Дерван, кнез нације Срба

Mislim da su Sakska i Turingija-Duringa kako je zovu Luzicki Srbi,bile mešanog stanovništva_da Franci u vreme Dervana još nisu stigli da ih preuzmu
Ево мале потврде за моје мишњење:мапа са пољског портала која приказује словенска племена у време 10.века, и "шрафирано" поље Сакске и Дурингије показује етничку разноврсност:
https://polona.pl/item/slowianszczyzna-zachodnia-i-wschodnia-w-wieku-x,NzY1MTM5ODk/0/#info:metadata

poljska karta za 10 vek duruncani sakska.png
 
Ево мале потврде за моје мишњење:мапа са пољског портала која приказује словенска племена у време 10.века, и "шрафирано" поље Сакске и Дурингије показује етничку разноврсност:
https://polona.pl/item/slowianszczyzna-zachodnia-i-wschodnia-w-wieku-x,NzY1MTM5ODk/0/#info:metadata

Pogledajte prilog 1281747

Жупанич је финалну сеобу Срба као Словена прихватио од Порфирогенита. Као завршни део етногенезе.
Али их је довео из данашње Баварије старе Бојурије.
Која је очигледно у тим временима била насељена и Словенима.
Баварци склапају савез са Аварима против Франака сасвим сигурно и са Словенима кад се окрећу против Франака.
 
Дерван, кнез (војвода) ...Dervanus dux
Наша титула "војводе" повезана је са војевањем и војско-вођом, тако је и "дукс" титула војног заповедника-вође. Не знам етимолошки, али вреднујем по сличним називима у другим временима и језицима напр. дука, дуче.

С тим у вези, жао ми је што не може да буде валидна легенда о Звездодрагу (његовим синовима Дервану и Бели (Болеславу) и унуцима Звонимиру и Милчи) који је , чувши да су браћа на Балкану у невољи, послао једног сина са војском у помоћ. Орбини записује и да је Болеслав погинуо, то је уствари тренутак кад се Дерван војно активира.

Такође не може да буде валидна прича о великој сеоби из Србије око Беле реке -Лабе на Балканско полуострво , због плоднијег земљишта, јер у солунску Србију нису стигле породице , жене и деца нити су стигли земљорадници са воловима , него војници-опремљени и вешти за борбе и на копну и на води.

За сада кратки фрагменти из прошлости нам говоре да је Дерван са својим војницима ратовао са Гримоалдом на северу Италије и намерно или случајно- због неке блокаде - уместо повратка у Лабску, Белу ,Србију кренуо јужно, пљачкајући дуж Јадранске (и егејске) обале.

Од Порфирогенита, па и у Летопису ПД, сазнајемо да је војска "непознатог архонта" била паганске вере, и док у ДАИ имамо списак неколицине градова који су се приклонили новој вери током времена , у ЛПДукљанина имамо описе како је процес христијанизације трајао дуже времена и са прекидима, који је владар био за, који против.. напр.Радослав прогони хришћане итд.
 
Poslednja izmena:
Често су ме оптуживали да налазим Србе свукуд :)
Изненађење поводом назива Дурунг за Турингију:

Одакле су се доселили Туринжани/Дуринчани није још решено, има различитих теорија..али мене је мучио овај сорбски назив Дуринг, пре свега зато што ми није деловао као српски назив.
Међутим, израз се заборавио временом, али је постојао и био битан: дурунгача је врста куће (слична чатмари) одн.талпара, брвњача......, а дурунга се користи као синоним за талпу , одн. обрађену (храстову) даску која се полаже водоравно преко стубова. односно чини "зид".


http://www.planamedia.rs/index.php/2014-02-28-13-24-26/1545-s-r-uc-i-b-ri
стр 212
https://books.google.rs/books?id=6If9CAAAQBAJ&pg=PA191&lpg=PA191&dq=тројанка+двојанка&source=bl&ots=G_kbOJKcvR&sig=ACfU3U1DdhStIL5G63_Xm_wGwzG0YeA9cA&hl=sr&sa=X&ved=2ahUKEwimhp3c5678AhUFXvEDHRVxAFAQ6AF6BAgPEAM#v=onepage&q=тројанка двојанка&f=false

то значи да су наши преци , Срби са Лабе, наденули име суседима на западу по типу кућа које су градили..као напр. што се у имену Буњеваца такође садржи врста примитивне настамбе-буње.,...и да је име Дурунг старије од Турунг, он. да су Франци преузели име од Срба за крајину између њих.
Срби из Лужице имају легенду, записану у Козмовој хроници почетком 12.века, да је Србин по имену Дуринго био тутор сину митског владара Лужице Кнеза Властислава. Козма га је описао најгоре што може.

стр.186 https://books.google.rs/books?id=FMxtDQAAQBAJ&pg=PA193&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false
duringa srbin hehe.png
 
Ако изузмемо Плинијев и Птолемејев рукопис, гдје су мишљења историчара подијељена, Срби се први пута помињу у рукопису знаном под именом Фредегарова хроника непознатог аутора из седмог вијека.
И ту се помиње и Дерван (овдје стр 154-155)
Za arhivu, pominje ga i Aimon :

content




str 370 Jan Kolar
 
На другој теми се форумаш NickFreak дотакао Ободрита (за основно упознавање енгл.википедија овдје).
Како су битисали у комшилуку полапских Срба а и историја им је испреплетена са историјом "Дерванових Срба" да напишемо коју и на овој теми.
Ободрити су средњовјековна конфедерација полапских словенских племена, Бодрића, Вагра, Полаба, Глињана, Смолинаца, Варна и Дервљана која на историјској позорници бјеше присутна од VII до ХII вијека, најдоминантније племе у савезу бејаху Бодрићи.
Племена-бодричей-и-лютичей.png

Током владавине Франачком Карла Великог, Ободрити бејаху његови савезници у рату против Љутића и Саса. Као савезници одреди словенских кнежева учествовали су у три деценије дугом франачком освајању Саксоније. Ободритског кнеза Вишлана убили су Саси, у засједи негдје око горњег тока ријеке Лабе. Његов насљедник Дражко 798. године осветио се Сасима нанијевши им тежак пораз, након чега су ови пристали на примирје са Карлом Великим. Ободрити су се касније побунили против свог кнеза који бјеше приморан напустити земљу Ободрита.
Ободрити су се након 808. године борили против краљева Данске, који су канили завладати балтичким простором.
Данци су у два навбрата нанијели пораз кнезу Дражку, а дански краљ Гудфред је Ободрите приморао на плаћање данка. Послије Дражкове смрти 810.године за времена кнеза Славомира Ободрити се удаљавају од Данаца и обнављају савез са Каролинзима.

Од IX вијека услиједило је друштвено раслојавање међу Ободритима, настаје феудална елита, која усваја културу и вриједносни систем њемачког племства, коју су Франци стекли на југу, у бившем Риму. Истовремено, јављају се и прве хришћанске мисије. Први је хришћанство примио кнез Славомир 821. године, али је потпуно покрштавање Ободрита дошло много касније, у XII вијеку.
Након 1170.године признају власт Светог Римског Царства, што је доводи до германизације и асимилације током наредних вијекова, а словенски дијалекти су се одржали у руралним срединама до краја XV вијека.
Листа владара Ободрита;

ИмеВладавинаНапомене
Вишлан
? - око 795​
Дражко
795 - 810.​
Славомир
810 - 819.​
Савезник франачког царства. 816.године придружио се побуни полапских Срба. На крају је заробљен и напуштен од стране својих људи, замијенио га Сведраг 818.године
Сведраг
819 - 826.​
Савезник франачког царства. Побунио се против Франака ступивши у савез са Данцима. Касније је успоставио мир са Францима.
Селибур
826 - 854.​
Нако
954 - 966.​
Нако и његов брат Стојигњев су били поражени на ријеци Ракса 955.године од Отона I, након чега је Стојигњев обезглављен и Наско је прихватио хришћанство, нако чега слиједи тридесетогодишњи мир.
Мистивој и Мистидраг
966 – 995.​
Накови синови. Напустили су хришћанство и побунили се против Франака
Мишеслав
995 - 999.​
Године 995. поражен од Отона III, цара Светог римског царства
Мистислав
996 -1018.​
Пржибигњев
1018 - 1028.​
Ратибор
1028 - 1043.​
Готлиб
1043 - 1066.​
Будивојј
1066 и 1069.​
Круто
1066 - 1069.
1069 - 1093.​
Хенри
1093 - 1127.​
Никлот
1131 - 1160.​
Рођен око 1090. Владао и другим покорним полапским словенским племенима
Прибислав
1160 - 1167.​
Последњи ободритски кнез Прихватио је саксонску власт 1167.године
 
Poslednja izmena:
Neke istorijske mape na kojima se nalaze Polapski Srbi (Lužički Srbi), na koje se odnosi i ova tema o knezu Dervanu.

Savez Polapskih Srba od VII do XI veka, oivičen plavom bojom na karti.
2560px-BOGUSŁAWSKI(1861)_Das_Siedlungsgebiet_der_Sorben_vom_7._bis_11._Jahrhundert_in_Mittelde...jpg


Polapski Sloveni u centralnoj Evropi u ranom srednjem veku.
Germanische_und_slavische_Volksstaemme_zwischen_Elbe_und_Weichsel.jpg


Granica prema Srbima (lat. Limes Sorabicus), srednjevekovni naziv za granicu od IX do XI veka, na karti označena crvenom bojom.
2560px-Slavs_west_territory_Limes_Sorabicus.jpg
 
Poslednja izmena:
На другој теми се форумаш NickFreak дотакао Ободрита (за основно упознавање енгл.википедија овдје).
Како су битисали у комшилуку полапских Срба а и историја им је испреплетена са историјом "Дерванових Срба" да напишемо коју и на овој теми.
Ободрити су средњовјековна конфедерација полапских словенских племена, Бодрића, Вагра, Полаба, Глињана, Смолинаца, Варна и Дервљана која на историјској позорници бјеше присутна од VII до ХII вијека, најдоминантније племе у савезу бејаху Бодрићи.
Pogledajte prilog 1297872
Током владавине Франачком Карла Великог, Ободрити бејаху његови савезници у рату против Љутића и Саса. Као савезници одреди словенских кнежева учествовали су у три деценије дугом франачком освајању Саксоније. Ободритског кнеза Вишлана убили су Саси, у засједи негдје око горњег тока ријеке Лабе. Његов насљедник Дражко 798. године осветио се Сасима нанијевши им тежак пораз, након чега су ови пристали на примирје са Карлом Великим. Ободрити су се касније побунили против свог кнеза који бјеше приморан напустити земљу Ободрита.
Ободрити су се након 808. године борили против краљева Данске, који су канили завладати балтичким простором.
Данци су у два навбрата нанијели пораз кнезу Дражку, а дански краљ Гудфред је Ободрите приморао на плаћање данка. Послије Дражкове смрти 810.године за времена кнеза Славомира Ободрити се удаљавају од Данаца и обнављају савез са Каролинзима.

Од IX вијека услиједило је друштвено раслојавање међу Ободритима, настаје феудална елита, која усваја културу и вриједносни систем њемачког племства, коју су Франци стекли на југу, у бившем Риму. Истовремено, јављају се и прве хришћанске мисије. Први је хришћанство примио кнез Славомир 821. године, али је потпуно покрштавање Ободрита дошло много касније, у XII вијеку.
Након 1170.године признају власт Светог Римског Царства, што је доводи до германизације и асимилације током наредних вијекова, а словенски дијалекти су се одржали у руралним срединама до краја XV вијека.
Листа владара Ободрита;

ИмеВладавинаНапомене
Вишлан
? - око 795​
Дражко
795 - 810.​
Славомир
810 - 819.​
Савезник франачког царства. 816.године придружио се побуни полапских Срба. На крају је заробљен и напуштен од стране својих људи, замијенио га Сведраг 818.године
Сведраг
819 - 826.​
Савезник франачког царства. Побунио се против Франака ступивши у савез са Данцима. Касније је успоставио мир са Францима.
Селибур
826 - 854.​
Нако
954 - 966.​
Нако и његов брат Стојигњев су били поражени на ријеци Ракса 955.године од Отона I, након чега је Стојигњев обезглављен и Наско је прихватио хришћанство, нако чега слиједи тридесетогодишњи мир.
Мистивој и Мистидраг
966 – 995.​
Накови синови. Напустили су хришћанство и побунили се против Франака
Мишеслав
995 - 999.​
Године 995. поражен од Отона III, цара Светог римског царства
Мистислав
996 -1018.​
Пржибигњев
1018 - 1028.​
Ратибор
1028 - 1043.​
Готлиб
1043 - 1066.​
Будивојј
1066 и 1069.​
Круто
1066 - 1069.
1069 - 1093.​
Хенри
1093 - 1127.​
Никлот
1131 - 1160.​
Рођен око 1090. Владао и другим покорним полапским словенским племенима
Прибислав
1160 - 1167.​
Последњи ободритски кнез Прихватио је саксонску власт 1167.године
Да , додао бих само да је Мешко Ободрит први ујрдинитељ Пољске његов син прима хришћанство и признање светог римског царства и ујрдињује све Полабске и Балтичке Словене у Пољску државу. Тако да је ободритска лоза прве краљевске династије Пољске.

О Мешку је писао и Ал Масуди и Ибн Јакуб као паганском краљу Словена помињао је после још 3 а говорио да су некад имали једног краља вероватно Само.

Од интересантних ствари бележи и Немце или Немиџе као најхрабрије Словене који се ноје само ових Срба чији су обичаји као код Индуса иако живе далеко од њих.
Ово од Ал Масудија је најбитније јер је он посланик Багдадског калофата коме су Индуси ближи Ибн Јакуб понавља нека његова запажања сли он је Јевреј из Кордобдког калифата Шпаније.

Каже да су Љутићи , Велети главни и владсју свима краљеви су из њихове линије осим Србима који су подложни суседној држави.(Франсчкој)
Међутим познато је стално ривалство између Ободрита и Љутића јер су оба племена имала викиншку аристократију мислим да су Љутићи ближи Данцима а Ободрити другој лози.

Право архсично име Абодрита је Ререги по епонимном краљу викиншке колоније јер је њима припадало и острво Рујан.
Опет постоји и коинциденција да сарматским Лелеги познатији као Јазиги , Јаси аланско племе.

Љутићи једини имају реку Морачи и племе Морачане у савезу.
Можда Црногорци имају неког права да се повежу са овим идентитетом индиректно.

Јер због ривалства према Абодритима у Панонији Љутићи су били у савезу са Аварима као и Боеми.

Имамо две делегације из Паноније пред Луја Побожног и последњи помен Авара које ће представљати Боеми и Љутићи-Велети-Велци
Делегацију Словена из Паноније коју ће представљати Абодрити и Сораби.

Срејево откриће гробишта Срба из 7. века којем је присуствовао и Ђорђе Јанковић као историчар је поред Пљевља у селу Љутићи приметно да имају неке балтске обичаје сахрањивања али мало превише коинциденције иако је то стара Рашка опет село Љутићи и Морача и племе Морачани код Љутића на северу.

Река Трава је притока Албе и племе Травуњани су припадали Ободритима иако границе између њих и Срба није било чак су се и краљеви смењивали из оба рода.

Пошто је Дукља заиста била под Аварима где у црквеним објсшњењима Абара је била аварска епископија вероватно Авара који су Словени највероватније да су Љутићи ту стигли због савеза са Аварима.

За Михајла Вишевића мислим да је од Вишљана оборитске краљрвске лозе познате Францима па и Византијцима јер његово представљање не би имало смисла да није знао да је из познатог племенитог рода за које Грци знају!
 
Зсједничко за оба племенска савеза и на северу и на Балкану да на крају су опстали само Срби не у великом броју али говори да је овај савез био најдоминантнији са већим елементима протодржавности и аристократије.
Сви де длажу и Немци Сорабисти да си крајем 5. почетком 6. века имали уређену протофеудалну државу са полуропским сељацима као на балкану.
Зато је Дерван у 7. веку већ франсчки дукс као и сви балкански кнежеви Мутимир све до Михајла Вишевића који је први рекс Словена после Светопулка.
 
И успут, мишљење Александра Ломе:
Дерваново кнежевство не може бити ништа друго до Порфирогенитова Бела Србија која je, дакле, по савременом сведочанству, заиста постојала негде између Лабе и Сале у Ираклијево доба. (Неки славистички аспекти српске етногенезе, Нови Сад, 1993)
I kad se već spominje Bela Srbija, moja neka pretpostavka je da Dervanova Srbija može zaista biti Bela Srbija ili Bojka. Pleme Lužičani su bili deo ovog plemenskog saveza, a njihovo ime se na latinskom piše Lusitzi, pa nije nemoguće da je ovo pleme isto ono pleme koje se spominje u 33. glavi u ,,O upravljanju carstvom" pod imenom Litciki, odnosno da je prilikom prenošenja informacija i usled različitosti jezika pleme Lusitzi postalo Litciki. Možda su ga grčki zapisivači jednostavno pogrešno čuli i pogrešno zapisali, a da Konstantin navodi da je sa reke Visle zbog teorije o poreklu Slovena sa istoimene reke koja je kružila Carigradom od doba seobe Slovena na Balkan.
 
Poslednja izmena:
I kad se već spominje Bela Srbija, moja neka pretpostavka je da Dervanova Srbija može zaista biti Bela Srbija ili Bojka. Pleme Lužičani su bili deo ovog plemenskog saveza, a njihovo ime se na latinskom piše Lusitzi, pa nije nemoguće da je ovo pleme isto ono pleme koje se spominje u 33. glavi u ,,O upravljanju carstvom" pod imenom Litciki, odnosno da je prilikom prenošenja informacija i usled različitosti jezika pleme Lusitzi postalo Litciki. Možda su ga grčki zapisivači jednostavno pogrešno čuli i pogrešno zapisali, a da Konstantin navodi da je sa reke Visle zbog teorije o poreklu Slovena sa istoimene reke koja je kružila Carigradom od doba seobe Slovena na Balkan.
Неће бити јер спомиње Вислу неоспорно с границу кс њима свима њихови повремени савезници Франци зову лимес Сорабикус од Албе па до Трста.
За њих је Сораб архаично име за све Словене и језик као код Арапа Сакалиб.

Славе-ни и Порфирогенитов покушај лингвистике са именом Серви што би значило исто на латинском иако су постојали и ројал серви од 7. века опет доминира Славе као роб јер тај лимес Сорабикус је била слободна зона за убијање и лов на робове и трговину са Арапима јер су паганске Словене продавали као робове до 9. века и то је била највећа трговина робљем у мрачном средњем веку 7-9 века.

Мислим да су Франко-Германи су покушали да их раселе на свакакве начине.
Наравно да Порфирогенит нити они пре њега нису знали ништа о имену Серба Плинија и Птоломеја као ни имена Кимер које је скитско а право име Сербои.
Херодот и Хелени су о Кимерима знсли од Скита и користили њихово име.
Међутим Херодот као природну границу између Египта и Сираца сети се Серреи -Сираци зове Сербонско језеро или залив ово зна од Египћана који правилно говоре као и Птоломеј египатски географ.
Код Јевреја је то једноставноје постоје три прарасе Сирци ,Асирци и Мисирци.
Ово је схватио Жупанич без Библије већ на основу палеојезика и истраживања и сврстао је Серве у Алродијце прарасу сродну Пелсгима које су били и Египћани и Месопотамљани.

Он налази Кимере у суседсву Серба али не повезује са Херодотовом покрајном Кимеријом од Кимера који нису побегли на Балкан и малу Азију повезује их са краљевима и племдтвом
Није имао Александра Лому који је етимологију Словен Серб тражио на осетском -аланском добија се Кимер или Химри.
Слично Невен Будак говори да су Кимери раширили српско име али се оградио од народа.

Јер антички Сириум са уметнутим латинским М Сирмиум су изградили Синги који су изградили Сингидунум и Сегедин.
Њихово старо има по Будаку се латински Сермберос -Семберија-Срем или још старије Сирбериос.

Сад је већ јасније да су први досељеници на Балкан код Срејовића Трако-Кимери заправо Трако-Сербои.

Хебрејски извори их зову Гомер као и Асирци које су напали по Нојевом сину.

Чудна коинциденција је да Велшани на свом језику себе зову Кимери а језик гомерски.

У Талмуди Гомер је Немачка или Германија препоставља се по Цимерима првим становницима Германије свакако је Гомер име прешло на све Немце јер су се измешали са Цимерима -Кимерима -Сербоима.

Читава Прича о Гогу и Магогу је Гомер и Магомер.
Гомер знамо да се односи на Немце али и на Русе и Ските територијално.

Херодот бележи персијско племе Германи а бележи их и јерменска историја у време Ирода јеврејског краља који у савезу са Трачанима и Германима нападају Персију са једне стране.

Маги су Меди прави Иранци Арјани које су Персијанци срушили са власти јер су им робовали њихова свештеничка каста се звала Маги и они су наставили да буду свештеници у Персији међутим када Маги тајно узорпирају власт 2 Мага они их поистовећују са Медима и покушај поновне превласти Меда и Међана.

Сасвим сам сигуран да су Германи дошли са истока помешали се и населили у земље Гомера и самим тим добили талмудски наратив Гомера или Гога. Магог би били Меди Персијска каста која је наставила да делује и у античком Риму и поред хришћанства до 6-7 века.

Знам да звучи сулудо али кад повежеш звучи просто Персијанци су стигли до Сицилије , Сардиније и Италије а пре њих велики број Лиђана.
 
Ако изузмемо Плинијев и Птолемејев рукопис, гдје су мишљења историчара подијељена, Срби се први пута помињу у рукопису знаном под именом Фредегарова хроника непознатог аутора из седмог вијека.
И ту се помиње и Дерван (овдје стр 154-155)
Pogledajte prilog 1267895
И ту аутор пише да се Дерван, кнез (војвода) нације Срба који су поријеклом Словени (Dervanus dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum) који бејаху потчињени франачком краљевству подстакнут Самовим успјесима са својим народом придружио Самовом краљевству.
Pogledajte prilog 1267898
О овим догађајима у приложеном поглављу којима су започели сукоби Дагоберта, аустразијског краља Франака и Сама, словенског краља писао је и извјесни Марво Орбини у свом рукопису "краљевство Словена" (овдје стр 100), садржај је доста усаглашен са тим поглављем у Фредегаровој хроници па ево у спојлеру тог дијела
Скупини Франака, који путоваху из Новог Рима са својом робом, би путем одузет сав њихов иметак, а онима који се одупреше, Словени одузеше и живот. Дознавши то, Дагоберт одасла краљу Саму једног свога изасланика по имену Сикхар, затраживши од њега да исходи правду. Изасланик, увидевши да краљ Само не жели да га прими, заогрну се словенским хаљама како га овај не би препознао, те тако прерушен једнога дана иступи пред њега и изложи што му господар његов бејаше наложио, додавши како Само не сме потцењивати народ франачки, кад зна да је заједно с тим истим народом подложан Краљевству Франачком. Само би силно огорчен тим речима те одговори како би он, заједно са својим пуком, био одан Францима кад би Дагоберт и његови хтели одржати пријатељство са Словенима. Сикхар му одговори како је немогуће да Христове слуге склопе савез или било какво пријатељство с псима, на шта Само придодајући рече: Ви сасвим сигурно исповедате веру Христових слугу, а ми смо његови пси. Стога оно што ви против његове воље грешнога чините, нама је допуштено угризима зуба осветити, те то изрекавши, сместа га отера. Дагоберт се на то страшно увреди. Окупи тада бирану војску и поби се са Словенима. А они (како каже Аимон у четвртој књизи, поглављу 23.) разбише цвет франачке војске и одведоше много робља. Одмах потом појурише у помоћ својој словенској браћи која бејаху под опсадом франачком у каштелу Вогастру, те насрнувши на непријатеље, натераше их у бег и неколицину побише, отевши им сву опрему и шаторе. Још више осокољени том победом, Словени у великом броју нагрнуше у непријатељском походу у Тирингију и у друга места у франачком суседству. На то војвода Дерван, под чијом управом бејаху они словенски градови који дотада одржаваше пријатељство с Францима, видевши плодне и велике успехе словенске, као и да су Франци свеједнако надјачани, побуни се и приступи Словенима. Они се неко време задржаху у пустошењу Краљевства Франачког, па се затим окренуше против Италије, те ушавши у земљу године 640. или пак 650, како тврди Барди, починише велике штете, затим се, надвладани од Гримоалда, повукоше својим кућама.
Мавро Орбини помиње Дервана и на страници 129
Тадашњи франачки краљ Хилдеберт посла Адулфа, једнога од понајбољих својих војсковођа, да се супротстави Белославу (јер тако се зваше кнез словенски) који се, затекавши се у непријатељској земљи и увидевши како мало има Словена у поређењу с бројним франачким снагама, поколеба у свом науму. Опазивши то, Адулф му препречи пут и затвори све пролазе. Белослав се на то повуче са својима у подножје једног брда, те се оваквом беседом обрати својим људима: Видите, борци и судрузи моји верни, да нас је непријатељ тако опколио да се не можемо друкчије него снагом својих руку спасити. Побећи се не може; па све и кад би се могло, закони нам предака наших не допуштају то. Будући, дакле, да спас и сву наду своју полажемо у снагу руку наших, кренимо дакле добровољно у борбу за спас и част себе самих. Не треба да нас уплаши бројност непријатеља, кад знамо да смо не само једном надјачали најсилније саске, данске и франачке војске. Ако нам је сада у борби с Францима погинути, погинимо славно, да се непријатељ има мало чему радовати, а да синовима и потомцима својим, штовише читавоме свету, пружимо редак пример снаге и срчаности. Изговоривши то, наложи да се сви построје у борбене редове. Адулф, пак, не чекаше дуго, него одмах даде знак за почетак битке у коју се Франци, поуздајући се у своју бројност, радо упустише. Словени им, настојећи искористити свој положај, с једнаком храброшћу одолеваху; штавише, готово без наде у спас, један другога потстицаху на освету. На крају се тако разјарише у свом бесу, да се Франци почеше повлачити и гинути један за другим. Видевши шта се догађа, Адулф се покаја што се уопште бејаше упустио у битку, но ни за кајање му не оста много времена, јер паде и он с великим делом своје војске. Погинуше такође и многи Словени, а војсковођа њихов Белослав буде смртно рањен па убрзо затим на повратку кући напусти овај свет. Дерван, кнез словенски и брат Болеславов, у жељи да освети братовљеву смрт крену на краља Дагоберта, који бејаше наследио Килдеберта на франачком престолу; потукавши се с Дагобертом и његовом бираном војском Франака и Аустријанаца, потуче их до ногу. Ушавши потом у Тирингију и у крајеве уз франачке границе (како извештава монах Аимон у 4. књизи, поглављу 23.), нанесе велике штете и однесе са собом неизмеран плен. Словени Сораби, осокољени том победом, упадоше такође у непријатељском походу у Тирингију и Саску, опљачкавши те две земље, на крају све уништише и спалише. Ти Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил смешта у древну покрајину Трибала у северној Мезији. Према томе, дошавши са севера, заузеше велик део Далмације (како пише Аимон у 4. књизи, поглављу 1.). За владавине цара Константина, дакле у IV. веку, наставаху доњу Панонију, гдје се побунише против цара. Но он им се (како каже Авентинус у 2. књизи) обрати бесједом с проповједаонице, те их склони на мир и на концу их умири. Древно пребивалиште Сораба (према Плинију) бејаше крај око мочваре Меотид. Један их се део запути оданде у смеру Дунава и горње Мезије, док други део крену на пут преко непрегледних пространстава Сарматије, то јест Пољске, да би на крају продрли у германске земље недалеко од Пољске, које се данас зову Лужица. Распршивши се околним крајевима, зауставише се између река Саал и Лабе
Гдје описује догађаје током сукоба франачког војсковође Адулфа и словенског кнеза Белослава, брата Дервановог. И ту пише да су ти Словени Сораби, осокољени победом, упали у непријатељском походу у Тирингију и Саску, опљачкали те двије земље, те све унштили и спалили.
Но занимљив је Орбинијев осврт да ти Сораби (Срби) припадају онима које је Лаоник Халкокондил смјестио у древну покрајину Трибала у сјеверној Мезији. Те да су дошавши са сјевера, заузели велики део Далмације а за владавине цара Константина, настанили се у доњој Панонији, гдје су се побунили против цара.
Даље Орбини пише да древно пребивалиште Сораба (према Плинију) бјеше крај око мочваре Меотис (данас Азовско море) те да је један број кренуо у миграцију у смјеру Дунава и горње Мезије, док је други део кренуо преко непрегледних пространстава Сарматије, да би на крају продрли у германске земље недалеко од Пољске, које се данас зову Лужица. Тако пише Орбини.

Био сам у дилеми да ли о Дервану отворити засебну тему, но како се на овом потфоруму отварају теме и обичним питањем, копираним чланцима некад и из таблоида или пренесеном тврдњом неких опскурних аутора недостојних озбиљног осврта, сама чињеница да се преко овог владара први пута помињу Срби и да је први забиљежени српски владар даје покриће да се Дервану, кнезу нације Срба, посвети тема.

Циљ је кроз тему и сагледати околности које су владале на том простору VII вијеку, осврнути се на (франачко) Дагобертово и (словенско) Самово краљевство, а осврнућемо се да ли постоји повезница Дервана са Даурентиусом, односно Добретом, првим забиљеженим словенским владаром на овом простору који је владао отприлике 577-9 на простору Паноније (данашња Мађарска) којег помиње Менандар Протектор.

Надам се да ће тема заживјети, како заживи написаће се још која.

Nije rijec ,,gente" istovjetna rijeci ,,nacije", vec je odje u znacenju ,,naroda", ili ljudi.

Sto ne spominjes velikog srpskog kneza Tunglo?
 
Саво Ј. Оровић - Лужички Срби

Лужички Срби[1]​

Гласник Етнографског музеја на Цетињу, IV књига, 1964, Цетиње​

Најстарији траг српском имену уопште налази се у Плинија и Птоломеја, и то у сасвим чистом облику: Серби, Сербои, Сербви - иначе латинско име, по Тациту, за њих је било Венети, од тога су Њемци за Лужичке Србе извели Венден, Сорбен, Сорбенвенден, Лаузервенден. А сва српска племена, како на југу тако и на сјеверу, себе су одувијек називала једним општим именом "Срби" или "Сораби". "Раб" значи човјек, "Сораби" значи "Субраћа", "Сољуди". Име "Словени" пак дошло је отуд, што су могли међу собом "словити" (говорити), а Германе, с којима се нијесу разумијевали, називали су "Нијемцима", јер су за њих били нијеми или мутави. И по Шафарику сви су се Словени називали Србима, а то, по Добровском, потврђује и чињеница, да се два најудаљенија словенска народа тим истим именом зову.

Лужички Срби су посљедњи остатак Полапских Словена, који некада насељаваху већи дио данашње Њемачке, и то: западну Пруску, Померанију, Бранибор, Саксонску, Анхалт, источну половину Хановера, Мекленбург–Шверин, Мекленбург – Стерлиц и јужни дио Шлезвиг–Холштајна, затим острва Фебрани, Рујан (Руген), Узнојмо и Волин у Источном (Балтичком) мору. Седиште Полапских Словена, дакле, било је између Чешке и Балтичког мора. На истоку били су им сусједи Пруси и Литванци, а на западу Саксонци и Тиринжани. Они су се дијелили на три огранка: Бодрићи који су живјели у земљама данашњег Мекленбурга и Холштајна, Љутићи у данашњем Бранибору и Поморју, и Срби у данашњој Лужици и Саској од ријеке Бобре до ријеке Сале.

Назад хиљаду година у овим крајевима није било, дакле, никаквих Њемаца, него су свуда живјели само Словени и то је била чисто словенска земља. Латински географ Секвестор, половином шестог вијека, пише да "Лаба дијели Нијемце од Срба"... То свједоче многобројна имена њихових мјеста, села, планина, поља, ријека и потока, која су све до данас чисто словенска, као: Дубрава, Горица, Јасен, Јаворник, Ломница, Лаба, Бранибор, Камјеница, Нова Лука, Добри Луг, Пореч, Равно, Чорна Вода, Микра итд. Пошто су Нијемци звали Словене: Венети, Венди или Винди, то многа топографска имена у Њемачкој са тим коријеном подсјећају да су некада тамо Словени живјели, на примјер: Vindenhasen, Vindischgretz, Vinddorf, Vendeburg, Vindschthal, Vindesbrg, Vindeburg итд. Берлин је био њихов "брлог", гдје су држали и хранили стоку, а Липиска или Лајпциг био им је олтар гдје су под гранатом липом славили бога Перуна, који небом управља, онда када су Њемци још обожавали жабу, и гдје су Словени долазили на сабор обучени у платнено одијело, већ напредни земљорадници, докле су се Њемци, као ловци, још одијевали кожом.

У историји Берлина (из 1888) стоји да су до XIV вијека његови становници били Срби. Чланови мјесног одбора говорили су на сједницама српским језиком, а званична употреба њемачког језика уведена је тек при концу XIV вијека. Зна се да је престоница Њемачке постала од двају српских села: Берлина и Колина.

Лајпциг је некад био центар Лужичких Срба. Још у XVIII вијеку суђено је у тамошњим судовима на лужичкосрпском језику. Зато су у току XVIII и XIX вијека у Лајпциг радо ишли на студије наши људи, међу многима Доситеј Обрадовић, Сима Милутиновић – Сарајлија, па и сам Вук Караџић. "Крв није вода" и она их је вукла тамо. Ишли су код своје браће, од које су увијек били својски и братски примљени.

Словенски карактер Лужице очитује и словенско поријекло многих тамошњих знаменитих Њемаца. Тако, на примјер, Лајбниц се у Торгави (1713) обратио на руског цара Петра Великога као Словен на Словена, са ријечима: "Наше је поријекло исто – оба смо Словени", Лесинг је био Србин из Лужице, за Бизмарка су сами Њемци говорили: "Тај словенски дипломата", за Катарину II, која је рођена у Штетину у породици Сербст, руски историчари су доказивали да није Њемица, већ Српкиња итд. А најбоље се то види из приложене карте, која показује географски положај Полапских Словена и њихову подјелу на многобројна племена. Многи тамошњи становник већ сада и не слути да у његовим жилама тече чиста и племенита словенска крв.

Од XI вијека Полапски Словени бију неравни бој са Њемцима, који су насилно колонизирали њихову отаџбину. Под изговором да шире хришћанство међу многобожачким Словенима њемачки завојевачи ишли су за тим да их покоре и поњемче. Са крстом у једној и мачем у другој руци долазили су ти перфидни мисионари код Словена, који су се дуго и упорно, али узалудно опирали. Међу покрштена словенска племена Њемци су упућивали своје свештенике, те су тако и на све могуће начине натурали поред нове вјере и свој језик и своју културу. Мало помало нестаде старих словенских обичаја и редом свих других народних особина.

На цијелом источном и средњем дијелу данашње Њемачке, гдје је некада текао бујан словенски живот, гдје се орила словенска ријеч и пјесма и гдје су словенске руке крчиле пут продирању истинске културе, данас ондје живи само успомена на прошлост Полапских Словена, и малени број Лужичких Срба остао је као живи споменик и рјечито свједочанство словенског обиљежја ових крајева.

Све до Карла Великог Полапски Словени су успјешно водили борбу за своју слободу, а овај је искористио њихову поцијепаност и неслогу те их је био све редом покорио. Послије Карлове смрти они су се опет за неко вријеме успјешно одупирали поробљавању, али су Њемци онда као и послије били подмукли непријатељи. Једном приликом је погранични гроф Геро приредио велику гозбу, и на њу позвао тридесет најглавнијих словенских кнезова, којима се правио добрим пријатељем. Ови, не слутећи ништа зло, сви дођу. А вјероломни Геро усред гозбе дадне знак, те оружани стражари навале на голоруке кнезове и све их мучки побију. У последњој борби коју су водили Бодрићи пао је њихов кнез Никлот, чији су поњемчени потомци (Никлотовићи) владали у Мекленбургу све до Првог свјетског рата. То обезглављење народа, издајство кнеза Тугомира и недостатак слоге и јединства довело је најпослије Полапске Словене, с малим изузетком, до коначне пропасти.

Тако су Лужички Срби и остали Полапски Словени, кроз дуги низ вјекова, били словенска предстража на западу и тврди бедем својој браћи на истоку, Пољацима и Русима, против силне њемачке навале. На обалама Сале и Лабе, Спреве и Одре текла је столећима њихова племенита крв. Поља Лужице и Бранибора, Прусије и Помераније засута су и пресута њиховим јуначким костима. Из многобројних ратова са Њемцима помињу се као истакнути борци за слободу и војсковође: Звјездодраг, Бјелосав, Дерван, и "поносити" кнез српски" Миливој, који је славно пао на бојном пољу; као и посљедњи њихов владар кнез Прибислав, о коме је Јан Чесла написао (1862) епопеју "Кнез Прибислав". Он већ скоро хиљаду година, по народном вјеровању, живи скривен у подземним ходницима, негдје код Боркова, и бди над Србима, да се једном појави и ослободи Лужицу испод њемачког ига.

Од великог броја Полапских Словена остало је до данашњег дана неистријебљено и непоњемчено свега око четири стотине хиљада Лужичких Срба. А што је управо томе главни узрок? Заклети непријатељ Словена – Њемац и стари словенски гријех – поцијепаност и неслога. Мјесто да су се сва та једнокрвна племена сложила и ујединила у једну јаку државу, свако је од њих хтјело да живи само за себе, а било је још и непријатељ своме сусједу. Прогањали су једни друге и још позивали Њемце у помоћ против своје браће. Тако се најпослије и ту потврдила и остварила стара народна пословица, која опомиње: "Ко неће брата за брата, он ће туђина за господара" И то је најбоља поука свима садашњим словенским народима, да им је спас и будућност једино у братској слози и чврстом јединству.

За Лужичке Србе писао је њемачки лист "Leipziger Tagblett" око 1880. г. овако:

"Српство, које негда тако јако бјеше раширено у Њемачкој, личи на каквог доброг старца на самртној постељи његовој, који већ затвара очи да умре... Око њега се претворило све у њемачко, сама поља и ријеке, вароши и села носиће још драга му имена, што им је вриједан народ његов давао... Корак по корак земље освајали су Германи (Њемци) од њих. И са смрћу посљедњег вендског (српског) владара Прибислава 1134, који је хришћанство био примио, угаси се и посљедњи бранилац овог несрећног народа... Сиједи старац је у посљедњим тренуцима свога мученичког живота... Један вриједан, радан и добар народ, који нам је хиљаду и по година гост био, сахраниће се".

Али се, срећом, пророчанство злурадог Швабе није потпуно испунило. Лужички Срби су се ипак одржали, као што су се завјетовали девизом на своме "Сербском дому" у Будишину, гдје гордо стоји златан натпис:

"Српство мора истрајати"

и као што поносно и пркосно пјевају у својој химни:

"Српску славу, српски језик сила неће уништити"2

И Лужички Срби су одиста сачували свој језик, своје обичаје, пјесму и вјеру у велику будућност Словенства. Овај честити народ, племе нашег племена, крв наше крви, био је највише изложен германском продирању ка истоку. Они су били са свих страна ограђени њемачким зидом, без директне везе са другим народима, као неко мало острво у неситом германском мору, али су упркос томе истрајали.

Што су се Лужички Срби све до данас сачували од потпуног уништења и германизације, мимо осталих племена Полапских Словена, имају доста да захвале територијалној блискости своје словенске браће Чеха и Пољака, на које су се наслањали и понекад били у саставу њихових држава. Тако су за владе Болеслава Храброг живјели у заједници са Пољацима, а у два маха били су уједињени са Чесима, и то први пут под кнезом Самом, а други пут их је прикључио Чесима Карло IV, и у тој заједници остали су више од три стољећа (1316–1635), уживајући скоро пуну унутрашњу самосталност. А затим су потпали под Саксонце и Прусе.
sorovic-luzicani_001.jpg
 

Back
Top