De administrando imperio

[Casino Royal]

Nezgodno je kad treba da srocis tekst u kome izrazavas neslaganje sa autoritetom.
Prvo bih iskazao postovanje prema Tiboru Zivkovicu koji je u svojoj knjizi pokusao da ponudi celovitu pricu u odnosu na vreme i nacin dolaska Juznih Slovena. Upravo je to ono sto do sada nismo imali - jedna zaokruzena verzija bez vremenskih preskoka u dogadjajima i bez pretpostavki koje se slazu sa jednim istorijskim izvorima ali protivrece nekim drugim. U tom smislu moje misljenje o knjizi je pozitivno.

Ipak, takav njegov pristup meni nije bio dovoljan da prihvatim hipotezu o tzv panonskim Slovenima. Evo razloga za to:

* Teoriju doseljavanja Slovena koji su prethodno bili pod Avarima sam, ne bas cesto, vidjao i ranije, ali rekao bih da ona prvo treba da objasni kada i odakle (kojom rutom) su Sloveni dosli u Panoniju ako znamo da ih tamo sasvim sigurno nije bilo do 567. godine. Avari su zavladali vecim delom Panonske nizije 568. god., a ne vidim kasniji dogadjaj koji bi za posledicu imao dolazak Slovena na zemlju pod kontrolom Avara (bar ne do 626. god.).
* Poznato je da su u vreme dolaska Avara u Panoniju, Sloveni naselili oblasti oko istocnih Alpa i u njima, pa bi prema hipotezi iz knjige imali situaciju da se u tom istom periodu ogroman broj Slovena doselio u razne oblasti oko srednjeg Dunava i sve to pod kontrolom Avara. Kako objasniti da su Avari tako uspesno upravljali migracijama tako velikog broja ljudi? Meni je logicnije da su Avari, kao i Huni dva veka ranije za druge narode, zaista uzrok velikih migracija Slovena, ali ne verujem da su mogli da uspostave takvu "organizaciju" kojom ce kontrolisati kretanje ogromnog broja ljudi. Konkretno, moje misljenje je da su Srbi (i Hrvati) pod pritiskom Avara migrirali iz zapadne Ukrajine u Polablje (negde izmedju 562. i 567.), a da je deo Slovena u istocnim Alpima i zapadnoj Panoniji zaista postao potcinjen Avarima.
* Zasto nema arheoloskih nalaza i istorijskih izvora koji bi ukazivali na prisustvo Slovena u istocnoj i sredisnjoj Panoniji, onako kako ih ima za njihovo prisustvo u oblastima oko istocnih Alpa i u Vlaskoj niziji?
* Ne moze se reci da ima direktnih dokaza protiv pretpostavke da su Srbi "prikupili i poveli sa sobom slovenska plemena iz Panonije", ali argumenti za takvu pretposatvku nisu jaki.
* Zar nije moguce pretpostaviti da su Srbi odustali od naseljavanja jugozapadno od Soluna upravo zato jer se radilo o maloj teritoriji za jedno veliko pleme?
* Ne treba zaboraviti da su Sloveni iz Vlaske nizije pravili upade u Dalmaciju jos 550 godine, pri cemu ih put nije vodio kroz Panoniju koja je tada jos uvek bila pod kontrolom germanskih plemena.

Iz prethodnog bi trebalo da se vidi moje misljenje, a to je da Sloveni u 6.-om veku nisu naselili srednju i istocnu Panoniju.

Pozdrav Bane!

Da počnem da te ispravljam – Slovena u Panoniji je bilo itekako prije 567. godine! Oni će se po svemu sudeći doseliti na taj prostor u drugoj polovini V vijeka, i grupisat će se u tri velike skupine: tzv. „Vlaške Slovene“, tzv. „Panonske Slovene“ i Ante! Po svemu sudeći doći će u Panoniju i Vlašku prelazeći Karpate! Dolazak u Panoniju ima veze sa raspadom Hunskog saveza! Oni neće odmah u startu naseliti prostor baš do Dunava (tamo će se spustiti vremenom), jer će pored Dunava živjeti Gepidi i Kotriguri!
Ovi Panonski Sloveni su stravično opustošili Ilirik sve do Drača 548. godine, a te pohode će ponoviti i 550/551. godine upadajući duboko Romejsko carstvo! 567/8. godine u Panoniju prodiru Avari, koji će između 571/578. godine pokoriti ove Panonske Slovene, dok će ovi Vlaški Sloveni ostati slobodni! Tako ovi prvi više neće svojevoljno upadati u Vizantiju! Oni će od tada upadati u nju zajedno sa Avarima, zbog ćega će ih i sam Pofirogenit u glavi 29. DAI zbog toga konstantno miješati!
Avari nisu kontrolisali nikakve migracije Slovena – oni su kontrolisali same Slovene koje su zatekli u Panoniji, koje su uklopili u svoj plemenski savez! To što je jedno malo ratničko pleme moglo da vlada većom skupinom ljudi nije ništa neuobičajeno – takvih primjera imaš kroz istoriju koliko hoćeš, evo da ne idemo dalje od tatarskih Bugara koji su zavladali Slovenima!
Ko kaže da nema arheoloških nalaza koji potvrđuju prisustvo Slovena u Panoniji?
Tvoja pretpostavka da su se Srbi vratili iz okoline Soluna jer im je tamo bilo preusko je nelogična i lako oboriva! Oni nisu tamo bili naseljeni kao federati onako bez ikakve potrebe – teška srca su njih naselili tamo vizantijci – upravo iz potrebe da se odupiru ostalim tamo već naseljenim Slovenima i tako štite zaleđe gradu! Da su bili tako brojni oni bi lako pokorili okolna slovenska plemena, a ne bi odlučili da se vrate nazad! Takođe čisto sumnjam da bi vizantijci naselili neko baš brojno pleme u zaleđe Soluna – to jako pleme bi vrlo lako moglo osiliti, i tako postati sama prijetnja za grad!
Tačno je da su Vlaški Sloveni prodrli u Trakiju 550. godine, ali će krajem te i početkom naredne godine u Vizantiju upasti i Panonski Sloveni, nezavisno od ovih prvih! Tako Prokopije kaže da su ovi Sloveni prodrli sa srednjeg Dunava (vidjeti T. Živković, „Sloveni i Romeji“, Beograd, 2000, str. 46-58. – preporučujem ti da skineš i ovu njegovu knjigu – lagano se skida, proguglaj samo)!
Naravno, ovaj period je težak (praktično nemoguć) za ikakav čvrsti zaključak, ali lično meni je ova hipoteza zaista najprihvatljivija do sada! Sam Tibor je upravo i iznio ovo kao hipotezu, po njemu najlogičniju, a paralelno izgrađuje i iznosi sintetizacijom dosad postojećeg znanja istorijske nauke o ovom pitanju, još par hipoteza!

 

[jos jedan Bane]

Da počnem da te ispravljam – Slovena u Panoniji je bilo itekako prije 567. godine!
.....
Ko kaže da nema arheoloških nalaza koji potvrđuju prisustvo Slovena u Panoniji?

Da bi odgovorio ko je i kada identifikovao slovenske arheoloske kulture ranog srednjeg veka trebalo bi mi malo vise vremena, tj morao bih da te podatke pronadjem. Ali Prag-Korchak, Ipotesti-Kandesti, Penkovka, Sukow-Dziedzice i Kolochin su opsteprihvacene kao slovenske kulture a nije mi poznato da su nadjeni materijalni izvori ovih kultura u oblastima za koje ti (i Zivkovic) pretpostavljate da su bile naseljene Slovenima.

U osnovi problem za mene sada dobija novi oblik jer se tvrdi da je pre 567. godine bilo Slovena u istocnoj Panoniji. Pored Gepida koji su imali svoju drzavu upravo tamo, to mi u ovom trenutku nije jasno.

Moracu da pogledam i drugu Zivkovicevu knjigu pa da kazem nesto vise.

Da su bili tako brojni oni bi lako pokorili okolna slovenska plemena, a ne bi odlučili da se vrate nazad!

To se mozda moze objasniti ovako - Neka vrsta dogovora Srba sa Vizantijom je bez sumnje postojala. Krenuti u osvajanje zemlje gde su vec bili drugi Sloveni i to nadomak Vizantije a bez njenog pristanka ne bi bilo mudro.

 

[Casino Royal]

Da bi odgovorio ko je i kada identifikovao slovenske arheoloske kulture ranog srednjeg veka trebalo bi mi malo vise vremena, tj morao bih da te podatke pronadjem. Ali Prag-Korchak, Ipotesti-Kandesti, Penkovka, Sukow-Dziedzice i Kolochin su opsteprihvacene kao slovenske kulture a nije mi poznato da su nadjeni materijalni izvori ovih kultura u oblastima za koje ti (i Zivkovic) pretpostavljate da su bile naseljene Slovenima.

U osnovi problem za mene sada dobija novi oblik jer se tvrdi da je pre 567. godine bilo Slovena u istocnoj Panoniji. Pored Gepida koji su imali svoju drzavu upravo tamo, to mi u ovom trenutku nije jasno.

Moracu da pogledam i drugu Zivkovicevu knjigu pa da kazem nesto vise.

To se mozda moze objasniti ovako - Neka vrsta dogovora Srba sa Vizantijom je bez sumnje postojala. Krenuti u osvajanje zemlje gde su vec bili drugi Sloveni i to nadomak Vizantije a bez njenog pristanka ne bi bilo mudro.

Da su 548. Panonski Sloveni prešli opustošili Ilirik smatraju i Barišić i Maksimović! Ovi Sloveni su bili naseljeni u Panoniji, preciznije tada na granici Gepidske i Langobardske države, neđe sa lijeve strane Tise prema Dunavu! A Prokopije pruža još jedno svjedočenje o prodoru Slovena na teritoriju Vizantije iz 550/551. godine: „Veliko mnoštvo Slovena provalivši u Ilirik, neopisiva zla tamo počiniše“! Najzanimljivija je konstatacija da su ove Slovene prevozili preko Dunava Gepidi za naknadu od jednog cekina po glavi – što implicira da su oni živjeli iza njih! Vlaški Sloveni ne bi morali Gepidima plaćati za prevoz preko Dunava – jer su oni bili na njemu! Imaš kod Živkovića i mnogo više dokaza o ovim tvrdnjama – ovo je samo mali segment!
A poznato ti je da su Avari zaista u svoj plemenski sastav uključili brojne Slovene – o tome ima dosta izvora! Ko su bili ti Sloveni koje su Avari uključili u svoj plemenski savez? Drugo je pitanje koliko ih je baš bilo - o tome se može raspravljati! Po svemu sudeći - ne baš malo!
A mislim da vizantijcima ne bi ništa smetalo da su Srbi pokorili makar one obližnje Slovene oko Soluna – jer dogovor Romeja oko naseljavanja je postojao, ali sa Srbima, a ne sa okolnim slovenskim plemenima, koja su se tamo naselila silom u periodu 614-622g.! Jer na taj način bi upravo Vizantijci preko Srba, ako ne povratili pod svoju kontrolu – a ono makar pacifikovali dio teritorije na koju su i dalje pretendovali i smatrali je svojom – bez obzira što je tad nijesu mogli kontrolisati

 

[NickFreakyrgios]

Da su 548. Panonski Sloveni prešli opustošili Ilirik smatraju i Barišić i Maksimović! Ovi Sloveni su bili naseljeni u Panoniji, preciznije tada na granici Gepidske i Langobardske države, neđe sa lijeve strane Tise prema Dunavu! A Prokopije pruža još jedno svjedočenje o prodoru Slovena na teritoriju Vizantije iz 550/551. godine: „Veliko mnoštvo Slovena provalivši u Ilirik, neopisiva zla tamo počiniše“! Najzanimljivija je konstatacija da su ove Slovene prevozili preko Dunava Gepidi za naknadu od jednog cekina po glavi – što implicira da su oni živjeli iza njih! Vlaški Sloveni ne bi morali Gepidima plaćati za prevoz preko Dunava – jer su oni bili na njemu! Imaš kod Živkovića i mnogo više dokaza o ovim tvrdnjama – ovo je samo mali segment!
A poznato ti je da su Avari zaista u svoj plemenski sastav uključili brojne Slovene – o tome ima dosta izvora! Ko su bili ti Sloveni koje su Avari uključili u svoj plemenski savez? Drugo je pitanje koliko ih je baš bilo - o tome se može raspravljati! Po svemu sudeći - ne baš malo!
A mislim da vizantijcima ne bi ništa smetalo da su Srbi pokorili makar one obližnje Slovene oko Soluna – jer dogovor Romeja oko naseljavanja je postojao, ali sa Srbima, a ne sa okolnim slovenskim plemenima, koja su se tamo naselila silom u periodu 614-622g.! Jer na taj način bi upravo Vizantijci preko Srba, ako ne povratili pod svoju kontrolu – a ono makar pacifikovali dio teritorije na koju su i dalje pretendovali i smatrali je svojom – bez obzira što je tad nijesu mogli kontrolisati

Međutim kako objasniti onda to da nisu mogli podčiniti sebi Slovene iz okoline Soluna a uspeli su munjevitom brzinom da podčine sebi panonske Slovene?

 

[Casino Royal]

Međutim kako objasniti onda to da nisu mogli podčiniti sebi Slovene iz okoline Soluna a uspeli su munjevitom brzinom da podčine sebi panonske Slovene?

Nikakvog nasilnog potčinjavanja ovih Panonskih Slovena od strane protoSrba tada neće biti! Pa ovi su se priključili Srbima dobrovoljno - jer su oni dobili dozvolu da se nasele na vizantijskoj teritoriji na miran način - ovi bi morali da se bore sa Romejima pretpostavljam! A nikakve borbe nisu zabilježene kad su Srbi naselili ovaj prostor u četvrtoj deceniji VII vijeka! A Srbi ih i nisu asimilovali "munjevitom brzinom" - upravo titule župana su donijeli na ovaj prostor iz avarskog plemenskog saveza, jer su i tamo postojali rodovi na čijem su se čelu nalazili starci-župani! Čak ih uopšte nisu asimilovali, ovi su samo iz sopstvenog interesa pristali da im se Srbi stave na čelo! Prije bi se moglo reći da su se protoSrbi utopili u njih, ostavljajući im svoje ime! Nisu njih Avari bili prethodno pretvorili u robove, ostavili su oni njima određenu rodovsku autonomiju - tako su ih uključili u svoj državni aparat!

 

[NickFreakyrgios]

Nikakvog nasilnog potčinjavanja ovih Panonskih Slovena od strane protoSrba tada neće biti! Pa ovi su se priključili Srbima dobrovoljno - jer su oni dobili dozvolu da se nasele na vizantijskoj teritoriji na miran način - ovi bi morali da se bore sa Romejima pretpostavljam! A nikakve borbe nisu zabilježene kad su Srbi naselili ovaj prostor u četvrtoj deceniji VII vijeka! A Srbi ih i nisu asimilovali "munjevitom brzinom" - upravo titule župana su donijeli na ovaj prostor iz avarskog plemenskog saveza, jer su i tamo postojali rodovi na čijem su se čelu nalazili starci-župani! Čak ih uopšte nisu asimilovali, ovi su samo iz sopstvenog interesa pristali da im se Srbi stave na čelo! Prije bi se moglo reći da su se protoSrbi utopili u njih, ostavljajući im svoje ime! Nisu njih Avari bili prethodno pretvorili u robove, ostavili su oni njima određenu rodovsku autonomiju - tako su ih uključili u svoj državni aparat!

Ok. međutim šta bi tamo škripelo toliko oko Soluna i budući da Srbi nisu mogli da reše zašto bi Iraklije bio u Persiji a ne došao sa vojskom i sredio stvari oko prestonice?

 

[Bajo Pivljanin]

Ok. međutim šta bi tamo škripelo toliko oko Soluna i budući da Srbi nisu mogli da reše zašto bi Iraklije bio u Persiji a ne došao sa vojskom i sredio stvari oko prestonice?

Зато што Персијанци умеју да освоје град, а Словени се само труде и једно 3 пута безуспешно опседају несрећни Солун

И Ираклију је рат са Персијанцима био нека врста опсесије, животног дела, сврхе. Мученик се окренуо у гробу кад су Арабљани за 5 година покупили све што је он цео живот бранио и освајао на визнатијском истоку.

 

[jos jedan Bane]

Najzanimljivija je konstatacija da su ove Slovene prevozili preko Dunava Gepidi za naknadu od jednog cekina po glavi – što implicira da su oni živjeli iza njih! Vlaški Sloveni ne bi morali Gepidima plaćati za prevoz preko Dunava – jer su oni bili na njemu!

Zaboravio si da napises da je to bilo u povratku. Sto znaci da su Vizantinci presekli put kojim su Sloveni presli Dunav prilikom ulaska na Balkan.
Tj, bili su primorani da prodju kroz teritoriju Gepida, da bi dosli na svoju zemlju istocno od Gepida.

 

[NickFreakyrgios]

Pošto ne mogu da pročitam Tibora sada jer imam da učim ali neću da kenkam samo da skrenem pažnju na neke detalje.

Inače po ovome što sam pročitao od tebe Casino vidim da je Tibor Živković dosta unapredio pristup nadam se da je to samo početak.

Ako je nešto proteralo Srbe iz okoline Soluna to nisu bili Sloveni već samo neki Avarsko Slovenski klan.

Sloveni istočnog maloruskog i ruskog tipa zapravo nisu imali konjicu imali su luk i strele , bili su vredni i dobri poljoprivrednici pa su na taj način plaćali danak Avarima i tako opstajali povremeno se uključujući sa Avarima u ratne saveze.

Treba dodati ovde da Srbi i Hrvati dolaze kao oružane formacije sa konjicom i pešadijom štitovima i "Alanskim kopljima".
Dakle kao formacije geramanskog tipa!

Setimo se da su Avari bili najveća sila u Evropi i da im je Vizantija plaćala danak
do Iraklija koji ukida danak i menja politiku prema Avarima.

Dakle bez ovakve vojske nije bilo zbora sa ratom protiv Avara ni Sloveni nisu mogli da im se odupru.

Ali ima jedan sporan detalj u priči koji me asocira na neki trag rešenja ,
zapravo Avari za vreme Iraklija ne dobijaju danak od Vizantije ali ostaju u Singidunumu tj. Beogradu.

Nije li puka slučajnost da su Srbi zapravo završili svoj posao oko Soluna za šta su možda bili i plaćeni kreću u domovinu i zatiču Avare u Panoniji izgleda da Srbi ipak isteruju ostatak Avara u Singidunumu tj. Beogradu i sa pravom traže od Iraklija da im da novu , veću zemlju da se nasele!


Nije li malo sumnjivo da ti Avari posle opsade Carigrada ostaju tamo Viyantija vazalno plaća Avarima danak da održavaju red među nadošlim varvarima najpre Slovenima,
Da bi posle Iraklijeve reforme ukidanja danka Avrima Iraklije potplaćuje neke druge Srbe i Hrvate koji proteruju Avare iz svojih krajeva i posle toga zapravo Avari polako totalno nestaju sa istorijske scene.................!

Kada bi bili zlobni mogli bi da zakljičimo da se upravo suparnički tabor "Avara" Srba i Hrvata došao plaćen počistio svoje suparničke ostatke naselio se tu i preobukao u Slovene

 

[jos jedan Bane]

Одакле су ови Словени ступили на територију Царства? Пошто су стигли у околину Ниша, a имајући у виду да je Герман са војском био у Сардици што они у први мах нису знали, изгледа сасвим могуће да су они до града дошли природним путем долином Мораве. Изгледа мало вероватно да су Дунав прешли на његовом доњем току па да су се враћали натраг према Нишу. Друго, да су се враћали према северозападу морали би проћи кроз област Сардике, где je, како смо рекли, већ био Герман, те никако не би ни стигли до Ниша, односно ишли би у сусрет знатној византијској војсци. Другим речима, Тракија и Доња Мезија биле су под ратним припремама које je вршио Герман, тако да Словени никако нису могли неопажено проћи до Ниша. Једини правац којим су се могли кретати a да остану непримећени, био би стога онај преко северног Илирика долином Мораве. Дакле, напад 550/551. године, уверени смо, извршили су панонски Словени.

Kakvo vracanje prema severozapadu ka Nisu? Izvukao sam posebno ovaj deo jer bi on izgleda trebao da bude najbolje objasnjenje da su postojali neki istocno-panonski Sloveni.
Sem toga on govori o nekakvoj oblasti Sardike. Sardika nije oblast vec grad koji je postojao na mestu gde je danas Sofija, tj nema nikakvog razloga za pretpostavku da se nije moglo proci nekim delom Donje Mezije.

Sem ovog i ostali argumenti iz knjige (kao i onaj sa splavarinom) ne ostavljaju dobar utisak. Procitao sam ono sto me je interesovalo i bicu slobodan da kazem da je hipoteza o postojanju istocno-panonskih Slovena, kula od karata.

Na slici ispod se vidi najverovatniji pravac dolaska Slovena iz Vlaske nizije do Nisa.

 

[Casino Royal]

Kakvo vracanje prema severozapadu ka Nisu? Izvukao sam posebno ovaj deo jer bi on izgleda trebao da bude najbolje objasnjenje da su postojali neki istocno-panonski Sloveni.
Sem toga on govori o nekakvoj oblasti Sardike. Sardika nije oblast vec grad koji je postojao na mestu gde je danas Sofija, tj nema nikakvog razloga za pretpostavku da se nije moglo proci nekim delom Donje Mezije.

Sem ovog i ostali argumenti iz knjige (kao i onaj sa splavarinom) ne ostavljaju dobar utisak. Procitao sam ono sto me je interesovalo i bicu slobodan da kazem da je hipoteza o postojanju istocno-panonskih Slovena, kula od karata.

Na slici ispod se vidi najverovatniji pravac dolaska Slovena iz Vlaske nizije do Nisa.

Čini mi se da ova dva elementa nisu jedini dokazi o postojanju skupine "panonskih" Slovena kod Živkovića - mislim da spominje još neke stvari! Ko je živio iza Gepidske države? Ali čak i da ovo sve zanemarimo - ko su Sloveni koji su u Panonskoj niziji uključeni u Avarski plemenski savez? Koji zajedno sa Avarima napadaju recimo Split 602. godine, pri čemu sam Porfirogenit miješa sa Slovene i Avare! Sa kojim Slovenima ratuju Avari dok su Srbi kod Soluna? I sve da panonskih Slovena nema - više je nego jasno da je određen broj Slovena tada pod Avarskom vlašću, da je uključen u njihov plemenski savez, i njih Srbi najvjerovatnije zatiču u povratku iz okoline Soluna!

 

[jos jedan Bane]

Ali čak i da ovo sve zanemarimo - ko su Sloveni koji su u Panonskoj niziji uključeni u Avarski plemenski savez? Koji zajedno sa Avarima napadaju recimo Split 602. godine, pri čemu sam Porfirogenit miješa sa Slovene i Avare!

Kao sto sam napisao u nekom od ranijih postova, moje misljenje je da su Avari potcinili Slovene koji su naselili zapadnu Slavoniju. To je ista ona grupa Slovena koja je naselila istocne Alpe i koja se posle oslobadjanja od Avara ukljucila u Samov plemenski savez.
U pravu si da na ovo pitanje nije lako dati odgovor, ali dolazak Slovena na te prostore se ne moze dovesti u pitanje, tj ne moze se izneti argument da nisu bili potcinjeni Avarima jer ih nije ni bilo.

Sa kojim Slovenima ratuju Avari dok su Srbi kod Soluna?

Nisam siguran da razumem ovo pitanje. Odakle je taj podatak?

 

[NickFreakyrgios]

Bane molim te da li imaš DAI kod sebe fali nam onaj deo gde govori o Bosni i ostaje nedoumica da li je pre Časlava pripadala Srbiji ili tek za vreme njega to je
na temi"Srbi u Hercegovini u srednjem veku i kasnije".

Pozdrav!
Hvala u napred

 

[korkanj]

Drugari ja vam stalno govorim da je DAI ispravljan i prepisivan vise puta,kako bi nekome pomogao a nekome odmogao
ja vas molim da sagledamo sve (sto ne znaci da ga treba odbaciti NE) ali ga treba gledati sa SUMNJOM
Evo jednog primera

Kako moze Porfirogenit da se stvarno smatra autorom DAI,kada je u poglavlju 30 opisan njegov grob?! Kako je mogao sam da opise mesto gde je sahranjen? A o DAI se polemise vec vekovima,a ne samo u poslednjih nekoliko godina.

 

[supertruper]

Ako pod 'Ostrovskim' misliš na Ostrogorskog 'glavom i bradom', zamolio bih te da mi ukažeš gdje to piše, ako govoriš istinu.

Budimirova djela jesam čitao, ali on je arheolog i lingvista, a ne pravi istoričar i ne vidim kakve on ima veze sa Porfirogenitom i najranijom istorijom Srba (za istinu, taj genijalac jeste bio prikriveni umjereni autohtonista). Što se tiče ostalih, na koje tačno misliš?

Ostrogovski mi nije pri ruci a kad bude napravicu poseban post na tu temu, ovo je potpuno provereno/ Mislim na Jankovica, Radoja Petrovica, Relju Novakovica, Homera II, mislim da se zove Dragan, Jovica, Milanovica i Nikica, moze tu i Damjanovic

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ostrogovski mi nije pri ruci a kad bude napravicu poseban post na tu temu, ovo je potpuno provereno/ Mislim na Jankovica, Radoja Petrovica, Relju Novakovica, Homera II, mislim da se zove Dragan, Jovica, Milanovica i Nikica, moze tu i Damjanovic

Ja sam pročitao čuvenu Istoriju Vizantije i nisam to nigdje vidio! Mislim da griješiš...

 

[NickFreakyrgios]

У својој студији „Постанак западнословенских језика из прасловенског и особености
лужичкосрпског језичког развоја",1) X. Шевц (Heinz Schuster-Šewc) je jeдaн део својих разматрања
поткрепио и фрагментом из познатог трактата византијског цара Константина Порфирогенита „De
administrando imperio" (945-949): „Треба знати да Срби (имају се у виду балкански Срби) потичу од
некрштених Срба, названих и Бели, настањених с оне стране Турске (има се у виду Мађарска), у
земљи коју они сами називају Боики; њима је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска,
она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле и ови Срби били од давнина настањени."
1
Пошто је навео овај део царевог извештаја, писац је закључио: „Спомен суседства Франачке и
Беле Хрватске дозвољава предпоставку да су 'некрштени Срби', тј. древни, обимнији комплекс
племена, којему су вероватно припадали како северни тако и јужни Срби, били смештени у
бохемском басену. У раном средњевековљу доиста се спомиње" старочешко племе Хрвата које је
живело на томе подручју и било сродно Србима. У том случају, назив Боики којег спомиње
Порфирогенит, била би искривљена предаја древног дословенског назива земље Бохемије
(Bohemia, Boichemum). Међутим" - наставља Шевц - „други истраживачи виде у томе називу име
племена Боика, тј. оне западноу-крајинске групе становништва која је у 15. веку настањивала
подручје источних Карпата."
Истакавши проблем земље Бојке око чијег положаја се споре историчари, Шевц је закључио,
сасвим исправно, да је - „тешко дефинитивно решити то питање", али то му није сметало да се
определи, јер каже: „Но по свим изгледима, општа прасловенска етничка група Серба / Сорба2) -као
и Хрвата - распала се врло рано, још пре уласка на територију бохемског басена или непосредно
после тога." Дакле, без обзира на још увек присутну неизвесност у историографији око положаја
Порфирогенитове Бојке (Боики), Шевц не искључује могућност да су Срби, макар и на кратко,
боравили у бохемском басену.
Спорним питањем Бојке бавили су се многи истраживачи, везујући постанак њеног имена
најчешће за келтско племе Боја. Тако Ф. Моне каже: „Боји су били келтски народ који је касније
германизован, али се његово име сачувало у називима Böhmen (Чешка) и Bajern (Баварска)." Исти
писац изводи и етимологију за Boiari од имена народа Воi-и велшког -gwr, у множини -gwyr у
значењу - људи, и закључује да је Boi(g)wyr, Boiwyr исто што и Boimäner.3) Међутим, П. Шафарик,
који је први изнео мишљење да је Бојка - „отаџбина садашњих русинских Боика, настањених у
источној Галицији", мада у то није уверио све историчаре, пружио је, ипак, прихватљив доказ да се
о Бојима (или Бојцима, Бојићима), може говорити као о словенском народу.4)
О Бојима (у тексту- Бојскима) као о словенском народу говори у најновије време и Р.
Новаковић, а у вези са Присковим описима догађаја у Панонији средином 5. века, где се помињу
Амилзури, Итимари, Тоносурсу и Бојски и други подунавски народи. „Ако је тачно", каже
Новаковић, „да је Псеудо-Цезарије своје „Дијалоге" писао почетком 5. века, а Приск горње народе
спомиње поводом свог боравка у хунском табору 434. онда је јасно да су ти народи морали бити на
својим подручјима и коју деценију раније, значи у време кад Псеудо-Цезарије говори о
Склавинима и Фисонцима као о Подунавцима."5)
У словенској науци о језику готово да и нема сумње да је бои словенска реч. Совјетски
лингвисти, на пример, изводе руску реч боец од бои у значењу - „воин, ратник, борац", а саму
коренску реч од глагола бити (тући). Али Руси имају и придев бојкиј - „окретан, сналажљив,
бистар, живахан", реч изведену од бој - „битка", на основу које је изведен закључак да је овај
придев првобитно значио - „ратоборан, борбен, ратнички"6) Та реч се као квалификација могла дати
једном од борбенијих словенских народа, а као замену (синоним) за своје национално име могли су
је носити полапски Љутићи, а по некима и Бодрићи. У нашој даљој расправи показаћемо колико је
ово мишљење тачно. Занимљиво је, међутим, да то бојкиј може бити замена и за Серб, према
старијим етимологијама које ово име изводе од индоевропског serp - „оштар, убојит", или од
староиндијског sarbh - „убијати", о чему ћемо још говорити.
Примери које наводимо илустрација су разних могућности, али је неоспорно да је основа бои
изразито словенска. Она је исто што и вои у староруском епу „Слово о полку Игорову", а на терену
о којем ће бити доста казивања у овој књизи и где је учвршћена замена B/V (Bethenici/Vetenici,
Breslau/Wroclaw) готово да нисмо сигурни у то коју реч назвати првобитном. То вои (које чини
основу и наше речи војно - „човек, ратник, муж") могло је прећи у бои, или обратно - бои у вои
самом заменом почетног гласа.7)
Шевц говори о Бојки као о прелазној станици старосрпских племена јер је тако схватио
цитирани фрагмент Порфирогенитовог извештаја. О истоме у историографији постоје различита
мишљања. Ф. Дворник, на пример, каже:„О имену Боики стручњаци су много расправљали, али је
П. Скок доказао да 'место звано Боики може бити једино Бохемија'. Али," наставља Дворник, „мада
располажемо документованим подацима о постојању Хрвата у Бохемији, нема ниједног доказа који
би указивао на то да су и Срби тамо живели. Бохемија је у ствари била други сусед Беле Србије."8)

 

[NickFreakyrgios]

ШТА КАЗУЈУ ПРИЧЕ О КРАЉУ ОВЧАРУ
Према речима С. Ћирковића, - темеље солидном упознавању средњег века поставили су
наши историчари тек пошто су се обрачунали са романтизмом, легендама и непоузданим изворима.
Историја, дакле, не поклања веру легендама и народном предању. Ипак, постоји једна српска
легенда којој морамо поклонити посебну пажњу и као поуздан извор препоручити је историчарима.
То је казивање попа Дукљанина да рашка (српска) династија потиче од сина неког свештеника
који је пасао стадо оваца некога кнеза.
Ово казивање, које личи на бајку, лужичкосрпски историчари не одбацују, већ га уносе у
своје научне радове. У Stawizny Serbow (Историји Срба Лужичких)10) везано је оно за антифеудалне
покрете у Лужици, или, одређеније - за годину 1528. и један догађај познат као Minckwitzowa
zwada по Никелу од Минквица који је био господар Грожишћа (Sonnewalde) и загрижени
присталица Лутера. Но сам догађај је везан за Хајнриха од Квисе11) (Queis). Његов човек, у историји
познат као бложински овчар (по месту Bložyn, нем. Blossin), побунио се против господара и од
њега утекао са стадом оваца у Бједрихојце (Friedersdorf) где је нашао скровиште и прихватио
активну помоћ долгобродских (Dolgenbrodt) сељака.
Лужичкосрпски историчари сада наводе приче из народа које бложинског овчара
идентификују са тајним српским краљем (tajny serbski kral), који је боравио на Ровјанској гори
(Rauensche Berge) заједно са својим приврженицима. Историјска околност да су Хајнрих од Квисе
и Никел од Минквица истовремено устали против побуњених сељака и лубушког (Lebus)
свештеника (бискупа), као и против браниборског (Brandenburg) изборног кнеза, свештениковог
заштитника, раширила се верзија поменутих прича о вези овчара и изборног кнеза. Наиме, на молбу
свештеника ступа бложински овчар код кнеза у службу, а потом постаје чувен као српски краљ.
Познато нам је из књижевности да и легенде имају елемената бајки, али да се од бајки
разликују по томе што се везују за неко место (топоним) или, пак, за одређену личност, па било да
је та личност историјска или из предања. Али народ је приче дотеривао, мењајући им тако фабулу,
па су стога легенде о личностима, по догађајима које приповедају, углавном неистините и
историјски неаутентичне. То важи и за приче о бложинском овчару. Међутим, по неким
појединостима оне се у свему поклапају са историјским догађајем, па су их зато лужичкосрпски
истраживачи унели у историју свога народа углавном као још једну потврду веродостојности
писаних извора.
Када ово узмемо у обзир и начинимо паралелу са казивањем попа Дукљанина, излази да
Летопис или Барски родослов (тачнији назив за ово дело) није настао у 12. веку, већ много
касније, у 16. веку, односно после 1528. године када се на северу Лужице одиграо догађај познат
као Минковицова звада. Само је у то време аутор овог нашег књижевно-историјског списа могао
сазнати за легенду о краљу овчару, на основу које је изнео тврђење да рашка (српска) династија
потиче од сина неког свештеника који је напасао стадо оваца некога кнеза. То, разуме се, може
да поремети многа наша схватања и сазнања о Летопису и да отвори путеве за нова истраживања.
Већ сада је могуће поставити питање: да ли је поп Дукљанин аутор или настављач, или само
преписивач Летописа? Такође, већ сада је могуће дати и одговор: ако је настављач или преписивач,
онда је, судећи по свему реченом, у неко старо, недовршено дело уносио податке из свога времена,
што је замумуљило ово, по историјским подацима веома значајно дело. Ако неко, попут Н.
Банашевића,12) начини нову синтезу Летописа, може се догодити да нам открије и друге
3
Дукљанинове интервенције, а то би наметнуло потребу да се коригују дела рађена по овом извору.
А таквих дела има. Само ће научници који су сумњали у дубоку старост Летописа одахнути и
бацити копље у трње. Збиља, тешко је не прихватити наведене аргументе. Зар се може, на пример,
пренебрегнути чињеница да једно предање које је везано и за верска трвења може кружити по
католичким црквеним срединама и тако лако стићи и на балкански Југ. Као свештеник Дукљанин је
могао чути за њега. Било је то време Лутерових реформи и антипапског расположења и свако ко се
томе супротстављао могао је у католичким црквеним срединама постати чувен.
Овим аргументима се, међутим, одупире сама легенда својом фабулом. Како је могуће довести у
реалан однос служење кнезу да би се постало краљ? И како је могуће да краљ напаса овце, а да цео
догађај није рођен у наредној машти? Нема сумње - у овој легенди преовлађују елементи бајке па је
могуће дати и друкчију интерпретацију. Наиме, код Лубуша (Lebus), на истом терену где је
историја забележила антифеудални покрет везан за бложинског овчара, постоји и место Овчари
(Owčary) или, тачније у једнини -Овчар, што сазнајемо преко немачког облика Oetscher.13) Стога
смо уверени даје у Историји Срба (Лужичких) забележена крива интерпретација народних прича,
па можемо тврдити да је личност звана српски краљ у првобитној верзији легенде била везана за
име овога места, а не за Бложин и бложинског овчара. Та легенда припада типу предања која
објашњавају порекло назива појединих места. Личности које се у таквим легендама спомињу само
изузетно су историјске. Ипак, и због једне мрвице историјске истине, морамо се запитати: није ли,
можда, тајни српски краљ неки старосрпски владар, јер је познато да су и Лужички Срби имали
своје краљеве?




Прилог 1 - Хинц Фелкел: Пресудна битка код Горе (данас Гера) између Срба и Франака 806.
године и погибија српског краља Милидуха
Одговор је одречан. Српски краљ из прича није историјска личност, већ биће које припада
српској митологији. По ономе како је описан и приказан у предању, српски краљ не личи на
овчара већ на коњаника какав је и наш Краљевић Марко. То се лепо види на слици коју је израдио
лужичко-српски сликар Мерћин Новак-Њехорњски.14) Један податак готово у потпуности
изједначује ове две личности. Тајни српски краљ је боравио на Ровјанској гори, а Краљевић Марко
је погинуо на Ровинама. Имена ових гора су етимолошки једно исто. Покушај новинара
Илустроване политике да пронађу Ровине и место где је погинуо историјски краљ Марко остао је
без резултата. Сасвим је извесно да се историјски краљ Марко не може идентификовати са
Краљевићем Марком, нити побуњени бложински овчар са српским краљем.
Према свему реченом излази да је прича о краљу овчару могла кружити у српском народу и пре
12. века. Зато се за њу, као што смо на почетку овог поглавља нагласили, морају заинтересовати и
историчари. Ово и зато што се податак грчког цара Константина Порфирогенита који Србе доводи
у везу са Лужичким, односно Полапским Србима у нашој историографији различито тумачи: док
4
једни сматрају да је податак тачан, други га одбацују, или, једноставно, без икаквог коментара
прелазе преко њега. А Порфирогенит је за српску историју најзначајнији извор.
Порфирогенита у најновије време одбацује и П. Ивић у својој студији Језик и његов развој до
друге половине 12. века, која чини поглавље прве књиге Историје српског народа,15) јер каже:
„Византијски цар је у 10. веку забележио предање о томе да су Срби и Хрвати дошли из
закарпатских предела тек после 626. године, умећући се између других Словена нешто раније
настањених ра Балкану. Језичке чињенице не дају сигурну потврду за овај податак." Своје казивање
пропратио је и белешком: „Закључке који су били извлачени из далекосежних интерпретација
Константинових саопштења уверљиво је побио В. Јагић."
П. Ивић није подлегао неоспореном научном ауторитету В. Јагића, просто зато што се и сам
могао уверити да постоје знатне разлике између штокавских и лужичко-српских говора, а које ни
ми не оспоравамо. Он зато и тврди:
„У језику Срба и Хрвата нема севернословенских особина којима би се они издвајали међу својим
јужнословенским суседима."16) Ову примедбу пропратио је и белешком: „Нема лингвистачких
доказа ни за схватање, чији је најистакнутији поборник Реља Новаковић (видети његову књигу
Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Београд 1977), о томе да су се Срби доселили
из области Лужичких Срба. У кругу словенских језичких типова лужички и штокавски говори
спадају у међусобно најудаљеније по особинама."



Такозвано „Smjertno kamjenje" - српско култно место у округу Zhorjelc (Gerlic).
Из Stawizny Serbow.
Због стално присутне сумње у то да су се Срби могли доселити из области Лужичких Срба,
због сталног негирања ове могућности морали смо нашу расправу започети легендом о краљу
овчару која упућује на супротан закључак. Управо та легенда, та прича, за коју знају само два
истоимена а просторно удаљена словенска народа, имала је свој архетип у заједничкој праотаџбини.
Да ли је то била Бојка?
О томе нам Летопис не говори. Не говори нам ни наша народна књижевност, мада, како је
то лепо запазио М. Кашанин, и Дукљанинова прича о свештениковом сину пастиру Тихомиру који
се жени ћерком рашког бана и постаје рашки жупан, такође припада усменој књижевности и „све је
то", каже Кашанин, „писац узео из епских песама и народних прича". По М. Кашанину „пропаст
наше народне и дворске средњовековне епске поезије и љубавних песама један је од највећих
наших културних губитака, коме је равна само опустошеност наших средњовековних градова".17)
Не треба ни наглашавати колико је Кашанин у праву. Остаје нам да жалимо. Да нам се
сачувала прича о свештениковом сину овчару, можда бисмо нешто више сазнали и о проблему који
5

 

[NickFreakyrgios]

нас интересује. Преостаје нам једино да се окренемо оним бледим траговима који се ту и тамо још
могу пронаћи. На један такав траг упућује нас Ђ. Сп. Радојичић својим написима: Стари наши
текстови о вуку и Вук тотем старих Срба.18

нас интересује. Преостаје нам једино да се окренемо оним бледим траговима који се ту и тамо још
могу пронаћи. На један такав траг упућује нас Ђ. Сп. Радојичић својим написима: Стари наши
текстови о вуку и Вук тотем старих Срба.18)
Старосрпска посуда (глинена лампа) са локалитета Smjertno kamjenje



у округу Zhorjelc (Gerlic). Из Stawizny Serbow

 

[NickFreakyrgios]

НЕКА РАЗМИШЉАЊА О ТЕКСТУ DAI
Kао што смо рекли, Бојка, или ако хоћете Бела Србија, представља крајњи словенски Запад,
са границама према Саксонцима, Тиринжанима, па и према Францима.Међутим,Тир иншка, или
Дуринска,(или Земља на вратима, према немачком Tür - „врата" и лужичкосрпском durje-

(„двери, врата") није Бојки била западни, већ јужни сусед, а то намеће претпоставку да је
Порфирогенит имеДур инска, могао заменити саТурска, па би, ако се ово покаже тачним, његов
извештај гласио: „Треба знати да Срби потичу од некрштених Срба, названих и Бели, настањених с
оне странеД уринске, то јестТир иншке, немачкиThü rin gen ." Такав извештај био би сасвим
тачан, јер се Бојка, гледано из царевог престоног града, простирала иза Тириншке. Још један
упитник стоји на Тириншкој, а наметнуо га је Сулимирски, који каже: „На западу од Сале, у
Тирингији, у саставу хунског гарнизона улазили су германски Торинги, који никада нису били
посебан народ ни посебно племе. Био је то састав оформљен од јединки различитог порекла, којему
је дат називТоринг и. На Сали су они остали од Атиле и од њих потиче име земље која се у
историји први пут јавља тек пошто је била запоседнута од Хуна. Торинги су несумњиво дошли са
истока, потиснути Хунима Уколико се мишљење Сулимирског покаже тачним, може значити само једно - да у време
када су Стари Срби настањивали Бојку другу, Тиринжани нису могли бити њихови суседи. Надамо
се да смо поглављем о Непотовим Индима, Лесима (Леђанима) и Келтима потврдили да су Срби
древни становници Германије, односно данашње Немачке. У предању о диву Спревнику стоји да
народ који је населио Горњу Лужицу - „није имао ни копаља, ни лукова, ни оштрих мачева". То
значи (видети белешку 30) да су били наоружани најпримитивнијим оружјем - палицама, а то је
могло бити само у време пре доласка Хуна у Европу, па и много раније. Да су Срби носили палицу,
потврђује нам грчка средњовековна песма, која у српскословенском преводу носи наслов0
будуштих премудраго Лава (видети белешку 18), јер се Србин у њој назива „паличником", то јест

- ратником који носи палицу (прилог 7). Али у време кад је настала та песма, дакле по досељењу
Словена на Балканско полуострво, Срби су, поред палице, носили и „аламанско копље", што већ
говори о јачој вези са Немцима и може да послужи за хронологију доласка и насељавања. Међутим,
у време најезде Хуна и Торинга (Тиринжана) у подручје Сале, Срби су већ били тамо.
Ова наша сумња у податак грчкога цара (неТур ска-Мађар ска како он каже, већТурска-
Тириншка према положају Бојке друге) подстакла нас је да се позабавимо текстом DAI (De

administrando imperio, Порфирогенит). Како су већ савремени приређивачи старојеврејске
Соломонове Песме над песмама приметили, сви су стихови ту, али су испреметани, па се ова
песма умногоме удаљила од првобитног облика. Сличну ситуацију претпостављамо и за DAI, мада
је ово дело кудикамо млађе. Не морамо сумњати у цареве податке, али можемо сумњати у њихов
распоред у коначној композицији списа. Зато неће бити наодмет да мало „прочешљамо" текст DAI,
да то некако уклопимо у нашу тему. Одлучили смо да се мало вратимо на наше витезе и ветенике,
јер... ако је податак Ане Комнине да су Ветонци (Ветеници), које она називав арв арима још у њено
време боравили на нашем приморју тачан, онда за њих мора да зна и Порфирогенит. Важно је да то
откријемо, јер бисмо добили још једну потврду да су Срби на Балкан дошли из Полабља. Може се
догодити да откријемо и правце којима су се кретала српска племена.



Као што смо рекли, и витези и ветеници, ветонци су ратници коњаници. Међутим, историја
их јасно раздваја, а постоје и гласовне разлике у самим речима. Навођењем етимологија руских
аутора доказали смо да су у питању две различите језичке јединице и две посебне историјске
категорије. С обзиром на то да се речвитез раширила готово по целом словенском језичком
простору, закључујемо да је по пореклу старија и да своје корене вуче из верско-родовских односа,
за разлику одв етеници која реч потиче из оружано-формацијских односа у време када су Срби и
остали Словени почели да подижу утврђене градове. Једино што спаја витезе и ветенике јесте
чињеница да су били коњаници, па су временом и њихова имена постала синонимна. Зато и нисмо
сигурни, док читамо историју, да ли под лужичкосрпскимw ićazima који раде с коњима треба
распознатив итезе или пакв етенике. У сваком случају, чини нам се да је тај старосрпски
повлашћени слој претрпео деградацију. А то је управо питање због којег се поново враћамо на
стару тему.
Да ли су витези и ветонци (овде их изједначујемо) били искључиво ратници, или се у историји
јављају као коњаници у ширем смислу, то јест - они који и ратују и раде с коњима? Наш народни певач назива витешког коња - коњем витезом: „Да прескочи три коња витеза." П.П. Његош у
своме Горском вијенцу каже: „По три коња загона прескочи." Подударност ових стихова је очита,
као да су у питању такозване стајаће речи наше епике - „бело лице", „руса глава" и друге; чини
нам се да су коњ витез и коњ загон једно исто. Међутим, Његошев стих се објашњава тиме да је
због слоговања (једнаког броја слогова) изостављено „из": „По три коња из загона прескочи, јер
загон значи -залет(упор. загоначке - „изатрке"). То је тачно, али не значи да је тако било и у
прошлости.

Наиме,заг он не значи самозалет, већ и - навала, јуриш, па се са наведеним тумачењем не
морамо сложити. Народни певач (а Његош је прихватио манир народног певача), често
употребљава именицу уместо придева (упор.лепота девојка, уместолепа девојка). Према томе би
и коњ загон могао бити (а верујемо да јесте) -нав ални, односно јуришни коњ, што га у
потпуности изједначује с коњем витезом. Ако овоме додамо то, даzagon илиzahon у словенским
језицима има различита значења - тор, обор, корал; део поља, парцела, леја; хајка, гоњење, лов,
и тако даље, можемо претпоставити да се стара епска, ткаозвана стајаћа реч, временом променила
и да ју је Његош прихватио у новом значењу. Али, нас занима старо значење, јер верујемо да је
постојало.
У основи речи загон је - гон (у западнословенском -hon) у значењу - трчање, јурење,
срљање; хајка, лов; гоњење, терање (стоке). Према трећем значењу, тачније од глагола гонити(у

западнословенскомhoni t') изведене су именице гонич и погонич (у западнословенскомpohon'č) у значењу - онај који тера стоку, коње, кола. Ако су витези и ветеници били коњаници, морали су, поред осталог, терати и кола.

 

[NickFreakyrgios]

западнословенскомhoni t') изведене су именице гонич и погонич (у западнословенскомpohon'č) у значењу - онај који тера стоку, коње, кола. Ако су витези и ветеници били коњаници, морали су, поред осталог, терати и кола.

Ако смо у праву, онда су витези или ветеници (Ветонци) заиста населили један део јадранског
приморја, јер грчки цар у DAI каже:„Конављ е на језику Словена значи товарна кола, будући да је
тај крај раван они све своје послове обављају колима." Ову етимологију Порфирогенит није
измислио, јер, као што ћемо видети, сасвим је тачна и прецизна.
Подвукли смо речи „Конавље", „товарна кола" и „своје послове обављају колима". У називу
Конавље не стоји основица коњ,в ећ гон, односно западнословенско - hon, o чему смо већ

говорили, али и -hona - „поље" и глаголhoni t' - „гонити, терати стоку, коње, кола, дивљач". У
лужичкосрпском језику hona и honić (honit') имају управо то значење. Кад ово знамо, одмах нам
бива јасно зашто цар помиње раван крај и товарна кола (запреге).

Ако се у овом светлу запитамо, који су то „они" што на јадранском приморју све своје послове
обављају колима, одговор нам даје Ана Комнина: Ветонци. Дакле, старосрпски витези и ветеници,
што значи да они нису били искључиво ратници, већ коњаници у ширем смислу. А да су ови
одабраници бога Вида дошли са северозапада, са територије садашње обе Немачке, потврду нам
пружа и назив Конавља који се првобитно изговарао Хонавље, са западнословенским грленимX.
(Таква промена почетног гласа могућа је јер за то има примера). Али остаје једно спорно питање.
Наиме, ако су конавли били натоварена кола, како су се онда звали гоничи, или, како бисмо то
данас рекли - кочијаши? Свакако да то нису конављани. За гониче Словени имају другу реч, која у
лужичкосрпском гласи -pohonči (погоници, тј. гоничи кола и коња, кочијаши). То онда значи да ни
ПорфирогенитовиПаг ани нису незнабошци како их он назива према словенском -пог ани, већ они
који терају коње и кола -пог оници. Покаже ли се да смо у праву, то би било још једно синонимно
име за витез.
Можемо дозволити себи да прихватимо и Другу етимологију за Конављане (можда од -
коњ), али остаје чињеница да их цар везује за појмове „раван крај" и „товарна кола", а при том још

каже да они - „све своје послове обављају колима", а знамо из нашег претходног казивања да су у немачком феудализму послове с коњима и колима обављали искључиво вићази (витези), који се, опет, пре него што су полапски Срби изгубили слободу, нису ни по чему разликовали од ветеника. Из списа DAI јасно се види да долази до збрке баш код поменаПаг ана, јер, иако их назива
паганима (поганима, незнабошцима, односно - некрштеним Србима), Порфирогенит на једном

месту каже: „кад су покрштени сви Срби", а то значи да није ни било некрштених Срба на нашем
приморју, а да царевоПаг ани има Друго значење. Нису ли топог оници, које је цар лепо описао,
али им је погрешно протумачио име? Зато је нужно видети где је и како је поремећен ред приликом
компоновања података у спису DAI.Поремећај почиње са главом 29. која се односи на једно старије стање, а управо је баш та
глава послужила као увод. Ново стање (на терену и уопште) није се слагало са старим, јер су у
међувремену извршена разна померања, а писци (сматра се да цар није једини аутор), хтели су да по
сваку цену своје писање ускладе са овом главом. Тако је дошло до тога да се о Дукљи и
Дукљанима, о земљи и људима које је грчки цар морао познавати боље од осталих, напише један
шкрт текст и још са извештајем о великим градовима за које се уопште не зна, да се Каштели код
Сплита назову каштелима Драча, а да се и не помене којој народности припадају Дукљани. А ево
како се, по нашем мишљењу, стварала збрка.
У глави 29. Порфирогенит набраја народе и племена овим редом: Хробатои, Серблои,
Захлумои, Тербуниотаи и тиме обухвата загорје, залеђе приморја. Набрајање племена у приморју
почиње са Каналићанима -Каналитаи. Назив потиче одканали - „жљебови, мореузи". Топоним
Жлијеби у Конавлима казује да се назив Каналитаи може односити на Конављане.М еђути м,

назив је општи, па су га могли носити и житељи острвља и копна од Мљета до Сплита, а исто тако и становници Котара и Пага које раздваја Велебитски канал. Већ смо рекли да се за Конавле каже да су раван крај, али равнији су Котари, који се у нашим епским песмама јављају каоКотари
равни. Још се каже да реч Конавље значи натоварена кола. Ако и прихватимо другу етимологију

за Конавле, рецимо одкоњ , опет не можемо порећи да топонимКолан на Пагу, макар да и не потиче од основекола, може својом гласовном сличношћу да асоцира на натоварена кола. На натоварена кола са рудом подсећа и облик самог острва Пага. Нису ли, према овоме, Пагани житељи Пага?



Порфирогенит је прво набројао племена у загорју смером северозапад-југоисток.
Под упитником остаје којим смером је набрајао племена у приморју.
Међутим, оба смера показују да се подД иоклетианоима подразумевају
Сплићани, а не Дукљани(Зећани)

Ово наводимо зато што је писац главе 29. приликом набрајања племена у приморју могао
поћи са његове југоисточне, али исто тако са његове северозападне стране. Но било са које стране
да је пошао, његовиД иоклетианои су увек између Каналићана и Арентаноа, а овим последњима цар означаваНер етљ ане, односноПаг ане. То значи да се не мисли на Дукљу (Зету) и да цареви
Диоклетианои нису Дукљани (Зећани), већ становници Сплита и околине. То се потврђује и тиме
што писац главу 29. започиње са Диоклецијаном.
Ако према DAI пођемо са северозападне стране, добијамо становнике Котара и Пага као
Каналићаие, Канлитае, за њима Сплићане као Диоклетианое, па Неретљане, односно Пагане као
Арентаное; ови последњи остају на истом месту где их смешта и цар у даљем тексту DAI. Али

Пагани не морају бити Неретљани; они могу бити и житељи острва Пага и равних Котара. (Тиме би
се потврдило мишљење Р. Новаковића о
националној припадности житеља Лике, Крбаве и
Гацка; то стање се, уосталом, задржало до данас).
Зато ако пођемо са југоисточне стране, добијамо
Конављане и Неретљане каоКаналић ане,
Каналитае, за њима Сплићане као Диоклетианое,

па становнике Котара и Пага каоА рентаное. (Да је
ово могуће, објаснићемо овако:Котар значи
-земља, подручје, срез, Паг од pagus значи -жупа,
пољопривредни крај, село, а Арентанои од arenda
значи - земљиште,/ закуп земљишта. Дакле, према
овоме, Арентанои су жупљани, јер жупа је
пољопривредни крај,али и подручје, што се слаже
са наведеним значењима).
Из свега овог можемо извући закључак: реч
Арантанои се гласовно састала са Неретљани,али
прва потиче одар нд а,40) а друга од имена реке
Неретве. Пагани могу бити становници Пага и

жупљани, што опет не значи да међу Неретљанима
није било некрштених, то јест - пагана, погана, па
су се и ове две речи могле гласовно додирнути, тим
пре што су и Неретљани жупљани (помињу се жупе
Мокро, Растоца и Дален). Отуда збрка која чини да
не знамо ко су у ствариПаг ани. Једино је у DAI
сигурно да цар у своме набрајању не иде даље од
Конављана, ни даље од Котарана и Пажана ако се
узме супротан смер, а да су Диоклетианои у ствари
Сплићани, а не Дукљани (Зећани).



Прилог 8 - Запис писан угљеном нађен на,
рушевинама манастира у Чечеву испод Коњухе.
Објавио С. Бојовић

 

[NickFreakyrgios]

СРПСКА МАРКА И ПРАВЦИ ДОСЕЉАВАЊА

Иако не знамо на кога мисли када говори о
„равном крају", „натовареним колима" и „пословима
који се обављају колима", Порфирогенит оваквим
својим описом ипак казује да мисли на оне Србе које

Ана Комнина назива Ветонцима (Ветеницима).
Збрка у DAI, изазвана компоновањем старих и нових извештаја, само је још једна потврда
мишљењима да су се Срби са северозапада пребацили на југоисток, као да су ишли у стопу за
Грцима који су се повлачили са овог терена и коначно повукли. Изостављањем Дукље (Зете) у
глави 29. DAI можда значи да су словенски дошљаци у њу продрли тек после Ираклијеве смрти
године 641. о чему говори Василијев запис,41) нађен на рушевинама манастира у Чечеву испод
Коњухе, (видети прилог 8). Ако су Каналићани житељи острва и копна око Велебитског канала (а
по свим изгледима јесу), онда су Срби дошли на јадранску обалу са северозападне стране.


Василијев запис потврђује ово наше мишљење, а такође и историја која говори о кретању Срба
према источним крајевима и у новије време.
Запис помиње три словенска племена која су 641. године дошла у Дебрец (област од Плава
до села Будимље под Комовима). Њих је владика Радослав (на другом месту војвода) године 835.
ујединио у једно племе, а 874. су примили хришћанство (гречески образ). У другом пасусу овог
записа, под годином 641. стоји: „Родитеља наши доидон из древес и дрезг и с'дејиме древел дом
и племен в' д'бр'це" а то, по нашем мишљењу значи, да су та три племена дошла из Древеса(по
К. Јиречеку - Дријева, данашњаГабела) и Дрензге, Дрезге, (то јест, изДр ежнице код Мостара).
Дошљаци у Дебрец, а то су преци Васојевића, основали су ново насеље које су, такође, према
основидр в о назвалиД ревел. Према истој основи и себе су називалиДревљ анима, што се види на
крају првог реда у трећем пасусу, под годином 835. где стоји -Др ев 'л'не. По свим изгледима, они
су и целом крају дали имеД ебр ец, што такође значи - дрва, шума.
Међутим, пре него што су дошли у Дебрец правцем северозапад-југоисток, та три племена су
морала однекуд доћи и у неретљанску област, односно Захумље. Није тешко закључити да су
дошли истим правцем из полапскеДр ев ине, која чини источно подручје Бојке друге (видети
прилог 5), јер су се називалиДревљ анима као и житељи Древине. Скалова их лоцира и у Белој
Србији (видети прилог 6) -D reven e. На древљанској територији, нешто источније од Бојке друге,
налазимо градове Dreźdzani и Drežnicu, чија имена су изведена оддр езг а, коренске речи која се
помиње и у поменутом запису

Прилог 9 - Српска марка (Limes sorabikus)
. Било нам је важно да утврдимо овај правац досељавања Срба из следећих разлога:
Порфирогенит је могао од самих Срба чути где су они раније живели па је поменуо Бојку. Али, ако
је Бојка Бохемија, то јест данашња Чешка, како тврде неки и историчари, онда су на Балкан морали
доћи са севера, из Чешке. Међутим, ако нису дошли са севера (или бар не сви), већ са северозапада,
онда су могли доћи из Бојке друге и Беле Србије. Као што видимо, много тога иде нашем мишљењу


у прилог. Пошто се Бојка друга простирала на крајњем словенском Западу, то је, по природи
ствари, талас миграције њених становника морао заобићи Чешку. На то је утицала природна
граница коју чине Рудне и Лужичке горе, а такође и сродна племена која су већ насељавала загорје
или су се кретала левом страном. Занимљиво је да су и Лужички Срби, у својој закаснелој
експанзији према југу, испољили тенденцију заобилажења Бохемије. ПокрајинеОр лу кодPös neck-
a, Добнукод Плавна (Plauen)и Швикаву (Zwickau) стекли су 1002. 1128. и 1121. године
запоседањем новина,42) тако да су њихова насеља стечена запоседањем досезала до дубоко у
Тирингију и североисточну Баварску.
Све указује на то да су се преци Јужних Срба кретали линијом Српске марке, утврђене
границе, коју су Немци изградили ради заштите од српских упада, а и као одскочну даску за своје
упаде на српску територију. Та граница, позната и као Limes sorabikus, повезивала је градове
Magdeburg(D ew in), Hale(Solaw a), Erfurt(J arobrod), Bamberg, Nürnberg (Norimberk) и
Regensburg (Rezno). Код Нирнберга или код Регенсбурга избили су Срби на познати пут, који их је
одвео на територију данашње Аустрије. (Прилог 9) Тај пут, којим се кретао и Атила према западу, лепо је описан у старонемачкој песми о Нибелунзима. Идући од Вормса (Worms), Бургунђани су тим путем, прешавши само једном велику реку скелом, такође стигли на територију данашње Аустрије.43) Српска марка или Limes sorabikus (видети прилог 9), у време српске сеобе није ни постојала као утврђена граница, али је постојала као миграциони појас


Прилог 10 - Вуčnо (облик од Бојичина) - северни део Бојке друге или Бојка трећа коју можемо
назвати Северном Србијом (из топографске мапе Хане Скалове)

За Бојку другу рекли смо да се од Северне или Старе марке па преко историјске Србије
(Регио Сурби Географа Баварског) протезала далеко према југу о чему сведочи и јужни део
поменуте Српске марке, али нисмо говорили о њеном северном делу. А на том северном делу Бојкe
друге историја налазиБитенике и њихов градBytin (етимолошки одBoitin , односно од коренске
речиBoi), a то значи опет -Боје, односно - Србе. Bytin је подигнут на територији коју можемо
назвати Бојком трећом или Северном Србијом (видети мапу пр. 11). Ово зато што и на њој
налазимо исте одреднице - рекуБоич ину (етимолошки одБоики, односно од коренске речиБои) и
два велика града -Boizenburg, словенски Boičin, Вуčin, Byčno, и Boitzenburg, такођеБоич ин или
Боичина. Занимљиво је да управо ту налазимо неизмењен облик Порфирогенитове Боики у имену
градаBojky (видети прилог 10), а такође и Sorby, Srbky, Srbin, и на острвуРујани (Rugen)-
Srpčeviti.(Скалова је убележила још два облика - Sarbin и Serbino, у чијој основи је такође српско
национално име). Пошто већ говоримо о Бојки трећој, овде морамо нагласити да су Бојка друга и
Бојка трећа јединствено подручје под једним именом -Бојка. Ми смо то подручје поделили на два
дела ради лакшег сналажења, а и сам ток истраживања нас је упутио на то.
На мапи овог простора (видети пр. 11) налазимо и један податак необично важан за решење
проблема Порфирогенитове Бојке. То је местоCh arvati (изговара се Харвати и Карвати). Оно се
може, али и не мора везати за национално име Хрвата, јер може да представља само територијалну
ознаку становништва полапских местаC hary и Charov (= Charovati, Charvati). Вероватно да је по
називу овога места добио име и цео крај, исто као што је крајБоитин добио име по граду Боитину.
Готово је правило у Полабљу да град и шира околина носе исто име. Да ли се на ове Хрвате односи
царев податак преузет из српске традиције? Није ли ту и Далимилова земљаCh orvati?


Прилог 10а - Приморски или северозападни део Бојке треће. Из топографске мапе
Хане Скалове.Топоними Bojky i Sorby обележени су кругом).
Мапа (прилог 11) могла би нам пружити потврду да ДалимиловуХ ронику можемо узети као
поуздан извор кад би садржала имеХ р в ати за цео крај, јер би онда та земља, како каже Далимил,
заиста била у српском народу. (РазликаХ арвати/Х орвати на овоме терену је, вероватно

 

[NickFreakyrgios]

последица немачког преузимања словенских назива, упоредитиBoš ecy са немачкимBas chü tz, или
Bozankecy ca немачким Basankwitz, где је O замењено вокалом А). Мапа, међутим, не садржи
више ниједан податак о Хрватима, па се морамо у нашем разматрању ослонити на све оно што би могло бити некакав путоказ. Традиција на нашем тлу чува многе податке, а нека имена нам и данас одзвањају у ушима. Шта можемо рећи о традицији и народном предању?

 

[NickFreakyrgios]

летопис попа Дукљанина (Барски родослов) највећи је наш извор имена и народног
предања. Али, ако изузмемо Барски родослов, који припада писаној књижевности, онда су од
усмених предања најзанимљивија она која тврде да нека албанска и црногорска племена воде
порекло од истога претка. По једном таквом родослову, боље рећи предању, албански Гашани и
црногорски Бјелопавлићи воде порекло од Гаврила, Гаша и Бијелог Павла, који су били рођена
браћа. По другом предању, исто тако - од рођене браће Васа, Пипа, Озра, Хота и Краса, настала су
црногорска ) племена Васојевићи, Пипери и Озринићи, и албански Хоти и Краснићи.
Може ли се све то примити здраво за готово? Има научника који не сумњају у истинитост
појединих легенди. Једна од таквих легенди је казивање да је син Нишин, сестрић Немањин и први
човек који се населио у Ровцима био неки Гојак; имао је четири сина: Булата, Шћепа, Влаха и
Среза. У своме напису Ко смо, одакле смо, др Милица Грковић је веома садржајно говорила о
постанку презимена Булатовић, помињући при том и ово предање. Према њеном мишљењу доста је
вероватно да оно има историјске основе и да је презиме Булатовић настало од личног имена Булат


То може, али и не мора бити тако како каже М. Грковић. На пример, ако узмемо топоним
Боуле(изгов орно Буле), лоциран у Полабљу на мапи X. Скалове, можемо претпоставити да су се
становници тога града називалиБулетим а, а касније, променом једног слова -Булатим а. Ако су
Булати дошли на Балкан, и ако је један од њих основао насеље, оно би могло добити име
Булатово. Становници Булатова су - Булатовићи. Место под тим именом постоји (помиње га и М.
Грковић). То је Булатово село, споменуто у оснивачкој повељи манастира Дечана.
Разуме се, то не мора бити тако и овај пример треба схватити само као указивање на другу
могућност, супротну од оне на коју је указала М. Грковић, а у вези са Булатовићима, то јест да
презимена не морају увек потицати од особних имена, већ могу потицати и од топонима, (као,
рецимо косовски Спужићи који су добили своје име од топонимаС пуж у Црној Гори).
Видели смо да у народу круже многе легенде крцате именима и презименима. Једну такву легенду чуо је у своје време и грчки цар Порфирогенит и унео је у свој спис DAI. То је прича да су Хрвати у нови крај дошли под вођством петорице браће - Клукаса, Лобелоса, Косенцеса, Мухла и
Хробатоса, као и две сестре - Тугеи Буге. О овој причи постоје различита мишљења. По једнима
то је само етиолошки мит, јер су имена петорице браће и две сестре (што чини мистични број
седам) измишљена према неким словенским и локалним именима у Лици, па је и колевка легенде,
како каже Ћ. Петешић, управо Лика. По другима то су носиоци седам или осам племена која су
дошла у Далмацију. ИмеХр обатоса неки историчари везују за хрватско национално име, његовог
братаЛобелоса за племиће Ловинчиће, Клукаса за село Кукљић, Косенцеса за местоКосињ , док
су одМухла потеклиМохлић и, а од сестара Туге и Буге племићи Тугомерићи и Бужани.
Међутим, Н. Нодило сматра да имена поменута у овој легенди означавају хрватска божанства
прерушена у људе.
Ако упоредимо ову легенду са легендама-родословима споменутим на почетку овог поглавља,
одмах пада у очи необичан облик готово сваког наведеног имена и презимена, како у овој, тако и у
оним претходним легендама. У највећем броју та имена нису словенска. То наводи на закључак:
или народ није словенски или људи носе имена места у којима живе или из којих долазе. Биће да је
посреди ово друго. То закључујемо по томе што у Полабљу можемо наћи не само исте називе
места, река и крајева као и код нас, него велик број српских и хрватских презимена готово у
неизмењеном облику.

 

[NickFreakyrgios]

Да су српска и хрватска презимена (и не само српска и хрватска) у највећем броју настала на
овај начин - од топонима, има толико примера, да би њихово набрајање само оптеретило наше
казивање о Бојки. Ипак, изнећемо она која се као топоними налазе на топографској мапи X.
Скалове. То су: Блажевићи, Бобићи, Бојановићи, Болановићи, Будиславићи, Бушићи,
Дадовићи, Даловићи, Десниковићи, Дешићи, Ђедићи, Девићи, Доманићи, Гњевићи,
Грубетићи, Гостирадићи, Хвалићи, Јарковићи, Каленићи, Кованићи, Кушићи, Лисовићи,
Љубановићи, Љубићи, Љутошевићи, Мировићи, Милчићи, Мојковићи, Мушовићи,
Миљевићи, Начевићи, Обилићи, Пековићи, Пљешановићи, Поповићи, Прхотићи, Радимићи,
Радковићи (Ратковићи) Радонићи (Радоњићи), Радошевићи, Ранковићи, Славковићи,
Вељовићи, Витовићи, Војковићи, Бенчићи, Башовићи и друга.
Ако ови топономи могу да изазову неверицу, јер се ради о научној реконструкцији словенских
имена места на данашњем немачком простору, потражимо оригинал. У својој књизи Где се
налазила Србија од 7. до 12. века, Р. Новаковић је у једној белешци споменуо Петријеву картуи
навео како су на њој забележена нека места која су се налазила на тлу Немачке и Чешке (део који
Скалова није обухватила својом топографском мапом).44)
„Било би свакако корисно", каже Новаковић, „кад бисмо ова имена, и стотине других, а можда
и хиљаде, пажљиво проучили и сазнали њихову старост и порекло." Новаковић још напомиње:
„Драгоцено је што су у овим називима готово у потпуности сачувани облици који се налазе и на
нашем тлу, било као називи места или као породична имена." Следи дуг списак, али за обим овог
поглавља довољно је навести само неколико топонима забележених у Чешкој. То су:Milo w itz
(Миловић),D u ts ch itz (Дучић),R ats chitz (Рачић),Miletitz (Милетић),Luk ow itz (Луковић),
Mikowitz(М иков ић), Minitz(М инић), Jelenitz(Ј еленић), Mirowitz(М иров ић), Popowitz(П опов ић),
Babitz(Бабић), Raschowitz(Рашов ић), Kneschewitz (Кнежевић) и друга.45)
Није тешко закључити да ови називи још нису презимена у данашњем смислу те речи. То ће
тек постати на Балкану, када се становништво ових места иселило. Али акоPop ow itzy нису наши
Поповићи чије име је потекло од неког попа (свештеника),46) шта онда значи овај назив? Значи да
су ти Popowitzy дошли из градаPopow a и да су, према томе, и у самој Чешкој били дошљаци,
досељени из краја који се на словенском зваоBelozem (Бела Земља). ОвиПопов ићи, у првобитном
значењу - они који настањују град Попов, обележили су свој пут сеобе и топонимомPop ovici
(Поповићи), који налазимо нешто јужније кодМагд ебург а (Dewina), на северном крају такозване
Српске марке. Готово исто то можемо рећи и за остале називе: Миловићи су дошли изМилов а

Подручје Лужичких Срба је тамније



Милетићи изМилетија, Рашовићи изРашов а, Мировићи изМиров а, Луковићи изЛуков а, и тако
даље. Ниједно од ових места није на нашем тлу, већ се налазе на територији обе Немачке, а
делимично и у западној Пољској.47) А то значи и у Бојки.
Обележили смо две Бојке. Ако су Срби живели и у једној и у другој (а рекли смо да је то
јединствено подручје), онда су и Хрвати, како нас учи историја, као најсроднији Србима морали
бити уз њих. Међутим, у Алфредовом опису Германије потврђује се и северни положај Срба,48) али
се Хрвати не помињу. Питамо се, није ли можда англосаксонски краљ начинио превид.49)
По свим изгледима јесте, јер ево - недалеко од српског топонимаSorby (prilog 11) nalazimo i ime
Charvati. И не само то име. Ту су и топоними Kuklici (од којег Кукљићи), Lovin (од којег
Ловинчићи)и Tugomer (од којег Тугомерићи).50) Нешто јужније од ових места налазимо немачко
Muhlingen и словенско Mohovи Muholy (од којих Мохлићи), па Kosino (од којег Косињ), а
сасвим на југу где и данас живе Лужички Срби, откривамо готово непромењено име легендарног
Клукаса у топониму Klukš, немачки Кliх. Затим немачке Löbejün, Lobeda, Tucha, Körbitz, Bad
Kösen и друга, из којих би се такође могла извести имена јунака легенде о Хрватима.
Легенде се, дакле, могу тумачити и на други начин. Ако имена легендарних личности
схватимо као топониме и потражимо их у топономастици, може се догодити да откријемо истину.
Чини нам се да се то управо догодило са легендом о сеоби Хрвата. Међутим, ово наше поглавље о
именима која много казују има и другу сврху: желимо доказати да је Бела Хрватска на овом
простору могла бити сусед Беле Србије, без обзира на то што имеCh arvati носи само један град


Распоред српских племена јужно од Бојке средином IX века.
(Шематски приказ према извору такозваног Географа Баварског


Што се тиче Чеха, ситуација је друкчија, јер је према свему досад реченом, сасвим извесно
да су, као и Срби, боравили у Бојки другој и из ње понели имеБохем и, које потиче од имена реке
Böhme (Бојке). Исто тако је извесно да, за разлику од Срба, нису боравили и у Бојки трећој

(Северној Србији), јер их налазимо нешто јужније. Међутим, према Далимилу који Чехе изводи из земље зване Chorvati, а која је, опет, „у српском народу" („v serbskem gazyke"), претпостављамо да је њихов положај на мапи X. Скалове новије стање, настало, вероватно, пошто су напустили првобитна станишта. Зато и Чехе морамо сместити у обе Бојке, па и њихово ново подручје
обухватити појмомБојка, јер не смемо сметнути с ума да друга и трећа Бојка представљају, у
ствари, јединствено подручје.
Доказ да су Чеси из Бојке кренули према југу и населили Бохемију, односно Бојку коју смо назвали
„првом" (а то је данашња Чешка), налазимо у истоветној топономастици, нарочито што се тиче
већих градова. Тако се на источној (десној) обали доње и средње Лабе, с једне стране, и у Бохемији
(Чешкој), с друге стране, јављају следећи топоними: Chomotov/Chomutov, Luny/Louny,
Ječin/Jičin, Litov'1/Litovel, BIansko/Blansko, Rokyte/Rokycany, Kadov/Kadan, Praga/Praha,
Trutava/Trutnov, Trebov/Trebon, B'rnim/Brno, Bille/Bilina, Slanava/Slany, Sušice/Sušice,
Turna/Turnov, Karvy/Karvina, Vyšky/Vyškov, Telčkov/Telč, Jeglev/Jihlava, Krnan/Krnov, Melnik/Melnik, Slavikov/Slavkov, Teplice/Teplice, Varnova/Varnsdorf, Sternberg/Sternberk, Friedland/Frydlant и други. (Видети прилог 12).
С обзиром на то да је највећи број чешких градова основан око 13. века, може се говорити о
једној закаснелој чешкој миграцији, тако да је састављач ДалимиловеХ ронике имао пред собом
готово потпуно очувану традицију. Нема сумње, бар према овоме, да су Чеси после Срба дошли у
Бохемију (Чешку). Према томе, називBöhmen (којег иначе нема у Чешкој) првобитно се односио
на Србе, и то како у старом крају (Бојка друга и трећа), тако и у новом (Бојка прва).




Оружје Полабских Срба у Самовој држави!