NalimInTheHous
Primećen član
- Poruka
- 735
Dobar tekst, kvalitetna analiza 
divljanje žute bagre u apv je završeno, krajnje je vreme da separatističko/autonomaško/kriminalno/teroristička bagra ode iza rešetaka (a pre toga im treba oduzeti sve što su pokrali)
divljanje žute bagre u apv je završeno, krajnje je vreme da separatističko/autonomaško/kriminalno/teroristička bagra ode iza rešetaka (a pre toga im treba oduzeti sve što su pokrali) Велики ударац је претрпела аутономашка и сепаратистичка дружина из Војводине оглашавањем Уставног суда који је прогласио неуставним двадесет две одредбе Закона о надлежностима АП Војводине. Но можда је још већу панику код њих изазвала могућност да у кратком времену задобију још један ударац. Ради се о покушају, од стране новоформиране владајуће коалиције на државном нивоу, прекомпоновање локалних општинских власти. Ово би озбиљно уздрмалo војвођанерске феудалце, који су захваљујући вишегодишњој благонаклоности жутог Београда озбиљно угрозили пре свега економију Војводине а затим и њен положај унутар државе Србије.
Радикални аутономаши (Крезуби аутономаши)
Иако неки од аутономашких перјаница панично позивају у помоћ правосудне органе и полицију (Александар Јерков), наводно да би спречили прекрајање изборне воље грађана, није лоше да се подсетимо шта су исти говорили пре четири године. „Септембар ће донети одговоре на питања на којој политичкој страни ће бити и у ком правцу ће се развијати војвођанске општине у којима социјалисти имају златне гласове“ – гласио је закључак спикерке вести РТВ-а поводом прекомпозиције локалних општинских власти после избора. Занимљиво је међутим и то да је господин Бојан Пајтић у тој истој емисији говорио о нужности прекомпозиције власти зарад како рече страних инвеститора. Наглашавамо, да не буде забуне, реч је о 2008-ој години и тадашњим постизборним дешавањима.
Но данас – 2012. та господа причају сасвим другу причу. Господин Пајтић видно узнемирен за ту исту РТВ дао је следеће саопштење: „и ако неко заиста намерава да, уместо да се бави решавањем тих проблема, руши стабилне локалне самоуправе у којима је градоначелник из неке друге странке, и у којима је победила та странка која није у већинској коалицији у Републици, нека му је Бог у помоћи”.
Пајтићево призивање Бога у помоћ, онима који по њему наводно руше „стабилне локалне самоуправе“ у моменту када је ДС на свим нивоима постигао лоше изборне резултате па и у Војводини (и поред контроле медија и новца уложеног у „придобијање“ гласача), није ништа друго до вапај очајника. Ова „побожност“ протиног сина, или боље рећи претња Богом, одраз је немоћи с једне и беса и страха са друге стране. Да не улазимо у религиозне поводе и мотиве, којих можда има или би их макар требало бити код господина Пајтића, мада оваква сујеверна претња Богом најмање има утемељења у православној вери и више је одраз малограђанштине, немогуће је отргнути се утиску сличности овакве претње једног „европејца“ демократе и по форми барем представника оних политичких идеја које се у Србији тенденциозно представљају као прогресивне и модерне, истим таквим простачким претњама какве су до недавно упућивали појединци радикалне странке својим политичким противницима.
Јасно је да је култура политичког дијалога на ужасно ниским гранама у Србији , али зар један демократа, и то војвођанерски демократа (ни мање ни више), да се понаша као неко тамо из „крезубе Србије“?
Паре и спорни статут – две муке Пајтића
Међутим морамо имати у виду муку која је господина Пајтића натерала на овако несмотрену и афективну изјаву. Наиме од устоличења ових војвођанерских феудалаца на посед северне Србије, некада зване и српско Војводство а сада несрпска мулти култи Еврорегија, по свим показатељима привреда Војводине је ојађена и разорена. Ни време Милошевића, санкција и ратовања није толико осиромашило и уништило војвођанску економију као протекле године које су појели аутономашки скакавци.
Стандард у Војводини је за време аутономашких скакаваца пао на ниво испод албанског, масовну незапосленост компензује буџет републике Србије, око 70% пољопривредних субвенција државе Србије одлази пољопривредницима Војводине (мада је у Војводини свега 40% обрадивог земљишта Србије), док истовремено аутономаши постају све богатији и моћнији притом стално обмањујући јавност како Србија пљачка Војводину. Они пљачкају Војводину а друге оптужују по оној „држ те лопова“ коју изговара највећи лопов.
Друга мука господина Пајтића је негативна оцена уставности Закона о надлежностима АП Војводине из којих неминовно произилази и обарање статута Војводине. Војводини је иначе по том статуту омогућено да одлучује независно од своје државе (тј. Србије), да остварује међународне односе и има службени језик и писмо. По члану 40. Корхецовог статута, који је наметнут Војводини друштвеним договором и самоуправним споразумом наших аутономаша и њихових београдских помагача, Срби као већински народ (чак када би их било и 101% у Војводини) не могу имати више од 50% у горњем дому скупштине Војводине (они то зову Веће националних заједница). Тај члан Корхецовог статута је у нашој Војводини увео феудалну неједнакост и то по националној припадности. (1)
„Тужно је да 2012. неко оспорава ту предност Војводине и у културном смислу нас изједначава са Шумадијом или централном Србијом. Ми имамо наше специфичности, овде живе различите националне заједнице чији национални идентитет желимо да очувамо. Од тога, једноставно, нисмо спремни да одустанемо“, објашњавајући своју приврженост статуту Вопјводине и одбојност према Уставу Србије изјављује Пајтић, сматрајући да устав Србије треба мењати јер како он каже: „садржи много недостатака“. Дакле очито неуставни статут Војводине је Пајтићу добар јер позивајући се на културолошку једнакост развлашћује већински српски народ и ставља га у положај националне мањине у сопственој држави – демократски нема шта.
Али управо на културним основама, фаворизујући виртуелне „панонске специфичности“, аутономашки и сепаратистички феудалци све ове године покушавају да изграде војвођанерски културни (при чему су осим српског у перспективи угроженени идентитети и других етничких заједница које живе на овим просторима) идентитет као базу за касније успостављање федералне јединице која би тежила да постане самостална држава. Значи прво у име некакве демократске једнакости, нигде виђене, треба у покрајинским структурама, културним установама и медијима потиснути српско а затим фаворизовати и постепено градити војвођанерско национално утемељење и војвођанерску свест, чиме се отварају врата да се у перспективи створи и држава. Ништа ново и већ виђено на овим просторима, сетимо се само примера Милове Црне Горе.
Осим дрске и лажљиве пропаганде о „другости и другачијости Војводине“ велики проблем, који иде на воденицу војвођанерских аутономаша и феудалаца, је непознавање ситуације у Војводини од стране српске политичке и интелектуалне елите, а пре свега незаинтересованост Београда да се боље упозна са одређеним специфичностима овога региона. То незнање, незаинтересованост и игнорантски однос доводи до тога да се прихватају стереотипи и тезе „војвођанске пропаганде“ и у самој престоници, пре свега о суперироној војвођанској култури којом обилато манипулишу војвођански аутономашки „фенси паори“ (израз Душана Ковачева, вероватно нашег најбољег аналитичара овог феномена).
