Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 36.366
Vuk se tome dugo opirao i borio se protiv unošenja tuđih, naročito neslovenskih reči u naš jezik, a i protivu građenja novih reči – samo zato što se ovo ranije činilo na jedan način koji je bio u suprotnosti s prirodom narodnog jezika. Sam narod, dakako, po potrebi gradi nove reči, a pozajmljuje i tuđe kad god su mu one neophodne za označavanje pozajmljevih predmeta i pojmova uopšte. I da su ovo književnici radili po principima narodnoga jezika, Vuk se, sigurno, tome ne bi protivio. Ali dotadašnji književnici nisu poznavali tih principa, ni strukture narodnog jezika, pa su baš zbog toga i bili protivu njegove upotrebe u književnosti. Oni su pozajmljivali reči, naročito iz ruskog i crkvenog jezika, i kad su u narodu postojale srpske reči za označavanje odgovarajućih pojmova. A pri kovanju novih reči nisu se držali nekih određenih principa, a najmanje onih koji bi proizilazili iz prirode narodnog jezika. Zato se Vuk s razlogom suprotstavio Društvu srpske slovesnosti, čiji je i on član bio, kada je ovo sredinom četrdesetih godina uzelo na sebe zadatak da izradi „Nazivoslovni rečnik"(u stvari stručnu terminologiju). Vuk je znao da Društvo nije doraslo ovome zadatku, pa nije hteo dozvoliti da ono svojim autoritetom nametne nešto što ne bi odgovaralo jezičkim principima za koje se on borio, i što bi svakako na izvesno vreme odgodilo konačnu pobedu tih principa. Svojim energičnim zalaganjem Vuk je osujetio plan Društva, i ovo je odustalo od preduzetog posla. A i sam on se uzdržavao od kovanja novih reči i pozajmljivanja tuđih sve dok pobeda njegovih načela o jeziku nije bila izvesna. Međutim, u prevodu Novog zavjeta on kuje nove reči kada god mu se javi potreba za njima, a pozajmljuje i strane reči, upotrebljavajući ih u nepromenjenom obliku ili ih posrbljujući. A za sve to u predgovoru svoga prevoda izlaže principe kojih se sam držao, i kojih treba da se drže i ostali pisci pri pozajmljnvanju stranih i građenju novih reči. Vuk, prvo, konstatuje da svaki prevod treba da bude što verniji svome originalu i da zato valja prevoditi smisao, a ne pojedine reči i oblike. Kao cilj posebno svoga prevoda ističe ne samo da se upozna njegova sadržina nego da bi se iz njega „mogao poznati i pravi narodni jezik" Zato je smatrao za potrebno da kaže kako je u svoju knjigu uneo 30 turskih reči, između kojih: amajlija, badava, dolama, zanat, kavgadžija, kadar, kaldrma, neimar, soba, hajduk, čaršija i dr. Ovim je još jedanput potvrdio da se strane, u prvom redu turske, reči koje su davno ušle u naš jezik ne mogu iz njega goniti ukoliko nemamo dobrih zamena za njih. Dalje je Vuk zadržao: gonitelj, spasitelj, zastupnik, prestupnik, srebrnik, proročica, licemjer, jedinstvo, bližnji, duhovni, životni, veličati, žrtvovati i svega do blizu ovakvih slovenskih reči, koje se svojim oblikom ne razlikuju od narodnih i lako ih je razumeti, iako se u narodu ne govore. S ovima on uzima i reči: posredno, priroda, postojan i nepostojan, za koje kaže „po svoj prilici prije će biti ruske nego slovenske, ali se i one mogu vrlo lasno pomiješati s našijem riječima", zato svakako što se ni po čemu ne razlikuju od domaćih. Zatim je posrbio slovenske reči: bogomrzac, srebroljubac, strijelac, bogomrski, dvojezični, neblagodaran, prijatan, sujetan, čovjekoljubac, pomilovanje, savršenstvo i druge (sve u svemu blizu 50 reči). Najzad je Vuk sam napravio 84 reči koje nije čuo da se u narodu govore, ali bi ih, kako on konstatuje, isto tako kazao „i najprostiji Srbin kad bi mu zatrebale". Ovo potvrđuje sam oblik reči: vikač, mjenjač, sijač, slušač, izbranik, vinogradar, vrtlar, djevojaštvo, opravdanje, posinjenje, priznanje, utvrđenje, grabljiv, nerazumljiv, ćilimarski i sve ostale reči koje je on skovao. U 11-om izdanju Rječnika mi nalazimo više od jedne trećine ovih reči, a to će reći da su one u narodu već postojale, da ih je Vuk u međuvremenu čuo, zabeležio ih i uneo u rečnik. Sve ovo jasno govori da se Vuk niukoliko nije ogrešio o svoj glavni cilj da se sačuva narodni karakter književnog jezika, i uz nešto veće slobode kojima se koristio kujući nove reči i pozajmljujući tuđe. On je, naprotiv, u svome prevodu Novog zavjeta dao klasično delo našeg novog književnog jezika, i pokazao se u njemu kao „veliki književnik, umetnik naše reči, rođeni stilista i jezički stvaralac" — kaže A. Belić (u svojoj knjizi Vukova borba, str. 240).
