Да би неки народ био формиран мора да има и свест о себи и о свом заједништву. Те хомогене свести није било пре примања Хришћанства из једноставног разлога што ,,стара вера" није била хомогена, него је једно племе веровало у једно божанство, друго у друго, и тако даље. Свест је била племенска, а не народна, а племена су често била и међусобно завађена.
Са Хришћанством долази до хомогенизације тих племена, до њиховог уједињавања и стицања заједничког колективног идентитета. Јавља се свест о томе да су један народ. Са државом коју формирају Немањићи та свест постаје све јача, да би након пада под Турке, Црква постала једина институција која је окупљала Србе без обзира где се налазили. Она је. у то време, била не само верска, већ и национална пан-српска институција. То је факт и чињеница. Идеја Косовског Завета и тежња ка обнови немањићке државе (које су одржаване и неговане управо у оквиру Православне Цркве) постају темељ српске прото-националне свести и идентитета. На тим темељима је формирана српска нација. И то је факт. Али, то наравно не значи да неко ко је неправославац не може да буде Србин; ја ти само објашњавам како је текао развој Срба као народа и српске народне колективне свести идентитета и нације. Улога Православља и Цркве у том процесу не могу да се негирају.
