Da li se čovek na samoubistvo odlučuje iz hrabrosti ili iz kukavičluka?

Citirao sam navod za karcinom, npr. to bi gledao pre kroz pametno, glupo, potrebno, nepotrebno, ima smisla, nema smisla, a ne kroz kukavičluk ili hrabrost, ako neko prekraćuje sebi muke, npr. živi u nesnosnim bolovima te zna da je za oko pet dana gotov, ili još gore za mjesec, to nije život to je pakao, zar možemo onda odrediti da li je takav čin samoubistva kukavičluk ili hrabrost? Ili da postavimo pitanje ima li smisla ili nema li smisla prolaziti kroz to?
А ко је тај који зна да је за пет или месец дана готов?
Бивша партнерка ми је била медицинска сестра на Неурохирургији два. Причала ми је - Дође пацијент, мислимо готов је, а он за десет дана кући, на својим ногама. За другог мислимо да је грешком примљен, а он сутра отпутује.
Срећом, није нама дато да знамо. Додуше, многи лекари и сестре сведоче да пацијенти заиста знају када им се тренутак непосредно примакао, али то са суицидом никакве везе нема. Само су припремљени.
По твом ставу, ово ти пише већ неколико година мртав човек.
 
А ко је тај који зна да је за пет или месец дана готов?
Бивша партнерка ми је била медицинска сестра на Неурохирургији два. Причала ми је - Дође пацијент, мислимо готов је, а он за десет дана кући, на својим ногама. За другог мислимо да је грешком примљен, а он сутра отпутује.
Срећом, није нама дато да знамо. Додуше, многи лекари и сестре сведоче да пацијенти заиста знају када им се тренутак непосредно примакао, али то са суицидом никакве везе нема. Само су припремљени.
По твом ставу, ово ти пише већ неколико година мртав човек.
Poruka koju si citirao se odnosi na to da samoubistvo u nekim slučajevima ne trebamo svrstavati u hrabrost i kukavičluk, već u neke druge kategorije.
Npr. ako neko odluči da oduzme sebi život jer trpi nesnosne bolove ima metastaze i sl.
Ma zna se kada bolest uzme maha da tu ne ostaje mnogo vremena, ljudi osjete poboljšanje i pogoršanje. Niko koga sam znao a da je imao tu bolest, nije se izvukao, niti je počinio samoubistbo, ipak imali su nadu ili su jednostavno čekali trenutak...
 
Poruka koju si citirao se odnosi na to da samoubistvo u nekim slučajevima ne trebamo svrstavati u hrabrost i kukavičluk, već u neke druge kategorije.
Npr. ako neko odluči da oduzme sebi život jer trpi nesnosne bolove ima metastaze i sl.
Ma zna se kada bolest uzme maha da tu ne ostaje mnogo vremena, ljudi osjete poboljšanje i pogoršanje. Niko koga sam znao a da je imao tu bolest, nije se izvukao, niti je počinio samoubistbo, ipak imali su nadu ili su jednostavno čekali trenutak...
Разлика између наших "тренутака" је што ћу ја да умрем болестан, а ти здрав. Једино што се срећом не зна тај "тренутак", то је поента мог поста. Већина суицида нема везе за лошом прогнозом болести или боловима.
 
Pošto je pitanje na ptf filozofija...evo šta su pojedini filozofi rekli:

PLATON se oštro suprotstavljao suicidu smatrajući da se samoubistvo direktno protivi “dekretu” sudbine, jer u Fedonu Platon smatra da “su bogovi naši čuvari i da smo mi njihovo vlasništvo…i onda sa punim pravom možemo reći da čovek može da sačeka i da ne oduzima sebi život sve dok ga Bog na to ne pozove. Platon je tvrdio da su bogovi ljuti zbog naših samoubistava isto kao i kada bismo mi imali to isto osećanje da ono što posedujemo uništava samo sebe. Ipak za Platona je mogao da ostane “rezervisan” alternativni i umereni put. Teška bolest ili nepodnošljivo ograničenje slobode bili su, prema Platonu, dovoljan razlog za opraštanje sa životom. To je bilo filozofsko opravdanje u čijoj je osnovi ipak ležala činjenica da su u tom istorijskom razdoblju verske dogme i predrasude bile u velikoj meri zanemarene.

ARISTOTEL- se takođe suprotstavljao suicidu smatrajući da je on suprotan pravilima života (Nikomahova etika). Za njega je suicid bio zločin protiv države jer je sa verskog stanovišta “trovalo grad” a ekonomski ga slabilo, uništavajući korisne građane. To je dakle bio čin socijalne
neodgovornosti.

EPIKUR je smatrao da ako neko racionalno razmišlja o smrti, onda on shvata da ne postoji ništa drugo do praznina nakon smrti i da ono što nije problem kada nastupi, samo predstavlja praznu brigu unapred. Potpuno je nerazumno plašiti sebe stanjem koje ionako čovek nikada neće osetiti. Ove refleksije se mogu svakako primeniti i u pogledu samoubistva, ali prevashodno sa aspekta emocionalnog i racionalnog kao i bez suvišnih moralno-etičkih konsekvenci.


SENEKA- "Ja se neću tek tako odreći starosti. Ali ako ona počne da mi podriva um, ako počne da uništava moje sposobnosti, jednu po jednu, ako mi ne ostavi život već samo slab dah, ja ću otići od te trule i klimave zgrade. Ako znam da moram patiti bez nade za olakšanjem napustiću život ne zbog straha od bola samog po sebi, već da bih time predupredio gubitak svega onog zbog čega sam sa zadovoljstvom živeo…Tragaš li za putevima slobode? Naći ćeš ih u svakoj veni."

Seneka je na kraju i sam primenio svoja uputstva. Da bi izbegao Neronovu osvetu ubio se nožem. Senekina žena Paulina nije želela da ostane sama te se i ona ubila na isti način.


EPIKTET- Epiktet je smatrao da za neke od nas postoji limit trpnje i podnošenja životnih problema i da kada ti problemi postanu nepodnošljivi onda možemo poželeti da okončamo život. Ovu situaciju Epiktet opisuje prilično poetski:

“Pored svega setite se, vrata ostaju otvorena. Više ne morate da budete strašljivi poput deteta. Kao kada su deca umorna od igre i zaplaču “ne želim više da se igram” i vi možete u sličnoj situaciji zaplakati “ne želim više da se igram” i potom otići. Ali ako ostanete ne plačite…..jer ima li dima u sobi? Bežite ili gasite požar. Ali ne zaboravite, vrata vam uvek ostaju otvorena” (Razmišljanja, Knjiga 1).
 
KANT- svom eseju “Suicid” Imanuel Kant smatra da je suicid pogrešan zato što degradira naše unutrašnje humane vrednosti do nivoa životinje. Kant razmatra izvesne razloge u prilog suicida a potom ih pobija. Neki mogu smatrati da je suicid permisibilan i stvar slobodne volje, sve dotle dok ne naruši prava drugih. Kao odgovor Kant navodi da je samoočuvanje naša najviša dužnost i da možemo tretira ti naše telo onako kako želimo sve dok takva naša aktivnost proizlazi iz želje za samoočuvanjem. Neki takođe mogu dati primer iz istorije koji implicira da je suicid ponekad moralan čin. Tako je npr. u Rimskoj istoriji Katon, predstavljao simbol otpora Cezaru. Smatrao je da bi produžetak života pod okriljem diktatora, predstavljao kompromis i iluziju slobode.

....
 

Back
Top