Зато што си дотакао тему коју није лако објашњавати. Али покушаћу још једном, користећи овог пута Шопенхаурову аналогију Позилипо пећине, а што сам раније радио. Од тога не може јасније. Ако и после читања овог текста и даље мислиш да нема никакве слободне воље у свету, батали.
Аналогијом Позилипо пећине, Шопенхауер је описао сам темељ своје филозофије; изнео ју је у делу "Воља у природи" и током целог свог рада често се освртао на то као важно за разумевање његове мисли. У аналогији се ради о томе да покаже два начина приступу догађајима око нас. Један је спољашњи, а други унутрашњи. Један сазнаје представу а други вољу.
Све што је у сазнању, прошло је кроз априорну форму сазнања тј. каузалитет и показује се као нужно. Али, апсолутну нужност имамо само у геометрији, артиметици и логици тј. тамо где до сазнања долазимо а приори, без потребе за било каквим спољашњим искуством.
Међутим, чим наиђемо на неки суд који у себи има емпиријски, спољни елемент, самим тим аподиктичка, неоспорна нужност нестаје. Али, сада, споља, ми о том елементу не знамо ништа, и он се спољашњем искуству показује као непознато X.
Зашто рецимо магнет привлачи предмете а не одбија их? Зашто билијарска кугла помера другу куглу а не одбија се од ње, или зашто гравитација привлачи а не одбија, и слично. Ти одговори за спољашњу анализу бивају потпуно непознати.
Али сада, ако са спољашње, пређемо на унутрашње искуство, видећемо да је то непознато x, субјективно воља.
Или, вратимо се на опажање неког спољашњег догађаја. Ако посматрамо споља акције и реакције билијарских кугли рецимо, не можемо одгoворити зашто се то дешава тако, а не другачије, ту постоји непознато x.
Исто тако, зашто човека привлачи храна?
Зато да би живео, рећи ћеш.
Зашто човек жели да живи?
Да би уживао! (најбаналнији одгoвор)
Зашто жели да ужива?
Е, ту више нема одговора, и никакво посматрање његових спољних активности неће ти одговор дати.
Али, ако баталимо споља и осврнемо се ка унутра, реч ВОЉА даће нам одједном објашњење његових поступака.
Воља је слобода у суштини, али је непојмљива опажању зато у опажању слободу и не можемо наћи.
Тако да све што је у опажању познато, јесте појава, јесте нужно, све што је у опажању непознато јесте воља, која је слободна.
Значи, имамо емпиријски свет који је нужан, измешан са вољом која је слободна. А тај "клинч" је управо свет који познајемо. Тај свет није свет чисте математике и геометрије, где апсолутна нужност односа влада, већ имамо и деловања, а та деловања се не могу представити геометријом. Кретање није исто што и простор. Кретање је воља, и она постоји у овом свету реална да реалнија не може бити. Простор је нужност, кретање је слобода...воља.
Где у сазнању наиђемо на простор, то нам је потпуно појмљиво и јасно.
Где у сазнању наиђемо на деловање, наишли смо на вољу која је непојмљива сазнању и самим тим нејасна, али не и интуицији, не и самосвести.
Шопенхауер је то упоредио са пећином код Позилипа у Италији.
The Posillipo Cave at Naples
Pogledajte prilog 1780071
На улазу пећине је светло и све је јасно видљиво (то представља а приорно знање односа чисте чулности или чистог простора). Како одмичемо у унутрашњост јасност и видљивост се губе, јер полако наступа непознати елемент. Али, са сасвим друге стране пећине (то јест из наше самосвести) долази ново светло које осветљава тај елемент који је до пола пећине нестао у тами непознатог x. Осветљава га као вољу. Као слободну вољу.
