Da li vredi zavrsiti pisanje prve knjige?

[quentin]

Nisam uopšte siguran koliko "pisati kratke priče pre romana" jeste validan savet, jer nije od preterane pomoći... Prosta činjenica je ta da je uglavnom bitnija ideja od samog pisanja, jer mnogo pisaca u svetu ima koji pišu jako dobro ali su im ideje očajne i zato se ne izdvoje iz mase drugih... Opet s druge strane ima dosta ljudi koji su privukli čitaoce zanimljivom pričom, gde je stil ili osrednji, do granice sa lošim (Kolinsova, što klinci u zadnje vreme čitaju - Igre gladi; Jako loš stil pisanja... Ne drži mi pažnju, ne verujem da ću je ikada pročitati do kraja), što, jelte govori da pisati toliko i toliko strana svakog dana uopšte nije uslov za uspeh, odnosno ničemu ne služi.
Mnogi uspešni pisci tvrde kako moraš da pišeš svaki dan, kako samo tako možeš postati uspešan pisac, a šta ako neko zaista niti ima dobre ideje, niti dobro piše - samo gubi vreme bez razloga.
King me prvi smara sa njegovim da mora da se piše toliko i toliko, ako želiš da budeš čitan. Ako se ne varam (što lako može da se desi, ne znam mnogo o njemu) i sam King je prvu priču napisao iz dosade, bacio u kantu, žena to pronašla pa ga ubedila da objavi i to mu je postala prva knjiga, pa to da moraš napisati 1000 strana pre romana je u njegovom slučaju licemerje... Jer on prvi to ne primenjuje...
Vrlo često se dešava da mladi prate takve savete i pišu i pišu kratke priče i tek u četrdesetim godinama budu objavljeni (ako i tada) što je malo tužno jer su godine protraćene, a malo šta se izmenilo u njihovom pisanju, jer to je istina.
Možda je jedino Martin (delimično) u pravu (jer mislim da i on tvrdi kako mora da se piše i piše i piše bez prestanka) ali on je rekao kako je obavezno pre svega čitati i čitati... Dobre knjige, a naročito loše (da se naučimo šta je to loše, odnosno šta ne-pisati), i mislim da je u pravu. Tako se uči pisanje, i uz malo vežbanja naravno, ali ne forsirati sebe...
Ja nikada ne mogu sebe da nateram da pišem jer prosto vrlo često nemam volje za to, i postanem depresivan ako forsiram sebe, a sa druge strane mogu za pet minuta napisati dobre tri strane nekog teksta, bez zastajkivanja...
Možda je najbolji savet da svako bira svoj neki put, bez tuđih saveta, jer ipak je svako osoba za sebe... To je kao kada bismo levaka učili da piše desnom rukom, jer mi tako pišemo i to tako treba...a njemu ne ide.
Ako razumete...

A je l' čitaš ti nešto osim tih žanrovskih pisaca i fantastike koje pominješ? Ja bih ti preporučio da, prije bilo kakvog pisanja, malo obogatiš lektiru, odnosno da se (samo)obrazuješ.

 

[dusankovacevicsrbija]

Uglavnom čitam šta mi se čita... I vrlo često naletim na lošu literaturu, i ne vidim razlog zbog kojeg ne bi trebalo da je pominjem... Jer ostavlja na mene utisak (loš utisak), i smatram da imam "dovoljno lektire" za više osoba, ne samo za sebe...i ne smatram da iko treba da mi govori šta da čitam (a još manje kako da se obrazujem), dozvolio bih subjektivnu ocenu pa da ja sam razmislim o tome da li je pomenuto vredno čitanja... Ne znam zašto su ljudi na forumu toliko...borbeni oko toga koliko su čega pročitali... Imao sam priliku da naletim na ljude koji apsolutno pobijaju činjenice da postoji neko ko je pročitao više knjiga od njih... Čemu to takmičenje?! I odakle uopšte rečenica da "prije bilo kakvog pisanja, malo obogatiš lektiru", zar je to neki poseban preduslov (kao druga verzija onoga o čemu sam ranije pisao - da treba pisati i pisati, makar i uzalud...). Moraju ljudi da shvate da za neka pravila, ne postoje pravila. Prosto i jednostavno.

 

[quentin]

Uglavnom čitam šta mi se čita... I vrlo često naletim na lošu literaturu, i ne vidim razlog zbog kojeg ne bi trebalo da je pominjem... Jer ostavlja na mene utisak (loš utisak), i smatram da imam "dovoljno lektire" za više osoba, ne samo za sebe...i ne smatram da iko treba da mi govori šta da čitam (a još manje kako da se obrazujem), dozvolio bih subjektivnu ocenu pa da ja sam razmislim o tome da li je pomenuto vredno čitanja... Ne znam zašto su ljudi na forumu toliko...borbeni oko toga koliko su čega pročitali... Imao sam priliku da naletim na ljude koji apsolutno pobijaju činjenice da postoji neko ko je pročitao više knjiga od njih... Čemu to takmičenje?! I odakle uopšte rečenica da "prije bilo kakvog pisanja, malo obogatiš lektiru", zar je to neki poseban preduslov (kao druga verzija onoga o čemu sam ranije pisao - da treba pisati i pisati, makar i uzalud...). Moraju ljudi da shvate da za neka pravila, ne postoje pravila. Prosto i jednostavno.

Ne radi se o tome koliko si knjiga pročitao - niti to znam, niti me interesuje. Samo sam zapazio da su ti, kako se čini, pisci fantazi i žanrovske literature glavni autoriteti. Možda da malo pokušaš sa klasikom. Čak i ako ti se odmah ne dopadne, mnogo toga možeš da naučiš, ako imaš ambicija da sam nešto pišeš.

A što se tiče te rečenice koja ti se ne dopada, ne preostaje mi ništa drugo, nego da (drugi put u dva dana) skrernem pažnju na Arsenićev prikaz jedne antologije mlade srpske proze: http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/84441-Strah-jezika.html

i da posebno istaknem jedan paragraf iz teksta:

Može se pretpostaviti zbog čega je došlo do gotovo sistematskog urušavanja književnih vrednosti. Postoji nekoliko problema: izostanak (samo)obrazovanja, urušavanje časopisne scene, nedostatak kvalitetnih urednika i odsustvo ozbiljne književne kritike. Na ovdašnjoj književnoj sceni se izuzetno malo čita. Čast izuzecima, ali većina pisaca i wannabe pisaca ništa ne čita. U književnosti, kao i u bilo kojoj ljudskoj delatnosti, ne može se napredovati isključivo na osnovu talenta. Rad i disciplina su ono što će velikog pisca/spisateljicu izdvojiti iz gomile talentovanih. A rad u književnosti pored svakodnevnog pisanja, podrazumeva i svakodnevno čitanje najraznorodnijih stvari, ali prevashodno kvalitetne literature, klasika, savremenih autora iz regiona i sveta. Izostanak kvalitetne lektire je, na žalost, vidljiv i među autorima u antologiji Pucanja.

 

[Direkt]

Dušane, King je delimično u pravu, jer treba svakoga dana pisati(kako je moja mentorka književnosti volela da govori: Pisanje je mišić na kojem se mora mukotrpno i svakodnevno raditi). Šta ti misliš, da postoje pisci koji samo kvalitet izbacuju iz sebe? Kako možeš znati koliko gluposti svaki pisac napiše pre nego što dođe do one ideje koja ga proslavi? Za pisanje je potrebno odrediti određeno vreme i svakoga dana poštovati tajming; mozak se onda navikne da tačno u to vreme aktivira funkcije za to. Postoji određeno vreme za generisanje ideja, određeno za sprovođenje njih u dela.Da bi se došlo do kvaliteta, svako mora dosta kvantitativno da napiše. Nekad će imati dobru ideju koja će se loše produbiti u samom tekstu, i obratno. Balans je uvek najbolji

 

[justEKV]

Pisati, pisati, pisati...
Isto kao i: crtati, crtati, crtati... koliko se skica uradi pre konacne slike?

 

[The Graeat Gatsby]

Trebam jedan savet. Poceo sam pre nekoliko meseci da pisem svoju prvu knjigu. Napisao sam oko 10 000 reci na 20 strana. Ali ja nisam siguran da li je ovo sto pisem dobro ili lose pa bi voleo da mi vi kazete sta da radim i kome da se obratim za savet u vezi ovoga?

zbog cega bi je zavrsavao?
voleo bih da napises ovde deo te knjige za koji mislis da je dobar

Sent from my Telenor_Smart using Forum Krstarice mobile app

 

[N0vembar]

Vec oko dve tri godine mi se mota po glavi zamisao da napisem knjigu, prvo sam razmisljao o scenariju za film, sada o romanima.

Ovom temom sam hteo da vidim misljenja da li uopste treba da radim to ili ne, i eventualno kasnije da saznam sta bi jedan pocetnik trebao osnovno da zna o tome, kako da pocne...

Pisao bih o zivotu, ljubavi, u nekim delima bih se vratio koji vek u nazad i dodao mistike, fenomena, sf.
E sad pitam se moze li neko u ranim dvadesetim godinama, bukvalo skoro bez ikakvog zivotnog iskustva, ko skoro nikad nista nije citao, sa losim izrazavanjem, pravopisom, bez pravih ljubavnih veza, vise platonskih, neuspelih, psihicki nestabilan, cudan, povucen, ... da vec medju prve 3-4 knjige napise dobru pricu?
Da napisem nesto sto bi i drugima bilo zanimljivo, ili je samo splet okolnosti doveo da mislim da je tako, a kad bi krenuo sprovesti u delo od toga ne bi bilo nista, slicno kao i sa ostalim stvarima u mom zivotu?
Ako uopste moze da ima shvru tema, vase iskreno misljenje hvala.

 

[Direkt]

Šta bi bilo kad bi bilo
što jednostavno ne sedneš i ne napišeš nešto, odlomak, esej, pripovetku, pesmu? Pročitaj nešto da vidiš kako treba da se piše(kapitalna dela) i kako ne treba(moderni bestseleri).

Za kvalitetno delo potrebno je neverovatno mnogo truda, godina i iskustva. Ne bih da obeshrabrim, ali ipak stvarno moraš imati jaku volju i istrajnost.

 

[Rudjer]

Ništa nije nemoguće, samo matematički nevjerovatno.

 

[Transcendental]

Vec oko dve tri godine mi se mota po glavi zamisao da napisem knjigu, prvo sam razmisljao o scenariju za film, sada o romanima.

Ovom temom sam hteo da vidim misljenja da li uopste treba da radim to ili ne, i eventualno kasnije da saznam sta bi jedan pocetnik trebao osnovno da zna o tome, kako da pocne...

Pisao bih o zivotu, ljubavi, u nekim delima bih se vratio koji vek u nazad i dodao mistike, fenomena, sf.
E sad pitam se moze li neko u ranim dvadesetim godinama, bukvalo skoro bez ikakvog zivotnog iskustva, ko skoro nikad nista nije citao, sa losim izrazavanjem, pravopisom, bez pravih ljubavnih veza, vise platonskih, neuspelih, psihicki nestabilan, cudan, povucen, ... da vec medju prve 3-4 knjige napise dobru pricu?
Da napisem nesto sto bi i drugima bilo zanimljivo, ili je samo splet okolnosti doveo da mislim da je tako, a kad bi krenuo sprovesti u delo od toga ne bi bilo nista, slicno kao i sa ostalim stvarima u mom zivotu?
Ako uopste moze da ima shvru tema, vase iskreno misljenje hvala.

Ne. Pogotovo ne danas. Pisanje nije samo "pričanje dobre priče". Svi misle da imaju neke dobre ideje, zanimljive misli, nešto da kažu drugima, neki misle i da su bog zna koliko originalni, to su sve gluposti.
Moraš ući u materiju kojom hoćeš da se baviš. Čvrsto sam ubeđen da, kao što filozof ne može daleko dogurati bez da ima svest o ranijoj filozofskoj tradiciji, isto važi i za pisca i za bilo koju drugu struku.

 

[quentin]

Vec oko dve tri godine mi se mota po glavi zamisao da napisem knjigu, prvo sam razmisljao o scenariju za film, sada o romanima.

Ovom temom sam hteo da vidim misljenja da li uopste treba da radim to ili ne, i eventualno kasnije da saznam sta bi jedan pocetnik trebao osnovno da zna o tome, kako da pocne...

Pisao bih o zivotu, ljubavi, u nekim delima bih se vratio koji vek u nazad i dodao mistike, fenomena, sf.
E sad pitam se moze li neko u ranim dvadesetim godinama, bukvalo skoro bez ikakvog zivotnog iskustva, ko skoro nikad nista nije citao, sa losim izrazavanjem, pravopisom, bez pravih ljubavnih veza, vise platonskih, neuspelih, psihicki nestabilan, cudan, povucen, ... da vec medju prve 3-4 knjige napise dobru pricu?
Da napisem nesto sto bi i drugima bilo zanimljivo, ili je samo splet okolnosti doveo da mislim da je tako, a kad bi krenuo sprovesti u delo od toga ne bi bilo nista, slicno kao i sa ostalim stvarima u mom zivotu?
Ako uopste moze da ima shvru tema, vase iskreno misljenje hvala.

Ne treba da razmišljaš u relacijama tipa roman - scenario za film i slično. Pokušaj da napišeš nešto manje ambiciozno i kratko, pričicu neku, a možda te i pisanje poezije privuče.

Mada, iskreno govoreći, mislim da si ti samo još jedan mlad čovjek koji traži načina da se u nečemu ostvari. Ne bih da te obeshrabrujem, ali vjerovatno bi te književnost već privukla kao čitaoca, da u sebi imaš nešto od onoga što je potrebno da bi bio pisac. Pokušaj da pišeš, ali istraži i druge pravce djelovanja, umjetničke i neumjetničke.

 

[Direkt]

Ne. Pogotovo ne danas. Pisanje nije samo "pričanje dobre priče". Svi misle da imaju neke dobre ideje, zanimljive misli, nešto da kažu drugima, neki misle i da su bog zna koliko originalni, to su sve gluposti.

Kao što mi reče jedan stariji kolega sa komparatistike "Ubi me dvadeseti vek, kad god krenem da pišem nešto shvatim da je to već neko napisao"
Zato ljudi koji ne čitaju misle da su im ideje originalne, ali sve je već istrošeno.
Mislim da gotovo niko nema originalnu ideju nowadays

 

[Igor Calavera]

Ako bilo koga pitas, vredi li da zavrsis nesto, onda ti ja kazem da ne vredi.
Nikada ne pitaj druge za misljenje, vec radi kako osecas.

 

[Transcendental]

Ako bilo koga pitas, vredi li da zavrsis nesto, onda ti ja kazem da ne vredi.
Nikada ne pitaj druge za misljenje, vec radi kako osecas.

Praetulerim delirus inersque videri,
Dum mea delectent mala me, vel denique fallant,
quam sapere et ringi.

"Bolje bih prošao ja, kao bezvredan pisac da mogu
sopstvenom škrabanju sam da se divim, zavaravam sebe,
umesto, poraza svestan, da režim..."

(Horacije, Pisma, 2.2.126)

U pravu si verovatno, ako oseća da treba da piše neka piše.

 

[dusankovacevicsrbija]

Vec oko dve tri godine mi se mota po glavi zamisao da napisem knjigu, prvo sam razmisljao o scenariju za film, sada o romanima.

Ovom temom sam hteo da vidim misljenja da li uopste treba da radim to ili ne, i eventualno kasnije da saznam sta bi jedan pocetnik trebao osnovno da zna o tome, kako da pocne...

Pisao bih o zivotu, ljubavi, u nekim delima bih se vratio koji vek u nazad i dodao mistike, fenomena, sf.
E sad pitam se moze li neko u ranim dvadesetim godinama, bukvalo skoro bez ikakvog zivotnog iskustva, ko skoro nikad nista nije citao, sa losim izrazavanjem, pravopisom, bez pravih ljubavnih veza, vise platonskih, neuspelih, psihicki nestabilan, cudan, povucen, ... da vec medju prve 3-4 knjige napise dobru pricu?
Da napisem nesto sto bi i drugima bilo zanimljivo, ili je samo splet okolnosti doveo da mislim da je tako, a kad bi krenuo sprovesti u delo od toga ne bi bilo nista, slicno kao i sa ostalim stvarima u mom zivotu?
Ako uopste moze da ima shvru tema, vase iskreno misljenje hvala.

Nisam siguran da si dobro procenio sebe, ako jako malo čitaš, i kažeš da se loše izražavaš, a želiš da pišeš knjigu... Malo mi je to čudno...
Prvo što mogu da kažem, jeste da sam ja počeo pa piskaranjem negde oko 16. god. i to upravo scenarija za film (ko zna zašto, tada nisam ni znao šta radim), ali mi je odjednom sinulo da izmenim način prikaza onoga o čemu pišem, i to je postala moja prva ikada napisana priča, od desetak strana, nikada završena. Tokom godina sam u glavu trpao stotine priča koje "još samo treba napisati" i tek sam pre dve godine počeo baš da pišem, u smislu da imam nešto napisano... To je još uvek loše, stil pisanja vrlo često usiljen, ali verujem da je koliko-toliko zanimljivo i originalno...
Ono što ti moraš da uradiš, jeste da prvo, kao što su ti rekli, napišeš u jednom word fajlu ukratko o čemu hoćeš da pišeš, i to ne mora da ima veze sa životom, jer su to tvoje lične beleške, nešto što uopšte ne mora biti napisano tako... Pa onda otvori drugi fajl, i kreni da pišeš o toj temi... Odluči se za lice u kojem ćeš pisati, razmisli o svemu napred, i samo vozi...
Ako vidiš da ne ide, onda piši scenario za film... To je spas za ljude koji imaju relativno dobre ideje, ali loš stil pisanja, jer je stil kod scenarija gotovo nebitan (nadam se)... Uostalom, ako se od tog tvog scenarija (ko zna) nekada napravi film ili serija, a ti u međuvremenu dobiješ na veštini pisanja, lako možeš napraviti "knjigu napisanu po priči iz te i te serije... tog i tog filma"... To je nešto što je danas moderno (meni se ne sviđa, ali šta ćemo, kako je, tako je)...
U principu, kada se sve sabere i oduzme, samo od tebe zavisi... Prvo pokušaj priču da napišeš (ne slušaj gluposti od kvazi-pisaca kojih ima i ovde sa "moraš da kreneš od kratke pričice, pa tek onda veću priču, pa možda posle par godina roman..." To je glupost nad glupostima, jer ti kvazi-pisci ne vole konkurenciju i uživaju u ubijanju volje za pisanjem dok je još mlada... Dakle, piši kako tebi odgovara, kada tebi odgovara, i slobodno, ako misliš da možeš, pucaj na roman (ako ćeš preciznije, pisanje koje ima preko 40.000 reči, sve će ti to Word reći)... Ti što vežbaju pričice, vrlo često na tome i ostaju... Jer je istina ta da je 90% poznatih romana danas, počelo baš tako - kao roman. 98% (uspešnih) pisaca nikada nije pisalo kratke priče... Jer one ograničavaju, i retko ko je u njihovom izvođenju dobar.
Jedini savet koji će ti nešto značiti - nema odustajanja!

 

[Direkt]

Ti si malo udaren ako smatraš da se ne treba krenuti od kratkih priča. Pa na taj način će barem znati kako da sam tekst uobliči, da ima početak i kraj i to u bržem periodu nego da radi na romanu. Pripovetka je najsavršeniji izraz proze jer tu svaku reč moraš odmeriti, sve mora da bude u savršenom sklopu dok u romanima uvek postoje traljavo odrađeni delovi, retardacije i nepotrebne stvari, ali u tako obimnom delu to je teško zaobići. Vežbajući na kratkoj priči vežba se i za pisanje romana.
Mi imamo savršene pisce kratkih formi, šteta što je to nezapaženo ali to i nije bitno - bitno je delo.

 

[dusankovacevicsrbija]

Ma super što tako misliš... Zapitaj se ti prvo koliko uspešnih pisaca je godinama pisalo krake priče, i kada su "naučili kako se dobro piše" (po tvom mišljenju), tek su kasnije izdali roman koji je postao uspešan... Pričamo o jako malom broju ljudi.
E sad, ako ćemo tvojom logikom, zamišljam osobu koja je pisala godinama kratke priče, i možda su i odlične, ali eto, prođu "nezapaženo", možda u međuvremenu pisac umre od starosti, i te njegove priče tek tada dobiju na nekom značaju... Reci ti sad meni, znači li to nešto takvom piscu; da posthumno postane popularan i priznat... Neću ni da se bakćem time koliko je to smešno.
Koliko glupi moramo biti da verujemo kako je u današnjem vremenu, u kojem se živi tako brzo, bitno čije delo će duže živeti... Ali stvarno... Ako neko želi da se bavi pisanjem, da možda od toga živi, ili da mu bude dodatni prihod... Da, baš će zaraditi nešto od pisanja kratkih priča... Dok on tako "nauči" da piše bolje, ono što je zamišljao da je originalno u njegovoj glavi, će to prestati da bude... biće objavljeno po stotinu puta. Najuspešniji romani su nastali neočekivano, a ne pisanjem kratkih priča...
Ali ja jednostavno znam, Direkt, da šta god ja sada ovde otkucao, ali štagod, ti ćeš i dalje da tvrdiš drugačije... I to je u redu, jer svako ima svoje mišljenje, ja tuđe poštujem...osim ako ne ide meni na štetu.

 

[Фјодор]

E sad, ako ćemo tvojom logikom, zamišljam osobu koja je pisala godinama kratke priče, i možda su i odlične, ali eto, prođu "nezapaženo", možda u međuvremenu pisac umre od starosti, i te njegove priče tek tada dobiju na nekom značaju... Reci ti sad meni, znači li to nešto takvom piscu; da posthumno postane popularan i priznat... Neću ni da se bakćem time koliko je to smešno.

Ако је после смрти читан и поштован, верујем да му не би значило ни то да ли је за живота ручавао морске плодове или кромпир.

 

[Transcendental]

E sad, ako ćemo tvojom logikom, zamišljam osobu koja je pisala godinama kratke priče, i možda su i odlične, ali eto, prođu "nezapaženo", možda u međuvremenu pisac umre od starosti, i te njegove priče tek tada dobiju na nekom značaju... Reci ti sad meni, znači li to nešto takvom piscu; da posthumno postane popularan i priznat... Neću ni da se bakćem time koliko je to smešno.

Ti ako ćeš da pišeš za pare i slavu, batali priču, to u startu nije dobra motivacija.

 

[dusankovacevicsrbija]

@Fjodor, surov si, ali u pravu...

@kreptoman, pisac koji traži slavu, nije pisac nego šoumen i osoba željna obožavateljske pažnje... Ja sam mislio na čitanost, jer slavan pisac i čitan pisac nisu isto. Barem u mojoj glavi. A novac bi trebalo da bude motivacija kao i za svaki drugi posao - dakle, odradi ga da valja, i dobićeš zasluženo. Iako bi na listi stvari koje motivišu, piscu trebalo biti "imam priču, i hoću da je ispričam..."

 

[Transcendental]

@kreptoman, pisac koji traži slavu, nije pisac nego šoumen i osoba željna obožavateljske pažnje... Ja sam mislio na čitanost, jer slavan pisac i čitan pisac nisu isto. Barem u mojoj glavi. A novac bi trebalo da bude motivacija kao i za svaki drugi posao - dakle, odradi ga da valja, i dobićeš zasluženo. Iako bi na listi stvari koje motivišu, piscu trebalo biti "imam priču, i hoću da je ispričam..."

Svakako ti je motiv loš i čim ti je takav motiv POTREBAN verovatno nikad nećeš biti veliki pisac. Pisac ne piše radi slave i novca, on može zarađivati od toga što su neki i radili ali treba napraviti razliku između pisati da bi zaradio i zarađivati uz pomoć pisanja. Umetniku ne treba nijedan drugi osim onog imanentnog, stvarlačkog poriva koji čini celu stvar legitimnom.
Ti svakako možeš da naučiš kako da prodaš maglu današnjoj masi i budeš čitan, al' što se mene tiče to i nisu pisci.

 

[Igor Calavera]

Potpuno je nebitno da li se krece od kratkih prica, romana, poezije itd - bitno je da se pise, jer samo na taj nacin moze da se vezba. I nikada ne mozes da kazes da je nesto nauceno, jer uvek mozes da napises nesto jos bolje, koje nikad ni samo nije dovoljno dobro. I priznati, cenjeni, kvalitetni pisci i dalje tragaju za sobom. Pisanje je materijalni prikaz one ideje koju covek ima u glavi i biti pisac znaci ideju pretociti na papir. Biti dobar pisac je nesto drugo. No, onaj ko pise, ne sme da trci za mogucom zaradom. Moj put je bio nesto drugaciji... Sa cetrnaest godina sam napisao prvi roman, odmah zatim jos tri i u tom procesu sazrevanja, menjao se i pristup pisanju. Naravno da je sa sadasnjeg stanovista moje tadasnje piskaranje loseg kvaliteta i nikada nece biti objavljeno, ali naucilo me je trudu i radu. To je bitno. Osecaj zavrsiti nesto u sta si ulozio sebe je neverovatan. Tek kasnije sam poceo da pisem price, koje su objavljivane i trenutno radim na romanu. zakljucak: nebitno je sta pises, vec je bitno da pises i da to radis zbog toga sto imas potrebu da ispricas pricu, pa makar rukopis zavrsio u gornjoj fioci radnog stola. Iako se ne izda, nece stajati za dzabe. Necemu ce te nauciti.

Biti pisac nije profesija, vec potreba.

 

[dusankovacevicsrbija]

U principu, Igore, ti najpametnije zboriš... Faktički sam na to mislio, samo malo drugačije... Već sam i ranije napisao, možda čak na ovoj temi, da je najbolji savet "It's every man for himself..."
Stoga, ponavljam, saveti tipa "moraš kratke priče, od njih se kreće..." su besmislica.
Kada se promisli, očigledno je da je čak i svaki roman sačinjen od nekoliko kratkih priča (poglavlja), koja sama po sebi moraju imati određenu dozu nezavisnosti...