Pokušavaš sa mi nagovestiš nekakvu nedoslednost.
Postoje ljudi koji kulturu percipiraju kao nešto u čemu se moraju gajiti isključivo pozitivne vrednosti. Iliri, ljubav, volimo sve, politička korektnost, itd. Međutim, ako razgovaramo o istoriji, to je jedna velika laž, ili preciznije rečeno politička agenda, zato što se zasniva na guranju pod tepih. Sastavni deo kulture je sve, bez prećutkivanja (zato i postoje sintagme kao što je kulturna dekontaminacija koju zastupaju oni koji ide zalažu da kulturu treba pročistiti od nepoželjnih i zastarelih elemenata.
Ali, to je striktno političko pitanje. Prošlost ne može da se menja. Sastavni deo kulture društva su i oni crni elementi, a to je, primera radi, u slučaju Srba i netrpeljivost prema muslimanima. To što su mnogi Srbi pisali zgražavajući se o užasima koji sude desili u vreme Prvog srpskog ustanka oko Sjenice, uključujući i mnoge viđenije ličnosti, pa i Vuk Karadžić pisao o tome, ne može da promeni da se dogodilo.
To je ono što sam napisao. Jugoslavija se ne može razdvojiti hermetički od svoje zločinačke strane. Ne može se prenebregavati da je socijalistička revolucija odnela u vreme Drugog svetskog rata veliki broj ljudi, ne može se ignorisati crveni teror loji je obeležio početak te države. Ona jeste izgrađena na, između ostalog, rekama krvi i leševa ljudi. I o jugoslovenskoj kulturi se ne može pričati nikako bez toga.
Naprotiv, onaj ko romantizuje antifašističku borbu i monstrouznu koljačinu iz Drugog svetskog rata pere radi konstruisanja nekakve izmišljene prošlosti koja bi bila temelj nekakvoj današnjosti, a sa druge strane priča da je Republika Srpska genocidna tvorevina i govori o zločinima kao njenim temeljima, upravo taj je licemer.
