Проблем са рукописом Констатина Порфирогенита јесте што се он покушава представити неким "светим писмом" гдје се тражи и настоји тумачити значење и "скривено значење" неких тврдњи.
Но то је тек један од сачуваних преписа неког рукописа из раног средњег вијека, при чему се занемарује да сврха рукописа (који у оригиналу није сачуван) није била подука из историје већ је рукопис у сврху бољег упознавања прилика у царству и упутство за насљедника и будуће владаре.
Сам Моравчик,свакако најпознатији приређивачовог рукописа, је примијетио у критичком уводу да би се детаљним сагледавањем оригинала преписа могли утврдити трагови најмање шест различитих руку (аутора) у тексту, као и пет других руку које имају додане маргиналне бељешке,
Такође се ограђује запажањем да чак и ако текст византијске верзије преписа који је сачуван буде очишћен од каснијих измјена и враћен, колико је могуће у првобитно стање, остаје питање да ли се препис тако обновљен, може сматрати вјерном репликом оригиналног Константиновог рукописа.
Ово задње многи који се баве Константиновим рукописом једноставно занемарују.
Још једна ствар је важна а примијетио је Тибор Живковић, а то је да су поглавља 29-36 недовршена а за поглавље 35 (
ДЦЦС стр.122-123)
примјећује да је само нацрт и да је замишљено да се поглавље накнадно допуни садржајем.
Исту ситуацију као за поглавље 35, имамо и за поглавља 2-7, 10-12, 15-20 и још нека, мање више у питању су нацрти и замишљено је да се поглавља тек допуне потребним садржајем.
И док у поглављу 13 нашироко на чак 10 страница (у најстаријој верзији преписа која се чува у Париској националној библиотеци) описује живот, обичаје, начин живота, историју па чак и неке догодовштине Турака (Мађара), поглавља испред 10-12 су тек штури осврт и нацрт (
овде, стр. 62-65)
А поглавље 12 се састоји од тек од једне једине реченице ("такозвана црна Бугарска и могући напад Хазара").
Тек нешто дуже је поглавље 18 које садржи "читаве двије реченице".
И ту,ослањајући се на закључак Тибора Живковића, што је на крају крајева толико очигледно да и не треба пуно памети да се закључи, да су бројна поглавља тек нацрти и замишљена да се касније допуне садржајем, а имајући у виду и Моравчиков закључак да остаје питање колико је препис вјеродостојан оригиналном рукопису, питање које се намеће јесте колико је преписивач крајем XI вијека (да сада не улазимо у могућа дописивања послије 1509.године) попуњавао садржајем и допунама Константинов рукопис и разумљиво, ако је чинио, колико је то чинио мотивисан тадашњим политичким разлозима.