Demencija

[Maslackitos]

Da, upravo tako. Mene jos vise brine I da drzavni domovi , gerontoloski centri imaju slicne uslove kao I privatni I to je zaista strasno.

 

[LJILJA MMM]

Najveći problem kod domova, bilo kojih, kad su u pitanju dementni, nije njihova nestručnost (a to nije tako teško. Kad je naša D. i svi mi koji nismo medicinske struke, mogli to da shvatimo, onda med. osoblju to uopšte nije teško, tačnije, oni bi morali znati sve o tome), već nebriga i neljudskost. Dementna osoba ne zahteva veliko medicinsko znanje kao ostale bolesnici bolesni od srca, pluća, bubrega...ali ljudski osećaj zahtevaju mnogo više nego ostale vrste bolesnika i stalni 24-satni nadzor jer su nepredvidivi. Zato je svuda opcija vezivanja prva i jedina mera, naravno i lekovi za smirenje ukoliko je to potrebno.
Država ne brine ni o zdravima, a kamoli o bolesnima, posebno ne o ovom tipu bolesnika.

 

[bezuslovna ljubav]

Najveći problem kod domova, bilo kojih, kad su u pitanju dementni, nije njihova nestručnost (a to nije tako teško. Kad je naša D. i svi mi koji nismo medicinske struke, mogli to da shvatimo, onda med. osoblju to uopšte nije teško, tačnije, oni bi morali znati sve o tome), već nebriga i neljudskost. Dementna osoba ne zahteva veliko medicinsko znanje kao ostale bolesnici bolesni od srca, pluća, bubrega...ali ljudski osećaj zahtevaju mnogo više nego ostale vrste bolesnika i stalni 24-satni nadzor jer su nepredvidivi. Zato je svuda opcija vezivanja prva i jedina mera, naravno i lekovi za smirenje ukoliko je to potrebno.
Država ne brine ni o zdravima, a kamoli o bolesnima, posebno ne o ovom tipu bolesnika.

Slazem se da pre svega drzava mora da pomogne obolelom i porodici. Lekovi za demenciju su jako skupi. Jako je vazno i da svaki dom ima profesionalnog i posvecenog neuropsihijatra, koji ce obilaziti pacijente i odredjivati terapiju. Ali, ako porodica nema novca, onda ne moze da se sprovede potpuna terapija. Ali i lekara oposte prakse, koji ce pratiti stanje. Mali je broj zaposlenih, jer nema dovoljno novca. Stede i u drzavnim i u privatnim domovima, odnosno nema dovoljno novca u drzavnim a privatnici hoce da im ostane sto vise. Cesto porodica dovodi dementnog u dom kada je vec u poodmakloj fazi bolesti ili se nije ni lecio. Za ophodjenje sa dementnima nisu edukovani ni medicinsko osoblje a ni ostali koji daju podrsku u domu. A to je veoma vazno. E a to kosta, a treba se i potruditi kao pojedinac i kao kolektiv. Uglavnom su to medicinske sestre opsteg smera, a negovatelji nisu mogli da nadju drugi posao... Ipak, srecom da ima medju njima onih koji su humani i posveceni vise od drugih. U svakom poslu ima manje vise profesionalaca. Navodili smo primere i doktora koji su bili neljubazni... Prvi susret sa domom je uvek traumatican. vec sam pisala o tome da sam zatekla mokracu na jednom mestu u hodniku i nezadovoljne korisnike. Mokracu cete zateci i u svojoj kuci u kojoj brinete o dementnom, To je neminovno. I to se obrise i sredi. Mnogi nemaju novac za pampers pelene, mali je broj negovatelja najcesce... A vecina korisnika ce biti negativna i zalice se na uslove. Ne branim domove, ali ne treba ocekivati hotel i med i mleko... Meni je bilo bitno da se odrzava higijena, da je hrana redovna i raznovrsna (mada nema bas nesto mesa... nije slana i masna sto se i ocekuje za starije), da medicinsko osoblje prati i reaguje -mada moram i ja da pratim...da je toplo zimi i provetreno leti... i da u svakom trenutku mogu da se obratim nadleznima, koji ce se potruditi da isprave koliko-toliko.

 

[arabeska11]

sve se slažem sa bezuslovnom. kad god bih pomislila da se žalim na uslove u domu gde je trenutno smeštena moja majka, ja prvo razmislim da li bi joj kod kuće bilo bolje i kako bismo rešavali problem. često se desi da moram sebi da priznam da bih kod kuće od sitnica pravila katastrofu jer bih bila potpuno bespomoćna. gomilu sitnijih zdravstvenih problema rešavamo tako što je ne vučem do doma zdravlja, ne izlažem je stresu izlaska iz kuće, susretu s nepoznatim ljudima, njihovim reakcijama koje će ona da tumači na svoj način i danima pričati o tome. sve prehlade, infekcije, gljivice, fizikalnu terapiju, tromboze, laboratorije rešavamo uz pomoć lekara i sestara u domu, ili se zove privatni lekar koji dođe da obavi pregled. to, naravno, ima cenu, ali za sada izlazimo na kraj sa tim troškovima (i ne plaćamo baš svakog meseca dodatne lekare koji imaju paprenu tarifu za izlazak iz ordinacije). kada svedem račune (i numeričke i metaforičke) posle skoro godinu dana, mnogo se manje bavimo raznim boljkama, ukupno zdravstveno stanje je znatno bolje nego kada je bila kod kuće (svejedno da li je bila sama, pod mojim nadzorom ili sa geronto domaćicom) jer u domu svaki dan svrati lekar opšte prakse, pita za zdravlje, izmeri pritisak, popriča i već sam ritual ili izvesnost da je doktor tu negde veoma umirujuće deluje na nju. kada je nakratko bila kod kuće, imala je originalnu ideju da neko od lekara iz doma zdravlja svaki dan svrati da je obiđe, blizu smo pa što da ne, pa sam imala muku kako da se ispetljam iz te priče bez lažnih obećanja i rasprave. daleko od toga da je sve u domu uvek super. naravno da nije, koliko god pružao sigurnost, to je ipak napuštanje samostalnosti, svoje kuće, i teško je pogotovu što je mama pokretna (ne kreće se baš previše, ali je na nogama) pa onda misli da je dom nepotreban, a ponekad i ja poverujem u to. kod kuće joj sigurno ne bih mogla pružiti obroke u isto vreme, dve užine i pouzdanost uzimanja lekova, pošto radim i dosta sam van kuće, a žene umeju da budu neiskrene i da povlađuju bolesniku samo da bi imale svoj mir, jako ih je teško kontrolisati.
kod izbora doma, osim cene koja mora biti realna za svačiju situaciju (jer, glupo je smeštati nekoga u tzv. luksuzni dom, pa posle pola godine izračunati da to na duži rok nije održivo i onda dementnu osobu koja se taman nekako adaptirala premeštati u neki jeftiniji dom), bitno je, po meni, i sledeće: higijena zbog infekcija i opšteg ugođaja; idealno je kada su nepokretni i pokretni odvojeni na različitim odeljenjima, pa pokretni ne moraju iz dana u dan da gledaju šta ih čeka pre ili kasnije; brojnost osoblja - pitajte koliko ima korisnika a koliko zaposlenih danju odn. noću; popunjenost doma, pogotovu ako nije otvoren nedavno; licenca ministarstva - nije garancija za kvalitet, ali ako je dom nema, onda tek nema garancije nizašta; redovnost obroka i uzimanja terapije; sistem vođenja zdravstvene evidencije (kartoni, liste, kutije za lekove), da li lekari i sestre imaju svoju prostoriju u kojoj može da se obavi kraći pregled, razgovor sa pacijentom ili rodbinom; da li komunikacija sa lekarom ili glavnom sestrom može da se ostvari neposredno (imaju svoj broj telefona, lokal, mobilni) ili sve ide preko uprave ili nedajbože vlasnika doma koji niti je medicinski, niti gerontološki edukovan. mogućnost kretanja pacijenata, idealno je ako dom ima lift, a ako ga nema, koliko pacijent može da se kreće (ako je pokretan), da li imaju neki hodnik od 10 ili više metara dužine (kao u bolnicama) po kojem mogu da vrte krugove i koji ima horizontalnu šipku na zidovima pa mogu da se odmore, oslone, da li je širina dovoljna da mogu da se kreću putem hodalice ili štapa. taj hodnik je u maminom domu i mesto za komunikaciju, skoro uvek ima nekog, malo se popriča, prokomentariše hrana ili priredba, i nekako im ublažava osećaj samoće koji bi kod kuće bio sveprisutan.

u beogradu ima nekoliko domova koji imaju istog vlasnika, što se vidi i po imenu. po meni i to može da bude neke pokazatelj pouzdanosti usluga koje pružaju jer zarađeni novac ne ulažu u drugu delatnost, već nastavljaju započeto. neko ko ima dva ili tri doma i u tom poslu je godinama, teže će dovesti u pitanje reputaciju ustanove od onog ko od juče ili prekjuče ima jedan dom, a ako mu to baš ne ide, lakše će promeniti delatnost.

kada sam obilazila domove, jedan od glavnih kriterijuma bio je da možemo da dođemo takoreći nenajavljeno odn. da im samo saopštim da dolazimo za desetak minuta. neki su rekli, naravno, i bili spremni da obiđemo ceo dom od podruma do tavana, drugi su pristajali nevoljno, pa su improvizovali obilazak, a treći su molili za određeno vreme, e u te nismo ni odlazili. i za kraj, što fleksibilnije vreme posete, nije realno da dom bude otvoren 24 sata za posetioce jer i korisnici imaju svoje trenutke odmora, osoblje u određeno vreme menja pelene ležećim korisnicima, kupa ih, čiste se i dezinfikuju sobe, ali nekih 6 do 8 sati dnevno mora biti omogućena poseta, pa onda rodbina lako uklopi posete sa svojim obavezama. meni je, recimo, bitno da odem svakih 2 do 3 dana, pa onda ostanem od pola sata do sat i po, više od toga i mamu zamara, a čujemo se telefonom 2 puta dnevno, a sve ostalo prepuštam osoblju i za sada to sasvim dobro funkcioniše.

malo sam se raspisala, ali mislim da je važno da čitaoci koji se suočavaju sa ovim dilemama budu što bolje informisani. nadam se da će se situacija sa domovima i brigom o starima popraviti, jer jedna dementna osoba zahteva negu i pažnju na više strana, a to niko na duži rok ne može kvalitetno da ostvari sam. da postoji nekakav sistem pomoći po kućama, da se tuđa nega bez višestrukog odbijanja dodeljuje i dementnima koji nisu nepokretni (ne znam čemu taj sistem sve ili ništa, zar nije mogao neko do sada da uvede nekoliko kategorija od lakših do najtežih slučajeva pa se onda isplaćuju različiti novčani iznosi), da postoji neki dnevni boravak gde bi dementni mogli da borave jednom ili dva puta nedeljno, ali tako da ih neko odveze i doveze, a da članovi porodice za tih par sati mogu da predahnu, obave neke poslove van kuće, odu do frizera, šta god, da postoji neki pristojan odnos prema starima u ovoj zemlji, možda mnogi od naših roditelja ne bi (još) bili u domu. slična je situacija i sa palijativnom negom, verovatno za sve to postoje nekakve strategije, projekti, stručnjaci koji su izlagali na bezbroj kongresa i prave naučnu karijeru od toga, ali je realnost katastrofalna i čemerna. jasno je meni da ovo nije švedska ili nemačka, ali smo po ovim civilizacijskim dostignućima negde na globalnom dnu.

i sad stvarno neću više, verovatno me inspirisao i večerašnji tv program.

 

[beket]

Ne znam šta je bilo juče na tv programu, ali dobro je što si sve ovo napisala. Zanimljiv mi je taj opis doma, posebno šipka za slabo pokretne (nisam to videla, osim u sobi gde su fizioterapeuti)... Ali stvarno ima raznih domova kod nas, sve to se može videti kratkom posetom, ne treba čak ni pitati nikog, samo treba širom otvoriti oči. Ponašanje osoblja je jako bitno, kao i njihov broj. Suludo je plaćati skup privatni dom ako nema dovoljno negovateljica. Dementni traže pažnju, o nadzoru da ne pričam... a dok god su pokretni i komunikatnivni - veoma lako dolazi do lažnih konfliktnih situacija, bilo zbog njihovih halucinacija, bilo iz prostog nerazumevanja. Zato uvek neko mora da bude u blizini.

Ali ne slažem se da je za dementne loše ako se druže s nepokretnima ili polupokretnima. Ima raznih bolesti i dešava se da nekom zbog šećera odseku nogu, a mozak ostane zdrav... Dementni ne vide sebe u drugim slučajevima, njihov ego previše dominira da bi ih takve slike deprimirale. Druge stvari - nama nepojmljive kao razlog, inače sasvim obične stvari - utiču na poremećenu psihu naših bolesnih roditelja.

 

[bezuslovna ljubav]

Ne znam šta je bilo juče na tv programu, ali dobro je što si sve ovo napisala. Zanimljiv mi je taj opis doma, posebno šipka za slabo pokretne (nisam to videla, osim u sobi gde su fizioterapeuti)... Ali stvarno ima raznih domova kod nas, sve to se može videti kratkom posetom, ne treba čak ni pitati nikog, samo treba širom otvoriti oči. Ponašanje osoblja je jako bitno, kao i njihov broj. Suludo je plaćati skup privatni dom ako nema dovoljno negovateljica. Dementni traže pažnju, o nadzoru da ne pričam... a dok god su pokretni i komunikatnivni - veoma lako dolazi do lažnih konfliktnih situacija, bilo zbog njihovih halucinacija, bilo iz prostog nerazumevanja. Zato uvek neko mora da bude u blizini.

Ali ne slažem se da je za dementne loše ako se druže s nepokretnima ili polupokretnima. Ima raznih bolesti i dešava se da nekom zbog šećera odseku nogu, a mozak ostane zdrav... Dementni ne vide sebe u drugim slučajevima, njihov ego previše dominira da bi ih takve slike deprimirale. Druge stvari - nama nepojmljive kao razlog, inače sasvim obične stvari - utiču na poremećenu psihu naših bolesnih roditelja.

Ne slazem se ni ja da treba izdvajati dementne, ali to rade da bi lakse mogli da organizuju negu svih bolesnika. Ne misle na dobro pojedinca. Zato sam se i posvadjala, odnosno napravila frku, kada su moju mamu hteli da prebace na odeljenje gde su u zatvorenom i zakljucanom prostoru (sto nije nista strasno, jer i ona ume da iseta napolje i bojim se stepenica...) gde su potpuno izgubljeni i slucajevi sa teskim stadijumom demencije i ostalih psihickih stanja. Moja mama se povratila nakon promene terapije i kod nje varira stanje jer je vaskularna demencija. Bar za sada. Neuropsihijatar je odreagovao i jedna doktorica opste prakse. Jedino one su imale razumevanje i stav da treba posmatrati pojedinca i pomoci mu da prevazidje krize, dati mu podrsku na tom odeljenju iako nije organizovana tu... posle sam videla da su i drugima poceli da izlaze u susret u delimicno pojacanoj nezi. Inace su u tom domu izdvojeni - polupokretni, nepokretni i strog medicinski nadzor kao u bolnici, zatvoreni i pod nadzorom od 24h. za negovateljima, samostalni i garsonjere. Problem je sto ne moze uvek da se strogo odvoje i stalno nekom treba manje vise pojacana nega i dolazak negovatelja. Sto se tice opremljenosti, u potpunosti je sredjeno - lift, sipke u hodnicima svuda i u kupatilima, rampe, telefoni u sobama ili u hodnicima, tel. govornica, televizori u vecini soba i u hodnicima i prostoru za dnevni boravak, veliki park, fontane koje zubore vise od pola godine... Mislim da nije dobro kategorisan dom i da se ne posvecuje paznja stanju pojedinca, vec vise kako je lakse osoblju i kako su zacrtali. Vecina osoblja nije edukovana i ne zeli da se edukuje. Malo ima osoblja, malo su placeni i kao da se plase da ce ostati bez onih koji su vec uigrani. Desavalo se da nece da mi se predstavi medicinska sestra i da mi drsko odgovorara kako ona to ne radi ni kod svoje kuce. Desavalo se da mama ne dobije lekove u podne. Desavalo se da kada treba da ih voze bolnickim autom na pregled naprave celu dramu, uz povike da se sto pre spreme i uz histeriju *gde ti je ovo, gde ti je ono* , a dorucak jos nije posluzen... Mnoge stvari su i deo loseg kucnog vaspitanja i nekulture i neprofesionalnosti. Ali toga ima svuda. Odmah odreagujem , kada se suocim sa tako necim. Neeekada precutim, jer znam da i moja mama zna da bude jaaaaako naporna i zahteva.

 

[arabeska11]

To sa odvajanjem ležećih i potpuno dementnih verovatno je više deo moje percepcije nego maminih reakcija. Ona je u početku bila na odeljenju gde su pretežno pacijenti sa Alchajmerom i oni potpuno nepokretni. Imala sam utisak da je njoj to na neki čudan način bilo interesantno. Osoblje doma je htelo posle par dana da je premesti na sprat sa lakšim slučajevima što ona dugo nije htela da prihvati, pa smo je pustili. Posle nekoliko meseci pristala je da sarađuje, i sada je vrlo zadovoljna, bez obzira što stalno priča o tome kako bi ona mogla, uz malu pomoć, da bude kod kuće. Iako se nije žalila, čini mi se da ovo odeljenje, koje više liči na hotelčić nego na bolnicu, povoljno deluje na nju. Ona još uvek prati televiziju, gleda vesti, navija za Noleta, komunikativna je. Tamo skoro da nije imala s kim da razmeni par suvislih rečenica, bila je skoro jedini pokretni pacijent bez pelena. Možda nju to nije toliko deprimiralo koliko mene, ali joj nije ni prijalo. Tokom ovih meseci sam shvatila koliko je teško naći ili stvoriti idealno okruženje, ono skoro da ni ne može postojati, jer se situacija samih pacijenata menja iz nedelje u nedelju. Verovatno više od moje majke pratim razvoj bolesti u njenom okruženju, kod nekih to ide zaista rapidno. Ona to nekako staloženo konstatuje: ovaj ili onaj je pao, premestili ga, odveli kući ili mi samo kaže: nema ga. Te stvari ne komentarišem dalje, jer često ne znam šta se stvarno dogodilo, a osoblje doma zaista poštuje tu privatnost neiznošenja tuđih dijagnoza.

Bezuslovna - mislim da manje-više mislimo na isto, da je bolje da budu smešteni sa onima koji su približnog zdravstvenog stanja, nego sa onima koji više ne mogu da komuniciraju. I dementnima je potrebna neka komunikacija, ona je svakako redukovana i treba izbegavati sve što može da ih uznemiri, ali sve dok imaju svest o sebi (i moja majka ima vaskularnu demenciju) i može sama da ode do trpezarije pa čak i do toaleta, ne mogu da prihvatim da je svejedno u kakvom je okruženju. Verovatno je svaki slučaj posebna priča, pa nema svrhe uopštavati previše.

Osoblje i edukovanost, tu, nažalost, skoro sve zavisi od nekog ličnog stava sestre ili negovateljice. Neke su sjajne, trude se, imaju iskustva, brzo i adekvatno reaguju, dok se druge dure i brecaju. Par puta mi se učinilo da su preterale, pa sam porazgovarala sa glavnom sestrom. Edukacija je svakako neophodna, kao i jasna podela posla. Znam da u nekim domovima negovateljice istovremeno čiste sobe i presvlače pacijente, a uz to su preopterećene i loše plaćene.

 

[j.e.l.e.n.a.]

Bila na sudu...ipak je bilo rociste za reviziju resenja od pre tri godine.
Sudija konstatovala da moj otac nije tu,kaze "poslali smo mu poziv" a ja se mislim...kojim povodom saljete njemu poziv kad nema poslovnu sposobnost i znate da je u domu,al ajd...
Onda je odlucila da dva sudska vestaka treba da se posalju u dom da provere stanje...
Pregled je trajao cela 3 minuta...na njihovo dobar dan,on im je rekao da mu je zao sto ne moze da ih provede kroz svoju novu kucu,nije sposoban da ustane
al uredno im je rekao da mu je supruga u kupovini a deca u skoli...samo on odmara. I uputio ih da sami sebi skuvaju kafu,jer on ne moze da ih posluzi.
Doktori se pogledali, i izasli brze nego sto su usli

TAko da sad cekam novo resenje...zali boze vremena i papira potrosenog

 

[blizance]

Vidim da je tesko odluciti se za dom ali kad do toga dodje treba otvoriti cetvore oci.Nedavno sam cula da nekoliko domova oko Beograda drze tzv Subotari.Znate koja je to nazovi organizacija?Treba biti oprezan jer oni umeju da naprave takve ugovore da vas posle ostave bez nasledstva u slucaju da pacijent koji premine kod njih ima nepokretnu imovinu.Dobro su orgaznizovani i imaju sve potrebne papire,advokate i ostalo osoblje.Dooobro citajte ugovore i papire koje potpisujete.To je dodatno opterecenje na savest i psihu porodice ali mora se biti oprezan i na tom planu.

Moja mama je ponovo pocela sa izlivima svadje i zakeranja upucenih meni.Poslednjih dana opet poprima onaj ljutiti izraz lica,namrstenih obrvi i kao mrzim ceo svet.Posebno obraca paznju kad pomazim dete i nadrndana je ako vidi bilo kakave izlive neznosti u porodici.Ako sam nezna prema njoj uglavnom je hladna.Ponovo odbija odlazak kod psihijatra kod kog kasnimo vec vise od osam meseci,sto zbog loma ruke,sto zbog njene mrzovolje.Nedavno uradjena laboratorija koju pripremam da osem sama kod prof.Pavlovica ukazuje na mnogo povecan TSH,noramla je oko 4 a ona ima 9,9,takodje smanjen vitamin D normala za donju granicu je 27 a ona ima 19.Lekar opste prakse planira uvodjenje novog leka za regulaciju hormona koja ce se koristiti dozivotno.Kaze da ova faza TSH moze dovesti do novih psihickih problema.Eto...trajalo je solidno stanje skoro godinu ipo dana...krecemo u nove borebe i nadam se pobede.Jooooj!

 

[LJILJA MMM]

Bila na sudu...ipak je bilo rociste za reviziju resenja od pre tri godine.
Sudija konstatovala da moj otac nije tu,kaze "poslali smo mu poziv" a ja se mislim...kojim povodom saljete njemu poziv kad nema poslovnu sposobnost i znate da je u domu,al ajd...
Onda je odlucila da dva sudska vestaka treba da se posalju u dom da provere stanje...
Pregled je trajao cela 3 minuta...na njihovo dobar dan,on im je rekao da mu je zao sto ne moze da ih provede kroz svoju novu kucu,nije sposoban da ustane
al uredno im je rekao da mu je supruga u kupovini a deca u skoli...samo on odmara. I uputio ih da sami sebi skuvaju kafu,jer on ne moze da ih posluzi.
Doktori se pogledali, i izasli brze nego sto su usli

TAko da sad cekam novo resenje...zali boze vremena i papira potrosenog

izvini, ali ne mogu da se ne smejem.....jednostavno ne mogu
Genijalni su nekada

 

[j.e.l.e.n.a.]

izvini, ali ne mogu da se ne smejem.....jednostavno ne mogu
Genijalni su nekada

ma znam,i ja sam se smejala ko luda
Kako je on to sve iskombinovao u svojoj glavi,mukica

- - - - - - - - - -

izvini, ali ne mogu da se ne smejem.....jednostavno ne mogu
Genijalni su nekada

ma znam,i ja sam se smejala ko luda
Kako je on to sve iskombinovao u svojoj glavi,mukica

 

[LJILJA MMM]

ma podsetio me na mog tatka sa tom brzopoteznom pameću
kad su tatu primali u dom, došao je mladi lekar opšte prakse da ga pregleda sa pomoćnikom i naravno u velikoj žurbi.....a ovaj moj, sav sretan, izvodi egzibicije u krevetu, diže noge uvis, i bolesnu i zdravu....pomislih, sad kad stavi nogu za vrat, ode veštački kuk u majčinu ...doktor ne može da veruje kakav je....pa ja ovo ne mogu da uradim :lol.......znate gospođo, obraća se meni, vaš otac ima blagu tahikardiju.... ako je to jedino što ste pronašli, onda je on savršeno zdrav i sretan u svojih 84 godina

- - - - - - - - - -

Vidim da je tesko odluciti se za dom ali kad do toga dodje treba otvoriti cetvore oci.Nedavno sam cula da nekoliko domova oko Beograda drze tzv Subotari.Znate koja je to nazovi organizacija?Treba biti oprezan jer oni umeju da naprave takve ugovore da vas posle ostave bez nasledstva u slucaju da pacijent koji premine kod njih ima nepokretnu imovinu.Dobro su orgaznizovani i imaju sve potrebne papire,advokate i ostalo osoblje.Dooobro citajte ugovore i papire koje potpisujete.To je dodatno opterecenje na savest i psihu porodice ali mora se biti oprezan i na tom planu.

Moja mama je ponovo pocela sa izlivima svadje i zakeranja upucenih meni.Poslednjih dana opet poprima onaj ljutiti izraz lica,namrstenih obrvi i kao mrzim ceo svet.Posebno obraca paznju kad pomazim dete i nadrndana je ako vidi bilo kakave izlive neznosti u porodici.Ako sam nezna prema njoj uglavnom je hladna.Ponovo odbija odlazak kod psihijatra kod kog kasnimo vec vise od osam meseci,sto zbog loma ruke,sto zbog njene mrzovolje.Nedavno uradjena laboratorija koju pripremam da osem sama kod prof.Pavlovica ukazuje na mnogo povecan TSH,noramla je oko 4 a ona ima 9,9,takodje smanjen vitamin D normala za donju granicu je 27 a ona ima 19.Lekar opste prakse planira uvodjenje novog leka za regulaciju hormona koja ce se koristiti dozivotno.Kaze da ova faza TSH moze dovesti do novih psihickih problema.Eto...trajalo je solidno stanje skoro godinu ipo dana...krecemo u nove borebe i nadam se pobede.Jooooj!

 

[bezuslovna ljubav]

Vidim da je tesko odluciti se za dom ali kad do toga dodje treba otvoriti cetvore oci.Nedavno sam cula da nekoliko domova oko Beograda drze tzv Subotari.Znate koja je to nazovi organizacija?Treba biti oprezan jer oni umeju da naprave takve ugovore da vas posle ostave bez nasledstva u slucaju da pacijent koji premine kod njih ima nepokretnu imovinu.Dobro su orgaznizovani i imaju sve potrebne papire,advokate i ostalo osoblje.Dooobro citajte ugovore i papire koje potpisujete.To je dodatno opterecenje na savest i psihu porodice ali mora se biti oprezan i na tom planu.

Moja mama je ponovo pocela sa izlivima svadje i zakeranja upucenih meni.Poslednjih dana opet poprima onaj ljutiti izraz lica,namrstenih obrvi i kao mrzim ceo svet.Posebno obraca paznju kad pomazim dete i nadrndana je ako vidi bilo kakave izlive neznosti u porodici.Ako sam nezna prema njoj uglavnom je hladna.Ponovo odbija odlazak kod psihijatra kod kog kasnimo vec vise od osam meseci,sto zbog loma ruke,sto zbog njene mrzovolje.Nedavno uradjena laboratorija koju pripremam da osem sama kod prof.Pavlovica ukazuje na mnogo povecan TSH,noramla je oko 4 a ona ima 9,9,takodje smanjen vitamin D normala za donju granicu je 27 a ona ima 19.Lekar opste prakse planira uvodjenje novog leka za regulaciju hormona koja ce se koristiti dozivotno.Kaze da ova faza TSH moze dovesti do novih psihickih problema.Eto...trajalo je solidno stanje skoro godinu ipo dana...krecemo u nove borebe i nadam se pobede.Jooooj!

Bojim se svake zime, jer znam da kako pocne hladno vreme i oscilacije u temperaturi i pritisku... tako i moja mama sizi. Juce sam razgovarala sa doktorima. Ovih dana je imala stomacni virus, koji vlada na celom spratu. Tri-cetiri dana se zalila na bolove i nije htela da jede. Mislila sam da se opet duri. Posle cujem da je i komsinica i cimerka dobila virus. Neuropsihijatar smatra da je usla u pocetnu fazu teskog stadijuma. Kada je dosla da je pregleda, malo je pricala, bila je hladna-bez emocija sa kratkim i odsecnim odgovorima i sa malo tacnih odgovora... Doktorica nije znala za virus. Primecujem i ja pomak u bolesti, ali sam bila zatecena konstatacijom *pocetak teskog stadijuma*. Prva dijagnoza je bila *srednje teski stadijum*, kada sam je prvi put odvela kod neuropsihijatra pre 5 godina. Cupamo je terapijom i podrskom ... zahvaljujuci strucnosti doktorice koja je sad leci i kojoj sam neizmerno zahvalna. Sinoc je zovem, mama se javlja bez problema (cesto nece da se javi na telefon) i kaze (pre nego sto sam ja bilo sta rekla) *jel to moja leeeeeepotica, moje suuuunce*. E, za takve trenutke se vredi boriti i za takve dragosti sam zahvalna neuropsihijatru. A jutros je isetala u hodnik, dezorjentisana... cimerka je u krevetu, sa infuzijom... i nju jos drzi virus... moja mama vezana za nju, a uplasena... petljamo dalje... Gledaj, blizance, da je sto pre odvedes kod doktora ili pokupi nalaze pa idi na konsultaciju. Cesot ne umeju da kazu kada ih nesto boli i muci. A stanje sa TSH moze znatno da utice. To bi trebalo najpre regulisati.

 

[bezuslovna ljubav]

Primetila sam da mama koristi nekada vise levu ruku, mada je desnjak. Napomenula sam to doktorici.Ona mi je objasnila da to ima veze sa promenama na mozgu. Juce je neuropsihijatru pruzila levu ruku da se pozdravi. Sad ja nesto prebirem po glavi - mozda joj je bila blize sa leve strane...a boijim se da nije neki dublji problem, jer joj je cesto nizak pritisak. Trebalo bi da je odvedu kod interniste, jer nikako ne mogu da usaglase terapiju za pritisak i izbacivanje vode. Stalno nizak pritisak. Merili su u toku jednog dana, opet nista nisu uspeli. Doktorica opste prakse se ne snalazi, a nije ni mnogo preduzimljiva. Nije uspela prekjuce da je nagovori da ustane iz kreveta, doduse imala je probleme sa stomakom pa nije htela da saradjuje i ljutila se na sve. Prilicno je mlada doktorica i bez iskustva... merila je pritisak dok je mama bila u lezecem polozaju.

 

[blizance]

ma podsetio me na mog tatka sa tom brzopoteznom pameću
kad su tatu primali u dom, došao je mladi lekar opšte prakse da ga pregleda sa pomoćnikom i naravno u velikoj žurbi.....a ovaj moj, sav sretan, izvodi egzibicije u krevetu, diže noge uvis, i bolesnu i zdravu....pomislih, sad kad stavi nogu za vrat, ode veštački kuk u majčinu ...doktor ne može da veruje kakav je....pa ja ovo ne mogu da uradim :lol.......znate gospođo, obraća se meni, vaš otac ima blagu tahikardiju.... ako je to jedino što ste pronašli, onda je on savršeno zdrav i sretan u svojih 84 godina

- - - - - - - - - -

Hvala ti draga

 

[blizance]

Bojim se svake zime, jer znam da kako pocne hladno vreme i oscilacije u temperaturi i pritisku... tako i moja mama sizi. Juce sam razgovarala sa doktorima. Ovih dana je imala stomacni virus, koji vlada na celom spratu. Tri-cetiri dana se zalila na bolove i nije htela da jede. Mislila sam da se opet duri. Posle cujem da je i komsinica i cimerka dobila virus. Neuropsihijatar smatra da je usla u pocetnu fazu teskog stadijuma. Kada je dosla da je pregleda, malo je pricala, bila je hladna-bez emocija sa kratkim i odsecnim odgovorima i sa malo tacnih odgovora... Doktorica nije znala za virus. Primecujem i ja pomak u bolesti, ali sam bila zatecena konstatacijom *pocetak teskog stadijuma*. Prva dijagnoza je bila *srednje teski stadijum*, kada sam je prvi put odvela kod neuropsihijatra pre 5 godina. Cupamo je terapijom i podrskom ... zahvaljujuci strucnosti doktorice koja je sad leci i kojoj sam neizmerno zahvalna. Sinoc je zovem, mama se javlja bez problema (cesto nece da se javi na telefon) i kaze (pre nego sto sam ja bilo sta rekla) *jel to moja leeeeeepotica, moje suuuunce*. E, za takve trenutke se vredi boriti i za takve dragosti sam zahvalna neuropsihijatru. A jutros je isetala u hodnik, dezorjentisana... cimerka je u krevetu, sa infuzijom... i nju jos drzi virus... moja mama vezana za nju, a uplasena... petljamo dalje... Gledaj, blizance, da je sto pre odvedes kod doktora ili pokupi nalaze pa idi na konsultaciju. Cesot ne umeju da kazu kada ih nesto boli i muci. A stanje sa TSH moze znatno da utice. To bi trebalo najpre regulisati.

Znam da treba sto pre regulisati i vec danas sam bila u Zavodu za gerontologiju i prosledila doktorki rezultate iz priv.lab.Ukljucila joj je Euthyrox za regulaciju hormona i Vigantol ulje u kapima za nedostatak vitamina D.Ponekad mi se sve smuci i puknem ko zvecka jer nemam svakodnevno snage za njene oscilacije pa mi dodje da dignem ruke od svega i odem u triiii lepe.Samo jos da znam gde su te lepe!!!A,onda mi bude zao i nje i sebe i porodice pa opet skupim snagu i sve iznova.Idemo dalje....
Draga moja zao mi je sto se kod tvoje mame bolest zahuktava i bila ona u srednje teskom ili pocetku krajnje faze isto mu dodje.Zao mi je sto to kazem ali svi se plasimo tih ishoda.Budi jaka i svesna situacije kao sto si do sada i mnoooogo mi je drago za onih par minuta zajednicke srece kad te je nazvala <Lepoticom>i <suncem>Jadnicak...proveje kroz nju ponekad ono majcinsko puno ljubavi.Nemoj to nikada da zaboravis.Koliko god je bolesna neki deo njenog mozga se ukljuci na pozitivnu nulu u ona je verovatno srecna u tom momentu.Voli je koliko god mozes....uvek...zauvek

 

[blizance]

Primetila sam da mama koristi nekada vise levu ruku, mada je desnjak. Napomenula sam to doktorici.Ona mi je objasnila da to ima veze sa promenama na mozgu. Juce je neuropsihijatru pruzila levu ruku da se pozdravi. Sad ja nesto prebirem po glavi - mozda joj je bila blize sa leve strane...a boijim se da nije neki dublji problem, jer joj je cesto nizak pritisak. Trebalo bi da je odvedu kod interniste, jer nikako ne mogu da usaglase terapiju za pritisak i izbacivanje vode. Stalno nizak pritisak. Merili su u toku jednog dana, opet nista nisu uspeli. Doktorica opste prakse se ne snalazi, a nije ni mnogo preduzimljiva. Nije uspela prekjuce da je nagovori da ustane iz kreveta, doduse imala je probleme sa stomakom pa nije htela da saradjuje i ljutila se na sve. Prilicno je mlada doktorica i bez iskustva... merila je pritisak dok je mama bila u lezecem polozaju.

Nemoj mnogo da obracas paznju koju ruku vise koristi,menjace se to.Nemoj da te deprimira osim ako postane stalno a i tada,draga moja to je najmanje sto moze da je muci.Vazno je da moze da barata rukama.Mojoj mami je takodje u poslednje vreme nizak pritisak u odnosu na ono sto smo navikli kad je bio nenormalno visok.Kardiolog joj je smanjila lekove za srce i korigovala terapiju za izmokravanje.Veruj mi da iz sata u sat moram da pratim davanje diuretika da bi ostao pritisak na pribliznoj normali.Bez obzira sto su korigovani lekovi opet ih moram ja korigovati.Ima dana kad ih ujutru skoro isklljucim sasvim jer bi se srozala od pritiska 40 sa 60 i onda se on unormali u toku dana da bi joj uvece oko 21h skocio na 90 sa 160 i onda moram da joj dam diuretike pa se ujutru opet probudi sa jako niskim.Uzas...stalno sam na oprezu i ubi me to sto nikako da ukacim pravu dozu bez obzira sta lekar kaze.Ponekad i ja mami merim pritisak u lezecem polozaju,posebno uvece kad je ona u polusnu jer nesmem da je pustim da zaspi ako sumnjam da je suvise visok ili nizak.Nadam se da su oscilacije u merenju u tom polozaju zanemarljive.Nisam uvek u prilici da je dignem da sedi kako bi joj merila pritisak.Videla sam da i u bolnici teskim pacijentima tako mere,valja je to dozvoljeno.

 

[LJILJA MMM]

uuuuuuuuuuuuuf
za vas dve

 

[blizance]

uuuuuuuuuuuuuf
za vas dve

Hvala ti sto jos uvek imas snage i volje da nas trpis.

 

[blizance]

Eto sad citam uputstvo za upotrebu leka Euthyrox koji je mama dobila i kaze se da je potreban oprez kod pacijenata sa anginom pektoris,nepavilnim srcanim ritmom i visokim krvnim pritiskom.Mama se uklapa u sve.Eto ti sad!!!Ufff...sto me majko rodi da te lecim kad nisam doktor!!!!

 

[beket]

A šta da vam kažem, bolest je takva, znate i sami, bolje ne može biti, možda samo privremeno. I sve to uz velike napore koji se na kraju ispostavljaju kao uzaludni. Jedno je održavati organizam, tj. pratiti stanje (krv, pritisak, šećer) - to nekako i ima smisla, a drugo je zaustavljati demenciju. Ovo poslednje je praktično nemoguće, ali sve zavisi od onog prvog, tj. od opšteg stanja organizma.

Kod moje majke sve je krenulo nizbrdo tek kad je sve došlo u "normalu". Čitav život maltene - ona je imala povišen pritisak, nizak šećer, povišene trigliciride (alarmantno), tahikardiju i ostale stvari (angina pektoris, priraslice, gastritis, čir na želucu, sve kao u najavi ili u progresiji, spondiloza, migrena, predinfarktno stanje - par puta je zadržavali u bolnici... ma sto čuda).

Alchajmer je sve to progutao kao da ničeg nije bilo. Ma stvarno je "ozdravila"...

Pretpostavljam da su u ovakvim slučajevima najbitniji ti impulsi iz mozga. Kad prestane nerviranje, kad mozak prestane da šalje te impulse, onda se i organizam smiruje, nema više negativnih podsticaja. Ali nema ni pozitivnih. To je to.

To je slično kao sa povišenom temperaturom: organizam reaguje i bori se sa virusom, a ako nema toga, onda je - kraj.

Margareta? javi se...

 

[Zadovoljna domacica]

Sinoc je zovem, mama se javlja bez problema (cesto nece da se javi na telefon) i kaze (pre nego sto sam ja bilo sta rekla) *jel to moja leeeeeepotica, moje suuuunce*. E, za takve trenutke se vredi boriti i za takve dragosti sam zahvalna neuropsihijatru.

Moj otac je kratko bio bolestan. Od momenta kada je ostao u bolnici do umiranja prošlo je kratkih 40 dana. Prve tri nedelje smo mislili da smo se suočili sa Pakinsonovom bolesti. Počeo je da pije terapiju koju mu je prepisao neurolog, i nadali smo se oporavku. I dok je bio u bolnici, i kada je došao kući, najviše bi se meni obradovao kada me vidi. Kada smo posle tri nedelje saznali da ima tumor na mozgu koji daje simptome demencije i Parkinsonove bolesti, ja sam rekla mojoj deci da se pitam zašto je moj tata morao da ima tumor na mozgu da bi se meni obradovao.

Ne mogu da kažem da me nije voleo, naprotiv. Bila sam mezimica, jer imam sestru koja je starija od mene 11 godina. Ali nikada nije otvoreno pokazivao emocije. Bio je drven, krut, često odbojan, ali sam ga imala samo takvog i takvog sam ga volela. Zato me je posebno dirnulo to njegovo izražavanje emocija, ta ozarenost kada me vidi na vratima, ili radost u glasu kada se čujemo telefonom. U bolnici je bio dezorjentisan i konfuzan, i u bilo koje doba dana ili noći, kada bi uspeo da dohvati telefon, zvao je mene. Ne mamu, ne sestru, samo mene. Kada je došao kući, za sve što je trebalo da se uradi, pogleda, odnese, donese, samo se meni obraćao.

Na dan kada će umreti, on, mama i ja smo nešto pričali o ljubavi, i moja majka je izjavila da niko nikog ne voli kao što ona voli mog mlađeg sina i mene. Na to je tata rekao:"Ma nije valjda." Ja sam ga pitala:" Pa jel ti mene ne voliš?", na šta je on rekao:"Slabo!" Počela sam da se smejem, i pitala ga:"Mene ne voliš? Pa ko te kupa, ko te hrani, ko te presvlači...Mene da ne voliš!!!" a on je polako, pošto je teško govorio, rekao:"Ti kao da ne znaš da si ti moje sunce!" To je ono što će mi ostati urezano u pamćenje zauvek, to je ono što me čini spokojnom da sam za njega uradila apsolutno sve što je bilo u mojoj moći.

 

[bezuslovna ljubav]

Moj otac je kratko bio bolestan. Od momenta kada je ostao u bolnici do umiranja prošlo je kratkih 40 dana. Prve tri nedelje smo mislili da smo se suočili sa Pakinsonovom bolesti. Počeo je da pije terapiju koju mu je prepisao neurolog, i nadali smo se oporavku. I dok je bio u bolnici, i kada je došao kući, najviše bi se meni obradovao kada me vidi. Kada smo posle tri nedelje saznali da ima tumor na mozgu koji daje simptome demencije i Parkinsonove bolesti, ja sam rekla mojoj deci da se pitam zašto je moj tata morao da ima tumor na mozgu da bi se meni obradovao.

Ne mogu da kažem da me nije voleo, naprotiv. Bila sam mezimica, jer imam sestru koja je starija od mene 11 godina. Ali nikada nije otvoreno pokazivao emocije. Bio je drven, krut, često odbojan, ali sam ga imala samo takvog i takvog sam ga volela. Zato me je posebno dirnulo to njegovo izražavanje emocija, ta ozarenost kada me vidi na vratima, ili radost u glasu kada se čujemo telefonom. U bolnici je bio dezorjentisan i konfuzan, i u bilo koje doba dana ili noći, kada bi uspeo da dohvati telefon, zvao je mene. Ne mamu, ne sestru, samo mene. Kada je došao kući, za sve što je trebalo da se uradi, pogleda, odnese, donese, samo se meni obraćao.

Na dan kada će umreti, on, mama i ja smo nešto pričali o ljubavi, i moja majka je izjavila da niko nikog ne voli kao što ona voli mog mlađeg sina i mene. Na to je tata rekao:"Ma nije valjda." Ja sam ga pitala:" Pa jel ti mene ne voliš?", na šta je on rekao:"Slabo!" Počela sam da se smejem, i pitala ga:"Mene ne voliš? Pa ko te kupa, ko te hrani, ko te presvlači...Mene da ne voliš!!!" a on je polako, pošto je teško govorio, rekao:"Ti kao da ne znaš da si ti moje sunce!" To je ono što će mi ostati urezano u pamćenje zauvek, to je ono što me čini spokojnom da sam za njega uradila apsolutno sve što je bilo u mojoj moći.

Draga, neki ljudi jednostavno ne umeju ili ne mogu iz nekih samo njima poznatih razloga da ispolje emocije. Budi srecna sto je tvoj tata to uradio makar i u poslednjim momentima svog zivota. Moj tata je umro a da mi nije tako nesto recima potvrdio. I ne mogu mu zameriti, takav je bio. Hvala ti na ovom postu.

 

[bezuslovna ljubav]

Cimerka moje mame je pala u kupatilu pre 3 dana. Sastavio je stomacni virus, usla u kupatilo i povratila, upiskila se istovremeno i svasta jos... a onda se okliznula i pala. Mladja doktorica opste prakse je pogledala, ostavila u krevetu, popodne ukljucila infuziju... tek sledeceg dana popodne odvezli su je na snimanje. Konstatovali su naprsnuce rebra. Moja mama se strasno istraumirala kada je videla kako cimerku nose iz sobe. Dok se nisu vratili, mama je isla po hodniku, sedela u trpezariji... svadjala se se komsinicom koja je obilazi... odbijala da uzme komsinicim telefon da prica sa mnom... jedva nekako prihvatila razgovor sa mnom i vratila se u sobu. Tada su doneli i cemerku. Preko telefona cujem povike negovatelja, viku, dreku... ma cudo jedno, kao da su na vasaru. Negovatelji nisu hteli da joj daju pelene uvece, dok porodica ne donese. Pozvala sam maminu komsinicu, koja obilazi moju mamu, zamolila sam je da odnese mamine pelene ili da ponudi neku zamenu - kombinaciju. Onda su obavili to. Sledeceg jutra cimerka sama skinula pampers sa sebe, bacila cebe sa sebe i lezi tako. Moja mama sokirana celom situacijom. Sinoc mama nece da presvuce pampers gace, skinula se i stavila salvetu medju noge i peskir Jedva joj komsinica objasnila da treba da obuce. gace. Kao da kopira ono sto rade cimerki. Straaaaaasnooo. Jutros je bila poslusna. Suvise stvari se desava oko nje i to je bas uznemirava. Bojim se da ce morati da je odvoje od cimerke, ako se cimerkino stanje ne poboljsa. Sama nece moci nikako da ceka u sobi eventualni povratak cimerke, trenutno svaki dolazak negovatelja napravi konfuziju, komsinica koja je obilazi nema razumevanja za novonastalu situaciju a izbegava da ima bilo kakakv kontakt sa maminom cimerkom i njenom porodicom kao da je to neka prelazna bolest i ne razume da to utice na ponasanje moje mame... a da je premestam u ovom trenutku na drugo mesto bilo bi sokantno za nju. Nisam pametna. Cekam kako ce se odvijati stvari dalje.

 

[blizance]

Moj otac je kratko bio bolestan. Od momenta kada je ostao u bolnici do umiranja prošlo je kratkih 40 dana. Prve tri nedelje smo mislili da smo se suočili sa Pakinsonovom bolesti. Počeo je da pije terapiju koju mu je prepisao neurolog, i nadali smo se oporavku. I dok je bio u bolnici, i kada je došao kući, najviše bi se meni obradovao kada me vidi. Kada smo posle tri nedelje saznali da ima tumor na mozgu koji daje simptome demencije i Parkinsonove bolesti, ja sam rekla mojoj deci da se pitam zašto je moj tata morao da ima tumor na mozgu da bi se meni obradovao.

Ne mogu da kažem da me nije voleo, naprotiv. Bila sam mezimica, jer imam sestru koja je starija od mene 11 godina. Ali nikada nije otvoreno pokazivao emocije. Bio je drven, krut, često odbojan, ali sam ga imala samo takvog i takvog sam ga volela. Zato me je posebno dirnulo to njegovo izražavanje emocija, ta ozarenost kada me vidi na vratima, ili radost u glasu kada se čujemo telefonom. U bolnici je bio dezorjentisan i konfuzan, i u bilo koje doba dana ili noći, kada bi uspeo da dohvati telefon, zvao je mene. Ne mamu, ne sestru, samo mene. Kada je došao kući, za sve što je trebalo da se uradi, pogleda, odnese, donese, samo se meni obraćao.

Na dan kada će umreti, on, mama i ja smo nešto pričali o ljubavi, i moja majka je izjavila da niko nikog ne voli kao što ona voli mog mlađeg sina i mene. Na to je tata rekao:"Ma nije valjda." Ja sam ga pitala:" Pa jel ti mene ne voliš?", na šta je on rekao:"Slabo!" Počela sam da se smejem, i pitala ga:"Mene ne voliš? Pa ko te kupa, ko te hrani, ko te presvlači...Mene da ne voliš!!!" a on je polako, pošto je teško govorio, rekao:"Ti kao da ne znaš da si ti moje sunce!" To je ono što će mi ostati urezano u pamćenje zauvek, to je ono što me čini spokojnom da sam za njega uradila apsolutno sve što je bilo u mojoj moći.

Neki ljudi nisu vicni pokazivanju emocija ali onome ko slusa i vidi je jasno koliko ljubavi i srece ti je tata izjavio u jednoj recenici.Kao da je sazeo sve propustene prilike u zivotu i pred kraj uspeo da prevali preko usta samo jednu recenicu i da njom nadomesti sve sto nije rekao ili pokazao.

- - - - - - - - - -

Cimerka moje mame je pala u kupatilu pre 3 dana. Sastavio je stomacni virus, usla u kupatilo i povratila, upiskila se istovremeno i svasta jos... a onda se okliznula i pala. Mladja doktorica opste prakse je pogledala, ostavila u krevetu, popodne ukljucila infuziju... tek sledeceg dana popodne odvezli su je na snimanje. Konstatovali su naprsnuce rebra. Moja mama se strasno istraumirala kada je videla kako cimerku nose iz sobe. Dok se nisu vratili, mama je isla po hodniku, sedela u trpezariji... svadjala se se komsinicom koja je obilazi... odbijala da uzme komsinicim telefon da prica sa mnom... jedva nekako prihvatila razgovor sa mnom i vratila se u sobu. Tada su doneli i cemerku. Preko telefona cujem povike negovatelja, viku, dreku... ma cudo jedno, kao da su na vasaru. Negovatelji nisu hteli da joj daju pelene uvece, dok porodica ne donese. Pozvala sam maminu komsinicu, koja obilazi moju mamu, zamolila sam je da odnese mamine pelene ili da ponudi neku zamenu - kombinaciju. Onda su obavili to. Sledeceg jutra cimerka sama skinula pampers sa sebe, bacila cebe sa sebe i lezi tako. Moja mama sokirana celom situacijom. Sinoc mama nece da presvuce pampers gace, skinula se i stavila salvetu medju noge i peskir Jedva joj komsinica objasnila da treba da obuce. gace. Kao da kopira ono sto rade cimerki. Straaaaaasnooo. Jutros je bila poslusna. Suvise stvari se desava oko nje i to je bas uznemirava. Bojim se da ce morati da je odvoje od cimerke, ako se cimerkino stanje ne poboljsa. Sama nece moci nikako da ceka u sobi eventualni povratak cimerke, trenutno svaki dolazak negovatelja napravi konfuziju, komsinica koja je obilazi nema razumevanja za novonastalu situaciju a izbegava da ima bilo kakakv kontakt sa maminom cimerkom i njenom porodicom kao da je to neka prelazna bolest i ne razume da to utice na ponasanje moje mame... a da je premestam u ovom trenutku na drugo mesto bilo bi sokantno za nju. Nisam pametna. Cekam kako ce se odvijati stvari dalje.

Sve sto opisujes je gotovo <normalno>i za ocekivati pod uslovima u kojima zivi tvoja mama i obzirom na njeno stanje.Gde god da bi je premestila ona bi kad,tad imala priliku da vidi neku slicnu situaciju.Oko nje su svuda bolesni ljudi i to je neminovno.To sto komsinica koja je obilazi nema sluha za maminu cimerku je takodje za ocekivati.Ko voli da vidi takve scene i jos u svojim mukama da ih razume.wwwwwwSacekaj neki dan,da se mama malo smiri i dodje u predhodno stanje.Nije ti lako ali ce proci.Znaj da su oni u domu osudjeni da svakodnevno vide i dozive nesto sto ce ih uznemiriti.Nemoj previse uzimati k srcu...procice...