Pozdrav svima. Moja majka boluje od demencije nekih godinu i po i prvi put sam to primetio kada me zvala tri puta u roku od par minuta da pita sta sam hteo. Mislio sam da mi vraca neku zafrkanciju od ranije ali nazalost bila je potpuno ozbiljna. Odmah sam panicno pribegao metodama koje primenjuju svi sa istim problemom, poceo sam da kupujem majci ginkgo bilobu, kostunjave plodove, memoril, cajeve od svega i svacega, zatim setnje od doktora do doktora, drzavni, privatni, neurolog, psihijatar... Poceo sam da citam strucnu literaturu, pretrazivao gugl u potrazi za lekom koji bi bio delotvoran i slicno.
Naravno, bolest je takva da ona ide svojim tokom i svakodnevno krade pamcenje i remeti covekovo ponasanje bez obzira koliko ste vremena utrosili na trazenje leka, koliko ste bogati i koliko veza imate na VMA i Klinickom. Shvatio sam da je tu vise u pitanju nega nego samo lecenje, pa sam se po savetima iz prirucnika naoruzao strpljenjem i trudio sam se i trudim se da nikada ne povisim ton i da sebi non stop ponavljam da je bolest od nje napravila dete i da se tako treba ophoditi, s tim sto dete po nekad i treba izgrditi a kod dementnih je to kontraproduktivno.
Ono sto je u mom odnosu sa majkom specificno jeste da je nakon razvoda od mog oca pre nekih 20 godina usla u drugi brak sa covekom koji sada ima preko 80 (ona ima 70) i za sve te godine odrzavali smo kontakt povremenim telefonskim razgovorima ili odlaskom na nedeljni rucak kod njih ili oni kod nas. Nikada nije uspela da ostvari prisniji odnos sa mojom porodicom, uvek su moja zena i deca za nju bili "oni", neko zbog koga ja moram da se mucim i jos vise radim i jasno je da me sve to kida svih ovih godina. Znate vec onu vrstu opsesivnosti kada na svaku vasu opasku da su zena ili dete nesto dobro uradili majka odmah uzvrati "a zar ja nisam?" i tako. Pretpostavljam da takvo ponasanje prema rodjenim unucima ima korena u cinjenici da je moj otac ziveo sa nama do svoje smrti i bila je ubedjena da nas on okrece protiv nje (sto i nije bilo bas daleko od istine) i onda sam mnogo vremena potrosio na ubedjivanju da "baba ne mrzi dedu", da "deda ne mrzi babu", da "nije bas sve tako kao sto deda kaze..." i slicne stvari kojih ne zelim vise da se secam.
Na pregled u Centru za demenciju cekali smo tacno godinu dana (!!), otisli smo tamo da zakazemo u februaru 2014 godine i dobili papir na kojem je pisalo 25/02/2015. Prvo sam mislio da je greska, posle sam se smejao. Naravno, nismo sedeli skrstenih ruku, vodio sam je kod profesorke neurologije koja radi privatno i kod drugog neurologa sa VMA i svima je bilo neobicno sto joj je fizicko stanje i motorika neverovatno dobra, zatvorenih ociju bez problema hoda na noznim prstima, uz to odlicno oduzima od 100 i slicno. Ali vec kod onog cuvenog pamcenja tri pojma bilo je velikih ispadanja, jer nije mogla ni jednog da se seti vec posle 5 minuta. Pored neurologa, kao bolesnik koji se vec dugo godina leci od depresije (citao sam da se demencija u mnogo vecem procentu javlja kod depresivnih ljudi) nekoliko puta u toku prosle godine lecila se na psihijatriji, sto su bili i najbolji periodi jer je imala kontrolu uzimanja lekova, morala je da jede a odeljenje je bilo izuzetno otvorenog tipa, radne i muzicke terapije i slicno. Od lekova vec godinama ima istu terapiju, lorazepam od 3mg 3X dnevno i calixtu protiv depresije jednu dnevno. Inace, kada dodjete na red u Centru za demenciju onda se stvari desavaju neverovatnom brzinom za srpsko zdravstvo: skener, dopler, magnetna, sve krvne analize, sve se to zavrsi za dve nedelje. Otpusna dijagnoza "Morbus Alzheimer F9", sto znaci da stepen jos uvek nije utvrdjen, samo se smatra da je pocetna faza.
I eto sada smo tu gde smo. Ovo sve pricam da bih objasnio poziciju u kojoj se sada nalazim, dakle majka zivi sa svojim muzem na potpuno drugom kraju grada, pamcenje rapidno gubi iz dana u dan, mada nas jos uvek sve poznaje i moze samostalno da dodje na par mesta na koje ide celoga zivota. Medjutim i tu se sve cesce desava da mora da pita prolaznike za adresu jer sidje na pogresnoj stanici i onda joj je sve nepoznato. Njen muz ima problema sa kretanjem jer ga noge izdaju, ali je mentalno u savrsenoj kondiciji i vrlo je revnosan kada je u pitanju uzimanje njegovih lekova, ali ne moze ili ne zeli da preuzme brigu oko majcine terapije, tako da moram svakodnevno da prelazim po 20-ak kilometara da bih majci ostavio dnevni dozator, posto nedeljni ne moze da kontrolise a i ako ima dva dnevna ona ih sve ispremesta ili popije sve u istom danu. Inace njen muz je ili potpuno ravnodusan prema njenoj demenciji ili mi predlaze da je vratim u dusevnu bolnicu da bi se on malo odmorio.
Sve ovo pricam jer je ocigledno da cu u skorijoj buducnosti morati da donesem odluku. Da je dovedem kuci verovatno bih napravio potpuni lom u svojoj porodici, posto ja radim desetak sati dnevno i morala bi o njoj da brine moja supruga sto stvarno posle svega ne bi bilo fer. Ako bih izabrao dom, moguce je da bi ona bila protiv toga, mozda bi besneo i njen muz, cela familija sa majcine strane zasigurno. Na pomen da bih angazovao zenu za pomoc u kuci i majka i "ocuh" skacu ko oprljeni, sta ima neko nepoznat da nam ronca po kuci! Dakle, ni jedna opcija ne pije vodu ali odluka ce morati da se donese i ja sam taj koji ce morati da je donese. Sestra zivi u dalekom inostranstvu vec 25 godina i verovatno ce biti saglasna sta god da ja odlucim, ali ove godine nece moci da dodje da zajedno sagledamo situaciju, posto joj to posao ne dozvoljava.
Ono sto bi meni bila pomoc od vas, clanova foruma sa istim problemom, jeste neka preporuka dobrog doma za stare koji bih onda obisao i poceo da pravim neku rang listu u odnosu na uslugu i cenu koju bih mogao da priustim. Druga znacajna stvar bi bila ukoliko neko moze da preporuci pouzdanu zenu koja je vec negovala nekoga od vasih clanova porodice, znaci savet nekoga ko vec duze vreme pise na ovom forumu. Naravno, sve to na PP kako ne bi bilo javnog reklamiranja sto je u suprotnosti sa pravilima foruma.
Eto, izvinjavam se sto je prvi post bio ovako opsiran, obecavam da vise necu krasti ovoliko prostora za svoje probleme i zelim da vam kazem da cu i u buducnosti, kao sto radim vec duze vreme, pazljivo citati svaki post koji se pojavi na ovom topiku. I hvala na prilici da otvorim dusu i na strpljenju onome ko sve ovo procita.
svoj sarm i urodjeni smekerizam i iskoristio svaku priliku
Pametan covek!Zene su sigurno bile odusevljene i nije ih bilo briga da li je bolestan kao sto si ti trazila dlaku u jajetu
Pre toga je usla u sobu kod komsija i izasla na njihovu terasu.
Onda je htela da presadjuje cvece... a nema saksiju. Onda je prljav pampers skinula i stavila u orman.
A zatim udari u napad-Hocu mojoj kuci, gde da izadjem na koja vrata... Valjda je doktorica u pravu. A moje tetke misle da mozda ja ne umem da pricam s njom, a one umeju. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
I da nije trebaloi da je odvodim u dom. I da je trebalo da se vise zrtvujem, jer bi one sve to uradile samo da nisu stare i bolesne .
U pocetku joj je bilo zanimljivo dok je trajalo udvaranje, ali kada je mladozenja resio da se stvarno zeni i da pravi planove da ce je voditi kod sebe... digla je uzbunu i nazvala ga manijakom. U sobi pored njih su dva fina coveka, razgovaraju i preko ograde od balkona... mada moje tetke strahuju sto su im vrata otkljucana i preko noci... ali, moja mama porani u 6h prodje kroz njihovu sobu i izadje na terasu
