Друго објашњење јесте да су постојале двије верзије "Списа о народима", опширнија и скраћенија у којој су нека поглавља сажетија, а да је до данашњих времена кроз преписе "преживјела" ова скраћенија верзија.
Ta teza potiče iz jednog rada Tibora Živkovića iz 2006. godine; dakle, pre nego što je temljnije krenuo da se bavi
DAI. Postoji dobar razlog zašto je hipotezu napustio kasnije; stoji na prilično labavim nogama.
Tiborova tvrdnja da postoji nekakva suštinska razlika u izgradnji Dubrovnika u gl. 29, zapravo, uopšte nije utemeljena. Porfirogenit piše sledeće:
Ὅτι τὸ κάστρον τοῦ Ῥαουσίου οὐ καλεῖται Ῥαούσι τῇ Ῥωμαίων διαλέκτῳ, ἀλλ´ ἐπεὶ ἐπάνω τῶν κρημνῶν ἵσταται, λέγεται ῥωμαϊστὶ ‘ὁ κρημνὸς λαῦ’· ἐκλήθησαν δὲ ἐκ τούτου Λαυσαῖοι, ἤγουν ‘οἱ καθεζόμενοι εἰς τὸν κρημνόν’. Ἡ δὲ κοινὴ συνήθεια, ἡ πολλάκις μεταφθείρουσα τὰ ὀνόματα τῇ ἐναλλαγῇ τῶν γραμμάτων, μεταβαλοῦσα τὴν κλῆσιν Ῥαουσαίους τούτους ἐκάλεσεν. Οἱ δὲ αὐτοὶ Ῥαουσαῖοι τὸ παλαιὸν ἐκράτουν τὸ κάστρον τὸ ἐπιλεγόμενον Πίταυρα, καὶ ἐπειδή, ἡνίκα τὰ λοιπὰ ἐκρατήθησαν κάστρα παρὰ τῶν Σκλάβων τῶν ὄντων ἐν τῷ θέματι, ἐκρατήθη καὶ τὸ τοιοῦτον κάστρον, καὶ οἱ μὲν ἐσφάγησαν, οἱ δὲ ᾐχμαλωτίσθησαν, οἱ δὲ δυνηθέντες ἐκφυγεῖν καὶ διασωθῆναι εἰς τοὺς ὑποκρήμνους τόπους κατῴκησαν, ἐν ᾧ ἐστιν ἀρτίως τὸ κάστρον, οἰκοδομήσαντες αὐτὸ πρότερον μικρόν, καὶ πάλιν μετὰ ταῦτα μεῖζον, καὶ μετὰ τοῦτο πάλιν τὸ τεῖχος αὐτοῦ αὐξήσαντες μέχρι † δʹ ἔχειν † τὸ κάστρον διὰ τὸ πλατύνεσθαι αὐτοὺς κατ´ ὀλίγον καὶ πληθύνεσθαι. Ἐκ δὲ τῶν μετοικησάντων εἰς τὸ Ῥαούσιον εἰσὶν οὗτοι· Γρηγόριος, Ἀρσάφιος, Βικτωρῖνος, Βιτάλιος, Βαλεντῖνος, ὁ ἀρχιδιάκων, Βαλεντῖνος, ὁ πατὴρ τοῦ πρωτοσπαθαρίου Στεφάνου. Ἀφ´ οὗ δὲ ἀπὸ Σαλῶνα μετῴκησαν εἰς τὸ Ῥαούσιον, εἰσὶν ἔτη φʹ μέχρι τῆς σήμερον, ἥτις ἰνδικτιὼν ζʹ ἔτους ͵ϛυνζʹ. Ἐν δὲ τῷ αὐτῷ κάστρῳ κεῖται ὁ ἅγιος Παγκράτιος ἐν τῷ ναῷ τοῦ ἁγίου Στεφάνου, τῷ ὄντι μέσον τοῦ αὐτοῦ κάστρου.
Grad Ragusion se na rimskom jeziku ne zove Ragusa, već, zato što se nalazi na stenama, na rimskom jeziku naziva se „stena, lau“; otuda ih zovu „Lausaji“, tj. „oni koji imaju svoje sedište na steni“. Ali uobičajeni govor, koji često kvari imena menjajući im slova, izmenio je taj naziv i nazvao ih Rausai. Ti isti Rausai su nekada posedovali grad koji se zove Epidaur; i pošto su, kada su Sloveni iz te oblasti osvojili ostale gradove, osvojili i ovaj, neki bili pobijeni, a drugi odvedeni u zarobljeništvo, oni koji su uspeli da pobegnu i dođu na sigurno nastanili su se na gotovo strmom mestu gde se sada nalazi grad; sagradili su ga najpre mali, zatim ga proširili, a kasnije još više produžili njegove zidine dok grad nije dostigao 4 [?], usled postepenog širenja i porasta broja stanovnika. Među onima koji su se doselili u Raguzu bili su: Grgur, Arsafije, Viktorin, Vitalije, Valentin arhiđakon, i Valentin, otac Stefana protospatara. Od njihovog preseljenja iz Salone u Raguzu do danas prošlo je pet stotina godina, što odgovara sedmoj indikciji, godini 6457. U tom istom gradu počiva Sveti Pankracije, u Crkvi Svetog Stefana, koja se nalazi u sredini samog grada.
Na
fol 77v u
rkp grec 2009:
U najstarijem rukopisu, kao i oba njegova prepisa, potpuno nesumnjivo jasno stoji grčki broj
četiri (označen
deltom, δʹ).
ἔχειν je od
ἔχω i označava da Dubrovnik nešto „ima“.
https://lsj.gr/wiki/ἔχω
Ne postoji nikakva suštinska razlika ovde u opisu proširivanja Dubrovnika. I kod Ranjine i o Orbina nalazimo istu tradiciju o 3 stadijuma izgradnje Dubrovnika. Samo je Mihailo Roizait vrlo očigledno napravio pisarsku grešku i slučajno izostavio najverovatnije jednu reč, ili čak samo možda skraćenicu neku oko br. 4.
Ranjina je ovo pročitao kao da je zid proširen dok nije dostigao
4 stadija, pretpostavljajući da stadij nedostaje. Orbini za razliku od Ranjine na ovom mestu piše
pola milje, što je tačno ekvivalent 4 stadija, Van Meurs ovo čita da su
4. put proširili dubrovačke zidine, a Moravčik, zbunjen i ne znajući šta da radi sa ovim delom ovde jer je tekst očigledno iskvaren (što i sam Tibor priznaje) govori o nekakvom „sadašnjem vremenu“ što je čista njegova proizvoljna konstrukcija ovog dela. Svi su različito tumačili, zato što je očigledno originalni pisar napravio grešku, jer je progutao nešto.
Ispis koji su koristili Dubrovčani je najverovatnije nastao za potrebe Ludovika Crijevića Tuberona, iz Enjacijeve biblioteke u Veneciji (sa primerka
V) i tako posle Tuberonove smrti došao do Ranjine i Orbina. Tuberon je oko 2 decenije proveo kao monah na manastiru Sv. Andrije, svega desetak kilometara od Dubrovnika, tako da je njegova zaostavština mogla biti vrlo lako dostupna (kao što i jeste bila) Dubrovčanima. Tuberon je imao u Veneciji jednog bliskog prijatelja (Mario Nikolin Bunić, dubrovački vlastelin koji je živeo u Mletačkoj) sa kojim se dopisivao i preko kojeg je mogao nabaviti izvode iz gl. 29
DAI. I, na kraju krajeva, i naziv dela koje mu Orbini dodeljuje vrlo jasno upućuje na Enjacija.
Iznad je Orbini, a ispod Enjacijev zapis o
DAI iz 1516. godine (29, 30. str.
De Caesaribus). Sličnost je neporeciva.
Nema dokaza da je kružila nekakva
kasnija, dopunjena i proširena verzija
DAI, a koja bi bila dostupna učenim Dubrovčanima. Neverovatno je da su se ovog nešto ranijeg rada uhvatili naši pseudoistoričari, pa ga još čak neki i netačno predstavljaju kao neki, tobože, novi stav Tibora, „pred smrt“ i slično, a radi se zapravo o nečemu od čega je vrlo vidno i sam odustao i o raspravi koji ima dosta slabosti. Neverovatno je da su se neki uhvatili toga, a da nisu uopšte ni proverili validnost argumentacije, već su brže-bolje pojurili, pa čak se i pogrešno pozivaju na Tibora.
) da se (jedan od primeraka, preciznije) Ridolfijev katalog čuva u Vat.gr.1567. Codices Vaticani Graeci (1485-1683), str. 160, 161: 
