Da li čovek ima dušu

[fisherman1]

Hvala na iskrenosti,
(mada celu sliku pojava treba ostaviti kao otvorenu, ko zna da li je to ili nešto drugo)

dakle ipak, fizički rečeno, smatraš da postoje polja koja su "nadležna" za Iracionaln i nematerijalne komponente i koja "tvore i drže" nematerijalni svet da se ne raspadne ovaj materijalni i raspadivi !

Kako pišemo Zakon?
Da li su to samo naše predstave ili tuđe a modifikovane/prilagodjene?
Da li mi samo upodobimo skup tudje iracionalnosti u datom kontekstu ili smo zaista "bogovi" ? ?

Neću ja da tvrdim bilo šta,ali ovaj racionalni svet misli je ograničen rečima -kao što rekoh u onoj temi (a i nije
baš moja-Witgenstein je to potencirao prvi...)
Da bismo shvatili duhovni svet-valjalo bi da stvaramo duhovnu komunikaciju...A to sigurno nije ovim rečima
kojim cepamo drva...

 

[flaj]

Kada shvatis da dusa uopste nije kod tebe,
nego kod nekog ko moze biti drag,
kako postupiti?
Traziti svoju dusu nazad? Ali, sta bi tada sa njom, pa za toliku nema dovoljno mesta;
Odreci je se, demonstrativno i javno, jer je bila dovoljno neposlusna da kod drugog odluta?
Razmisljati zasto je uopste otisla, i kako to da se bas kod nekog dragog uselila?
Prijaviti kradju, jer uopste nije dokazano da li je sama otisla ili je ukradena?
Prihvatiti neminovnost i zastititi njen novi dom?

Samo 21 gram, a toliko pitanja...

Pusti je neka istražuje.
Možda se umorila od strogog gazde, pa joj prija
da se malo razigra i razbaškari, da je tetoše, da
je maze ,da joj ispunjavaju sve želje...da se i ona
bar jednom oseća kao gospodarica...
Ali čim zvizneš - eto nje, trči kući, maše repom,
raduje se, liže ti lice.
A i ako ne zvizneš, vratiće se sama, jer zna gde joj
je mesto i gde joj je najbolje.
Zato ne brini, Hakime.

Neka oni brinu.

 

[jelen.co]

Vreovatno da, jer stara Latinska poslovica kaže:
Prodane duše mogu da mi puše.

 

[*BILJA*]

Duševne bolesti ne postoje. Duša ne može da oboli. Ono što 'oboli' jeste naše shvatanje, naša percepcija, tačnije 'oboli', iskrivi se naše shvatanje projekcije kao i shvatanje same duše. Iako shvatanje stvaramo razumom, sam razum ne oboli niti boluje. Onaj koji boluje je onaj koji sve, pa i bolest doživljava u Sebi i po Sebi, a to je biće-koje-jesmo. Duša dakle ne može da oboli a evo i zašto:

Duša je iskonska (iz Sebe-Boga) stvorena namjera za iskustvom...opet Sebe.
Duša nikada ne gubi Znanje-o-Sebi, dakle ne može da bude promijenjena. Međutim, ono što i te kako može da se promijeni jeste shvatanje tog Znanja (namjere) kada ono kao informacija zavibrira unutar razuma. Shvatanje zavisi od spoznajne širine. Kada se tom širinom obuhvati informacija koja inicira proces kreacije (iskra) onda se stvara percepcija po tom shvatanju. Percepcija duše nije isto što i sama duša, onakva kakva jeste. Percepcija je istinski razlog iskrivljenja namjere. Kada je namjera toliko iskrivljena da se čak i onaj bazični plan iskrivi po percepciji, biće može da 'oboli' do te mjere da i Sebe-'čovjeka' vidi kao sasvim drugačiji izraz....da se doživljava drvetom recimo. To je ono što nazivamo 'duševnom bolešću', mada je spektar 'oboljenja' neograničen. Ali ako se vratimo na ono što sam gore ispisao vidjet' ćemo da to nema nikakve veze sa dušom koja je oboljela, te se i sam izraz 'duševna bolest' koristi u NE ZNANJU, dakle i samo to shvatanje je već jedno od iskrivljenja. Za razliku od razuma koji služi kreaciji i projekciji bilo kakve percepcije, da l' po duši il' po iskrivljenju (shvatanja) duše, duša uvijek ostaje ČISTA. Jedino što se pri manifestaciji njenog iskrivljenja dešava jeste da se duša, kao iskonska namjera, potisne iz centra pažnje a na njeno mjesto se postavlja iskrivljenje koje diktira manifestaciju realnosti, doživljaj. Duša će se realizovati kad-tad, to je njen iskonski zadatak, njen jedini plan. Zato postoje i re-inkarnacije, duše naravno a ne čovjeka, dakle ponovni pokušaji manifestacije jedne te iste namjere, jednog te istog Znanja kakvo ono jeste u Sebi.

Duša, sama po Sebi ne može da inicira proces projekcije ili kreaciju. Biće-koje-jesmo je inicijator, Tvorac, apsolut i ono ima apsolutnu moć nad kreacijom. Kreacija je proizvod njegove Želje. Sve je podređeno biću. Duša-razum-tijelo su dio mehanizma projekciije, kreacije. Biće, dakle, odlučuje kada je vrijeme da se iz ovog tijela pomjeri...to ne čini duša. Ono dušu 'izvlači' iz jednog i 'utiskuje je' u drugo tijelo. To se dešava sve dotle dokle ima ne-realizovanih namjera u toj duši. Proces je VJEČAN.





Duše nikad dosta.

A 'zlo i dobro' su posledica suda, dakle posledica su centriranja bića unutar razuma. Tako, u bilo kojem momentu kada nam se desi da nekoga osuđujemo, da mu presuđujemo, da ga gledamo kroz 'dobro i zlo' treba da znamo da smo se Mi-biće-koje-jesmo, centrirali u razumu. Potisnuli smo, bar za taj trenutak našu iskonsku namjeru, dušu, u sjenku i sada doživljavamo realnost centrirani u razumu. Ponekad smo čisto tjelesni što je znak da je naše biće centrirano u projektovanom dijelu našeg shvatanja-o-Sebi, u našem energetskom polju, u tijelu.

Iskreno, ja ovome nisam dorasla, i jedina uteha mi je sto nisam filozof ni po zanimanju ni po vokaciji, ali.......Sledi nekoliko pitanja, ali da ne bude predugacak post sa citatom, stize

 

[*BILJA*]

Dakle, ja sam dusevne bolesti stavila pod navodnike, kazem, to je stari izraz za nekoga ko recimo "nije svoj"...Mozda sam jedna od retkih koja veruje u reinkarnaciju duse, ne i tela, i to sa rezervom, dakle, nesto kao Bog - niko ga nije video ali mnogi veruju u njega...To sto ga psuju kad god stignu (cast izuzecima) a sete ga se kad im je tesko - to je nesto drugo. To je nas mentalitet, jer vladika Nikolaj je rekao: Dajte mi jednog Srbina koji je psovao djavola, ja cu oprostiti stotini koji su psovali Boga...

1. Dusa je imenica zenskog roda(bar nesto) a sve sto ima ime kazu i postoji.
Ako je dusa materijalna i moze se izmeriti, kako je moguce da u toliko malo stane toliko mnogo osecanja (ljubavi, mrznje, besa, tuge....itd...itd...)?
Ja i dalje tvrdim da je dusa COVEK, zivo ljudsko bice i da je sinonim za nesto meko, nezno, toplo, voljeno i sl. Bezdusne ne racunam, pa kako god se shvati.
Zasto detetu kazemo: Ti si moja DUSA, dragoj osobi isto, pa cak i nekom kucnom ljubimcu?
Dakle, dusa je nematerijalni POJAM?

Da li je samo covekov ego, recimo?
Ili je to ono JA u nama koje nas tera da radimo ono sto zelimo, volimo, mrzimo, budemo samilosni, oholi, grubi, dakle nasa narav?
Ako je u mozgu ( a najvise sam sklona da pomislim da jeste delic neceg u nasem mozgu, mozda nekoliko celija u moru drugih koji odredjuju nasu narav (ponasanje)....Od njih zavisi jacina nasih ocescanja, a svi cemo priznati da sve sto se desi i nama i drugima od nas, deo su nasih MISLI, namera, osecanja u datom ili duzem periodu..

Eto...

DUSO MOJA TANANA, priznaj da si pijana

 

[minutus]

jednom riječi nisi ništa stvorila, osim jedne riječi. toliko o tome da može nešto postojati, što čovjek može imenovati.
ali postoje bezbroj manifestacija (stvari), promjena i pokreta koje čovjek još i više ne zna, koje nikako ne može doznati ni razumijeti ni predstaviti si, više nego što si može izmisliti riječi, više nego što u trajanju svog života može naučiti i nabrojiti. tak bi bilo pametnije, da se bavi onim, što može primijetiti, umjesto onim, što si može izmisliti.

 

[*BILJA*]

jednom riječi nisi ništa stvorila, osim jedne riječi. toliko o tome da može nešto postojati, što čovjek može imenovati.
ali postoje bezbroj manifestacija (stvari), promjena i pokreta koje čovjek još i više ne zna, koje nikako ne može doznati ni razumijeti ni predstaviti si, više nego što si može izmisliti riječi, više nego što u trajanju svog života može naučiti i nabrojiti. tak bi bilo pametnije, da se bavi onim, što može primijetiti, umjesto onim, što si može izmisliti.

Drago mi je sto ti nisi ja, pa mozes stvoriti sve sto pozelis, tako da ne moras izmisljati, ja imam pravo na svoje vidjenje necega ili nekoga, krstio ti to kako ti volja ili nevolja

 

[minutus]

ne treba ništa stvarati. ne treba ništa izmišljati - pogotovo ne u preobilju.
izmišljanje i stvaranje je pokušaj redukcije neizmjernog obilja na ono, što si netko može izmisliti. a to je izrazito oskudno.
pogotovo s pogledom na rezultate umovanja i djelovanja.
čini mi se, ako si to smijem dozvoliti, da se previše zabavljaš generiranjem osjećaja (svog tijela).

ali postoje i druge stvari pored i izvan vlastitog tijela.
- iako - ne znam, koliko čovjek treba ići van - valjda koliko stigne i može, bez da se povrijedi...

 

[JA KOJI JESAM]

- iako - ne znam, koliko čovjek treba ići van - valjda koliko stigne i može, bez da se povrijedi...

'Čovjek' ne može nigdje VAN, tj. izvan sebe. Zašto?
Čovjek je projekcija, odraz Svjesnosti, dakle projektovana cjelina duše-razum-tijela. Ta projektovana cjelina ne može iz sebe nigdje. To je što je. U svakom jednom momentu ta cjelina se regeneriše, projektuje se iznova onakva kakva Svjesnost jeste, dakle postaje njen odraz. Ali ako 'čovjek' ne može da izađe iz sebe KO ili ŠTA je to koje ili što to može? Biće, biće-koje-jesmo to može i čini to po volji.

- - - - - - - - - -

PS. ako ti je moj odgovor predugačak...ne čitaj, preskoči.

1. ...Ja i dalje tvrdim da je dusa COVEK, zivo ljudsko bice i da je sinonim za nesto meko, nezno, toplo, voljeno i sl. Bezdusne ne racunam, pa kako god se shvati.
Zasto detetu kazemo: Ti si moja DUSA, dragoj osobi isto, pa cak i nekom kucnom ljubimcu?
Dakle, dusa je nematerijalni POJAM?

Da li je samo covekov ego, recimo?

Čovjek je projekcija, odraz Svjesnosti, dakle projektovana cjelina duše-razum-tijela. Ta projektovana cjelina ne može iz sebe nigdje. To je što je. U svakom jednom momentu ta cjelina se regeneriše, projektuje se iznova onakva kakva Svjesnost jeste, dakle postaje njen odraz. Ali ako 'čovjek' ne može da izađe iz sebe KO ili ŠTA je to koje ili što to može? Biće, biće-koje-jesmo to može i čini to po volji. Dakle, 'čovjek' nije samo duša već odraz shvatanja projekcije duše kroz razum-tijelo.

Biće je, kao što i ranije rekoh, ono koje doživljava sopstveno shvatanje, taj sopstveni ODRAZ postojanja ili pak stanja u kojemu sad postojanje jeste (svoj duh). Iz toga jasno slijedi da biće nije duh. Ono Sebe doživljava kroz duh, kao cjelinu onoga što svojom pažnjom obuhvata i reflektuje, čitajući ga kao ZNANJE-O-SEBI (u našem slučaju taj odraz jeste 'ljudski' te se i biće doživljava ljudskim). Svojom Svjesnošću ono obuhvata svu spoznajnu širinu Sebe kao Subjekta i svijeta kao svog objekta. Spoznajna širina ili Svjesnost je privilegija bića u projekciji Sebe-jedinke. Jedinka (jedno izolovano Ja) i Jastvo kao apsolut nisu isto. Odatle jedinki i neshvatanje o Sebi-Jastvu, o Sebi-apsolutu. Spoznajna širina je vezana za to individualno Ja, tačnije za njegovu projekciju u sopstvena iskustva. Kroz iskustva nastaje Svjesnost, nadgrađuje se svakim manifestovanim momentom. Za to mu je neophodan razum koji u sebi sadrži logiku i memoriju. Logikom razumijeva a u memoriji slaže proživljena iskustva da bi iz njih ponovo logikom uzimao spoznato i pokušao maštati o mogućem-nespoznatom. Ta jedinka ne mpože da živi, da doživljava Sebe ukoliko se u njoj nije centriralo biće-koje-jesmo. Razlog našeg individualnog doživljaja Sebe jeste uptravo to biće- Ono je JEDNO. Drugog NEMA. Jedino svojim prisustvom u jednom Ja ono mu daje Svjesnost-o-Sebi-postojanju (biću). Biće=bitisanje=biće (Biće).

Duša je inicijator odvajanja od Sebe-Boga. U Bogu SVI I SVE JESMO JEDAN, JEDAN KOJI JESTE I ZNA DA JESTE SVI I SVE U SEBI.
Duša jeste blaga, jer je duša neiskrivljena namjera Sebe-Boga. Bog i božija namjera za iskustvom SEBE je uvijek satkana u harmoniji i Ljubavi. Duša je stvorena s ciljem da nikada ne zaboravi svoj cilj: samorealizaciju. Samorealizacija znači manifestacija namjerenog kroz harmonijiu i LJUBAV. Kada se to desi, kada se duša u 'nama' realizuje onakva kakva je namjerena, MI (biće-koje-jesmo) doživljavamo projekciju Sebe i svijeta u tom momentu realizacije u ljubavi i harmoniji. Ljubav i harmnija u nama su dokaz da se naša duša realizovala za toliko koliko se doživljaj LJubavi i harmonije odrđžava u nama, u refleksiji naše Svjesnosti, u našem DUHU.

Ego i duša su povezani ali nisu isto. Duša je iskonska namjera, iskra koja pokreće mehanizam projekcije iskustva a 'ego' je Svjesnost-o-Sebi stvorena centriranjem bića unutar razuma. Centriranjem unutar razuma biće (koje nije razum) se poistovijećuje sa razumom te svoje 'Ja' (ego) vezuje za memoriju tog razuma u kojoj je sačuvana ISTORIJA njegovog subjektivnog (Ja) postAjanja. Bivajući odraz takvog shvatanja Sebe, dakle bivajući takav duh, biće 'postaje' uvjereno da je njegovo postojanje (ono samo) uistinu neodvojivo od tog razumom izolovanog 'Ja' i njegove istorije. Itd. itd.

Ili je to ono JA u nama koje nas tera da radimo ono sto zelimo, volimo, mrzimo, budemo samilosni, oholi, grubi, dakle nasa narav?

'Ja' te ne tjera nigdje. JA jeste JA-Znanje-o-Sebi ali kada je biće-koje-jesmo centrirano u razumu ono se s razumom poistovjećuje i svoje Ja pokušava da shvati...razumom (logikom). To shvatanje, iskrivljenje istine-o-Ja, o Sebi, nas tjera da činimo ono što po sudu razuma (po logici) smatramo da je ispravno i neophodno.

Ako je u mozgu ( a najvise sam sklona da pomislim da jeste delic neceg u nasem mozgu, mozda nekoliko celija u moru drugih koji odredjuju nasu narav (ponasanje)....Od njih zavisi jacina nasih ocescanja, a svi cemo priznati da sve sto se desi i nama i drugima od nas, deo su nasih MISLI, namera, osecanja u datom ili duzem periodu..

MOZAK-nervni sistem...nije ništa drugo do projekcija našeg shvatanja razuma. Manifestovano shvatanje razuma jeste mozak sa svojm nervnim sistemom. Stoga, to samo po sebi govori da duša nije dio mozga. Duša vibrira U RAZUMU te kao takva-vibracija biva razumom prevedena u SHVATANJE te vibracije...To shvatanje bilo kako bilo da je, biva ono što nazivamom PERCEPCIJOM. Percepcija biva projektovana u iskustvo. To iskustvo je naša realnost. Realnost je dakle proizvod, posledica percepcije, koja je posledica shvatanja namjere za iskustvom-duše. Kada se stvori iskrivljeno shvatanje duše (kao posledica izolacije bića u razumu-ega) duša ostaje ne-realizovana a biće, kao posledicu iskrivljenja duše doživljava Sebe često surovim i 'bezdušnim'...itd.

 

[fisherman1]

"Čovjek je projekcija, odraz Svjesnosti, dakle projektovana cjelina duše-razum-tijela. Ta projektovana cjelina ne može iz sebe nigdje. To je što je. U svakom jednom momentu ta cjelina se regeneriše, projektuje se iznova onakva kakva Svjesnost jeste, dakle postaje njen odraz. Ali ako 'čovjek' ne može da izađe iz sebe KO ili ŠTA je to koje ili što to može? Biće, biće-koje-jesmo to može i čini to po volji. Dakle, 'čovjek' nije samo duša već odraz shvatanja projekcije duše kroz razum-tijelo".(JA KOJI JESAM)
Ko deca ste vi koji baš TO tvrdite...Evo u gornjoj tvrdnji bi valjalo objasniti šta su to projekcije,odrazi,kako do njih dolazi,šta je to ta famozna Svjesnost,projektovana cjelina...
Msm-korištenje reči kao cepanica koje se slažu u šupi za kamin...Ovu ćemo staviti ovde,onu onde...
Ako može lakše s tim rječma ,yebga...

 

[*BILJA*]

@ JA KOJI JESAM,
s apetitom, sto bi se reklo, procitah tvoj poslednji post, mislim da skoro nesto ovako cudno lepo- neobjasnjivo objasnjivo ne procitah, i sto si se potrudio toliko oko mene (figurativno) koja nisam na tom nivou znanja filosofije i imam neke svoje pomalo (najcesce drugima) cudne poglede na istu

Za tebe:

"Gvozdje je tvrdje od kamena, kamen je tvrdji od drveta, drvo je tvrdje od vazduha. A ono što ne moze da se opipa i ne cuje, tvrdje je od svega na svetu. A sta je to? To je dusa u čoveka." (Tolstoj)

Kako, ako mislim da je to nesto nezno, meko i svi atributi koje sam vec nabrojala pa i oni daleko suprotni- gde staje toliko radosti i tuge, dobra i zla, covekoljblja i mizantropije, mrznje i ljubavi?

Za takve stvari, za mnogo vise od nabrojanog, treba ta "tvrdoca" iliti CVRSTINA koja sve to moze da podnese i iznese

 

[fisherman1]

Nis u goru s nama zašla-vidi se odma...
Motorka na leđma i od bukve do bukve...Ćukneš jednu-dobra,ćukneš drugu -ne valja i tako redom...
Sječeš koje si odabro...
Ne mere druge...
Motorka samo pjeva...
Poslije grane:capa,capa...Miline ...I sve ide kao po koncu...
Sve po redu i propisu...
(Valja ti se pričuvat-drvo ima dušu i oće da s osvjeti-da okrene natebe...)

 

[minutus]

ta duša je velika vreća u koju svatko strpa što mu naizgled nedostaje
sve neke čudne želje i osjećaje, šta djelomično niti ne postoji, šta si netko tek treba napraviti.

 

[JA KOJI JESAM]

@ JA KOJI JESAM,
s apetitom, sto bi se reklo, procitah tvoj poslednji post, mislim da skoro nesto ovako cudno lepo- neobjasnjivo objasnjivo ne procitah, i sto si se potrudio toliko oko mene (figurativno) koja nisam na tom nivou znanja filosofije i imam neke svoje pomalo (najcesce drugima) cudne poglede na istu

Biljo, ja nemam veze sa filozofijom. Nisam filozof, i HVALA BOGU za to!

Ono što pišem (govorim) jeste Znanje koje neposredno prenosim (dakle bićem) iz jednog aspekta postojanja (apsoluta) u drugi (u ovu projekciju, u dimenziju u kojoj sam takođe prisutan, kao što vidiš).

Svi mi imamo svoje poglede na sve što u našoj realnosti postoji kao objekat našeg interesovanja. Tako smo načinjeni da budemo. Naš sklop duša-razum-tijelo to određuje, ali upravo zato što u tom sklopu postoji duša u čijem je zapisu utkano i Znanje-o-LJUBAVI (bezuslovnom davanju, o pripadnosti Cjelini) kao i Znanje-o-harmoniji postojanja iz koje duša i izvire, taj 'zapis' služi biću-koje-jesmo (u 'čovjeku) da traga za nečim što u Sebi ZNA a 'srcem' smatra (naslućuje da i postoji) uzvišenijim od ove prividne odvojenosti jedinke u sopstvenoj projekciji, da traga za CJELINOM, za tom harmonijom i u postajanju, da teži sopstvenom iscjeljenju.

 

[fisherman1]

Biljo, ja nemam veze sa filozofijom. Nisam filozof, i HVALA BOGU za to!

Ono što pišem (govorim) jeste Znanje koje neposredno prenosim (dakle bićem) iz jednog aspekta postojanja (apsoluta) u drugi (u ovu projekciju, u dimenziju u kojoj sam takođe prisutan, kao što vidiš).

Svi mi imamo svoje poglede na sve što u našoj realnosti postoji kao objekat našeg interesovanja. Tako smo načinjeni da budemo. Naš sklop duša-razum-tijelo to određuje, ali upravo zato što u tom sklopu postoji duša u čijem je zapisu utkano i Znanje-o-LJUBAVI (bezuslovnom davanju, o pripadnosti Cjelini) kao i Znanje-o-harmoniji postojanja iz koje duša i izvire, taj 'zapis' služi biću-koje-jesmo (u 'čovjeku) da traga za nečim što u Sebi ZNA a 'srcem' smatra (naslućuje da i postoji) uzvišenijim od ove prividne odvojenosti jedinke u sopstvenoj projekciji, da traga za CJELINOM, za tom harmonijom i u postajanju, da teži sopstvenom iscjeljenju.

Divno...Još samo da nam objasniš:kako to da smo se razboleli pa nam treba iscjeljenje...
I možda tvoja duša ima te neke zapise-moja je prosta duša slovenska (no,hajde i pomalo čivutska) i nepismena i jednostavna...
A i ne zna da se projektuje-to joj komplokejšn...
Ali svaka čas ako tvoja sve to može...

 

[JA KOJI JESAM]

Divno...Još samo da nam objasniš:kako to da smo se razboleli pa nam treba iscjeljenje...
I možda tvoja duša ima te neke zapise-moja je prosta duša slovenska (no,hajde i pomalo čivutska) i nepismena i jednostavna...
A i ne zna da se projektuje-to joj komplokejšn...
Ali svaka čas ako tvoja sve to može...

Oboljenje i ozdravljenje su posledice izbacivanja iz balansa i vraćanja u balans našeh 'tijela', tačnije našeg ENERGETSKOG POLJA.
Iscjeljenje je holistički pristup i vezano je za duh. Duh, kao odraz stanja, mora da se osvijetli u svojoj cjelovitosti kako bi harmonija postojanja mogla da se manifestuje. Dakle, svi dijelovi cjeline, odraza-duha moraju da budu u harmoniji jedni sa drugima. To je ono čemu biće-koje-jesmo u projekciji Sebe teži. Težnja ka cjelovitom prosvjetljenju duha jeste težnja ka iscjeljenju. Ta težnja je nagon koji je utkan u našim dušama. Povratkom duši (iskonskom planu samorealizacije) biće se prisjeća tih zapisa i ne misleći ni otkud dolaze niti zašto su tu. Slijedi ih tad ZNAJUĆI da je to jedini put ka iscjeljenju. Kada kažem iscjeljenje, to ne znači da i sama duša išta misli ili govori. Kao što rekoh, duša je NAMJERA za iskustvom Sebe a u toj namjeri, u svakoj duši, postoji i zapis a to je težnja za samorealizacijom po uzoru na Sebe-apsolut. A pošto apsolut postoji kao nepromjenjivi aspekt bića, upravo zahvaljućući harmoniji i Ljubavi (bezuslovnom davanja), prirodno je da će svaka duša u Sebi da ponese taj osnovni princip razmjene kako bi svoju težnju-nagon za samorealizacijom ostavrila upravo kroz njega.

Duša uistinu i ne-zna da se projektuje, da je projektovana. Ono što duša ZNA, duša jeste. Ono što duša jeste, već rekoh, jeste namjera za iskustvom Sebe. Ali ko ili šta je to ko ili što stvara želju i namjeru za iskustvom Sebe? To nije duša. Duša ne stvara Sebe. Biće-koje-jesmo to čini za Sebe. Biće koje-jesmo, dakle, NIJE duša ali ono stvara dušu.

Biće je, kao što i sam riječ ukazuje, BITISANJE, POSTOJANJE u svom apsolutnom aspektu. To biće-apsolut je ono koje-koji Sebe doživljava u svim drugim aspektima...pogodi čega??? Aspektima Sebe-postojanja. Ako je apsolut biće koje je nepromjenjivo, šta je onda projekcija i kako je moguće da biće-koje-je nepromjenjivo prolazi kroz promjene? Projekcija nije biće, dakle, nije POSTOJANJE već je to stanje Znanja-o-Sebi u pokretu pri čemu samo biće (apsolut) mora da bude prisutno u svakom jednom pokretu da bi taj pokret mogao biti doživljen. Apsolut, pri toj razmjeni kroz kretanje nije spoznatljiv niti podliježe projenama. Biće, stoga, nije spoznatljivo kroz razmjenu i odnose Subjekta i njegovih objekata. Biće se ne može spoznati ali biće SEBE može ZNATI. To se dešava jedino oslobađanjem pažnje sa projekcije, dakle zaistavljanjem svih kretanja i koncentarcijom pažnje na Sebe, na svoje Ja. U svakom jednom Ja Jastvo jeste. Jastvo, jednina JASTVA, biva prosvijetljeno-a Sebi-biću-koje-jesmo koje kroz ODRAZ te cjeline bitka-apsoluta, Sebe tad doživljava DUHOM koji ima Znanje-o-SVEMU-ŠTO-ONO-JEST. To Znanje jeste SVIJEST.

Moja duša može što i svaka duša može; da bude ono što duša jeste; namjera za iskustvom Sebe s nagonom za samoralizacijom.
Ono što JA, biće-koje-jesam, mogu kroz ovaj sklop duše-razum-tijela... to je već druga priča.

 

[SpiralUniverse]

Mnogi sudionici brazilske ceremonije, uključujući i mene, imali su kontakte s umrlim članovima obitelji s kojima bi raščišćavali odnose, primali posebne poruke pa čak i dobivali informacije o obiteljskim tajnama koje su umrli članovi „ponijeli sa sobom u grob“ i koje bi teško saznali da nije bilo pomoći ayahuasce. Mnoge takve informacije zlata vrijede jer ukidaju dotadašnju višegodišnju ili čak cjeloživotnu patnju. Pored kontakata s dušama umrlih, česte su i vizije posmrtnih sfera ili, bolje rečeno, dimenzija postojanja koje obitavaju duše oslobođene fizičkog tijela. Naime, za umiruću osobu puno je bolje da zna kuda ide, odnosno da „umre prije smrti“, kako su to majstori Zena običavali govoriti. Takva iskustva skidaju veo misterije s procesa umiranja i smrti kao takve, odnosno pomiču granice percepcije od vezanosti isključivo za fizičku egzistenciju prema puno široj svijesti o sebi kao Duši koja postoji i neovisno o fizičkom tijelu. Kao što je netko v!
eć davno rekao – čovjek nije tjelesno biće koje može imati duhovno iskustvo, već je čovjek primarno spiritualno biće koje trenutno proživljava iskustvo ljudskosti. Takvo iskustvo svakako treba iživjeti autentično i temeljito, ali ne treba zaboraviti ni odakle dolazimo i čemu ćemo se vratiti.

CITAJ jos ako te zanima istina

http://www.uho.hr/index.php?mode=droge&grupa=Halucinogeni&naziv=ayahuasca

 

[*BILJA*]

Biljo, ja nemam veze sa filozofijom. Nisam filozof, i HVALA BOGU za to!

Ono što pišem (govorim) jeste Znanje koje neposredno prenosim (dakle bićem) iz jednog aspekta postojanja (apsoluta) u drugi (u ovu projekciju, u dimenziju u kojoj sam takođe prisutan, kao što vidiš).

Svi mi imamo svoje poglede na sve što u našoj realnosti postoji kao objekat našeg interesovanja. Tako smo načinjeni da budemo. Naš sklop duša-razum-tijelo to određuje, ali upravo zato što u tom sklopu postoji duša u čijem je zapisu utkano i Znanje-o-LJUBAVI (bezuslovnom davanju, o pripadnosti Cjelini) kao i Znanje-o-harmoniji postojanja iz koje duša i izvire, taj 'zapis' služi biću-koje-jesmo (u 'čovjeku) da traga za nečim što u Sebi ZNA a 'srcem' smatra (naslućuje da i postoji) uzvišenijim od ove prividne odvojenosti jedinke u sopstvenoj projekciji, da traga za CJELINOM, za tom harmonijom i u postajanju, da teži sopstvenom iscjeljenju.

Ne mislim ja da su svi ovde po profesiji filozofi, ali svi, kao sto i sam kazes, svi imamo svoje poglede na sve sto u realnosti postoji kao objekat naseg interesovanja. Na kraju krajeva i oni koji studiraju i diplomiraju, ne znaci da su  nuzno postali mudraci. Valjda postoji ziva rec ili treba da se pretvori u nauceno? Mora da dodje do izrazaja i njegov filozofski duh. Interpretacija naucenog jeste vestina samo uz filozofski duh koji istrazuje a nauceno mu pomaze u tome. Bar ja mislim da sama inofrmacija ne bi znacila mnogo ako se ne bi" razoblicavala", uoblicavala i sl.

 

[*BILJA*]

Nis u goru s nama zašla-vidi se odma...
Motorka na leđma i od bukve do bukve...Ćukneš jednu-dobra,ćukneš drugu -ne valja i tako redom...
Sječeš koje si odabro...
Ne mere druge...
Motorka samo pjeva...
Poslije grane:capa,capa...Miline ...I sve ide kao po koncu...
Sve po redu i propisu...
(Valja ti se pričuvat-drvo ima dušu i oće da s osvjeti-da okrene natebe...)

Nije to kome je receno, nego kome je sudjeno, tako da sam na tvom mestu, sebe (tj.tebe) ne bih izuzimala od opasnosti da drvo meni "namenjeno", "okrene natebe"

 

[fisherman1]

Nije to kome je receno, nego kome je sudjeno, tako da sam na tvom mestu, sebe (tj.tebe) ne bih izuzimala od opasnosti da drvo meni "namenjeno", "okrene natebe"

To sam i napisao:"...natebe..."

 

[*BILJA*]

To sam i napisao:"...natebe..."

Tako sam i procitala- "natebe"

 

[guest 135511]

Biljo, ja nemam veze sa filozofijom. Nisam filozof, i HVALA BOGU za to!

Ono što pišem (govorim) jeste Znanje koje neposredno prenosim (dakle bićem) iz jednog aspekta postojanja (apsoluta) u drugi (u ovu projekciju, u dimenziju u kojoj sam takođe prisutan, kao što vidiš).

Svi mi imamo svoje poglede na sve što u našoj realnosti postoji kao objekat našeg interesovanja. Tako smo načinjeni da budemo. Naš sklop duša-razum-tijelo to određuje, ali upravo zato što u tom sklopu postoji duša u čijem je zapisu utkano i Znanje-o-LJUBAVI (bezuslovnom davanju, o pripadnosti Cjelini) kao i Znanje-o-harmoniji postojanja iz koje duša i izvire, taj 'zapis' služi biću-koje-jesmo (u 'čovjeku) da traga za nečim što u Sebi ZNA a 'srcem' smatra (naslućuje da i postoji) uzvišenijim od ove prividne odvojenosti jedinke u sopstvenoj projekciji, da traga za CJELINOM, za tom harmonijom i u postajanju, da teži sopstvenom iscjeljenju.

Имам питање? Ако си присутан и у апсолуту, зашто не скинеш окове овога света и полетиш слободно ка апсолуту?
Зар то није животни циљ свих, били свесни тога или не? И ти који имаш то (како кажеш), одбацујеш ... због чега?
Сви смо ми повезани са апсолутом, није то привилегија ни филозофа ни мистика. Њихова "привилегија" је да имају знање (филозофи) и непосредне увиде (мистици). Али нису они ништа више богови од ма кога другог.

И суштинско питање, након што Апсолут спозна себе (зато је и креирао илузију сепарације и натакао себи вео преко очију) да ли ће он опет пожелети да спозна себе?

 

[fisherman1]

Имам питање? Ако си присутан и у апсолуту, зашто не скинеш окове овога света и полетиш слободно ка апсолуту?
Зар то није животни циљ свих, били свесни тога или не? И ти који имаш то (како кажеш), одбацујеш ... због чега?
Сви смо ми повезани са апсолутом, није то привилегија ни филозофа ни мистика. Њихова "привилегија" је да имају знање (филозофи) и непосредне увиде (мистици). Али нису они ништа више богови од ма кога другог.

И суштинско питање, након што Апсолут спозна себе (зато је и креирао илузију сепарације и натакао себи вео преко очију) да ли ће он опет пожелети да спозна себе?

Ovo je Apsolutno romantično...

(Kina je kralj na gitari...)

 

[JA KOJI JESAM]

Ако си присутан и у апсолуту, зашто не скинеш окове овога света и полетиш слободно ка апсолуту?
Зар то није животни циљ свих, били свесни тога или не? И ти који имаш то (како кажеш), одбацујеш ... због чега?

Kada je neko prisutan bilo gdje i bilo u čemu, on 'otvorenih očiju i ušiju' gleda i sluša, shvatajući ono u čemu je prisutan.
'Okovi' ovog svijeta nisu okovi u apsolutu, niti je ovaj svijet 'svijet' u apsolutu. Stoga, u apsolutu i nema ove zabrinutosti, niti problematike kojom se biće bavi svojim razumom. U apsolutu sve je kristalno jasno, otkriveno, što biće, kada je prisutno u apsolutu, čini totalno oslobođenim, ne samo od okova svijeta već i od projekcije sopstvene pojave u tom svijetu. U apsolutu, Ja-'čovjek' više NISAM. U apsolutu JA JESAM-apsolut.

Dakle, kada sam prisutan u apsolutu, nemam potrebu da mu, kako kažeš, 'poletim', JA VEĆ JESAM-apsolut. Prisustvo u apsolutu instantno oslobađa. Oslobađa biće-koje-jesam od svih stvorenih ubjeđenja, od stvorene Svjesnosti Sebe-'čovjeka'...od svijeta. Ali prisustvo u apsolutu ne negira i ne pobija moju ŽELJU, moju iskonsku namjeru za iskustvom Sebe-'čovjeka'. Takva pomisao je samo pomisao bića-sa Svjesnošću-Sebe-'čovjeka' koji nema prosvijetljen apsolut u Sebi. Prisustvo u apsolutu oslobađa od ISKRIVLJENJA stvorenih tokom projekcije, tokom stvaranja te Svjesnosti, i učvršćuje Želju, iskonsku namjeru za iskustvom Sebe (dušu), vraćajući je u prvi plan projekcije. Povratkom duše u prvi plan biće vraća i svoju pažnju ponovo na Sebe-'čovjeka', imajući u vidu i apsolut i sve principe kojima ga apsolut hrani, kako bi od tog momenta svoju projekciju duše (namjere) manifestovalo kako je namjerilo.

Зар то није животни циљ свих, били свесни тога или не? И ти који имаш то (како кажеш), одбацујеш ... због чега?

Kao što gore objasnih, odgovor je NE, 'to' nije životni cilj bića-koja-jesmo. 'Životni cilj' je manifestacija, samorealizacija kroz dušu-razum-tijelo mehanizam projekcije.

Pošto postojanje-apsolut biva prosvijetljeno u Sebi i doživljava se Znanjem-o-Sebi-apsolutu kao JEDNOM (cjelinom Znajna u Jednom, Sviješću) 'životni cilj' bića jeste da ta Znanja-o-Sebi iz SVIJESTI-O-SEBI razčlani i da kroz tu razčlanjenost svojih Znanja, centrirajući se u svakom jednom od njih simultano (stvarajući od njih Subjekte projektovane realnosti) spoznaje svoj potencijal kroz beskonačnost 'jednačina'. Pri tome, dok je Svijest, tobož razčlanjena, apsolut je netaknut i služi, kao što uvijek služi svakom jednom izrazu bića-koje-jesmo, da mu se vrati, da ga prosvijetli u Sebi i da prosvjetljujući apsolut u Sebi uvidi i sve zablude stvorene logičkim zaključivanjem, te da ih povratkom u projekciju i ispravi. Šta je to što biće treba i želi da ispravi? SVIJET? NE. Ispravlja se percepcija. Kada se percepcija ispravi ispravlja se i projekcija. Ispravljanjem percepcije pažnja bića se vraća na dušu.

- - - - - - - - - -

 

[JA KOJI JESAM]

Сви смо ми повезани са апсолутом, није то привилегија ни филозофа ни мистика. Њихова "привилегија" је да имају знање (филозофи) и непосредне увиде (мистици). Али нису они ништа више богови од ма кога другог.

Ko ti je rekao da filozofi imaju znanje?
Filozofi pokušavaju da dođu do saznanja ali Znanje nemaju, zato filozofiraju. Ako bi imali Znanje bili bi apsolut. Jedino apsolut 'ima' Znanje-o-Sebi u Sebi.
A ovo za mistike ne želim niti da komentarišem.

Ako već uvlačimo i 'Boga' u sve ovo...onda, ne postoje 'bogovi'...postoji samo jedno biće-koje-jesmo koje SEBE u svom apsolutnom, nepromjenjivom aspektu postojanja doživljava 'BOGOM' dok u svim drugim aspektima postojanja (tačnije u postajanju) doživljava (opet) Sebe kreacijom tog apsolutnog bića. I Kreator i kreacija su JEDNO, povezani su istim bićem-koje-jesmo. Ono ih doživljava SOBOM. Ono, biće-postojanje, jeste apsolutno.

Biti povezan sa apsolutom i imati Znanja apsoluta na raspolaganju u svojoj Svjesnosti nije isto. Onaj koji ne vidi ta Znanja on ne može da mijenja svoju percepciju. Za promjenu percepcije neophodno je konstantno vraćanje apsolutu. Apsolutna Znanja od tog momenta služe kao FILTERI kojima biće proćišćava percepciju. Stoga, i te kako je važno vraćati se apsolutu, ukoliko želimo da manifestujemo našu dušu, onakvom kakva ona jeste. Ako nam to nije važno, onda svaki put jeste put.

.

Kad sam već kod 'puta', prije par dana imao sam konverzaciju sa jednim kolegom-slikarem, koji je tvrdio da je 'messinger apsoluta'...i kao i ti je tvrdio da je njegova težnja da se vrati apsolutu...To mi je bilo smiješno, jer sama ta tvrdnja govorila mi je da on i ne zna šta apsolut jeste, te sam ga pitao: "Da li je istina, to što kažeš da težiš da se povratiš apsolutu?" On odgovori da jeste. Vidiš, dakle nisi sa aposlutom. Da jesi, ta težnja ne bi bila prisutna. Apsolutu se možeš vratiti jedino kada sve tvoje težnje nestanu. A sada, rekoh, budi iskren prema Sebi, pred Sobom, pa mi reci da li iskusio povratak apsolutu iz ovog iskustva Sebe-čovjeka-koji-jesi? NISAM, reče i tu se naša priča vrati na mjesto gdje je oduvijek i trebala da bude, na iskrenost, na iskrenost prema Sebi.

I dok smo dalje pričali dođosmo do priče o ISTINI, te on reče da je svaki 'put' kojim idemo ISTINA. Ja ga prekidoh pa kratko dodah da ni to nije istina. Put nije Istina, rekoh. Jedino Istina JESTE...ISTINA. Svaki 'put' je 'put', dodah, to je istina o 'putu'. Tu istinu, kao i bilo koju istinu, jedino možeš naći u apsolutu. Stoga, 'životni cilj' je samorealizacija kroz dušu, a cilj bića koje živi po iskrivljenoj percepciji jeste da je ispravi, a to je moguće jedino povratkom apsolutu. Jedini put do samorealizacije je manifestacija duše, onakve kakvom je inicijalno stvorena. Ostakli putevi su takođe putevi, i koračajući njima, realizujemo iskrivljene percepcije duše.

.

Taj 'povtatak' apsolutu nikada nije finalan. Biće se nikad ne vraća zauvijek u apsolut. Nema razloga. Ono UVIJEK JESTE apsolut, ono je apsolutno. Ono što je vječno jeste proces projekcije i proces vraćanja apsolutu. Apsolut pri tom jeste. JESTE...znači postoji, nepromijenjen, netaknut.

Dakle, povratak apsolutu nikada nije finalan, te tvoje shvatanje da je 'životni cilj' bića da se vrati apsolutu nije apsolutna istina. Relativna je istina tvom shvatanju postojanja, bića.

Apsolut je ŽIVOT. 'Životni cilj' stoga jeste manifestacija mogućnosti kroz Životna iskustva.