ПРЕДАК ДУШАН – ПА ЈЕ АНТЕ КУШАН
И није тако давно било,
Ђед Душану што се збило.
Српском земљом туђин влад'о,
Сваки Србин у њој страд'о.
Туђа војска плени стадо,
Суша спржи жито младо.
Кућа празна – баш без хлеба,
Ђед Душану помоћ треба.
Нема среће, глад је свуда,
A помоћи ниоткуда...
Србин Душан клону духом,
Како снабдет кућу крухом?
Све то гледо фратар Дује,
Па латинску замку кује,
Душану је благо рек'о,
Да га спасит' може неко.
Спасиће га синак Ђорђе,
Ако дете с Дујом пође.
Ту до цркве католика,
Где је срећа превелика.
Научиће Ђорђе књиге,
Па ће живет' баш без бриге,
Он се Ђорђем неће звати,
То име се мора спрати,
Лепше име биће, знате,
Ђорђе ће се звати – Анте.
Од тад Србин неће бити,
Вешто ће се то сакрити,
Он ће Хрват постат дични,
Стално војник папин лични.
Душан приста, туга страшна,
Јер ће фратар дати брашна,
Даће вреће две или три,
Храниће се тако сви.
У животу Анте кушан,
Јер му ћаћа био Душан.
Туђа вера, Анте шта ће,
Стидео се свога ћаће.
Анте им'о Стипу сина,
До високог стиг'о чина.
Аустријског ђенерала,
Антина је лоза дала.
И ђенерал често кушан,
Ђедо му је био Душан!
Римска вера, њему беда,
Стипе мрзи Србин ђеда.
Стипе стече свог потомка,
Звонимира силна момка.
Раст'о Звоне баш на двору,
Ал избег'о није мору.
Прађед Душан и њег' гледа
Па му санка мирна не да.
Школе Звоне посвршав'о,
Све што хтео завршав'о,
Ал' прађеду нешто дужан,
Због тога му и свет ружан.
У немиру и муци је кушан,
Своме сину даде име Душан,
Али прађед, све без стида,
Опет Звони срце кида.
Као муња, Звоне севну,
И памет му мало скрену:
Душан мучи, Душан мори,
Душан мртав, али збори.
Сања Звоне свога претка,
Сања дане злог почетка,
Кад је прађед, сапет јадом,
Мењ'о веру Ђорђу младом.
У сну, Звони беше драго,
Смеши му се прађед благо.
Родитељски Звону моли,
Да ће лечит' своје боли,
И да неће бити кушан,
Ако мали синак Душан,
Православној цркви дође,
И римске се цркве прође.
Биће глава српског дома,
И без страшног отпадиничког лома.