Пустињак узвишеног живота и ретких подвига једне ноћи се тихо молио у својој келији. Одједном се пред њим разлила заслепљујућа светлост и младић анђеоске лепоте се појавио пред њим. Пошто је прихватио правило да се клони чулних виђења ма каква она била, пустињак је мирно остао на свом месту и, молећи се, није обраћао пажњу на привиђење. Међутим, младић није нестајао. Ово је зачудило пустињака тим пре што се овај који се појавио није плашио ни крста ни молитве.
"Ко си ти?" строго га на крају упита пустињак.
"Твој анђео—чувар," кротко одговори придошлица.
"Зашто си дошао?" упита пустињак.
"Наређено ми је од Господа Бога," рече овај, "да те посетим у свом садашњем облику и дошао сам код тебе."
"Мени то није потребно," примети пустињак, устаде и поче да се моли.
Анђео није нестао, и изгледало је као да се моли са старцем који се молио. Пустињак није схватао каква је ово чудна појава.
"Чиме ћеш му уверити," упита пустињак придошлицу у некој недоумици, "да си ти стварно Божији анђео?"
"Чиме год хоћеш," одговори овај. "Ти знаш," настави анђео, "да се демони боје силе крста и крсног знамења, а ја се не бојим. Клањам се Богу, клањам се, као што видиш, и крсту..." Ту се анђео прекрсти и у дирљивом страхопоштовању паде пред сликом крста Христовог. Пустињак се поколеба.
"Шта још тражиш од мене?" упита га анђео, подигавши се од земље. "Видиш да не само да се не бојим крста него му се и клањам: значи, ја сам твој анђео—чувар."
"Можда," спокојно рече пустињак, "али ми ипак ниси потребан у свом чулном облику, наши анђели—чувари су невидљиви!".
"Дакле, још увек ми не верујеш?" анђео поново упита пустињака.
"Никада нећу ни поверовати," одлучно одговори старац. "Иди од мене са Богом, ма ко да си, макар и сам арханђео, ниси ми потребан у свом видљивом облику. Одвлачиш ме од молитве, а већ само то доказује да ниси анђео."
"Узалуд," успротивио се овај, "нећу отићи од тебе зато што ми је наређено да останем уз тебе."
"Како хоћеш," хладнокрвно рече монах, "без питања и савета духовника нећу да знам за тебе, иди од мене! Ниси ми потребан у овом облику," и монах стаде на молитву док је анђео постао невидљив, обећавајући да ће се следеће ноћи поново појавити на исти начин.
Када је свануло монах оде код свог духовника и исприча му за привиђење. Духовник се замислио: клањати се крсту, крстити се и не бојати се молитве — то није својство демона. Међутим, духовник је забранио пустињаку и да говори и да се бави привиђењем ако се оно понови, већ само да се моли и да на обраћа пажњу на то јављење из духовног света. Пустињак је тако и поступио.
Међутим, ради разрешења својих недоумица у погледу монаховог привиђења духовник се обратио једном од стараца који је овде на Светој Гори познат по искуству у созерцатељском животу, дару расуђивања и строгом разликовању демонских предлога и замолио га је за савет: "Шта да ради монах приликом сличних појава?"
"Ништа," одговори овај, "да не зна ни за шта друго осим за себе и за Бога."
"Шта ти мислиш о клањању крсту младића који се јавио: да ли је он стварно анђео?" упита духовник старца.
"Можда јесте," одговори овај, "али је највероватније демон..."
"А то што се младић не боји крста, ни целивања крста?" примети духовник. "Шта кажеш на то?"
"Исто што и за само привиђење," одговори старац. После неког размишљања настави:
"Ти наравно, знаш и слажеш се са тим да је, што је наш пут ка Богу на већој висини, тиме је и опаснија и суптилнија наша борба против сатане. Да би показао у нама Своју силу и уједно разобличио немоћ сатане, Бог сатани понекад допушта да дејствује и да се бори против нас, као што само он лукави хоће и може. Због тога што Бог то допушта и сам крст за злог духа може да не буде страшан, да не буде страшно ни све оно што је у другим случајевима за њега грозно и убиствено, као Божији гнев.
"Шта преостаје пустињаку да ради уколико се привиђење понови?" упита духовник старца. "Можда му се стварно јавља анђео."
"Макар да онај ко се појави узме облик и Самог Христа," рече старац, "не треба обраћати пажњу. По Вазнесењу Господњем за нас је кориснија вера у Њега него било какво привиђење. Овде се тражи само једно: да не обраћамо пажњу на јављење него да се бавимо својим послом, то јест молитвом. Нека се јавља и анђео — то није наша ствар? Ми имамо посла и молитвене односе са Богом, са нашим Владиком и Господом; а анђео није више него Његов роб и слуга... Просуди сам: да ли је добро прекинути разговор са Господом и бавити се Његовим слугом? Ако се твом монаху стварно јавља анђео Божији нека га не прима! Анђео се никада неће увредити нашом непажњом према њему за време молитве зато што он зна Божанствену важност наших молитвених односа са Богом и не само да нас никада неће одвлачити од њих, него, напротив, још треба да нас подстиче да их стално извршавамо. А ако анђео буде огорчен нашим необраћањем пажњем на њега и ако нас буде ометао у молитвеним разговорима са Богом — такав анђео макар и када би сав био у крстовима, а не само целивао крст, не примај га; он је непријатељ!
Дакле, мој савет је исти: не само да се не примају него се, чак, не смеју ни желети чулна јављања из духовног света, зато што нам она нису ни потребна ни корисна, а опасности има небројено много.
А ево примера како истинско смирење лако избегава сличне замке.
Неком брату се јавио ђаво, преобразивши се у анђела светлости и рекао му: "Ја сам архангел Гаврило, послан сам теби." Монах је на то одговорио: "Пази! Да ти случајно ниси послат неком другом, зато што сам ја недостојан да ми се шаљу Анђели." Ђаво је истог тренутка нестао.
Старци су говорили: "Ако ти се заиста јави Анђео, немој га примити лаковерно него се смири говорећи: ја живим у гресима и недостојан да видим Анђеле" (11, стр. 480, стр.134).
Причали су за другог старца да је тиховао у својој келији, трпећи демонска искушења. Њему су се, очигледно, јављали демони, али их је он презирао. Ђаво видећи да га је старац победио јавио му се и рекао: "Ја сам Христос!" Старац затвори очи. Ђаво му понови: "Ја сам Христос, зашто си затворио очи?" Старац одговори: "Не желим да видим Христа овде него у будућем животу." После овога ђаво се више није јављао (11, с. 481, стр. 135).