod u ovim zemljama ne počne otresati od sebe sujeverje i bogomrsku vraždu (neprijateljstva), mrzost za zakon, oni će sami sebi biti Turci i mučitelji.",Život i Priključenije, Pismo Haralmpiju
Zaverološki um uvek traži krivca na drugoj strani. Umesto da radi na sebi i svom karakteru pa da onda može prigovoriti nekom drugom, za njegove mane. Tako propušta priliku da postane zrela i odgovrna ličnost jer se ne hvata u koštac sa problemima na pravi način.
Zdrav i prosvećen duh nema sklonosti ka teorijama zavere i sumnjičavosti.