Demencija

moja majka se u domu oseca dobro okruzena osobama slicnim njoj. Tamo je niko ne zapitkuje, ne ispravlja, ne cudi se... Osim kada dodju moje tetke, koje su protivnice smestanja u Dom. Majka je uvek uznemirena i arogantna posle njihove posete. A ne mogu im zabraniti da dolaze i telefoniraju. A ne mogu ih nauciti kako da se ponasaju. Ni ja ponekad ne znam sta da kazem, ali se vec bolje snalazim nego u samom pocetku. U pravu si Beket-posle tih cudnih razgovora osecam se iscrpljeno, slomljeno, ustreptelo... Tetke postavljaju sugestivna pitanja tipa> da li ti je dosadno u Domu, da li ti daju na vreme lekove, da li su to razliciti lekovi od onih sto si ranije pila, ti si zaboravila gde ti je kuca, da li te nervira zena u tvojoj sobi... Poludecu od svega. Taman je smirim, a onda evo opet njenih zapitkivanja i naravno njihovih zapitkivanja da li ja vodim racuna kako oni tamo postupaju s njom i zasto je danas drugacije raspolozena nego proteklih dana. Priznacete da glupljeg i iyludjujuceg pitanja kada je u pitanju demencija nema. A socijalne ustanove dolaze zajedno sa policijom, sto znaci kada je vec kasno. Moja majka je prvog meseca bila u Domu u sobi sa bakom koja je tu provela 12 godina i koju niko nikada nije obisao, niti je pitao za nju. Sirotica je dobila kancer i pre dva dana umrla. Sluzbenici doma unapred su se pitali kako ce da je sahrane. Ta zena mi je pomogla u toku tih mesec dana vise nego neko za deset meseci. Uticala je autoritativno na moju majku da se smiri u Domu i da prihvati kao dobro resenje. Drzala je stvari pod kontrolom. Tako mi je bilo zao kad sam cula da je umrla. Sin joj je poginuo kada je imao 20 godina, a ona je umrla u 86. Pominjala je drugog sina, da zivi u Beogradu, ali niko u domu ga nije video. Ja sam se prema njoj ponasala kao prema mojoj majci i svi su se cudili kako smo se slozile kada se ona sa svima svadjala pre toga. Isplakala sam se kao da mi je rodjena tetka umrla. Nikada je necu zaboraviti. A moje tetke mene stalno napadaju kako ne brinem o majci, sumnjaju u terapiju, ispituju, ogovaraju, huskaju... cak su me i klele. Pre nedelju dana su citale u novinama o demenciji i shvatile da se ne zna uzrok i da nema leka. A veceras opet proveravaju zasto je uznemirena kad su bile u poseti, veruju njoj da nije pila lekove u podne, sumnjaju da ja ne kontrolosem lekare... Uzas...
 
huh, kredit anuliran /mada karticu ni sa pozitivnom nulom ne mogu da ukinem/, zdravstveni karton prebačen na opštinu doma -
& sad više ne moram da jurim s kraja na kraj grada ni za lekove, ni za penziju -
...
a sad bi trebalo da pojurim i predam za tu dodatnu pomoć, ne nadam se mnogo ali probaću, moja je majka ipak tolike godine radila u državnom sektoru, a zvanična dijagnoza je jasna -
/inače, njena višegodišnja doktorka mi kategorično tvrdi da nisu krivi oni trigliceridi, pošto je pre deset godina bila duplo veća opasnost, nego da je druga vrsta demencije, kako i piše...
kako god bilo, sad je u domu zadužen njihov neuropsihijatar, taj će pratiti kako se stvari odvijaju i eventualno menjati lekove/
 
Bili smo u CSZ. Ništa nam mnogo pametno nije rekla, osim što je bila izuzetno neprijatna. Rečeno nam je da odmah krenemo u postupak oduzimanja poslovne sposobnosti. I pominjala je još nešto vezano za sprečavanje, prevenciju nasilja i zlostavljanja... Kaže to moramo da bi smo mu što pre oduzeli vozačku dozvolu. Ili, ovo je rekla podjednako ozbiljnim i neprijatnim tonom: "zaboravite da postoji".... nemam komentar. Prošli put je pitala mog dragog da li je on jači od oca....
Prosto ne verujem u kakvoj zemlji živimo...
 
Frenchie:
ovo je rekla podjednako ozbiljnim i neprijatnim tonom: "zaboravite da postoji".... nemam komentar. Prošli put je pitala mog dragog da li je on jači od oca....
Prosto ne verujem u kakvoj zemlji živimo...
Kliknite za proširenje...
Stvarno da se čovjek zaprepasti!
Pa čak i da možete da "zaboravite da postoji", Zakon o socijalnoj zaštiti to ne dozvoljava. Primjera radi: ako Zakon o socijalnoj zaštiti starim licima koja imaju radno sposobnu djecu ne omogućava socijalnu pomoć, onda to mnogo toga govori.
 
Moja poznanica, koja radi kao pravnik u Socijalnoj sluzbi u drugom gradu, kaze da od prvog januara stupa na snagu zakon po kojem i radno sposobna deca ciji su roditelji u Domu mogu da dobiju novcanu pomoc za negu i da treba odmah podneti zahtev, jer ce biti guzve kasnije i da bi smo na vreme skupili svu dokumentaciju. Prolaze kroz lekarsku komisiju i treba nalaz lekara da ne mogu sami od sebi da se staraju, a posto pise na nalazu da se preporucuje smestanje u domu to valjda nesto znaci. Dijagnoza demencije ukazuje na to. Poznanica je tenutno na odmoru, ali ce mi posle 20-tog septembra objasniti sve i pomoci da ostvarim to pravo, pa cu vas obavestiti o proceduri detaljno. Do sada su to mogli da dobiju samo oni koji se lece kod kuce i kod kojih je u pitanju nepokretnost, slepilo i slicno. Sada ce zakon biti fleksibilniji. Ne znam samo zasto su sluzbenici Centra za socijalno uvek tako uzdrzani i prosto kriju informacije. Kada je trebalo da smestim majku u dom prvo su mi rekli da to ne mogu da uradim dok ne proglasim majku radno nesposobnom, a onda da je ta procedura spora, skupa i cesto bezuspesna. Da oni ne mogu da preuzmu ulogu privremenog staratelja da bi smo smestili dementnu osobu na sigurno, jer ugrozava i sebe i druge?!!! Iz drugog grada su mi sugerisali da to moze i da nije problem. Osecala sam se usamljeno, zbunjeno, uplaseno, zateceno... na kraju sam privolela majku da potpise dobrovoljno da boravi u domu da bi lecila trombozu -od koje se lecila pre 30 godina i izlecila,osim sto su ostale plave tanke vene na nozi koje se povremeno upale i lece mascu. Posto se ona plasi tromboze, prihvatila je to kao razlog za Dom i sad stalno maze nogu. Pre toga je rekla meni da mora da razgovara sa kcerkom o tome. A ja sam njena jedina kcerka. Zvala me je na mobilni tlefon dok sam sedela u susednoj sobi, ispricala svoj problem sa trombozom i pitala da li da ide u Dom da se leci. Suze su mi tekle niz lice u toku tog razgovora -strasno je da vas rodjena majka ne prepoznaje i nije svesna da boluje od demencije. Rekla sam preko telefona da svakako mora da slusa lekare i da je tromboza opasna. Dosla je u sobu da mi kaze da je razgovarala sa kcerkom i da je donela odluku da ce se leciti u Domu. Toliko o socijalnoj sluzbi koja dozvoljava da dementna osoba potpise *svesno* pristanak. Kao da ne znaju sta znaci demencija i koliko moze da varira stanje i u toku jednog sata a ne jednog dana i vise. Sve kao oni cuvaju drzavne pare i stite interes bolesnog. A zapravo...
 
uradite ono sto je najbolje za svoju majku. Mislim da je sjajno to sto ste poslali komsinicu da je prati do pijace. Odlicno se dovijate. I bar nemate probleme sa ostalima da vas ometaju u tome. Moje tetke su govorile da je majka dobro, samo ja ne umem s njom i pravim je ludom. Uporno su odbijale da je zovu i da joj dolaze u posetu i ponavljale da sam ja odgovorna. A kada sam ih dovela da pricuvaju majku par dana, dok se ja javim na posao, jer zivim u drugom gradu-ako izgubim posao onda ne mogu da pomognem ni njoj ni sebi, onda su posizele i videle da je jako tesko da je obuzdaju. Ali,opet nisu priznavale bolest - demenciju, vec su krivile los izbor lekara i opet sam ja kriva sto ne brinem o majci kako treba. Nasle su joj i drugog lekara, koji je objasnio pravo stanje, pa su i njega tetke proglasile ludim. Posle smestanje majke u dom, slucajno su procitale u Blicu o demenciji i onda su poverovale-nas narod vise veruje medijima nego lekarima, mada i dalje ne umeju da se postave prema celoj situaciji i prema majci i meni.I sada u Domu sumnjaju da li pije lekove kada se stanje pogorsa. Da li su uplasene, da li sebe vide kao ugrozene da bi to moglo da im se desi, da li su i one senilne... stalno trazim opravdanje za njih,jer ipak su to sestre moje majke i treba da odrzavaju kontakt sa njom. A ja moram da nosim sav teret i da pomognem bolesnoj majci da dostojanstveno prozivljava svoje stanje i sto je najvaznije da ne ugrozi svoj zivot. Mada i ja imam zakazanu kontrolu stitne zlezde, kontrolu stanja srcanog zalistka-povisen pritisak... a imam 44 godine. I radim ceo dan da bih podnosila troskove i trcim u posetu i konsultujem lekare i sociologe u domu i... sve sto treba.
 
"ДОДАТАК ЗА НЕГУ И ПОМОЋ ДРУГОГ ЛИЦА
Право на додатак за помоћ и негу другог лица има лице коме због природе и тежине стања, повреде или болести, неопходна помоћ и нега за обављање радњи ради задовољавања основних животних потреба."

Socijalna pomoć (materijalno obezbijeđenje) i dodatak za njegu i pomoć drugog lica nisu isto. To bi gospoda po Centrima za socijalni rad trebala da znaju i sramno je što to neće da objasne ljudima. Užas jedan! Ne mogu da vjerujem....
 
bilo bi dobro da u administrativnim problemima precizirate ko je odakle, posto je ocigledno da tu imamo slicna - ali mozda razlicita pravila /hm, nisam sigurna/
a u svemu ostalom, narocito sto se tice muka u ophodjenju s dementnim bolesnicima - to je, nazalost, univerzalno -
/zato mi je zao sto su ucutale na forumu zene koje su ovde ranije ispisivale svoja iskustva i za koje samo pretpostavljam da su prezauzete/
 
Ne pišem jer ništa ne znam o oduzimanju poslovne sposobnosti. Mi to nismo nikada radili jer nije bilo razloga. Naša majka nikada nije napravila nikakav gaf kao što je zaduživanje, ostavljanje ukljućenog šporeta i ostale opasne radnje. Ona je osećala da se nešto događa i sa tim se borila tako što je odustajala od svake situacije u kojoj bi ugrozila sebe i druge. Još pre nego što se bolest kao takva ispoljila da se može uopte govoriti o demenciji, ona nije izlazila napolje, nije kuvala. Za takvo ponašanje je imala razna objašnjenja, uglavnom banalna, da je dugo spavala, da joj je bilo hladno, da je napolju led ili mnogo vruće, da je danas mrzelo. Što se tiče novca, ona je oduvek imala ovlaščenja na našim računima i mi na njenim. Jednostavno, nije bilo razloga da pokrećemo postupak. Odluku da je nećemo davati nikada u dom doneli smo dosta rano, jer je ona oduvek bila njihov protivnik.
Kada su rođaci u pitanju, mi i ne znamo šta oni misle, ali nam nikada nisu ništa prebacili. Istina, niko je nikada nije pričuvao ni na dva sata, tako da...
 
Kad sam pisala o Plivinom lijeku kao zamjeni za Ebixu ja sam napisala da sam iz Republike Srpske. Međutim, ovo što sam pisala za dodatak na tuđu njegu i pomoć, to sam našla u Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana Republike Srbije.Сл. гл. РС бр. 115/05 које су у примени од 04/01/2006. godine.
Blago tebi margareta kad ti je mama tako dobra, kad nije pravila probleme...doduše, ni mi ih još uvijek nemamo ali nikad se ne zna.
 
Moja majka nije priznavala i sada ne priznaje da ima problem. Zato ja imam velikih problema. Ona je i sada uporna da ide uprodavnicu, mada je u domu i ima i donosimo joj sve sto treba, a ne razume se u cene i novac. Tetka je ohrabruje da je blizu prodavnica i da nije problem da ode da kupi ako joj se ne dopada jelo u domu. Zanemaruju da se ne snalazi u prostoru i da je vec imala akcija da hoce da ide svojoj kuci iako se upravo nalazi u svojoj kuci. Jelo je o.k. u domu , a majka se ponasa kao da pazari za svoju kucu. Hoce da kuva i tetka joj je donela reso u dom, a zabranjeno je da koriste resoe u sobi, jer zaboravljaju da ih iskljuce. Imaju senzore za dim, ali tetka joj je stavila reso na terasu. Razapela joj je zicu za ves na terasi u domu, a ona opere svoj donji ves mlakom vodom i tetka nece da pogleda da li ima prljavog vesa, jer je majka sakrila prljav ves medju onaj opran i rekla joj da je sve cisto. U domu ima vesernica i ja dolazim dovoljno cesto da joj operem sve. Kada kazem da treba da je savetuju da mora da se leci i da slusa lekare, tetke kazu da nece da joj pricaju da je bolesna, da to treba ja da je savetujem a one ce samo da je posecuju i da se prave kao da je ona u dobrom stanju i da nije bolesna... Ne znam vise sta da radim, em imam problem sa bolesnom dementnom majkom, pa jos i gomila problema sa rodbinom. Osecam da imam sve manje snage da se borim sa celom situacijom. Budim se nocu, imam napade tahikardije, pritisak varira... A ne smem da odustanem od borbe da pomognem bolesoj majci. Cini mi se kao da radim Sizifov posao... Zakon ce se menjati od 01.01.2012. u delu dodele materijalne pomoci i tudje nege. Treba se ne vreme informisati i pripremiti dokumenta Obavesticu vas o onome sto ja budem saznala od pravnice, koja me je uputila na to i obecala pomoc.
 
čitam sad šta piše bezuslovna ljubav i prosto ne znam šta je gore. kad se rodbina meša i odmaže ili kad se svi sklone i nestanu. ono što je dobro jeste što je bezuslovna ljubav smestila majku u dom gde ima potrebnu negu i pored rođaka koje prave probleme. ne znam, ja sam malo preke naravi po tom pitanju i verovatno bih napravila veliki problem tim rođakama. mada, teško je dati ikakav savet jer nismo u tvojoj koži.
kod nas je drugačije. mi smo sami u ovome. ako ne računamo prijatelje koji su više podrška nama da ne pokleknemo. ali sa dedom niko neće da ima posla. umeju samo da nas zovu, i to komšije, ne rođaci, da pitaju zašto ga ne nateramo da pije lekove ili zašto mu ne pomognemo i da sipaju so na ranu. rođaci se ne javljaju uopšte.
inače, ne znamo gde je danas, ceo dan je van kuće i ne javlja se na mobilni. ne mogu da vam opišem koliko sam se uplašila kad sam kroz prozor u tami ugledala nešto na krevetu. ispostavilo se da su to samo neke njegove nabacane stvari. a stan mu je otključan i otvoren.
teška je to bolest, a još je teže kad ne može nikakva relacija da se uspostavi, kao kod nas što je.
 
ma naravno da je sve to sizifov posao...
& treba se pomiriti s tim -
moja majka je ovih dana baš dezorijentisana, ali srećom u ovom domu nema nikakvih opasnih sloboda: nema pristup ni šporetu, ni terasi, niti bilo čemu sličnom -
priča mi kako je pokušala da sama opere veš, a znam da nema čime& ljutila se što su joj to oduzeli i odneli u vešernicu... huh!

u stvari, najgore je kad se suoči sa nekom babom koja je u sličnom ali malo gorem stanju: pre neki dan joj je 'komšinica' sa sprata tražila da je vodi kući u - ništa manje - nego u Bosnu... a ova moja jadna htela bi da pomogne ali ne zna kako ... a neka druga baba je optužuje da je 'ukrala' nešto što je ova već sebi negde sakrila /ili se volšebno zagubilo/

pričala joj ja već sto puta, ali ne vredi, ni moja majka ne kapira da ima neku novu bolest, ne ulazi joj u glavu ni zašto se tako ti drugi ponašaju, sve doživljava tako lično i emotivno, kao da je ona sama centar sveta!
užas!
 
Poslednja izmena:
Ne znam kako je u drugim domovima. U domu u kojem je moja majka svi su ljubazni kada ja dodjem, ali ako ne kontrolisem da li su joj dali lekove, desava se da pojedine drske sestre, pogotovo vikendom, preskoce terapiju bromazepamom u podne ili joj daju terapiju i za ujutru i za podne, pa ona popije sve odjednom... Onda uglavnom svakog vikenda zovem da prijavim doktoru, sociologu... a oni kazu da se to vise nece ponavljati i da ce preduzeti mere. Onda sledeceg vikenda isto. Kada pomislim da je moja majka odbijala da uzima od mene tablete, tvrdeci da hocu da je otrujem, cini mi se da je ovo bolja situacija. Sada je presrecna kada se lekari i sestre, sociolozi... u domu bave njome. Oseca nekakvu sigurnost. Tako smirujem sebe da telefoniranje ponedeljkom i intervenisanje i nije tako strasno. Za sada nije bilo vecih problema zbog preskakanja terapije. I jos nesto, na kraju meseca ne stignu da nabave sve lekove. Ili ima onih koji nemaju nikoga da im pokriva troskove pa daju lekove od drugih. Uhvatila sam ih i u tome. A na svakoj kupljenoj kutiji ispisuju ime vlasnika leka. Onda vodim privatnu evidenciju koliko je popila iz kutije i kada treba kupiti novu dozu. Prica je bila otprilike da ja nisam donela 4 kutije kavintona, vec 3. Uporna sam bila da utvrdimo cinjenice i na kraju su priznali uz objasnjenje da je glavna sestra stavila cavinton u svoju fioku pre odlaska na odmor. A onda su joj prepisali drugi lek. Ko nema nekoga da brine o takvim stvarima, tesko njemu. Osoblje doma, kao st orekoh, vrlo je ljubazno i uvek mi izlaze u susret da nadjemo optimalno resenje. Ali, ukoliko ja ne insistiram, oni sami se ne bi setili i primetili. Primecujem da gledaju da se mnogo ne vezuju za pojedine slucajeve. Znam da im nije lako sa svima njima i zato ih uvazavam. Osim toga to mi je jedino resenje. Bake se cesto svadjaju zbog raznih sitnica, kao deca. Trudim se da ne pridajem puno znacaja tome i da uvek kazem da sam svesna kako se moja majka ponasa sa mnom, pa ne mogu da optuzim drugu babu da je jedini krivac u nekoj svadji. Tako uspostavljam dobar kontakt i sa babama-komsinicama. I u razgovoru sa osobljem doma realna sam kada je ponasanje moje majke u pitanju. Samo, ne dozvoljavam da potkradaju time sto ce me praviti ludom i da joj ne obezbede ono sto joj sleduje. Svi misle da je odvodjenje u dom zavrsena prica o staranju o bolesnoj majci. A to je jos jedan pocetak. Sve vreme, od kada je tamo, vodim racuna sta se desava, brinem da se ne uzjoguni da trazi da ide van doma... i slicno. I, sto je najgore, objasnjavam i gledam da smirim tetke i rodbinu, koja misli da sam ja prestala da brinem. A kada otvorim prazan stan... isplacem se na sav glas. otac mi je umro od kancera pre 5 godina, ja sam o svemu brinula, stitila majku da ne dezura nocu, trcala kod lekara sa njim ili sama, snalazila se za novac, zatvorila oci mom ocu, vezala mu vilicu, organizovala sahranu... posle svega ovo sa mojom majkom. U januaru je umrla moja svekrva, sa kojom sam zivela u zajednici, i to od tumora na mozgu. I nju sam negovala, presvlacila i hranila... jer njena kcerka nije htela da dolazi, stalno u guzvi i obavezama... I njoj sam zatvorila oci i obukla je... Sada je svekar sa nama, koji pocinje da zaboravlja, a uzasne je naravi... Mozda nosim neciji greh, mozda imam specificnu misiju u mom zivotu... dokle cu izdrzati...
 
bezuslovna ljubav:
Ne znam kako je u drugim domovima. U domu u kojem je moja majka svi su ljubazni kada ja dodjem, ali ako ne kontrolisem da li su joj dali lekove, desava se da...
Kliknite za proširenje...

a to je neki veliki :prstic: drzavni dom?

u ovom domu gde je moja majka - s lekovima sam samo prvi dan primetila gresku, posto sestra nije registrovala da se aricept pije uvece, nego ga je stavila u jutarnju pregradu, ali brzo je to ispravila -
tamo postoje specijalne kutije sa pregradicama za svakog pojedinog bolesnika, gde se nedelju dana unapred ubacuju kompleti lekova koji idu uz svaki glavni obrok i o tome brinu lekar i glavna sestra, a negovateljice im izrucuju pored tanjira -
/a dok je bila kuci sama, to mi je tek bila nocna mora: mesec dana sam je svako vece zvala da je podsecam da popije lekove/
 
Poslednja izmena:
ja sam majku godinu i po dana podsecala kada treba da popije lek. Onda je pocela da se svadja da ce pobacati lekove. Zatim je tvrdila da je trujem pogresnim lekovima. Onda se jogunla da dodjem da joj dam lek... Da, to je veliki drzavni dom. U Pomoravlju nema privatnih domova, a i da ima ja nemam novca da to platim. Njena penzija je mala, a lekovi su skupi, moja plata moze da pokrije ove troskove za sada. Videla sam da i u ovom domu stavljaju lekove unapred i da je sve pedantno rasporedjeno. Samo je problem sto vikendom bolnicari imaju slobodu i to sto ima bolesnih koje niko ne posecuje i nemaju odakle da im kupe lek, a moraju da ih smiruju. Meni je svih tih ljudi zao. Ali, pre svega moram da vodim racuna da mojoj majci nesto ne nedostaje. Draga Frenchie, zao mi je sto ne mozete na neki nacin da privolite deku da pije lekove i bar malo da ga drzite pod kontrolom.Mada...i ti lekovi... Potpuno vas razumem koliko je tesko. Pisite kako se ponasa konkretno. Mozda mozemo da vam pomognemo svojim iskustvom. Svi smo mi imali i sada imamo slican problem,a dovijamo se na razne nacine. Lekari kazu da osobine koje su imali dok su bili mladi, sada jos vise dolaze do izrazaja u toj bolesti.
 
Bezuslovna ljubav, ne znam kako bilo ko može da nam pomogne. mi jednostavno nemamo relaciju sa njim. ne dozvoljava. šta tačno radi? uh, poslednje je u subotu pozvao policiju oko dva po ponoći zato što su komšije bile bučne. Policija je došla, ali niko nije bio bučan. bila je baš mirna noć. samo su psi lajali. izgubio je ličnu kartu. i za to nam ispričao dve različite priče. za jednu znamo da nije tačna, a drugu ne možemo da proverimo. ne zna gde je ostavio auto. naravno, poriče da mu išta fali. ne znam šta da vam kažem. nismo kući ni dragi ni ja po ceo dan, radimo. samo nas uveče dočeka neki novi problem.
žao mi ga je. ne dozvoljava da mu pomognemo.
inače, moj dragi je bio u policiji danas, pokušao da prijavi nestanak automobila i lične karte i nabasao na nekog policajca koji mu je rekao da ga problemi tek čekaju i da slobodno očekuje da ću i ja da ga ostavim... uh...
 
Uh, kroz sta sam sve prosla i sta mi se sve i danas desava. Danas se majka posvadjala sa cimerkom u domu, nece ni da cuje za nju. Zvala sam sociologa i psihologa da razgovaraju s njima. Sve to u toku radnog vremena. Ipak, mnogo mi znaci savet strucnjaka i to sto je pod njihovim nadzorom. A dok nije bilo toga... Pokusajte s njim da budete naglaseno ljubazni i da mu pruzate sto vise pozitivnih emocija. Kada je uznemiren, nemojte da mu se suprotstavljate, vec ga saslusajte a onda predjite na neku njegovu omiljenu temu koja ce mu skrenuti misli. Ponasajte se kao da je to sto prica nevazno u tom trenutku, recite da cete kasnije o tome. Ja sam se mesecima svadjala sa majkom i pokusavala da je ubedim u suprotno od njenih halucinacija. A onda sam pocela da pricam s njom kao da je to nesto blisko realnosti i to joj se dopalo. Ukljucite ga u zajednicke poslove, da se oseca korisnim i delom porodice. Bez lekova ce ici tesko i bojim se sve brze ce se komplikovati. Najbolje bi bilo kada bi ste mogli da mu dajete lekove, makar i u vodi ili hrani. Konsultujte lekara da vas uputi kako da mu dajete lekove koji ce ga smirivati i usporavati u akcijama. Naravno, meni je isto rekao lekar da cu verovatno biti njegov pacijent ako nastavim da sedim 24h pored majke i da pratim svaki njen korak i pokusavam da je vratim u normalu. To je nemoguce. Prvo treba reci sebi da je deka bolestan i prihvatiti njegove ekscese kao sastavni deo bolesti. Nemojte paniciti i vikati na njega u momentima kada je i sam uznemiren i dekoncentrisan. Znam da je to nekada jako tesko. Pokusajte da ga zagrlite, da mu ulijete poverenje, da shvati da ga razumete... Rasplacite se pred njim, slobodno. Pa, on je samo bolestan i uplasen covek. Posto se vracaju u doba kada su bila deca, pocnite da ga tretirate kao dete.
 
.......................................
Vesti | sreda 21.09.2011
Zaboravljamo obolele od Alchajmera
Izvor: Tanjug

Procenjuje se da svaki deseti građanin Srbije stariji od 65 godina oboleva od Alchajmerove bolesti, a manje od četiri odsto bolesnika uzima potrebnu terapiju.
-

Precizna statistika za Srbiju još uvek ne postoji, kao ni sistemsko ulaganje u oblast medicine koja bi značajno poboljšala zdravstveno stanje obolelih.

U Srbiji postoji samo jedan dom sa specijalizovanim smeštajem za lica obolela od Alchajmerove bolesti, koji je juna ove godine otvoren u Futogu kod Novog Sada. U celoj zemlji postoji samo jedan dnevni boravak za obolele od demencije i to u Novom Sadu, a koji funkcioniše zahvaljujući volonterskom radu članova Udruženja građana "Alchajmer".

Takođe, postoje dva centra za poremećaj pamćenja i demenciju pri kliničkim centrima u Beogradu i Novom Sadu.

"Problem je što se u Srbiji ova bolest uglavnom dijagnostikuje u kasnoj fazi, a za maksimalno dejstvo terapije veoma je važno njeno rano otkrivanje", kaže specijalista neuropsihijatrije u Centru za poremećaje pamćenja i demencije Klinike za neurologiju Kliničkog centra Srbije dr Elka Stefanova.

Ona objašnjava da prvi simptomi koje bi odmah trebalo proveriti kod lekara specijaliste jesu zaboravljanje događaja koji su se nedavno desili, razgovora sa osobama u poslednjih nekoliko sati, teškoće u nalaženju reči, teškoće u pamćenju novih informacija.

Stefanova dodaje da je veliki problem što porodice ne shvataju dovoljno ozbiljno simptome Alchajmerove bolesti verujući da su one normalan deo starenja, što se pacijenti kasno obraćaju lekaru, a lekari opšte prakse kasno upućuju pacijente na dalja specijalistička ispitivanja.

"Iako postojeći lekovi ne mogu dovesti do potpunog izlečenja, mogu značajno uticati na usporavanje toka Alchajmerove bolesti, odnosno produžetak kvalitetnijeg života pacijenata i njihovu dužu samostalnost", ističe profesorka Stefanova.
...................................
izvor:b92.net
 
Lekari cim cuju koliko bake i deke imaju godina ponasaju se skoro pa nezainteresovano. Zato, mi deca i rodbina, moramo biti uporni. Ja uvek insistiram na tome da je to moja majka i da moram da joj pomognem uz pomoc lekara. Doktori onda pokusavaju da opravdaju ponasanje brigom za nas mladje, da ne treba da se toliko satiremo, ali ja ne odustajem. Ne verujem da se tako ponasaju prema svojim bliznjima. Moja svekrva se lecila u Novom Sadu. U centru za demenciju ceka se po 3-4 meseca na pregled. Jednom su je vratili, jer je doktorica imala guzvu, a onda je cekala jos mesec dana. Dok cekaju da deluje terapija, ne mozete da se konsultujete o eventualnim komplikacijama i ne primaju vas pre zakazivanja. Sve preko telefona i ako je hitno kazu da zovete hitnu pomic, a oni ne mogu da lece takve slucajeve. Na kraju su konstatovali da ima kancer mozga i umrla je posle sedam godina lecenja depresije i Alchajmera.
 
Hocu da kazem da veliki gradovi imaju vecih mogucnosti, vise inicjative, ali losu organizaciju i isti tretman prema pacijentima kao i u malim mestima. Na nama je da se borimo. U domu su, kao sto sam vec pisala, vrlo ljubazni i predusretljivi kada zahtevate nesto. Ako se ne angazujete, oni nece sami pokazivati inicijativu prema pojedincu dok ne uradi nesto ekstremno lose i ne poremeti mir okoline. Mozda ce to neko nazvati profesionalnom distancom. Znam da je to potrebno da bi zastitili sebe. Ali, niko se ne pita sta ja da radim kada dodjem kuci i moja majka krene da me isteruje iz kreveta u sred noci, otima mi posteljinu, tvrdi da sam ja uljez, da joj dovodim pokojnike... normalna moja reakcija je da je odmah sledeceg dana odvedem kod lekara na kontrolu. Sto se tice prvih simptoma... pa svi mi zbog stresova zaboravimo po nesto. U situaciji kada je moja majka bila jos kod kuce a pocelo je da se komplikuje, desilo mi se da odem dve stanice dalje od mesta gde treba da sidjem iz autobusa, da ne mogu da se setim gde sam nesto stavila... da li i ja ima prve znake demencije? Koji je to trenutak koji bi odredio prve simptome? Secam se da je moja majka celog zivota zaboravljala gde su joj kljucevi, novcanik... moj kolega na poslu -ima 30 godina- zasmejava sve nas svojom zaboravnoscu. Kada je onda pravi trenutak za alarm? Moja prijateljica zivi u Americi i tamo radi u jednom centru gde lece izmedju ostalog i dementne. Ona kaze da lekovi usporavaju, da odredjeni lekovi deluju na odredjeni nacin kod pojedinaca...ali da sam proces ide jako brzo. Tako da i u Americi lutaju u toj bolesti. Razlika je u tome sto oni, cim neko ugrozava sebe i okolinu, odmah rade na smestanju u ustanovu. Kod nas je to ogromna procedura, puno nerazumevanja, prepreka, papira, rasprave u porodici, osude okoline, cekanja...
 
bezuslovna ljubav:
Sto se tice prvih simptoma... pa svi mi zbog stresova zaboravimo po nesto. U situaciji kada je moja majka bila jos kod kuce a pocelo je da se komplikuje, desilo mi se da odem dve stanice dalje od mesta gde treba da sidjem iz autobusa, da ne mogu da se setim gde sam nesto stavila... da li i ja ima prve znake demencije? Koji je to trenutak koji bi odredio prve simptome? Secam se da je moja majka celog zivota zaboravljala gde su joj kljucevi, novcanik... moj kolega na poslu -ima 30 godina- zasmejava sve nas svojom zaboravnoscu.
Kliknite za proširenje...

Taman posla kad bi svaka rasejanost bila simptom za demenciju! Mislim da je to nešto drugo. Demencija nije samo zaboravnost. Uostalom, upravo na ovom forumu su ispisane stranice i stranice o raznim promenama ponašanja dementnih bolesnika, doduše u kasnijim fazama.

Moja majka ima dijagnostikovanu bolest, a navodno je još uvek u nekoj početnoj fazi. U domu je nepuna dva meseca, terapiju joj nisu menjali, a njeno stanje je zasad stabilno. Ponekad se samo fokusira na neku glupost, ali evo već danima nemam većih problema u komunikaciji s njom. Valjda sam se i ja navikla.

Sad kad sve sagledam, ispada da sam sticajem okolnosti ipak relativno rano reagovala, izjurili smo sve te preglede, ali ne znam zaista kad je sve to počelo. Za mene je bio prvi šok kad me za svoj rođendan nije dočekala kući, kao zapričala se kod komšinice, dobro - ni to nije strašno, ali kad je u razgovoru ponavljala ista pitanja, onda mi je već bilo sve jasno. No, da sam češće bila s njom, verovatno bih i ranije primetila da se ona promenila. Npr. bilo mi je čudno kako je prošle godine prestala da prati tzv. španske serije, velikog brata i slične farme - jer šta, svakom nešto dosadi... Međutim, sad tek shvatam da je to više nije zanimalo samo zato što više nije bila u stanju da pohvata konce i da pamti ko je ko i šta hoće.

Prisustvovala sam posle onim testovima kod psihologa i pažljivo pratila njene odgovore: zaista su neka pitanja za nju bila i teška i dosadna, jednom sam čak dobacila nešto tipa "pa to nikad nije ni znala", ali sve ostalo je bilo više nego znak bolesti /pošto je ipak dobro poznajem/, videlo se da joj mozak prosto više ne funkcioniše i da providno izvrdava kao malo dete. Ma, ni u osnovnu školu je ne bi niko primio: takav je nivo inteligencije koji je pokazala u raspoređivanju kockica istih boja i oblika -
 
Da, naravno da smo svi pricali i pisali o kasnijim fazama demencije. Zato i pitam kada je pravi trenutak. Ne znam kako je kod vas, ali ja optuzujem sebe i pitam se ponekad da li sam sve ucinila sto sam mogla. Pogotovo kada cujem tu frazu -na vreme poceti terapiju. Valjda mi je i rodbina doprinela optuzbama da je ja pravim ludom, a da je ona samo usamljena, da nije bolesna. Pa...ima toliko ljudi koji zive sami i potpuno su razboriti. Toliko sam duboko u sebi opterecena time da sam potrazila ovih dana i pomoc psihologa. Zakazali su mi tek za 11. oktobar. Kazem tek, jer mi se cini da cu eksplodirati ponekad. Jos dok sam svakog meseca vodila majku na kontrole (sada je u domu vec tri meseca) njena doktorica je i meni prepisivala lekove za smirenje. Doduse, primecivala je da i dalje vodim borbu sa samom sobom i menjala je vrstu leka za mene, jer je videla da ne deluje. I meni sada izgleda da je moja majka stabilnija. Lakse komuniciram s njom, nije u domu pravila nekih vecih problema do sada... Sada cak gleda i TV, koji ima u sobi. Kod kuce nije htela ni da ga ukljuci. Valjda je sada niko ne pita sta je gledala i sta se desava sa kojim likom. A i nema u svim sobama TVa pa je u njenoj narcisoidnosti to privilegija. Tamo su svi slicni njoj sto se stice psihickog stanja, niko nikoga ne pita sto je to rekao ili uradio. Mislim da sam i ja naucila da se obratim na nacin primereniji njenom stanju. Zato sam i sugerisala Frenchie da razgovaramo o konretnim situacijama. Ali... ostaje ta gorcina da li sam na vreme potrazila pomoc za nju? Da li sam bila dovoljno pazljiva da primetim njene signale da se sa njom nesto cudno desava? Da li roditelji, koji su ziveli sami ili su veci deo dana zbog nasih poslovnih obaveze prepussteni sebi, delom svoje svesti u toj pocetnoj fazi krili od nas da imaju problem, da bi nas zastitili? I ja sam branila majku na testiranju recima da neke od tih stvari nije znala ni dok je bila zdrava. A zaprepastila sam se koliko je lose odgovarala na neka banalna pitanja. U borbi da dokaze da je s njom sve dobro kada bude isla na kontrolu, ispisivala je imena na papiricima, datume rodjenja, godinu u kojoj sada zivimo... zvala me stalno da pita u toku mog radnog vremena... mene je to plasilo i cinilo nervoznom. Objasnjavala sam da ne mora da se opterecuje time, a ona se plasila da ce lekari to da je pitaju a ona nece znati da odgovori. To je stvaralo nervozu i kod nje, suocavalo je s tim da ne moze da zapamti i pogorsavalo stanje. Sada je opustenija u domu bas zato sto je ne pitaju kada je rodila jedinu kcerku i koja je sada godina. Ako i pitaju, umeju da se postave da to nije nista strasno i da je njeno stanje pod kontrolom. Zamislite da je sve vreme znala kada je praznik Velika Gospojina, a nikako ne moze da zapamti da je mene rodila dan ranije.
 
Ne, nema mesta za grižu savesti ni u jednom jedinom trenutku. Koliko god ranije to mi primetili, bolest je već dovoljno paklena i treba se navići na činjenicu da to - za sada - ništa ne može da zaustavi. Nije ni to nimalo lako.

A ja imam tu sreću/nesreću da nemam nikog ni da mi prigovori, ali nema ni ko da mi pomogne. Svega par prijatelj/ica podrškom, kategoričnim odobravanjem, ponudama za pozajmicu. A ono malo daljih rođaka što imam, nije ni toliko, svega dvoje sam obavestila... ali naravno, svako od njih ima svoj život i svoje probleme. Ništa od njih nisam ni očekivala. Ali bar mi niko ne sedi na glavi i ne nameće mi šta treba da radim.

Mislim da smo u ovakvoj situaciji svi nemoćni, ali da reagujemo u onom kritičnom momentu kad smo svesni da to prevazilazi naše snage. Pre svega psihičke. A onda potražimo najbolje moguće rešenje u skladu sa finansijskom situacijom /a i tu odaberemo nešto na granici bankrotstva, pošto su zalihe živaca već ionako potrošene/ ...
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top