Pomislila sam, pošto mi je bol postajao nesnosan i plač se pojačavao, da ipak upotrebim Isusovu molitvu: šta drugo da radim? Ko mi može pomoći? Ne mogu da se istrgnem od ovoga, a nemoćna sam u bilo kom pogledu. Počela sam tupo, ravnodušno i sa jakim naporom da izgovaram u umu reči molitve. Bilo je kao da sam valjala kamen: -Gospode Isuse Hriste pomiluj me grešnu! Jedva sam to sricala, a mogla sam drugo normalno da mislim. Posle samo par puta izgovorene molitve, bol u duši je počeo naglo da jenjava. Kao da je neko počeo da doliva vodu i da gasi požar. Ja sam se iznenadila. Počela sam još jače i čvršće da je izgovaram i sila cepanja i raztrzanosti se sve više gasila i prestajala. Vir i vrtenje su se zaustavljali. Uspela sam da polako otvorim oči, i onda sam se iznenadila kako je moje telo bilo zapravo kao kamen ne pokretno. Želela sam da se prekrstim, ali nisam mogla da pomerim ruku, kao da nije bila moja. Počela sam da se batrgam iznutra: moj um je radio taj pokret pomeranja ruke, ali telo ga nije sledilo. Šta je sad ovo?!Bila sam premorena i iznervirana. Šta se dešava! Vikala sam: kako ne mogu da pomerim ništa, kad sam budna i svesna! Sve vreme mi je u umu stajao zaključak: Ma to nije moguće, sve ovo se ne dešava! Međutim, ništa. Moje je telo bilo kao kamen neosetljivo. Opet sam počela da plačem i ridam u sebi: lice mi se oblilo suzama i ja sam ih osećala, već sam bila potpuno iscrpljena, mozgala sam šta ću sada, želela sam da se prekrstim, ali ništa. Opet sam se setila Isusove molitve. Da probam ponovo da je izgovaram? I počela sam da je umom izgovaram, i nakon opet samo nekoliko izgovorenih molitava, moje se telo "otkočilo" i postalo živo i ja sam se prekrstila.
Nisam imala snage da sad razmišljam o svemu tome,ko zna šta je bilo, sad se završilo i sad ću lepo da spavam: u duši sam osećala ogroman umor kakav u životu ranije( pa ni kasnije) nisam osetila. Želela sam samo da spavam i da spavam, večnost bi mi bila malo da se posle ovoga odmrim. Ali u duši mi i dalje nije bilo skroz najbolje. Pokušala sam opet da zaspim sa Isusovom molitvom na usnama, međutim kako mi se san navaljivao na kapke i molitva prestajala, tako se ona sila sa leva ponovo pojavljivala i ponovo me vukla u vir, da bi se agonija produžaval. Opet bi počelo tonjenje i vrtenje i cepanje i onaj nepodnošljiv bol bi se uvećavao i uvećavao. Automatski bih sada počenjala molitvu i osećala kako me ovaj put nešto sa desne strane vuče naviše. tako je počelo tonjenje i kad bi me uhvatio san i izvlačenje kad bih počela opet molitvu. Međutim, nakon nekog vremena, sila sa leve strane se toliko uvećala da je postala neizdrživa još i više nego ranije i uprkos molitvi, moja duša je počela da vroišti od bola koji ju je kidao. Otvorila sam oči, telo je bilo pokretno, i nakon otvorenih očiju iako ni do tada nisam spavala( a toliko sam to želela), bol i sve što ga je pratilo nije prestajalo. Sa najvećom mukom , postavši potpuno iscrpljena, kao da mi je i poslednji atom snage isisan, pala sam sa krevet, u pokušaju da ustanem. Nisam mogla da stojim na nogama, niti čak da puzim, jedva sam pokretala bilo šta od udova, jer sam bila potpuno bez snage. Iako mi je to sve bilo čudno, nisam mogla da mislim o tome, jer samsamo ridala i plakala i od bola i od iscrpljenosti, i od potpune ne moći da sve ovo zaustavim. Dopuzala sam do prekidača da upalim svetlo. Trajalo je čini mi se dugo dok sam prešla na stomaku puzeći tu malu razdaljinu od kreveta do zid. Jedva sam upalila svetlo i dopuzala da stola gde je stajao molitvenik. Od suza i plača nisam mogla ništa da vidim. Oči su mi sigurno bile toliko naduvene da nisam mogla kapke da potpuno otvorim. Ovakav bol duše i uma i nečega neobjašnjivog duhovne priorde, pri čemu telo ništa ne boli, ali je ono kompletno iscrpljeno, nije mi bilo jasno odakle dolazi i šta je.
Pokušala sam da pročitam kanon Majci Božijoj, jer sam se setila da mi je B. rekao da ako bude nešto počnem i njoj da se molim. Međutim, imala sam problem: Kako da joj se molim, kad tek u nju uopšte ne verujem. Sve, sve, ali žena koja je rodila i ostala devica, a pri tom bez muškarca?!Pa to mi je izgledalo kao neverovatna podvala!. Ali, moje stanje se toliko pogoršavalo, i toliko bi mi pri svakoj misli koja je bila negativno upućena na račun vere i sumnja u Godpoda i Majku Božiju, donosile su još gore razvlačenje i razbijanje duše od neke ne vidljive sile. Tako sam ipak nekako klečeći, oblivena suzama da skoro ništa nisam ni videla, počela "kao" da se molim Majci Božijoj. I dok je u mome umu besnelo bombardovanje pomislima hule, podsmeha i sumnje na Majku Božiju, u mojoj duši se osećalo da me sila koja me je držala čas grabi jače, čas slabije, da bi do kraja iščitanog kanona, (koji teško da sam uopšte i čitala jer od suza i jecaja nisam videla slova, samo sam posle svake pesme ponavljala
resveta Bogorodice spasi me! ), sila neveliko izgubila svoju jačinu i u moj um i srce se povratio mir. Ustala sam konačno na noge, ali i dalje potpuno skrhana i beskrajno umorna, ponadala se ležući u krevetm da ću konačno zaspati. Ali, tek što sam trenula, opet je počelo povlačenje i cepanje, tonjenje u levo u vir, i ponovni bol, bol bol. Sada sam se došavši do očaja, počela besno i pekorno, a opet preklinjući da vičem u sebi: Uzmi mi dušu, ne moj više da me mučiš! Hoću da spavaaaam! Umorna saam! Premorena od ovoga! Uzmi mi dušu, daj mi da umrem, samo da se odmorim! Samo da sve ovo prestane!
Naivno sam mislila da kada bih kojim slučajem umrla, da bi se sve završilo, ja bih nestala i to bi bilo to! savršeno, sve je bolje od ovoga. U tom trenutku, vrtenje i rastrzavanje je prestao, sve se u meni umirilo i ja iza zatvorenih očiju, ali još uvek budna, ugledam kako iz mraka ka meni dolazi nekakva svetlost. Kako je prilazila bivala je sve veća i ja pomislih u sebi: Šta je sad ovo? Ima li ovim glupostima kraja?
Kad ispred mene, u zlatnoj svetlosti pojavi se ni manje ni više nego Majka Božija, sva okupana u toj svetlosti..BIla sam šokirana, jer znala sam da ne sanjam, a njen lik je bio potpuno živ i jasan kao dan. Gledala je u mene i samo tako stajala nekako poviše od mog vidnog polja, meni sa desne strane. Pomislila sam: Kako je prelepa! Bila je nešto najlepše što sam u životu videla. Njen ten, i koža bili su od svetlosti, latno-žute boje, kao i sve u šta je bila obučena. Izgledala je po odeći kao ikona Trojeručice, ruke je držala prekrštene na grudima kao na ikoni Umiljenije, a li njen lik nije ni jedna ikona izobrazila: bila je to naj,naj lepša žena koju sam ikada u životu videla: istovremeno ljupka, kao kakav pupoljak, a zrele lepote i savršenih crta kakvi se ne mogu naći na zemlji. oči su joj bile krupne i bademaste, obrve duge i pravilne, nos ravan, dug i pravilan, usne pune, male sveže, i dok sam gledala u tu krasotu, kao omađijana, primetila sam da je u njenom liku sadržano sve savršenstvo Božije.Iz nje je izvirala Mudrost, Istina, Ljubav, Svaka Vrlina, a ponajviše celomudrije, i sve savršenstvo bilo je u njoj. Onda sam primetila da je gledajući njen lik moguće uočiti ženu koja u sebi sadrži istovremeno čistotu i nevinost devojčice, brižnost i ljubav majke, ( način na koji me je gledala je u meni budio osećaj kao da je i meni majka), mudrost i iskustvo starice. Gledala me je brižno, ali prekorno, kao kada bi majka gledala sa ljubavlju ali i dozom tuge svoje dete kada bi se ono povredilo ili uradilo nešto iako mu je majka rekla : ne čini to sine. Tako je i ona mene gledala i ja sam mogle da čujem u umu njene reči: šta si to sebi učinila? brižno i sa tugom izgovorene. U tom trenutku, ja sam shvatila, videvši njenu čistotu, dobrotu i savršenstvo, da sam ja prljava i nečista u duhovnom smislu kao svinja i tako sam se i osetila. Pogledala sam u sebe i prvi put u sebi tažalila zbog greha koji sam činila ne znajući da me on kalja i uništava moju dušu čineći je prljavom i nakaznom, dok ju je Bog stvorio kao lepu i čistu, poput slike majke Božije koju sam gledala sad.
mada je znatno ublažena njihovim obraćanjem u pravoslavlje.
