Sinoc je plakala, jer se setila svoje majke. Jutros se zali da ne moze da se oceslja, da je sve nesto umrseno. Do sada je nepogresivo bez ogledala uspevala da smota kosu i zakaci snalu-stipaljku u pundjicu. Prosle zime je izgubila sposobnost da se sama obuce i da kontrolise mokrenje-mada su sada cesto suve pelene i napipa kupatilo, ali nismo sigurni da ce uvek tako biti pa mora da nosi pampers gace, Pretprosle godine se pogubila u odlasku u trpezariju i pripremi sudova za rucak, sada jede u sobi. Sada ovaj problem sa cesljanjem. Mozda je suvise duga kosa, a mozda nije vise u stanju da se ceslja...Da, demencija uzima svoj danak. Razmisljam da li da joj frizer uradi neki blagi minival,jer joj je kosa slaba i tanka i nece moci da se oblikuje u neku frizuru. Znam da je sujetna i da ce je to nervirati. A smetace verovatno i u prepoznavanju svog lika u ogledalu.
Ma, mislila sam da joj nesto kratko drzi na glavi, samo da se malo ufrcka. 
Naravno da sam u nedoumici i volim da cujem vase misljenje. Mnoooogo je zahtevna. Da, ja treba da se trudim da ne podlezem njenim hirovima. A mogu da zamislim koliko ce histerisati ako ne bude mogla da namesti pundju, a nema frizuru... ko sto opet besni zbog vilice. Idem sutra kod nje da vidim sta se desava.
Znam koliko ti je tesko i da si se borila da ucinis sve...Moju svekrvu su lecili 7 godina, prvo od depresije, pa su ispitivali zeludac zbog helikobakterije, pa su sumnjali na parkinsona...stalno se zalila na glavobolje, mucnine, gubila ravnotezu, gubila apetit,povukla se u sobu... a umrla je sa dijagnozom kancera na mozgu. S tim sto je poslednjih 6 meseci bila nepokretna, sa napadima slicnim epilepsiji, nije mogla da komunicira... namucila se i ona i mi oko nje.
Moje saucesce.
U svoj priči, koliko god bilo bolno, srećna sam što se nije oteglo. Grubo zvuči, ali dok mu nisu snimili glavu, nadala sam se da će se oporaviti. Kada sam saznala rezultate skenera glave, pa mi neurolog rekla da ima velik tumor na mozgu, a u drugoj bolnici hirurg da je tumor ogroman, ponadala sam se da neće dugo.
Imala sam kratke tri nedelje da se pripremim psihički da leka nema (ne u njegovom stanju, u njegovim godinama) i da će umreti. Ispunila sam dušu i svoju i njegovu, jer sam tih mesec dana koliko je bio kod kuće mnogo vremena provela sa njim, i pružila mu najbolju moguću negu. Kakvu nije mogao dobiti ni u jednoj ustanovi.
Kod njega je kasno otkriveno šta je u stvari. Po svim pitanjima je zakasnio sa odlaskom kod lekara. Ono što je mene iznerviralo je površnost i nezainteresovanost, tako da je lako moglo da se dogodi da se oni isto ponašaju i da je otišao blagovremeno. I što bi se isto tako ponašali i da je neko od 30, 40 ili 50 godina.
I uglavnom su prepucavanja da li je humano ili nije smestiti nekog u dom.Tamo na forumu za staracke domove mi niko ne odgovara
Tamo na forumu za staracke domove mi niko ne odgovara
Sta raditi i kako se ponasati sa osobom koja ide ka demenciji i pri tom je agresvina
