Kritički osvrt Dimitrija Markovića na Jankovića:
Псеудоархеолог Ђорђе Јанковић: Српску Цркву није основао Свети Сава
Псеудоархеолог Ђорђе Јанковић
Пише: Димитрије Марковић
У емисији ”Силен” на Радио Београду 2, говорећи о наводном кривотворењу српске историје, Ђорђе Јанковић оптужује Свету Гору за сакривање рукописа Јустнијиновог житија. Како је оптужба уопштена то значи да сумња пада на сваки од двадесет манастира на Светој Гори. Нешто даље, ипак, каже како се највероватније налазио у Хиландару па одатле нестао, а за његов наводни нестанак сумњу сваљује, између осталог, и на хиландарске монахе. Наиме, према тврдњи домаћих псеудонаучника, а међу њима и Ђорђа Јанковића, цар Јустинијан I је био Србин, па се и монаси Хиландара, наводним уклањањем поменутог рукописа, сврставају у ред саучесника у прикривању ”праве” српске историје. (1)
”Теза о наводном словенском пореклу визнатијског цара Јустинијана (527—565) продрла је преко једног фалсификата, наводног Јустинијановог житија, из 17. века у европску историографију и историјско мишљење. У жељи да што потпуније сагледају живот знаменитог цара, нарочито рани и мало познат период његовог живота, историчари су недовољно критички прихватили један овакав податак. Ипак историографија с краја 19. и почетка 20. века недвосмислено је доказала да је у питању фалсификат Ивана Томка Марнавића који је не само измишљао овакве тврдње већ је у својој неумерености и своје породично порекло везао за цара Константина Великог…” (2)
Жидовар је археолошко налазиште у Војводини, између Вршца и Беле Цркве, а о њему је подробно писано у књизи под насловом ”Жидоварско благо” М. Јевтића, М. Лазића и М. Сладића, у издању Градског музеја у Вршцу и Филозофског факултета у Београду. У приказу ове књиге мр Јован Коледин из Музеја Војводине, археолог и виши кустос, пише следеће:
”Локалитет се налази на ободу Делиблатске пешчаре, уз реку Караш. Стратиграфска слика локалитета показује да је прво насеље подигнуто током средњег бронзаног доба од стране носилаца ватинске културе. Крајем бронзаног доба јавља се керамика културе Гава. У старијем гвозденом добу, VIII-VI века п. н. е., овде је било насеље носилаца тзв. Басараби стила украшавања керамике. Током V века п.н. е. припадници босутске културе дочекују келтску племенску заједницу Скордиска, који тек почетком I века п. н. е. овде оснивају своје насеље. Дачани покоравају овај део Скордиска средином I века п. н. е., у време краља Бојребисте. Нестанком племенског савеза Скордиска, насеље остаје пусто од I века наше ере.” (3)
У Жидовару су пронађени и одређени предмети о чему се каже следеће: ”Захваљујући археолошкој методологији, закључено је да су сви предмети нађени у слоју, из исте оставе и да је до поремећаја дошло случајно, јер расути делови оставе нису сакупљени. (…) Благо је сакривено приликом дачког освајања Жидовара, негде око половине I века п. н. е. када су Скордисци потпали под дачку власт.”
Дакле, закључак археолога је да је благо сакривено око половине I века пре Христа.
Међутим, пишући о Жидовару у својој књизи ”Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије” (3), Ђорђе Јанковић у потпуности одбацује кључне чињенице у вези са овим налазиштем и конструише псеудонаучну теорију да је реч, заправо, о саборном гумну на којем је изграђен храм, који је касније постао хришћански, а да пронађени предмети нису имали ону намену коју им приписују истраживачи овог налазишта и аутори поменуте књиге, већ да је реч о хришћанским богослужбени предметима.
Јанковић одбацује њихово мишљење образложењем које је у потпуности у складу са теоријом завере о забрањеној и фалсификованој српској историји: ”Тумачи жидоварске оставе погрешно су је приписали Келтима и датовали око средине столећа пре Христа, ваљда да се некоме не замере.” Јанковић на више места у књизи говори о наводном прикривању српске историје па чак и поименце оптужује поједине колеге. ”За чије интересе раде препознаје се по земљи одакле их подржавају,” пише Јанковић о њима на осмој страни књиге.
Али, не оптужује Јанковић само колеге за прикривање ”праве” историје Срба већ и власти, при чему је оптужба уопштена, односно не наводе се ни имена људи на власти ни период на који се оптужба односи: ” Посебан начин борбе против утврђивања истине спроводе власти над Србима – лошим законима, нечињењем, ометањем и спутавањем истраживања целисходних за археолошко утврђивање чињеница о прошлости и култури српског народа.” (стр. 9)
Даље ”Задатак борбе против истине добили су директори националних установа, декани, академици… Отуда је археолошка наука тешко болесна, заражена глупошћу, неспособношћу, подлошћу, фалсификатима, лажима, подаништвом, непотизмом, клановима…”. (стр. 9)
Коначно, Јанковић оптужује и СПЦ, иако у нешто блажем облику: ”Истина је и да често нема разумевања ни у епархијама за археолошко истраживања наших храмова, односно за откривање старости и судбине светиња.” (стр. 9). Дакле, и СПЦ је одговорна за прикривање ”праве” историје Срба.
Важно је још напоменути да нигде у књизи Јанковић не користи званичан назив ”Српска православна црква” већ термин ”Помесна црква Срба”, или скраћено ПЦС који се, из неког разлога, више уклапа у његову фиктивну (измишљену) историју.
Како Јанковић на најразличитије начине покушава да докаже повезаност Жидовара са Старим Заветом и хришћанством подробна анализа би нас одвела предалеко, посебно ако бисмо уз то упоредо наводили и Јанковићеве тврдње и поредили их са оним оно што наводе аутори ”Жидоварског блага”, па ћемо из тог разлога да укажемо само на најочигледније и најкрупније нелогичности, фабрикате и фалсификате.
Јанковић каже да је у Жидовару основана хришћанска црква када је апостол Павле прошао тим путем враћајући се из Британије преко Галије и Швајцарске. Не можемо а да не приметимо, пошто турбо-фолк историчари тврде да Византија није постојала, од кад је у употреби назив Швајцарска и да ли је у то време Швајцарска као држава постојала?
Јанковић пише да је у Жидовару нађена остава сребрних предмета која у себи садржи металне делове који су били на некој репрезентативно ношњи што све заједно одговара описима одежде коју су носили Мојсијев брат Арон и остали јеврејски првосвештеници. Затим, у вези са одеждама помиње Светог Јована Богослова а нешто даље један део предмета везује уз архијерејску одежду а други део уз одежду ђакона. Ради се о једном веома хаотичном и неконзистентном опису са наизменичним преплитањем података из Старог и из Новог Завета, што је присутно и у другим деловима књиге.
Погледајмо шта о овоме кажу они који су тамо вршили истраживања: ”Фибуле типа Јарак припадају широкој групи астрагалних фибула. Карактеристичан су део дачке ношње у Трансилванији и Олтенији.” Уз то је веома важан податак и датовање ових предмета: ”Хронолошки најосетљивији део налаза су фибуле типа Јарак. Временски су опредељене у I век п. н. е.”
Чак и ако оставимо по страни ово датовање у I век пре Христа, свако ко је читао Дела апостолска и има нешто више знања о историји Цркве зна да је бесмислено говорити о постојању хришћанских цркава као објеката у овом периоду, као што нема ни описа свештеничких одежди из времена светих апостола, нити има података о томе да ли су уопште, макар и делимично, коришћене.
Из Дела апостолских знамо да су Свети Апостоли проповедали у синагогама, на отвореном, у Ефесу је Павле проповедао ”у школи некога Тирана” (Дап. 19, 9) итд. а не у црквама (храмовима). Узмимо нпр. Солун и Верију, територијално најближе Жидовару. За проповед у Солуну се у делима апостолским каже: ”Прошавши пак Амфипољ и Аполонију дођоше у Солун, где беше зборница јеврејска.” (Дап. 17, 1) За Верију: ”А браћа одмах ноћу оправише Павла и Силу у Верију. Дошавши онамо уђоше у зборницу јеврејску.” (Дап. 17, 10).
Најстарија пронађена црква се налази у Дура-Еуропосу у Сирији и потиче из трећег века, с тим што је реч о кућној цркви, што значи да је део куће служио за окупљања и богослужења. Најстарија црква као самосталан објекат је нешто млађа, са краја трећег и почетка четвртог века, и налази се у Акаби, у Јордану. Што се тиче одежди, поједини делови одежди који се користе и данас (конкретно орар) се први пут помињу у 22. и 23. правилу помесног Лаодикијског сабора у другој половини 4. века.
Овакве нелогичности можемо да разумемо уз помоћ кључа који нам даје сам аутор: ”Неки делови књиге делују или јесу домишљања, али молим читаоце да обрате пажњу на суштину и чврсте ослонце које наводим…”. Ако постоје чврсти ослонци онда нема места за домишљања, и обрнуто. Наравно, реч је о намерним Јанковићевим ”домишљањима”, односно фабриковањима, како би се поткрепиле његове сопствене теорије да су ”Словени пореклом из Подунавља,” и да су ”Срби од почетка у хришћанству”. (стр. 9)
”Ова књига је прилог спознавању истине о ПЦС, њеној целовитости кроз простор и време, којој припадају одређена права и сразмерне дужности, јер је Црква коју су успоставили апостоли, заправо велики Aпостол Павле. Морамо да сачувамо Предање примљено од Aпостола Павла и других апостола, да би светла лица изашли пред Праведног Судију,” пише у вези са тим Јанковић. (стр. 9)
Ево како Јанковић објашњава разлику (неслагања) између историје Српске Православне Цркве и оне коју он измишља: ”Уобичајено се настанак Помесне цркве Срба повезује са Светим Савом. Историчари Српске Цркве бележе и старије податке, али не видећи у њима првобитну помесну Цркву, о којој заиста нема јасних сведочанства у писаним изворима. Међутим, Свети Сава је само обновио ПЦС, учврстивши је трајно на православном путу, и ту су његове неизмерне заслуге, као и Светог Симеона.” Као што видимо, Јанковић тврди да је Свети Сава само обновио СПЦ (ПЦС, како је он назива) иако претходно каже да за то ”нема јасних сведочанстава”. На основу чега онда то тврди? Просто, реч је о фабриковањима у складу са постављеним циљевима.
Даље, у вези са предметима из Жидовара Јанковић каже: ”Овај и други са њим нађени прстен, показују да су кутије биле намењене чувању Светих тајни, у овом случају Свете тајне брака. Дакле, у овој кутији је свештеник или епископ држао прстење коришћено приликом склапања бракова.”
Прво, Свете Тајне су свештене радње а свештене радње не могу да се чувају у кутијама. Сви ми грешимо, наравно, али код Јанковића има доста оваквих примера тако да је искључено да је реч о грешци већ морамо да закључимо да је реч о незнању. Тако нпр. на страни 51. каже: ”Нађене су још две кутије, оштећене, без ланаца, које су могле бити употребљаване за неке друге Свете тајне… Располажемо подацима из више извора римског доба, да је постојао обичај да се евхаристија носи кући како би се свакодневно узимала.” Обичај је био да се кући носе освећени Дарови (хлеб и вино) а сам чин освећења дешава се у току канона Евхаристије, која је део и душа Свете Литургије. Дакле, Евхаристија се, баш као ни Проскомидија или Свете тајне, не може понети кући.
Друго, у време светих апостола имамо само основе, заметак или семе, Светих Тајни али оне још увек не постоје у данашњем облику. Према томе бесмислено је говорити о њима на основу њиховог данашњег облика како то Јанковић ради повезујући нађене предмете са Светом Тајном Брака и Крштења. Опис њиховог развоја може се пронаћи у ”Православној Литургици” др Лазара Мирковића.
Конкретно, кад је реч о Светој Тајни Брака, Јанковићево кривотворење може да уочи свако ко је икад присуствовао склапању брака у Цркви – прстење припада женику и невести а не Цркви. Кад је реч о материјалним траговима које можемо да вежемо уз ову Свету Тајну то су венци или круне. У вези са тим, обручење и венчање су некада била два посебна чина са посебним молитвама. Као што и сам назив каже обручење подразумева и стављање обручева (прстенова) а венчање венаца (круна). Међу нађеним предметима нема круна, из разлога који смо навели – Света Тајна брака у апостолско време није постојала у данашњем облику. Осим тога, да је реч о цркви (храму) логика нам каже да би осим предмета који се користе у Светим Тајнама крштења и брака морали да пронађемо свештене сасуде који се користе на Божанској Литургији као што су дискос са звездицом, Свету Чашу, копље, кашичицу (ложицу) итд.
Upadljivo izbegava svaku konfrontaciju sa tobom i jednako upadljivo lajkuje svaki post gde te neko psuje haha
Ili je akcenat na dugoj kosi, ne na boji?
