Црногорци - Срби или посебан народ

[ZabranjeniLegenda]

Generalno glupa teza. Od kada su to Srbi dužni da nogom kroče na tlo Srbije?
Dakle Tesla nije bio Srbin dok je nije posetio. Pa šta je onda bio pre toga?
Šta bi bilo da se nešto isprečilo i da nije došao u Srbiju uopšte?

Naravno glupa teza, kao sto je glupa sama ideja "antisrpska crnogorska nacija". Dakle ljudi jedne glupe ideologije naravno ce iznijeti glupe teze. Kako narod kaze "ne pravi se pita od g**ana".

 

[Mstislav]

Interesantno zapazenje: navodno cijelo stanovnistvo mjesta Čeva u katunskoj nahiji je glasalo za zajednicku drzavu 2006. godine.

Ima li neki izvor za to, bilo bi to izuzetno zanimljivo ako je tacno za moje Ozrinice.

 

[RickRoss]

Zanimljivo ono što se u javnosti odavno predstavlja kao kruna Stefana Dečanskog u knjizi Rastislava Petrovića ''Vladika Danilo i vladika Sava (1697-1781)'' je napisano da je zapravo u pitanju mitra vladike Danila.

 

[RickRoss]

Mondo u poseti Lovćencu.

https://mondo.rs/Info/Srbija/a13335...gde-zive-Crnogorci-Crnogorci-iz-LOvcenca.html

 

[Khal Drogo]

Након анексије БиХ од стране Аустро-Угарске 1908.године сви знамо да смо широм Србије имали митинге осуде тог чина и подршке српском народу преко Дрине. А колико тада бјеше блискост и солидарност међу Србима ма у којој држави живјели, говори да су митинзи подршке српском народу у БиХ одржани и широм тадашње краљевине Црне Горе.

"Цетињски вјесник" 1908. поводом анексије српских покрајина: Митинзи широм Црне Горе, да се стане у одбрану потлаченог српског народа
- Манифестације по цијелој земљи непрекидно трају. По унутрашњости се држе митинзи и доносе резолуције којима се осуђује анексирање Босне и Херцеговине и тражи да се стане у одбрану потлаченог српског народа, писало је у уводу извјештаја

Од ИН4С
- 08/06/2020 06:45

Краљ Никола поздравља Цетињане / илустрација

,,Цетињски вјесник“ 1908. године објавио је текст којим је приказао каква је била атмосфера у књажевини Црној Гори, након вијести о аустро-угарској анексији српских територија, Босне и Херцеговине. Како је цетињски лист нагласио, широм Црне Горе и старе Херцеговине одржавани су масовни митинзи због великог незадовољства народа који се није хтио помирити са тлачењем свог српског народа, а посебно незадовољство исказивали су Цетињани гдје је српски народ масовно пристизао.
– Манифестације по цијелој земљи непрекидно трају. По унутрашњости се држе митинзи и доносе резолуције којима се осуђује анексирање Босне и Херцеговине и тражи да се стане у одбрану потлаченог српског народа, писало је у уводу извјештаја.

Лист је поручио како су митинзи незадовољних Срба одржавани у Подгорици, Никшићу, Улцињу, Бару, Ријеци и свим већим мјестима, а да је свијест у великом броју пристизао у пријестоницу да искаже своје незадовољство и солидарност са Србима из Босне и Херцеговине.
– Такви митинзи су држани у Подгорици, Никшићу, Улцињу, Бару, Ријеци и другим већим мјестима. Свијет на Цетиње непрекидно стиже и приступа Књазу Господару, закључено је на Цетињу 4. октобра 1908. године.

"Цетињски вјесник", 4. октобар 1908, Црна Гора о анексији БиХ.

 

[Bajo Pivljanin]

Mondo u poseti Lovćencu.

https://mondo.rs/Info/Srbija/a13335...gde-zive-Crnogorci-Crnogorci-iz-LOvcenca.html

Pa gde nadjose ove bluvotine od pojedinaca da intervjuisu. Ovaj drzi L u sred Vojvodine? Ovaj drugi trazi crkvu svih pravoslavaca? A sta je MCP-SPC? Zivim u Srbiji na otetoj zemlji a podrzavam odvajanje Crne Gore? Odvratan mentalni sklop.

 

[Mrkalj]

Svaki put kad neka kultura propadne, stanovnistvo postaje tamnije kose. Kad dodju do crne kose, vise ne mogu da stvaraju nikakvu novu kulturu.

 

[Khal Drogo]

Деретић је безгрешан.

 

[Dr.Jackson]

Црна Гора је друга српска држава. У Црној Гори живе етнички Срби све три вере.

 

[Khal Drogo]

Како су се стари Цетињани опростили од брата краљице Милене, војводе Стеве Вукотића;

 

[Mrkalj]

 

[Khal Drogo]

Веома добар текст Војина Грубана кроз који је обесмислио пропагандну мантру пајаца и апартчика монтенегринског режима и колико се преплићу и саплићу у наопаком "тумачењу" историје.

Великосрпска аутокефалност и незнавени, антиправославни врховник
Шеф режима, који је давно отишао из простора реалности, закона и Устава Црне Горе, дуже вријеме се бави питањем Православне цркве у Црној Гори а да о Цркви, религији и историји Цркве, па и државе којом управља скоро ништа не зна

Од Војин Грубач
- 15/06/2020 10:50


Војин Грубач

Пише: Војин Грубач
Шеф режима, који је давно отишао из простора реалности, закона и Устава Црне Горе, дуже вријеме се бави питањем Православне цркве у Црној Гори а да о Цркви, религији и историји Цркве, па и државе којом управља скоро ништа не зна.
Све што зна из те области научио је из склепаних и накaлемљених брошура, које су му ‘кроз ваздух бацили’ ошашављени дворски идеолози, па он та скромна и ништавна знања мегафоном, кроз медије, громко саоштава јавности.

Те монологе, у виду халуциногених говора и острашћених интервјуа са намјештеним питањима, шеф режима користи да би избјегао дијалог и полемику с било ким ко иоле познаје ту тематику.
Када би ушао у причу са опонентима, сва та скромна и јадна знања пласирана кроз погрешне и кварне контексте расула би се пред лицем јавности у прах и пепео.

Тезе шефа режима имају ману – апсолутну нетачност!

Једна од теза коју шеф режима провлачи кроз своје надобудне шовинистичке опсервације, испуњене бијесом и острашћеношћу без логичке подоснове, је да је “Црногорска православна црква укинута 1920. године”.
Та теза “пати” само од једног проблема, апсолутно је нетачна и јавља се као посљедица његовог хроничног незнања из области историје Црне Горе.

Њу стално чујемо и од дворских пропагандиста, шерпаса лажи црквене псеудоисторије, попут Дарка Шуковића, Новака Аџића, Владимира Јовановића и сличних њима.
Сви они се у својим искривљеним пројекцијама реалности опиру на Устав Књажевине Црне Горе, усвојен 19. децембра 1905. године, гдје у члану 40. пише: „Државна вјера у Црној Гори је источно-православна. Црногорска црква је аутокефална”, додајући тим тезама трактате о “томосу” који у овој причи апсолутно не игра никакву улогу.

Дакако, за бића нижег нивоа интелекта и напаљени талог друштва дворски пропагандисти су пласирали поједностављену баналност у виду питања: Ако је ЦПЦ у Књажевини Црној Гори била српска, што се није звала СПЦ?
Прије свега, прави назив цркве у Црној Гори је тада био Православна митрополија црногорска (ПМЦ) .
Она није у свом називу имала префикс ‘српска’, баш као што тај префикс у свом називу нису имале остале двије Цркве које су пред уједињењем 1920. имале називе: Карловачкa патријаршијa и Београдскa митрополијa.
Самим тим, по њиховом извитопереном поимању ствари, испада да ни једна од три аутономне Цркве које су се ујединиле 1920. није била српска, јер у свом називу нису имали српски национални предзнак!?
Опет, свима је јасно да су те три Цркве биле српске, јер су народ, вјерници, свештеници и епископи тих Цркви себе сматрали Србима.
Што се тиче књажевине, односно Краљевине Црне Горе, не само да је Православна митрополија црногорска била вјерска организација православних Срба у Црној Гори, већ су и остале двије вјерске организације у Црној Гори-исламска и римокатоличка биле организације чији су вјерници били Срби, што ћемо лако показати у наставку текста.
Наиме, такво је било национално устројство српске Књажевине Црне Горе, њеног државног и образовног система, што се може разумјети прочитавши историјски оглед црногорског историчара др Живка Андријашевића, под називом: “Српство у Црној Гори”. (1)

Обнављање великосрпске аутокефалности?

Да би слика националне или етничке суштине ПМЦ тог времена била јаснија, осврнућемо се само на усвајање “Закона о уређењу свештеничког стања” из 1909. године, што се догодило нешто више од три године послије озваничења факта ‘аутокефалне Црногорске цркве’ у Уставу 1905. године.
Јован Симонов Пламенац, будући политички вођа Божићне побуне, у Књажевини Црној Гори је био министар просвјете и црквених дјела и то од 1907. до 1909. године.
Као предлагач “Закона о уређењу свештеничког стања”, Пламенац је 5. 01. 1909. године одржао говор у Народној скупштини Књажевине Црне Горе, гдје је рекао сљедеће:
„Дакле, господо народни посланици, као што сам напоменуо, Хришћанство се јавља човјечанству као носилац морала и културе, а у српском народу се пак јавља видом Православља као носилац и заштитник државне и националне српске идеје.
И доиста ниједна Црква није задужила ни један народ толико, колико је Српска Црква и српско свештенство задужило српски народ, на чему треба му вјечито будемо благодарни (Гласови: Тако је!).
Господо посланици, узимајући за обзир шта је све Српска Црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа; узимајући у обзир каква судбина чека још српски народ, па према томе разумије се какав још задатак и даљи рад чека наше свештенство- ја сам, господо народни посланици, више него убијеђен да ће Народно посланство овај Закон о свештенству у начелу прихватити.“ (2)
Став Јована Пламенца да је Православна митрополија црногорска ‘наша Српска Црква’ је јасан, баш као признање њених заслуга гдје се јасно каже: “Ниједна Црква није задужила ни један народ толико, колико је Српска Црква и српско свештенство задужило српски народ”.
А шеф режима, у интервјуу Телескопији, ауторке Тамаре Никчевић, каже: “Српска Црква је све учинила да ова држава нестане”?! (3)
Можете замислити, о каквом бесконачном незнању се ради да се из њега пројављује таква нељудскост и реторичка демонстрација лудила?!
Опет, намеће се питање гдје у јасни говор Пламенца смјестити антисрпски и несрпски смисао “аутокефалности” око којег “се уби” на Антени-М, објашњавајући јој искривљени смисао, опскурни Владимир Јовановић, тзв. аналитичар тог портала?
О тој аутокефалности, у емисији Телескопијa, шеф режима je рекао сљедеће: “Неупитне су историјске чињенице, …, неупитно је да у том периоду постоји аутокефална Православна црква у Црној Гори, како се год она звала,…, посебно је неупитно од 1766. године када нестаје Пећка патријаршија,…, након тога имамо 1851. каталог РПЦ у којем се наводи ЦПЦ као аутокефална и имате Синтагму Васељенске партијаршије 1855. године у којем на деветом мјесту, у реду аутокефалних православних Цркава, имате ЦПЦ.” (3)
Шта сада да чини са овим својим острашћеним интервјуом незнавени шеф режима у којем, поред наведеног, спомиње и “укидање ЦПЦ 1920. године” када је јасно да је аутокефална или аутономна Православна митрополија црногорска, назови је како хоћеш, била неупитно српска?
Таквом су је стварали и баш такву жељели књаз Никола и вјерни народ.
Шта да ради јадни и чемерни шеф режима који предочава “факте”, али их смијешта у неисправне контексте, трудећи се да у историји види оно што би желио да је тада било ?
Како да обнови, овај несрећни шеф режима, “аутокефалност” за којом “погибе” позивајући се на Никејски сабор, каталог РПЦ и Синтагму, када пред собом има српску и великосрпску неупитност ПМЦ каква је она била увијек кроз историју до 1918./20. године?

Српска суштина Књажевине Црне Горе лако објашњива

Јасно је да атеистичком шефу режима смета префикс “српска” у називу СПЦ, а смета ли му, збиља, српска суштина Црне Горе у времену Петровића, па и послије Петровића све до 1945. године, или како?
Наравно да о свему томе он појма нема, баш као што је јасно да је између његове пусте демагогије и објективне реалности тога и садашњег времена пукла провалија!

Краљ Никола поздравља Цетињане / илустрација
А каква је била српска суштина и државна идеологија Књажевине Црне Горе, у свом огледу ‘Српство у Црној Гори’ др Живко Андријашевић објаснио је на прост начин:
”Послије 1878. године, када су црногорски поданици постали и иновјерци, став црногорске власти да у Црној Гори живе само Срби, тј. да су сви њени држављани српског етничког поријекла, односио се и на њих.
Званични став тада је био да у Црној Гори живе само Срби православне, мухамеданске и римокатоличке вјероисповијести. То свједочи да вјероисповијест није сматрана за елемент националне идентификације. Муслимани и католици су, једноставно, били Срби који су у одређеном периоду примили ову или ону вјеру.” (1)
Осим наведеног, заиста је интересантно да су се и Албанци католици у држави краља Николе такође третирали Србима, што је мало коме познато.
Наиме, историчар др Живко Андријашевић у свом тексту наставља причу овако: “Но, и за Албанце-католике који нијесу говорили српским језиком, каже се да су дио српског народа.
Они су, наиме, Срби који су живјели у албанском етничком окружењу, па им је то окружење наметнуло албански језик. У званичној се штампи тврдило да су ови Арбанаси, тј. Срби-римокатолици који говоре албанским језиком, једноставно, силом историјских неприлика заборавили српски језик.” (4)
Да то није била пројекција без отклика међу Албанцима, Андријашевић наводи примјер: “Један Затријепчанин, иначе Албанац-римокатолик, каже да су се он и његови земљаци, иако “прави Срби по народности”, претопили у Арбанасе, па су сада римокатолици.
“Ја сам Србин, али ми је рођени језик арбанашки… Сви смо Срби римокатоличке вјере, а има нас око 1000 душа, од којих 100 знају читати и писати српски, благодарећи Његовом Височанству Господару, који нам је школу дао”, објашњава овај Затријепчанин особености свог националног идентитета.” (4)
Збиља, гдје себе у овоj историјској причи види актуелни шеф режима који мјесецима помамно скаче кроз Црну Гору урлајући и пјенећи, или се отужно жали цвилећи по региону, како неко жели “посрбити Црногорце”?
Заиста је невјероватно да се на мјесту предсједника Црне Горе налази лик који не разумије да је национално изјашњавање данас слободна категорија, лична и интимна ствар људи, чак Уставом Црне Горе зајемчена.
Том изјашњавању и опредјељењу не смета факт да су у књажевини, односно Краљевини Црној Гори сви њени грађани били ‘прави Срби’, осим Албанаца муслиманске вјероисповијести.
Јер, без обзира на те неспорне факте историје, данас сваки грађанин Црне Горе има пуно право да се изјасни како год пожели, као: Црногорац, Србин, Бошњак, Муслиман, Албанац или како му воља.
Црногорац је био наднационални појам, круна православних Срба

Не разумијевајући очигледност, шеф режима примитивно и острвљено оптужује Митрополита Амфилохија како он “жели укинути црногорску нацију” јер тврди да је она “теoретска констукција комуниста послије 1945. године.
Шеф режима очигледно брка времена, просторе и појмове и уопште не зна факт да је одредница ‘Црногорац’ у времену Петровића па све до 1945. године била наднационална а не национална категорија.
Самим тим, његово оптуживање Митрополита да “не признаје црногорску нацију до 1945.”, када је ‘Црногорац’ била наднационална одредница, представља такву демонстрацију незнавености или тоталног незнања шефа режима да је то запањујуће.
Ако му то није јасно, оглед др Живка Андријашевића ће му то прецизније протумачити.
И тако, у свом огледу др Андријашевић каже сљедеће: “Наиме, у појединим случајевима одредница “Црногорац” употребљавала се само за православне становнике Црне Горе, док су црногорски иновјерци називани “Срби мухамеданци” или “Срби римокатолици”, а врло ријетко “Црногорци мухамеданци” или “Црногорци римокатолици”. (1)
Дакле, одредница Црногорац је била наднационални појам искључиво везан за православни народ Црне Горе, као ореол или круна његове борбе за слободу.
Појам Црногорац је био, сликовито речено, колективни орден за храброст, чојство и јунаштво православном народу Црне Горе, који је себа називао ‘чистим и правим Србима’.
То је била блистава Обилића медаља, часно заслужена, народа Црне Горе који је говорио српским језиком и ишао у Српску цркву.
Одредница Црногорац се користила и да означи држављане Црне Горе, а др Андријашевић то овако објашњава: “Исто тако, било је случајева када се одредница “Црногорац” употребљавала да означи све држављане Црне Горе. Када се, рецимо, каже да су сви Црногорци Срби, онда је то значило да су сви становници Црне Горе Срби, а не да су само црногорски православци Срби.” (1)
И ту долазимо до сљедећег факта, ако се у пасошима јавља одредница Црногорац, она је означавала припадност држављанству Црне Горе и то је био искључиви случај када су под одредницом Црногорац били и муслимани и католици.

Манипулације пропагандиста медијске стркотине Трећег Рајха

Та прича о црногорским пасошима је, знамо, била предмет манипулације дворских идеолога који су пасош представљали као наводни знак националности грађанина Црне Горе, а не голи факт држављанства.
И то није била једина манипулација дворских идеолошких луда, па ћемо се осврнути на још неколико упечатљивих примјера.
Рецимо, не само код режимских пропагандиста попут Дарка Шуковића на РТЦГ и Славка Мандића на А1ТВ, већ и многих других залудника, наслушали смо се тезе како је ‘српска вјера’ погрешно тумачена код Црногораца као српска националност.
На њихову жалост, и та тема је имала мјесто у огледу др Андријашевића, гдје је врло лијепо обрађена, па се наводи ово:
“Ученицима је напомињано да не смију за исказивање своје вјерске припадности користити националну одредницу, јер је примијећено да неки родитељи погрешно уче ђецу, говорећи им да су они по вјери Срби.
Национално име “Србин” не може бити вјерска одредница, јер има Срба припадника све три конфесије”(5), послије чега се у тексту слала порука заједништва свим Србима Црне Горе на овај начин:
“У Црној Гори Србин може бити православне, али и исламске или римокатоличке вјероисповијести. Сви црногорски ђаци требало би да се држе начела “љуби ближњег свог”, јер су и православци и неправославци дио једног народа.” (5)
Опет, прије пар дана смо имали прилику да на Јавном сервису РТЦГ, који представља медијску стркотину давно преминулог Трећег Рајха, гледамо емисију опскурног Дарка Шуковића којем је гост био др Момчило Вуксановић.
Шуковић је у емисији негирао да је икад постојао попис становиштва на националној основи у Књажевини Црној Гори, што је тачно, али је извукао дефектну тезу да се не зна које је националности тада био народ у Црној Гори, већ да се то сазнало на попису тек 1948. године !?
Андријашевић у свом огледу дотиче и ту тему, па каже ово: “У складу са општеприхваћеним ставом да у Црној Гори живе само Срби који припадају трима вјероисповијестима, у званичним пописним књигама Министарства унутрашњих дјела Књажевине Црне Горе не постоји рубрика за националност, већ поред рубрике за личне податке и имовинско стање, постоје само рубрике за вјероисповијест (православна, мухамеданска, римокатоличка) и за држављанство.” (1)
Дакле, заиста није било националог пописа народа у Књажевини Црној Гори, зато што се њихова националност знала и била је српска, а Шуковићев извод и закључак показују да он не влада материјом коју износи у студију.
И уопште, како тоталне незналице попут Шуковића и Славка Мандића могу имати ауторске емисије на ТВ када је ниво њиховог знања раван ништици, питање је сад? Баш интересатно!

Конфликт око устројства државе а не Српске цркве

Исто стање, апсолутно неоспорне српске националне свијести у Црној Гори, се продужило и послије детронизације црногорског краља Николе Првог Петровића.
Зато се и десило да те 1920. године, док је трајао оружани конфликт бјелаша и зеленаша, није било тога комите и зеленаша који је јавно рекао да је против обједињења три аутономне Цркве српских народа са разних простора Балкана у једну Цркву.
Спор у Црној Гори је био само око начина државног устројства, класични сукоб двије српске династије, од којих је српскија и великосрпскија била династија Петровића која је, нажалост, изгубила позиције у том надгорњавању.
Наиме, с једне стране су тада, за условно уједињење са Србијом, били зеленаши- присталице краља Николе, који су покренули Божићну побуну и организовали комитски покрет у периоду 1918./1929. године.
Са друге стране су, за безусловно уједињење, били бјелаши, присталице династије Карађорђевића али и црногорски социјалисти, доцније комунисти, који су скупа организовали Подгоричку скупштину и заједно били у контракомитима.
Тај конфликт, који се десио у домену устројства државе, није произвео разлике када је у питању обједињење Цркве.
Против обједињења Цркве није био Јован Симонов Пламенац, политички вођа Божићне побуне, нити свима познати Крсто Зрнов Поповић.
Потив уједињења три Цркве у Српску православну цркву није био ни најекстремнији црногорски политичар тога времена, црногорски федералиста Секула Дрљевић.
А како би могли бити против, када су сви они били Срби? Покојни црногорски академик др Димитрије Димо Вујовић је наводио да су црногорски федералисти себе сматрали ‘чистим и правим Србима’.
Пубициста Новак Аџић у једном свом тексту рекао да је екстремни Секула Дрљевић био Србин до 4. јула 1937 године (6), што значи чак 17. година послије обједињења СПЦ, па је потпуно јасно што нема једног јединог његовог говора или цитата који би био против обједињења Цркви.
Теза и прича како је “Црногорска православна црква укинута 1920. године” се чула деведесетих година прошлог вијека од људи који појма немају о Цркви, који су учили историју на фалсификатима Шерба Растодера или су напаљени неким својим надреалним пројекцијама прошлости!
Дакле, факт тога времена је врло прост, сви комити и антикомити, бјелаши и зеленаши, као и црногорски федералисти који су потом дошли, су себе сматрали Србима, и то елитним Србима.
Наднационално су се осјећали Црногорцима а у идеолошком смислу се, без грешке, могу оправдано третирати великосрбима разних политичких опција!
А данас, антимудри и незнавени шеф режима шаље поруке о наводном ‘укидању ЦПЦ 1920.’ са таквом поганом реториком да би се од ње згадило и Секули Дрљевићу из периода до 1937. године, па и послије те године јер је Србин био све док се није обрео у НДХ, гдје су му фрањевци ‘мозак оперисали’.
Самим тим, може се констатовати, општом вољом православног народа Црне Горе, бјелаша и зеленаша, те 1920. године се десило природно стапање Православне митрополије црногорске, Карловачке патријаршије и Београдске митрополије у Српску православну цркву, и ту се прича завршава.

Краљ Никола: Пећког Патријарха на чело “цјелокупне српске православне цркве”

Интересантно је да краљ Никола и послије детронизације није никад споменуо да је укинута аутокефалност Црногорске цркве.
Њему и његовим присталицама никад није пало на памет да Српску православну цркву скаредно назову “окупаторском”, како то данас ради шеф режима и његово идеолошко окружење.
Дакако, у тим пројекцијама шеф режима и његови иделошки и медијски сатрапи су жељели створити илузију како би Православна митрополије црногорска опет била “самостална и аутокефална” да се краљ Никола вратио на трон.
И то је, на њихову жалост, опет нетачно, јер је краљ Никола у једном писму из Неје код Париза, или тексту, врло прецизно рекао шта ће бити ако му се врати држава.
Ради се о тексту Гласа Црногорца, број 88, 24. 09. / 7. 10. 1920. године, у цјелости се у налази у референцама(7), што ће бити предмет детаљније анализе неки сљедећи пут.
Кључно из тог текста је сљедеће, гдје краљ Никола каже: “Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве…
Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи.” (7)
Дакле, уколико би повратио своју државу, Краљевину Црну Гору у границама 1914. године, намјера краља Николе је била да постави пећког Патријарха на трон Цркве, који ће бити патријарх свим Србима.
Укратко, пећки Партијарх би објединио под собом све три тадашње српске аутономне Цркве, тако да би био поглавар “цјелокупне српске православне цркве”, како каже краљ Никола 1920. године.
Значи, обједињење СПЦ је било неупитно и то са свих страна и од свих актера историје!
Оно је било одраз мисли и жеља свих бјелаша, зеленаша и краља Николе који је 1920. тражио њено обједињење кроз пећског Патријарха као поглавара “цјелокупне Српске православне цркве”.
Из свега наведеног можемо закључити да је Српска православна црква непорециви дио моћне традиције Црне Горе, дакако и безусловно са својим српским именом.
Префикс ‘српска’ је не само примјерен њеном називу већ представља фундаменталну, па и метафизичку категорију коју је у себи кроз свијетлу историју носила Православна митрополија црногорска.
Православни народ Црне Горе поново излази на величанствене молебне и литије да пошаље још један сигнал режиму да је прошло вријеме лажи и манипулација, те да се неће дозволити пројектована разура Цркве.
На тим Крсним ходовима православни народ се поново окреће себи опијајући се духом православља и саборности, шаљући свима врло јасну поруку: “Наша слога биће пораз врагу”!

Spojler: Референце

Референце:
1. (“Српство у Црној Гори”, др Живко Андријашевић, “Владавина књаза/краља Николе (1860-1918)”, 07.03.2011., портал Библиотека Монтенегрина, поглавље “Државна идеологија је истицала да су Црногорци “задужили Српство”, Цитат: ”Послије 1878. године, када су црногорски поданици постали и иновјерци, став црногорске власти да у Црној Гори живе само Срби, тј. да су сви њени држављани српског етничког поријекла, односио се и на њих. Званични став тада је био да у Црној Гори живе само Срби православне, мухамеданске и римокатоличке вјероисповијести. То свједочи да вјероисповијест није сматрана за елемент националне идентификације. Муслимани и католици су, једноставно, били Срби који су у одређеном периоду примили ову или ону вјеру. Примањем вјере они, наравно, нијесу престали бити дио етничког корпуса којему су као православци припадали, већ су само изгубили конфесионалну особеност коју су прије тога имали. У складу са општеприхваћеним ставом да у Црној Гори живе само Срби који припадају трима вјероисповијестима, у званичним пописним књигама Министарства унутрашњих дјела Књажевине Црне Горе не постоји рубрика за националност, већ поред рубрике за личне податке и имовинско стање, постоје само рубрике за вјероисповијест (православна, мухамеданска, римокатоличка) и за држављанство… Поред оваквих недоречености или контрадикторности када је ријеч о националном одређењу једног дијела црногорских поданика, постоји у овом времену и терминолошка алтернација када је у питању одредница “Црногорац”. Наиме, у појединим случајевима одредница “Црногорац” употребљавала се само за православне становнике Црне Горе, док су црногорски иновјерци називани “Срби мухамеданци” или “Срби римокатолици”, а врло ријетко “Црногорци мухамеданци” или “Црногорци римокатолици”. Исто тако, било је случајева када се одредница “Црногорац” употребљавала да означи све држављане Црне Горе. Када се, рецимо, каже да су сви Црногорци Срби, онда је то значило да су сви становници Црне Горе Срби, а не да су само црногорски православци Срби.”)
2. (Мр. Александар Стаматовић, Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске (1219-1999), глава Четврта, портал Пројекат Растко- Цетиње)
3. (РТЦГ, Телескопија, ауторка Тамара Никчевић, гост предсједник Црне Горе Мило Ђукановић, 05.02. 2020., 55. мин. 19. сек.)
4. (“Српство у Црној Гори”, др Живко Андријашевић, “Владавина књаза/краља Николе (1860-1918)”, 07.03.2011., портал Библиотека Монтенегрина, поглавље “За Ивана Црнојевића се писало да је био “Србин чисте крви”, Цитат: “Исто као и муслимани, и црногорски римокатолици су од стране црногорске власти сматрани за неправославни дио српског народа који живи у Црној Гори. Једном приликом се, рецимо за ђаке католичке вјероисповијести каже да су они “млади српчићи”, а за црногорске римокатолике да су они са Црногорцима “браћа по крви”. И барски римокатолик Франо Ћетковић јавно захваљује надбискупу Милиновићу, поријеклом Далматинцу, што је цркву у којој ће бити сахрањен подигао у “нашем српском Бару”. Овакво национално одређење црногорских римокатолика изведено је било на основу тога што они говоре српским језиком. Но, и за Албанце-католике који нијесу говорили српским језиком, каже се да су дио српског народа. Они су, наиме, Срби који су живјели у албанском етничком окружењу, па им је то окружење наметнуло албански језик. У званичној се штампи тврдило да су ови Арбанаси, тј. Срби-римокатолици који говоре албанским језиком, једноставно, силом историјских неприлика заборавили српски језик. Један Затријепчанин, иначе Албанац-римокатолик, каже да су се он и његови земљаци, иако “прави Срби по народности”, претопили у Арбанасе, па су сада римокатолици. “Ја сам Србин, али ми је рођени језик арбанашки… Сви смо Срби римокатоличке вјере, а има нас око 1000 душа, од којих 100 знају читати и писати српски, благодарећи Његовом Височанству Господару, који нам је школу дао”, објашњава овај Затријепчанин особености свог националног идентитета.”)
5. (“Српство у Црној Гори”, др Живко Андријашевић, “Владавина књаза/краља Николе (1860-1918)”, 07.03.2011., портал Библиотека Монтенегрина, поглавље: “Доказати свим ђацима да су Срби и да нација и вјера нијесу исто”, Цитат: “У једном предавању се објашњава да су прије Косовске битке сви Срби били православне вјероисповијести, али су послије успостављања туђинске власти неки од њих примили ислам. Тиме што су примили ислам, и постали истовјерци са својим окупатором – Турцима, они нијесу постали Турци, него су и даље остали Срби. Таквих је случајева исламизације било и на простору Црне Горе. Исламизирани Црногорци промијенили су вјеру, али је њихова народносна припадност остала и даље српска. Исти је случај и са Србима православне вјере који су прешли у католичанство. Ученицима је напомињано да не смију за исказивање своје вјерске припадности користити националну одредницу, јер је примијећено да неки родитељи погрешно уче ђецу, говорећи им да су они по вјери Срби. Национално име “Србин” не може бити вјерска одредница, јер има Срба припадника све три конфесије. У Црној Гори Србин може бити православне, али и исламске или римокатоличке вјероисповијести. Сви црногорски ђаци требало би да се држе начела “љуби ближњег свог”, јер су и православци и неправославци дио једног народа.”)
6. (“Аџић: Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац”, портал ИН4С, 27.09.2016.)
7. (“СРПСКА ПАТРИЈАРШИЈА”, из службеног листа краљевске владе Црне Горе у изгнанству, Неј-Сен-Сир* код Париза, Глас Црногорца, број 88, 24. IX / 7. X 1920., портал Пројекат Растко Цетиње, Текст: “Србијанци су ових дана прогласили карловачку патријаршију за свесрпску, и дају јој ону власт, коју је некада српски патријарх имао за вријеме силног Цара Душана. Познато је да је Цар Душан године 1346. основао у Пећи српску патријаршију, која је доцније, пошто је већи дио српске државе пао под ропство османлиско, пала у руке Турака. Због насиља турских потоњи је патријарх пећски Арсеније Чарнојевић год. 1690. устао с народом на оружје противу турске владавине. Послије неуспјеле побједе над Турцима, он је са огромном масом народа и са народним првацима, одступио у некадашњу Јужну Угарску, гдје је привремено заузео мјесто сједишта у Сријемским Карловцима, у нади да ће брзо доћи прилика да се опет поврати у своју освештану патријаршиску пријестоницу у Пећи. Између осталих идеала, које је српски народ вјековима гајио, он није никад напустио ни ту идеју да опет васпостави српску патријаршију у Пећи, јер је увијек сматрао карловачке насљеднике пећског патријарха Арсенија Чарнојевића само као митрополите карловачке, а титула патријарха само као да им је једно историско почасно звање. Овакав положај митрополита карловачког сматрале су и остале српско-православне митрополије, па и сама београдска влада, док су се сада прихватили тога посла да речену митрополију ставе у ранг патријаршије. Иначе да су је сматрали патријаршијом не би било нужде да се то проглашење врши, него би се и самим политичким ослобођењем српског народа и српских цркава проширила власт патријарха карловачког, да је он посједовао право српског православног патријарха. Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве. Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустриског ропства, ослободио је и Пећ, сједиште српског патријарха. Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршиска права пећског митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај је акт био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи. У противном она би се огријешила и према свом народу, који није никад дозволио да се са њеног амвона чује проповјед заробљеног олтара. Свих су ових права, које има Црна Гора и њена црква, потпуно свјесни београдски злочинци, па су зато са нарочитим циљем похитали, пошто се Пећ, налази у Црној Гори, да нам то право отму. Међутим, ни та им пустоловина неће поћи за руком. Пећ и пећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу и српској цркви“.
* У Неј-Сен-Сиру код Париза се налазило сједиште Владе краља Николе.)

 

[Khal Drogo]

О актуелном тренутку праволавља у Црној Гори, али и ход кроз историју Српске православне цркве, њена судбинска повезаност са историјом Црне Горе, кроз одлично излагање води нас Гојко Перовић.

О. Гојко Перовић о јединству Српске православне цркве и њеном идентитету
Како се неко бори за добробит православља у Црној Гори и за напредак Цркве у Црној Гори (ма како да је схватао и доживљавао) а да се из петних жила труди да дискредитује ону патријаршију која је хиротонисала све нама познате цетињске митрополите? Баш су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер нијесу наши црногорски кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822.г.: ”у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили”

Од Бошко Радовић
- 16/06/2020 12:58


Отац Гојко Перовић. Фото: Саво Прелевић

Тренутно се по друштвеним мрежама шире клевете и убацује смутња према свештенству СПЦ у Црној Гори, а највише и најжешће према онима који су највише јавно експонирани. Ових дана је у том смислу највише обрађивана изјава ректора Цетињске богословије у вези националног назива савремених помјесних цркава у Православљу.
На недавној јавној трибини „Религија, философија и наука у 21. вијеку“ одржаној у подгоричком Пи-Ар центру 12. јуна, одговарајући на питње из публике у вези националних подјела у Православној Цркви, о. Гојко је, између осталог, рекао:

“Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву, као што није ни руска, ни бугарска. Али није на политичарима да рјешавају како да превазиђемо те националне називе и како ћемо доћи до назива и конституције цркве која нас неће национално оптерећивати.”.
Истом приликом, ректор богословије је додао да тај исти назив јесте и легитиман и легалан и да СПЦ данас у Црној Гори представља једину канонску Цркву. Свакоме ко чује снимак оног што је о. Гојко том приликом рекао биће јасне двије ствари:
– Није било ријечи о неком нарочитом проблему са именом СПЦ, него је начелно говорено о националним називима свих православних цркава, и о проблему унутрашњег не-јединства православних, по том питању.
– Није било ријечи о томе да некоме ДАНАС пада на памет да мијења има СПЦ! Напротив – наглашени су разлози због којих Црква пружа отпор државном настојању да промјени и име и структуру Цркве у Црној Гори.

Међутим, све је то узалуд. Службеници државне безбједности раде пуном паром, и од ове реченице, очигледно истргнуте из контекста, праве ”откриће” некакве издаје и сумњивог дјеловања свештеника. И то баш оног свештеника који све што има прича јавно и без увијања. Свештеника који је у својим јавним наступима јасно исказао свој став, како види Цркву у Црној Гори, њен садашњи идентитет и њену историју.
Ево неких подсјећања на његове иступе на нашем порталу.
Октобар 2019.
1. Јесмо ли ми противници или мрзитељи Црне Горе, ако негирамо потребу да Црква на њеној територији има аутокефалност, или ако доводимо у питање валидност и каноничност оне ”аутокефалности” која је уписана у Уставу Краљевине Црне Горе из 1905. г?
Нити се 1918.г. ИКО од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ИКО од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке Патријаршије. Тачка.
Ја имам пуно познаника и пријатеља који би радо промијенили многе ствари у црквеном животу (некоме се не свиђају неке заставе, други не воле неке пјесме, трећи би мијењали боју крова на храмовима, четврти би вољели да се мало више потенцирају неке теме на уштрб других, пети да се смањи пост, шести да се продужи….итд.), али неки јасан став до нивоа захтјева, или уопште свијест о томе шта би такво издвајање донијело (а шта одузело) Цркви у Црној Гори, ја још нити чух, нити виђех….међу свештенством и вјерницима. А знамо се више сви.
Да би нека црквена област уопште претендовала да има сопствену самосталност (или потпуну аутокефалност, ако ћемо данашњом терминологијом) према битним канонима васељенских сабора (Првог, 4. правило и Седмог, 3.правило) она мора имати најмање три епископа – који би били у стању да рукоположе неког четвртог, новог епископа, или да сами себи изаберу поглавара. (Поменута Апостолска правила говоре о двојици или тројици епископа).
Зато, и поред обилне политизације ове теме, морамо имати искључиво канонско расуђивање да је Жичка (Пећка) архиепископија (а од 1766. до 1918.г. Карловачка митрополија) увјек имала ту способност. Црква у Црној Гори (као вјековни саставни дио Пећке архиепископије и патријаршије), нити је имала тај број епископа (све до 1912.г) нити су постојећи епископи показивали интересовање да се одрекну сопственог светосавског насљеђа и титуле ”егзарха пећког трона”.

Свети Сава Благосиља Српчад (у црногорским народним ношњама), Ђорђе Крстић 1891.г.

Први и једини, да га тако називемо – ”трећи епископ” те црквене области био је др Гаврило Дожић који је управо понио титулу пећког митрополита! Занимљиво, ето и у томе се показало, да Православне Цркве у Црној Гори нема без Пећи. А да не говоримо о томе да је управо тај митрополит Гаврило био један од вођа (уз двојицу старијих архијереја Цркве у Краљевини ЦГ) црквено-народног покрета уједињења црногорске црквене области у ширу црквену заједницу.
Он је то био до те мјере – да је касније постао најприје митрополит Црногорско-приморски СПЦ, а потом и српски патријарх! Инсистирање на статуту Синода Цркве у Краљевини, насупрот јасно израженој вољи све тројице епсикопа те Цркве, и свег свештенства, и цијелог народа – јесте упрво сувопарно и нецрквено резоновање. Јер рецимо 99. и 118. правило чувеног Картагинског сабора, истичу народну вољу као пресудну у таквим граничним и преломин ситуацијама. ”Ако послије смрти свог епсикопа, народ није хтио имати свога епископа, него је зажелио придружити се области другог неког епископа, ово му се не мора забранити”!
А ствар је још очигледнија када су у питању судске инстанце неке самосталне цркве (без којих опет, нема говора о пуној аутокефалности). Црквени канони Првог, Другог и Четвртог васељенских сабора прописују четири или више епископа као минималан број да би се могло евентуално судити једном епископу, ако дође до тога.
Знам да ће се неки људи запитати зар све ове ствари није знао епископ др Никодим Милаш, чувени црквени правник, када је писао уставе за ”Св Синод” и за ”православне конзисторије” у Краљевини Црној Гори (у којима Цркву у Црној Гори назива ”аутокефалном”) и онда када је у једном другом свом дјелу ”Православно црквено право” поновио тај исти став?

Епископ Далматински, Никодим Милаш; фото: snv.hr

Нека ми се не замјери ако се присјетим једне полемике два сарадника и научника Димитрија Руварца и Никодима Милаша у вези оправданости проглашења ”српске патријаршије” у Сремским Карловцима 1848.г.? Не зна се ко је већи и плоднији научник од њих двојице, али су се по овом питању разилазили. У тој међусобној преписци, др Никодим Милаш, на једном мјесту признаје да је њему била непозната грамата којом је 1710.г. пећки патријарх Калиник дао аутономију Карловачкој ( Крушедолској ) митрополији. А данас, о тој важној грамати, уче средњошколци у богословијама.
Ово вјероватно није једини доказ против Милашеве ”непогрешивости” кад је у питању његово сагледавање историје Балкана и свих њених детаља. Јер, једно је познавати и тумачити каноне, па и историју Цркве на подручју Хабзбуршке монархије, гдје је живио и дјеловао, и имао приступе архивама др Никодим Милаш, – а нешто сасвим друго бити познавалац савремених црквених прилика изван државе у којој живи. О томе бјелодано свједочи и Милашево позивање на атинску Синтагму као извор става о ”аутокефалности цркве у ЦГ”. Прочитате ли пажљиво навод о аутокефалности у тој Синтагми из 1855.г., видјећете да се њени аутори ограђују од поменутог става и позивају се на Цркву у Русији. Опет, занимљиво је да се у том исказу као поглавар те ”аутокефалне” цркве помиње владика Петар Патровић – не знамо тачно који од двојице Његоша – и да му се наводи титула ”егзарх пећког трона”. Вјерујем да су очигледно недовољно информисани аутори овог списа могли да нагађају око канонско-правног статуса Цркве у Црној Гори, али откуд њима ”егзарх пећког трона” везан за Петра Патровића, ако ову титулу збиља нијесу носили Свети Петар Цетињски или Петар Други Петровић Његош?
А ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института. Високо теолошко образовање, код њих су стицали наши клирици. Они су штампали наше црквене књиге…
Круг се, очигледно затвара, пред непобитном чињеницом да је епископ Никодим Милаш и устврдио и правно уобличио а самим тим и разгласио ”аутокефалност” Цетињске митрополије, упркос њеној крајњој атипичности. Зашто? Како би Његош рекао ”Не хће Србин издати Србина”.
И Никодим Милаш, и краљ Никола и Митрофан Бан, поред своје конфесионалне православне припадности, били су заокупљени једном истом националном идејом српског уједињења и ослобођења. Није било основа да Србин Милаш, у ери национал-романтизма, њему савремну Црну Гору види и доживи другачије до као једну од двије српске краљевине (како је то децидно и јасно именовао и сами црногорски господар).
У том контексту, он се није налазио у својству инспектора који ”све зна” и који не би хтио да одобри или да верификује нешто што нема пуни капацитет, – него је прије био у улози ”старијег брата” који, баш зато што ”све зна” (или ”види доста”) – жмури на једно око или гледа кроз прсте, да би млађем помогао да се уздигне и стане на ноге. Ја бар то тако видим.

Отац Гојко Перовић

2. Хоће ли Вас сада неко оптужити за српски национализам, и за ”наметање српства” – Црногорцима?
Ја уопште не говорим о савременом националном осјећају код било кога од читалаца овог текста. Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви. Нити је мени, или било ком свештенику СПЦ циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији. Или сам нешто пропустио?
Ово у вези епископа Никодима Милаша је само осврт на чињенице прошлости из којих свак може да извуче свој закључак. Неко ће наћи разлога да се поистовјети са тим чињеницама, а неко ће их осудити и свој идентитет градити супротно од њих.
Епископ Даламатински др Никодим Милаш, митрополит Цетињски Митрофан Бан и краљ Црне Горе Никола Петровић били су Срби, и то они ”велики” – у смислу њиховог националног рада и ангажовања.
А с обзиром да они дјелују у епохи израженог национал-романтизма, слободан сам да протумачим да је тај њихов осјећај био јака покретачка снага свих њихових дјела (па погледајте само списе које су они оставили за собом и све ће вам бити јасно . Отуда закључујем да је и овај подухват у вези цркевних устава у Црној Гори био вођен више тиме него бригом о канонима. Понављам, Никодим је у Црној Гори гост, није упознат са свим детаљима и нијансама наше црквене реалности. А хоће да помогне, да се нађе Николи при руци – што се каже.
Овоме треба додати да је он, прије постављења за епископа Далматинског (и прије писања црквених устава за Црну Гору), једно вријеме боравио у Србији и чак је тамо кратко био изабран за ректора Београдске богословије. Отуда је буквално, на правди Бога, протјеран због спллетки и неповјерења неких људи, под оптужбама да је дошао ”да шири унију и папски утицај” у Србију. Збиља парадоксално, – јер нема већег ни плодоноснијег борца против уније и покатоличења Срба у Далмацији, од њега. То га је тешко погодило, и као православца и као Србина, и више никад није хтио тамо да се врати, иако су га касније звали да буде Београдски митрополит.
Ја бих у том свјетлу посматрао све ово. Њему је Црна Гора, као држава са тада израженом српском националном идеологијом, била онај покретач тзв. Пијемонт будућег свесрпског уједињења. И зато му није био проблем да мало дода, да уљепша ствари – како би се прилике у тој земљи административно уредиле. Није на одмет поменути и оно о чему пише др Љ. Д. Јакшић да ових ”устава за синод и конзисторије” у ЦГ, нема на обимном и детаљном списку ауторских дјела Никодима Милаша које је он, пред крај живота, сам сачинио. Можда је просто заборавио да наведе, а можда је сматрао да то и нијесу била дјела која најбоље репрезентују његов научни реноме.
Март 2019.
Па добро сад, како се разабрати у том историјском клупку? Изгледа да се од 1453, па до 20.вијека, све одлуке цариградског патријарха, мање-више тичу султановог утицаја. Некад је тај утицај био против српске црквене самосталности, а некад у њену корист. Гдје је ту Божији благослов?
– Е ту треба бити опрезан. Врло опрезан. Султанов утицај не треба изједначити са одсуством благослова! То – никакао! Цариградски патријарх све вријеме има Божији благослов да ”буде први међу једнаким”, да окупља друге патријархе да помаже друге цркве. А са друге стране и султан је Божији створ.
Може Бог и њега усмјерити, па и надахнути да учини нешто што ће помоћи патријарху. Као што је накада у Старом Завјету, надахнуо Бог незнабожачког цара Кира, владара Персије, да изда указ о обнови Соломоновог храма ( а таквих је прмјера безброј ), тако и исламски владар и окупатор, по промислу Божјем, може утицати и на неке позитивне одлуке, корисне за Цркву.

Пећка патријаршија

А ако ме питате како ја разликујем – који је султанов утицај исправан, онај из 1531. или онај из 1557. – рећи ћу вам, врло просто: ја сам из Црне Горе и за мене нема дилеме, да је обнова Пећке патријаршије позитиван чин, а њено укинуће да је негативан!
Какаве то има директне везе са тим што сте ви из Црне Горе?
– Има велике везе. Управо су ту разлози мога чуђења, како неко из Црне Горе, ма којој опцији да припада, може да дисквалификује самобитност Пећке патријаршије? Питам ја такве – ко је рукополагао зетске и црногорске владике? Пећки патријарх или охридски архиепсикоп?
Како се неко бори за добробит православља у Црној Гори и за напредак Цркве у Црној Гори (ма како да је схватао и доживљавао) а да се из петних жила труди да дискредитује ону патријаршију која је хиротонисала све нама познате цетињске митрополите? Баш су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер нијесу наши црногорски кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822.г.: ”у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили”!
И ето, да овај осврт завршим са нашом црногорском историјом. Не можемо имати двоструке аршине. Ако смо спремни да са правом величамо отпор Црногораца руском црквеном синоду (из 1804.), кад су се Руси о Светом Петру Цетињском изјашњавали више политички него црквено (и у ком отпору се јасно може прочитати везаност Црногораца за Пећку патријаршију чак и онда кад је нема, кад је укинута), онда морамо и у писму четири патријарха из 1531. препознати исти ”однос снага” међу ”великима” и ”малима”, а у дјелу Митрополита Павла из Смедерева, видјети исту ону искру коју су носили Црногорци вјековима, чувајући Цетиње као ”једину слободну светосавску столицу” (како рече предсједник краљевске Владе Црне Горе Лазар Томановић, у свом говору, приликом проглашења краљевине 1910.г.).
Април 2019.
Оче Гојко, морали смо поново да вам се обратимо, иако сте сами рекли да је врло дискутабилна вриједност јавне полемике са свим и сваким ко била шта напише против Цркве у овдашњим медијима. Ових дана жестока је медијска кампања која доводи у питање православни карактер историје Превлачког манастира, а јавност је претрпана текстовима који оспоравају важност светосавске традиције на самој Превлаци и уопште на овим просторима. Затим, говори се о томе како је крајем 15. вијека на Цетињу успостављена ”аутокефална ЦПЦ”, те да се ”светосавски епископ” Зете баш у то доба – поунијатио.
– Наша је дужност да разјаснимо ствари и демантујемо неистине, јер је наишло вријеме када недобронамјерни текстови лако налазе пут до бројних читалаца, поготово до оних који немају елементарно предзнање и лако падају под утицај идеолошких пропаганди. Мада, свакоме иоле писменом је јасно да нема никакве аутокефалне цркве у Зети у вријеме Црнојевића и у доба оснивања Цетињског манастира. Тај који тако нешто тврди – и сам зна да говори неистину, па, да би лакше пласирао своје кривотворење, засипа га новим неистинама, већим и бесмисленијим од претходних.
Зетска епископија је основана у древном Превлачком манастиру настојањем Светог Саве, управо у вријеме добијања црквене самосталности за Жичку архиепископију, 1219, или коју годину послије тога. Тачније, епископија са сједиштем на Превлаци код Тивта, саставни је дио Жичке архиепископије. Та православна епархија на Превлаци – прва је јасно профилисана црквена организација Православне цркве, из времена послије раскола некад јединствене хришћанске Цркве. Она ће бити уздигнута на ранг митрополије ( који има и до данас ) 1346.г., оног момента (и баш поводом тога), када њена мајка црква, Пећка (раније – Жичка) архиепископија, буде уздигнута у ранг патријаршије. Дакле, то што већ 800 година у Црној Гори имамо организовану источно-православну цркву (а до тада је постојала јединствена православна и католичанска црквена структура), и што се њена средишња епархија титулише као митрополија (а отуда и звање цетињских митрополита – централни пршљен црногорске историјске кичме), заслуга је, и плод рада пећких архиепископа, односно патријараха!
И у вријеме њеног оснивања, и у моменту уздизања у ранг митрополије, ова православна епархија столује у Манастиру Св. архангела Михаила на Превлаци код Тивта! То су они основни, школски подаци од којих се почиње. Ко њих не помене, а хоће да разглаба о Превлаци и да анализира њен историјат, тај и такав, није добронамјеран. А баш су такви квази-историчари у овдашњим медијима, који се, из дана у дан врло некомпетентно баве Црквом и њеном историјом.
Истовремено са скривањем ових уџбеничких података о Превлаци, иде ”у пакету” и једна ноторна неистина о ”самоукинућу” или ”гашењу” зетске епископске столице средином 15. вијека!? Та неистина каже, боље рећи – лаже, сљедеће: зетски епископ се усљед млетачког надирања и других политичких турбуленција иселио са Превлаке и кренуо на исток (што је неоспорно), а онда је примио латинску унију (признао папску власт) док је столовао у Пречистој Крајинској (е то је чиста лаж)!!!
Таквим чином престао је да постоји као православни поглавар у Зети, што је нагнало Црнојевиће да на Цетињу формирају – ни мање ни више него – аутокефалну Цркву са митрополитима Висарионом и Вавилом на челу (а то је збиља обмана здравог разума и прекрајање неоспорних чињеница)!!!

Пречиста Крајинска; фото: berinfo.me

Истина је доста другачија:
1) Тачно је да је у Крајини у то вријеме дјеловао унијатски архиепископ. Само, то није зетски епископ који се поунијатио, него од Млетака наметани и инструисани архијереј, који чак није ни био Словен, него највјероватније Грк. (О овоме пише Ристо Ковијанић у публикацији ”Помени црногорских племена у которском архиву”.) Он је, очигледно против народне воље већ почео да поставља своје свештенике по парохијама и био је оличење млетачког покушаја да се крајеви Зете ставе под јурисдикцију римског папе. (У овом раздобљу, након Ферарско – флорентинске уније 1439.г., многе грчке области су на неко вријеме биле под утицајем унијатске пропаганде.)Није непознато да су исти ти Млечани у вријеме крсташких ратова у Цариграду поставили ”свога” унијатског патријарха. Имали су традицију таквог насилног дјеловања.
Због такве појаве и таквог млетачког настојања, Збор Зећана на челу са Стефаном Црнојевићем 1455.г. у манастиру Врањина, пристаје на политичку сарадњу са Млецима, али наглашава да не жели управу ”латинског архиепископа из Крајине”, него да буду ”од наше вјере настојници наших цркава”. Па се даље тражи, још недвосмисленије, да се мора ”поставити митрополит словенске вјере” јер се овај из крајине ”назива митрополитом Зете”, – иако га, очевидно, народ тако не доживљава!
Збиља је некоректно прећутати да се тај сабор одвија у вријеме опште нестабилности православља (2 године прије тога Цариград пада под Турке, а коју годину потом пашће и Смедерево, односно Србија заједно са својим црквеним сједиштем – а оно је уједно представљао и црквено поглаварство зетских митрополита), па се није чудити што је и сама позиција Зетског митрополита доведена у питање, односно – на њу се вршио притисак! Ово неће бити први пут да због удара на патријаршију у Пећи (тада у Смедереву) бива уздрмана и катедра епископа у Зети. Међутим, Стефан са Зећанима наставља политику дотадашњег господара Зете – Ђурађа Бранковића која је била изразито анти-унијатска.
Поглавари Зете су се нашли у незавидној ситуацији, да од Млечана траже дозволу да поставе свог православног епископа. Међутим, ова тренутна ”изолованост” Цркве у Зети није посљедица никакве сецесије од патријаршије нити неког духовног заокрета у њеном живот, већ велике невоље која је задесила православни Блакан – о којој невољи сликовито говоре уводна слова штампаних дјела на Цетињу, крајем 15. вјека.
Дакле, Србија Бранковића (гдје се налази сједиште српске аутокефалне цркве: Пећ, Жича, Смедерево) је против уније; Зета (поглавари и народ) су против уније – и сад неко тврди да се, у таквим колностима, зетски митрополит поунијатио и ”самоугасио”!!??
Па управо се поменути Зетски збор 1455.г. одржава у светосавском немањићком манастиру Врањина, подигнутом 1224. године, у ком су сахрањени земни остаци првог зетског епископа Илариона (постављеног на ту службу управо руком Светог Саве). Имам слободу да примјетим да је сабирање народних главара на том мјесту, и тражење Млечанима да им се постави ”митрополит словенске вјере” – доказ жеље Црнојевића да имају континуитет са том светосавском столицом.

Светосавско сабрање у манастиру Врањина; фото: СПЦ

Коначно, титула владика који су са Иваном Црнојевићем основали Цетињски манастир и покренули са Ђурађем Црнојевићем рад црквене штампарије – иста је као и титула митрополита са Превлаке код Тивта, а она гласи: зетски митрополит!
Писани траг који те прве цетињске владике остављају за собом говори о континуитету са традицијом Немањића и светосавском црквом. Зато је скроз нетачна тврдња да је 1485 године на Цетињу ”утемељена катедра нове аутокефалне цркве”. На крају крајева, неко је (а зна се ко је то радио вјековима) морао хиротонисати митрополите Висариона и Вавилу.
Недостатак историјске грађе која би нам открила имена тих пећких патријараха или епископа под њиховом управом – који су рукоположили цетињске владике, свакако нам не даје за право да тврдимо да их је хиротонисао Иван Црнојевић – световни владар!
Симбол државе Ивана Црнојевића – доказ континуитета са Немањићима
И на крају – ”бијели двоглави орао спуштених крила” кога за свој симбол узима држава Ивана Црнојевића, заиста је најсликовитији показатељ континуитета са државним и династичким током Немањића. Овим се наглашава да слободна Зета = Иван-беговина, наставља тековине средњовјековне Зете Немањића. Претпостављам, да су нашим модерним истраживачима, сопствене очи од неке користи, када пореде, анализирају и закључују…
Упада у очи да се оспоравање везе Цркве у Зети са Пећком патријаршијом углавном везује за неке нередовне и катастрофалне околности – какве су ове о којима говоримо. Међутим, чим би се ствари довеле у ред, јасно је да се тада та веза не може оспорити. Каква ”аутокефална црква” у 15. вијеку на Цетињу, кад већ у 16.вијеку долази до обнављања Пећке патријаршије, под патријарсима Соколовићима из Пиве? Млетачки чиновник и путописац М. Болица, записује 1614.г. да су ”цетињски митрополити под влашћу пећког патријарха”!
Неколико деценија потом, Свети Василије Острошки, слава му и милост, биће хиротинисан за епископа херцеговачког у Пећкој Патријаршији!

Свети Василије Острошки, похвало рода нашег

Митрополите Висариона Бајицу Бориловића, Саву Очинића и све Петровиће до Његоша, хиротонисаће или пећки патријарх, или епископи који ће то учинити у име тог патријарха.
Кажете – сви Петровићи до Његоша. Управо се у том оспоравању светосавског идентитета Превлаке потеже Његошево име, као некакав доказ дисконтинуитета са Светим Савом. Од наводне чињенице да Његош никад није поменуо Светог Саву, па до врло комплексне приче о томе како је извјесна бокешка удовица манастир Превлаку завјештала Његошу.
– Сва је прилика да је та удовица – Екатерина Властелиновић, боље познавала црногорску историју и историју Цркве од ових наших, за црквена питања, приучених публициста. Она је знала или наслућивала све ово што смо горе изнијели. Била је свјесна да Превлака више припада Његошу, као насљеднику зетских митропилита, него задарском (далматинском) епсикопу Јеротеју Мутибарићу. Њен поступак завјештања Превлаке Његошу лично, сматрам Богом надахнутим. Божија промисао је ту ставила свој прст и распршила све дилеме око везе Манастира Превлаке (светосавске катедре) са Цетињском митрополијом.
А што се тиче Његошевог односа према светосавском насљеђу, питао бих такве који то оспоравају, шта значе Његошеве ријечи упућене Матији Бану: ”Треба нам најприје да се српство ослободи и уједини”! Ево ја ћу им рећи да је то порука коју Његош преко Бана шаље србијанском кнезу Александру Карађорђевићу 1848, гдје га позива да њих двојица (кнез и Његош) ”заједно владају над народом слободним и уједињеним”. Том приликом Његош каже, да би што се владања њих двојице тиче најбоље било да кнез иде у Призрен, а да ће Његош – у Пећ!
Кад се каже да Његош није помињао Светог Саву, ја питам све – је ли негдје Његош помињао Светог Ђорђа, своју крсну славу? Или Светог Николу, или неког другог великог светитеља? Колико ја знам није записано. Треба ли из тога извући закључак да Његош није славио своју крсну славу?
Шта год се о томе мислило, и какви год закључци слиједили, Његошев рјечник више обилује терминилогијом философије и национал-романтизма него рецимо патристике или агиологије. Али, то, по мени, не умањује богословски карактер његовог дјела. Једноставно, Његош нема кад, да помене Светог Саву – од Обилића и Лазара! Он више пјева о Косову, него о Светој Гори. Једноставно је то тако, и – паметноме доста!

Србски буквар из 1836. г./Петар Други Петровић Његош

У посљедњем анти-црквеном памфлету који дискутује о историји Превлаке, тврди се да у току 170 година немањићке управе Зетом није изграђено више од три цркве? А то се онда узима као доказ тези да се ”православље Намањића” није ”примило” на овим просторима. Може ли то бити тачно?
Може бити да се православље није примило у њиховим главама, што је њихово легитимно право – али их то не ослобађа од одговорности да причају истину.
Дакле, у вријеме Немањића, изграђено је пет великих и значајних црногорских манастира (наглашавам – ријеч је само о манастирима): садашња парохијска црква Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу (1190.), манастир Ђурђеви Ступови (1213.), манастир Врањина (1224.), манастир Морача (1252.) и манастир Дуљево (1348.). То су манастирске цркве о којима имамо јасне и непобитне податке. Поред њих имамо 15 цркава на територији данашње Црне Горе које су посвећене Светом Сави! Ето – већ смо стигли до 20 светосавских цркава!

Манастир Морача

А колико само породица данас у Црној Гори славе Светог Саву као своју крсну славу? А да не говоримо о бројним манастирима и црквама о чијој изградњи немамо разговјетне историјске изворе, али имамо богато народно предање да су их или саградили или обновили Намањићи? Можемо ли, само зато што немамо писани извор и материјални доказ, одбацити тек тако народно предање? Озбиљан научник то никад не би урадио, али као што смо рекли у претходном разговору, овдје немамо посла са науком, него да недобронамјерним политиканством.

 

[Њена Другарица]

Ovo je nešto što me pogodi svaki put kad pročitam, kao majku..
A ujedno je i odgovor na temu..

 

[sasasta]

Pa kao vođa Crne Gore se normalno smatrao Crnogorcem, kao što se mnogi poliričari iz BiH diče svojim bosanstvom.

moze se povuci paralela sa dodikom recimo

on prica da je srbin ali radi u korist srpske pre svega

njegos se mozda izjasnjavao kao srbin , ali eno dokumenta

pise * vladika crnogorski* * crna gora*

ne moze se kroz prizmu sadasnjosti posmatrati bas sve .

covek je odusevljen necim , pa speva pesmu , a misljenja se menjaju.

 

[Perperius]

moze se povuci paralela sa dodikom recimo

on prica da je srbin ali radi u korist srpske pre svega

njegos se mozda izjasnjavao kao srbin , ali eno dokumenta

pise * vladika crnogorski* * crna gora*

ne moze se kroz prizmu sadasnjosti posmatrati bas sve .

covek je odusevljen necim , pa speva pesmu , a misljenja se menjaju.

Svoje vernike je oslovljavao kao pravoslavce crnogorske i brdske! Mitroplija se zvala Cetinjska, Crnogorska crkva kao termin se kasnije javila.

 

[sasasta]

Svoje vernike je oslovljavao kao pravoslavce crnogorske i brdske! Mitroplija se zvala Cetinjska, Crnogorska crkva kao termin se kasnije javila.

mi imamo obicaj da prisvajamo , bratimimo , smatramo svojim, bez obzira sta oni misle o nama.

zacas nam neko postane brat . isto tako brzo ga se odricemo.

a nismo ni mi uvek cvecke.

 

[Perperius]

mi imamo obicaj da prisvajamo , bratimimo , smatramo svojim, bez obzira sta oni misle o nama.

zacas nam neko postane brat . isto tako brzo ga se odricemo.

a nismo ni mi uvek cvecke.

Slažem se, samo u vezi Njegoša nema nikakvog prisvajanja.

 

[Khal Drogo]

Ову тему је отворио један хрватски провокатор, један од више њих на овом форуму, са очигледним наумом да мало тролује и ако успије, баци кост заваде међу Србљем. Овако постављена и тема и питање је бесмислено. Као да поставите дилему да ли је неко Шумадинац или Србин, или пак Херцеговац или Србин. Ако је у питању териториална одредница она не потискује народносну, такође имамо држављанство (или поданство) и народност, мислећи људи са тим појмовима немају проблема, жртве монтенегринске пропаганде задњих деценија и не баш мислећи људи имају збрку у глави, са таквима је често немогуће водити расправу.

Сам Петар II Петровић Његош је кроз своје ванвременске стихове доказивао приврженост српству, о томе да се српство у том времену међу Црногорцима подразумијевало говори и пост форумашице Natalie Actually, имамо тему доста активну Црногорци - Срби или посебан народ (овдје) гдје је приложено стотине докумената, списа, скенираних извода из уџбеника, новинских чланака, који говоре баш у XIX вијеку за времена Петровића како су се у Црној Гори осјећали и колика бјеше приврженост српству.

И ту заиста нема ништа спорно, у XIX вијеку у Црној Гори, црногорство није потискивало српство и обрнуто, црногорство бјеше поданство, српство народност. Касније ћемо имати неке процесе, ако изузмемо неке појединачне покушаје раније, тамо крајем 1930их кроз дјеловање Штедимлије и Дрљевића кренуло се са агитацијом и отклоном од српства, да би 1.маја 1945.године била измишљена црногорска нација.
Но то су каснија времена у XIX вијеку међу Црногорцима припадност српској народности бјеше нешто што се подразумијевало.

 

[Maksimus95]

Danas bi se smatrao i Aboridzinom, kad bi video u šta su se pretvorili Srbi i Srbi iz Crne Gore. Dozvolivši da u obe zemlje budu izdajnici na vlasti epskih razmera.

 

[Khal Drogo]

Део текста у "Цетињском вјеснику“ 31. августа 1911.године;

 

[Mstislav]

Po svemu sto se moze videti kroz Njegoseva dela politicki i regionalno Crnogorac, etnicki Srbin.

 

[Perperius]

Danas bi se smatrao i Aboridzinom, kad bi video u šta su se pretvorili Srbi i Srbi iz Crne Gore. Dozvolivši da u obe zemlje budu izdajnici na vlasti epskih razmera.

A najviše zbog toga što uglavnom nemaju ni trunke čojstva, samo novac i ništa više.

 

[Krishna]

 

[Krishna]