Čiji je naš jezik

[gost 41782]

@nonaligned vidiš šta Velebit može da uradi čoveku.

pa da
sve im je tako

 

[Slavan]

Domazet: Srpski jezik je vulgarna kopija hrvatskog jezika​

Позната, сасвим очекивана матрица, нарочито од једног домазетка чији су преци дошли у XVIII веку из Херцеговине. Заправо, доведе их Стојан Јанковић да их спаси од Турака, а постадоше, као што видимо, хрватско њихало.

 

[Pumpaj Dinstanović]

pa da
sve im je tako

Ne znam da li si skroz razumela na šta sam baš sve mislio.

 

[Mrkalj]

Дубровчанин/Атеист био на Крсти? Нисам провалио. Тагуј му ник.

https://forum.krstarica.com/threads/najveca-divljastva-svih-vremena.698339/post-28687656

 

[Boris T]

Čovek je udario na Jagićevu paradigmu o tzv. "tronarečnosti" tzv. srpskohrvatskog jezika koju je patentirao - gle slučajnosti - u godini smrti Vuka Karadžića, u članku za Rigerovu češku enciklopediju. Članak se zvao Jihoslovane (Jugosloveni).

Ригер није је побио Јагићеву тезу, нити написао чланак „Jihoslované“. Ово није могуће из следећег разлога: чланак је први пут објављен 1863. године под уредништвом Јакоба Малог. Чланак је састављен уз главну улогу Јагића и Мацуна, а даље га је уредио чешки дописник из Загреба Франтишек Коринек. Додатне податке у чланку дају Јосеф Перволф, Јан Гебауер и Матуш Черни.
Нигде у чланку на чешком се не доносе коначни закључци о језику.

 

[Mrkalj]

Ригер није је побио Јагићеву тезу, нити написао чланак „Jihoslované“. Ово није могуће из следећег разлога: чланак је први пут објављен 1863. године под уредништвом Јакоба Малог. Чланак је састављен уз главну улогу Јагића и Мацуна, а даље га је уредио чешки дописник из Загреба Франтишек Коринек. Додатне податке у чланку дају Јосеф Перволф, Јан Гебауер и Матуш Черни.
Нигде у чланку на чешком се не доносе коначни закључци о језику.

Ja sad vidim da je dobar deo nesporazuma koji se javlja u komunikaciji sa tobom izazvan tvojim nedovoljnim poznavanjem tj. nerazumevanjem srpskog jezika.

Odakle si zaključio da je izneta tvrdnja da je Riger pobijao Jagićevu tezu?
Odakle si zaključio da je izneta tvrdnja da je Riger napisao članak "Jihoslovane"?
Odakle si zaključio da upravo ja ne govorim o Jagićevim člancima pisanim za odrednicu Jihoslovane u Rigerovoj enciklopediji?

Ne idu ti padeži...

 

[Лекизан]

»ХРВАТСКА ЋИРИЛИЦА« — ГДЕ ТОГА ИМА?​

5. јануара 2022.

Данашњи Хрвати не признају да су њихову културу најдубље обележили управо Срби​

• Хрвати присвајају све тековине Срба, а неће да се помире с чињеницом да се данас могу распознати једино по ономе што су им Срби оставили.
• Натко Нодило, историчар: „Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином“ и да се „у Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило српски, … како од пучана, тако од властеле; како код куће тако у јавном животу“
• „Православна је вјера била једина у Далмацији све до друге половине IX вијека“
• „Кад је далматинска црква прешла под власт цариградског патријарха, почиње ускоро жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмацији између православља и латинизма и то траје до спљетског сабора 1075. године.
• Могу Хрвати причати да „Поваљска листина (из 1250) стоји у почецима развоја хрватског књижевног језика“, али то не могу ничим потврдити: тамо Хрвата није било ни до почетка прошлог века, нити су они игде могли чути за ћирилицу, а Срби се ширили по свему Приморју, и то од Истре — макар до Скадра…
• У истарско-кварнерском подручју „налази се најстарија језгра хрватског глаголизма“, али се не објашњава како то може бити могуће ако 1846. године тамо нема ниједног Хрвата, а пописано је 134.445 Срба, православних и католика
• Будући да данашњи Хрвати не признају да су њихову културу најдубље обележили управо Срби, а да се „Старохрвати“ немају ни по чему озбиљном помињати (нити се на кога „поз[и]вати“), они ће се наћи пред невеселим избором: присвајају све тековине Срба, а неће да се помире с чињеницом да се данас могу распознати једино по ономе што су им Срби оставили.

Пише: Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта, проф. (уз пензији)

Пре неколико недеља објављено је „откриће“ да је Поваљска листина (писана 1250. године) најстарији пронађени хрватски документ писан ћирилицом; пре десетак година Хрвати су прославили петстоту годишњицу оне „своје“ прве ћириличке штампане књиге за коју је Решетар, много деценија раније, рекао да је српска; Хрвати се упорно љуте на Србе зато што немају поштовања ни за њихов „језик“ нити, посебно, за „његово ћириличко писмо“.
И тај „језик“ и то „његово писмо“, наиме, могу се наћи једино у правашким конструкцијама. А њих најжешће образлаже „бескомпромисна палеографкиња“ Бенедикта Зелић-Бучан, између осталога и тврдњом да су свако ћириличко слово од „Еванђелистаракнеза Мирослава“ до њенога времена исписали Хрвати и да других таквих „слова“ не може бити тамо где се данас налазе њени сународници.
Тиме се она залаже за оно што ниједан озбиљан хрватски зналац (да се на друге сад не позивамо) не може потврдити. Један је од таквих, рецимо, историчар Фердо Шишић који за почетак 17. века хрватску границу од севера, преко Горског Котара и Велебита, доводи до задарског залеђа, Петар Матија Катанчић је за неко касније време рекао да Хрвата није било источно од Мославине и Цетине, слично је мислио и Шишићев претходник Натко Нодило (1834-1912) наводећи да „Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином“ и да се „у Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило српски, … како од пучана, тако од властеле; како код куће тако у јавном животу“; из најновијег времена водећи хрватски дијалектолози Брозовић, Финка и Шојат сагласили су се да „Хрвата није било у Подрињу“, али Б. Зелић-Бучан „зна“ да их је било и да су отуд „прогнати“.

Све што се нађе у Хрватској „морати бити хрватско“, а све што је „хрватско мораће бити католичко“​

И тако смо се нашли пред проблемом: како истину вратити из прогонства? Нашу Бенедикту и њене подупираче то неће много обесхрабрити и они ће истраја[ва]ти на нечему што је као прокламација усвојено на оном Католичком конгресу у Загребу 1900. године, тј. да ће до 2000. године све што се нађе у Хрватској „морати бити хрватско“, а све што је „хрватско мораће бити католичко“. И по тој линији — „Хрвати“ се нашли свуда где се за њих никад није знало и све оверавано по правилима која су на конгресу формулисана. (Тим скупом су „доминирали“ надбискуп загребачки Јурај Посиловић, надбискуп врхбосански Јосип Штадлер и бискуп ђаковачки Јосип Јурај Штросмајер и тада утемељили и Јасеновац и све што се после са Србима догађало.) Па су се после тога Хрвати појавили у Босни, Славонији, Посавини, Барањи, у Војводини (у Подунављу и од Сомбора до Суботице), у Далмацији, Херцеговини, Дубровнику, Конавлима, Боки, у католичким енклавама по Косову (а 1945. године то озакоњено комунистичком наредбом да сви југословенски католици морају бити Хрвати без обзира на то како се лично изјашњавали).
https://www.koreni.rs/hrvatska-cirilica-gde-toga-ima/

 

[Urvan Hroboatos]

»ХРВАТСКА ЋИРИЛИЦА« — ГДЕ ТОГА ИМА?​

5. јануара 2022.

Данашњи Хрвати не признају да су њихову културу најдубље обележили управо Срби​

• Хрвати присвајају све тековине Срба, а неће да се помире с чињеницом да се данас могу распознати једино по ономе што су им Срби оставили.
• Натко Нодило, историчар: „Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином“ и да се „у Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило српски, … како од пучана, тако од властеле; како код куће тако у јавном животу“
• „Православна је вјера била једина у Далмацији све до друге половине IX вијека“
• „Кад је далматинска црква прешла под власт цариградског патријарха, почиње ускоро жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмацији између православља и латинизма и то траје до спљетског сабора 1075. године.
• Могу Хрвати причати да „Поваљска листина (из 1250) стоји у почецима развоја хрватског књижевног језика“, али то не могу ничим потврдити: тамо Хрвата није било ни до почетка прошлог века, нити су они игде могли чути за ћирилицу, а Срби се ширили по свему Приморју, и то од Истре — макар до Скадра…
• У истарско-кварнерском подручју „налази се најстарија језгра хрватског глаголизма“, али се не објашњава како то може бити могуће ако 1846. године тамо нема ниједног Хрвата, а пописано је 134.445 Срба, православних и католика
• Будући да данашњи Хрвати не признају да су њихову културу најдубље обележили управо Срби, а да се „Старохрвати“ немају ни по чему озбиљном помињати (нити се на кога „поз[и]вати“), они ће се наћи пред невеселим избором: присвајају све тековине Срба, а неће да се помире с чињеницом да се данас могу распознати једино по ономе што су им Срби оставили.

Пише: Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта, проф. (уз пензији)

Пре неколико недеља објављено је „откриће“ да је Поваљска листина (писана 1250. године) најстарији пронађени хрватски документ писан ћирилицом; пре десетак година Хрвати су прославили петстоту годишњицу оне „своје“ прве ћириличке штампане књиге за коју је Решетар, много деценија раније, рекао да је српска; Хрвати се упорно љуте на Србе зато што немају поштовања ни за њихов „језик“ нити, посебно, за „његово ћириличко писмо“.
И тај „језик“ и то „његово писмо“, наиме, могу се наћи једино у правашким конструкцијама. А њих најжешће образлаже „бескомпромисна палеографкиња“ Бенедикта Зелић-Бучан, између осталога и тврдњом да су свако ћириличко слово од „Еванђелистаракнеза Мирослава“ до њенога времена исписали Хрвати и да других таквих „слова“ не може бити тамо где се данас налазе њени сународници.
Тиме се она залаже за оно што ниједан озбиљан хрватски зналац (да се на друге сад не позивамо) не може потврдити. Један је од таквих, рецимо, историчар Фердо Шишић који за почетак 17. века хрватску границу од севера, преко Горског Котара и Велебита, доводи до задарског залеђа, Петар Матија Катанчић је за неко касније време рекао да Хрвата није било источно од Мославине и Цетине, слично је мислио и Шишићев претходник Натко Нодило (1834-1912) наводећи да „Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином“ и да се „у Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило српски, … како од пучана, тако од властеле; како код куће тако у јавном животу“; из најновијег времена водећи хрватски дијалектолози Брозовић, Финка и Шојат сагласили су се да „Хрвата није било у Подрињу“, али Б. Зелић-Бучан „зна“ да их је било и да су отуд „прогнати“.

Све што се нађе у Хрватској „морати бити хрватско“, а све што је „хрватско мораће бити католичко“​

И тако смо се нашли пред проблемом: како истину вратити из прогонства? Нашу Бенедикту и њене подупираче то неће много обесхрабрити и они ће истраја[ва]ти на нечему што је као прокламација усвојено на оном Католичком конгресу у Загребу 1900. године, тј. да ће до 2000. године све што се нађе у Хрватској „морати бити хрватско“, а све што је „хрватско мораће бити католичко“. И по тој линији — „Хрвати“ се нашли свуда где се за њих никад није знало и све оверавано по правилима која су на конгресу формулисана. (Тим скупом су „доминирали“ надбискуп загребачки Јурај Посиловић, надбискуп врхбосански Јосип Штадлер и бискуп ђаковачки Јосип Јурај Штросмајер и тада утемељили и Јасеновац и све што се после са Србима догађало.) Па су се после тога Хрвати појавили у Босни, Славонији, Посавини, Барањи, у Војводини (у Подунављу и од Сомбора до Суботице), у Далмацији, Херцеговини, Дубровнику, Конавлима, Боки, у католичким енклавама по Косову (а 1945. године то озакоњено комунистичком наредбом да сви југословенски католици морају бити Хрвати без обзира на то како се лично изјашњавали).
https://www.koreni.rs/hrvatska-cirilica-gde-toga-ima/

Šta je, diletanti?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Šta je, diletanti?

Lepo ovaj mladić kaže nekoliko stvari, ali šta je realnost? Bez obzira na politiku XIX stoljeća, tj. retroaktivno vraćanje na to, književni standardi u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu su takvi kakvi jesu. I sad nekom strancu naravno da će uvek delovati kao krajnje nenormalno insistiranje da se apsolutno ne govori istim jezikom. I te sile koja može do te mere uticati na nešto toliko racionalno i prosto; druga je stvar što neki iz političkih razloga žele da se prave ludim ili im je teško neke stvari priznati. Ako nekome u Hrvatskoj to smeta, ništa ga ne sprečava da uzme neki najizolovaniji i najdalji kajkavski ili čakavski dijalekat i izgradi novi hrvatski književni standard na osnovu njega. Ne bi to bilo nešto neobično; to su na kraju kraje i Makedonci radili, birajući najjugozapadniji dijalekat, što je udaljeniji moguće od srpskog ili bugarskog jezika. Neki nešto slično pokušavaju učiniti i sa crnogorskim jezikom. Ako neće to da urade - onda neka i ne trabunjaju o tome kako hrvatski i srpski standardi nisu od jednog te istog jezika.

Što se tiče ove druge tvrdnje, da je srpski književni standard po svom poreklu više hrvatski no srpski, a koja se iznova i iznova ponavlja - voleo bih da čujem koji su to tačno segmenti dubrovačko-dalmatinskih dijalekata bili uklopljeni u srpski standardnojezični izraz. Ovo pitanje sam postavio, iznova i iznova, godinama. I tebi i drugima...sam sam pokušavao pronaći odgovor na njega, ali apsolutno nikada nisam nabasao na nešto. Dakle: koje su to reči, koji elementi fonetike, morfologije, sintakse, leksike,...šta, konkretno? I ako je reč samo o pojedinim elementima, da li to znači da je beogradski stil, koji je nastao pod uticajem francuske književnosti, više francuski jezik nego srpski; ili da danas ulazimo u epohu zahvaljujući međunarodnim anglosaksonskim pozajmljenicama u kojoj možemo bezbedno kazati da je ovaj jezik kojim se ja trenutno služim u ovoj objavi više engleski nego srpski?

 

[Urvan Hroboatos]

Lepo ovaj mladić kaže nekoliko stvari, ali šta je realnost? Bez obzira na politiku XIX stoljeća, tj. retroaktivno vraćanje na to, književni standardi u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu su takvi kakvi jesu. I sad nekom strancu naravno da će uvek delovati kao krajnje nenormalno insistiranje da se apsolutno ne govori istim jezikom. I te sile koja može do te mere uticati na nešto toliko racionalno i prosto; druga je stvar što neki iz političkih razloga žele da se prave ludim ili im je teško neke stvari priznati. Ako nekome u Hrvatskoj to smeta, ništa ga ne sprečava da uzme neki najizolovaniji i najdalji kajkavski ili čakavski dijalekat i izgradi novi hrvatski književni standard na osnovu njega. Ne bi to bilo nešto neobično; to su na kraju kraje i Makedonci radili, birajući najjugozapadniji dijalekat, što je udaljeniji moguće od srpskog ili bugarskog jezika. Neki nešto slično pokušavaju učiniti i sa crnogorskim jezikom. Ako neće to da urade - onda neka i ne trabunjaju o tome kako hrvatski i srpski standardi nisu od jednog te istog jezika.

Što se tiče ove druge tvrdnje, da je srpski književni standard po svom poreklu više hrvatski no srpski, a koja se iznova i iznova ponavlja - voleo bih da čujem koji su to tačno segmenti dubrovačko-dalmatinskih dijalekata bili uklopljeni u srpski standardnojezični izraz. Ovo pitanje sam postavio, iznova i iznova, godinama. I tebi i drugima...sam sam pokušavao pronaći odgovor na njega, ali apsolutno nikada nisam nabasao na nešto. Dakle: koje su to reči, koji elementi fonetike, morfologije, sintakse, leksike,...šta, konkretno? I ako je reč samo o pojedinim elementima, da li to znači da je beogradski stil, koji je nastao pod uticajem francuske književnosti, više francuski jezik nego srpski; ili da danas ulazimo u epohu zahvaljujući međunarodnim anglosaksonskim pozajmljenicama u kojoj možemo bezbedno kazati da je ovaj jezik kojim se ja trenutno služim u ovoj objavi više engleski nego srpski?

Pogledati:

 

[Pumpaj Dinstanović]

Pogledati:

Postavi tačan minut; siguran sam da odgovor na vrlo precizno pitanje nije raštrkan po svih gotovo 3 sata.

 

[Mrkalj]

Postavi tačan minut; siguran sam da odgovor na vrlo precizno pitanje nije raštrkan po svih gotovo 3 sata.

Ključnih 27 minuta:

 

[Urvan Hroboatos]

Postavi tačan minut; siguran sam da odgovor na vrlo precizno pitanje nije raštrkan po svih gotovo 3 sata.

Ta pitanja su uglavnom kriva, no odgovor na kriva pitanja je jasnije dan, odprilike, nakon 2:31:00, gdje se izrijekom analiziraju te stvari.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ta pitanja su uglavnom kriva, no odgovor na kriva pitanja je jasnije dan, odprilike, nakon 2:31:00, gdje se izrijekom analiziraju te stvari.

Ne razumem zašto je pitanje "koji su to elementi sintakse, morfologije, fonetike dalmatinskih staroštokavskih dijalekata prisutni danas u srpskom književnom jeziku". Objasni, molim te.

To ti je kao da izneseš tvrdnju "Sile Osovine su pretrpele poraz u Drugom svetskom ratu"; neko te pita kako i zašto a ti kažeš "krivo je pitanje".

Kakve ti to logike ima? Sadržaj je ono što potkrepljuje neku tvrdnju ili zaključak; ako se lonac otvori i otkrije da je prazan, onda znači i sa je tvrdnja u svom korenu pogrešna.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ta pitanja su uglavnom kriva, no odgovor na kriva pitanja je jasnije dan, odprilike, nakon 2:31:00, gdje se izrijekom analiziraju te stvari.

Slagao si me.

Pogledao sam istina ne skroz do kraja ali u prvih pet-deset minuta od 02:31:00 ne postoji apsolutno niti jedan jedini podatak o tome koji su elementi dubrovačko-dalmatinskog staroštokavskog dijalekta bili usvojeni tj. postali sastavni deo bilo kojeg od dva srpska književna standarda, uopšte (a ponajmanje temeljna analiza koja bi dokazala da je to osnov koji bi bio samo manje modifikovan da bi nastali vojvođansko-šumadijski ili istočno-hercegovački dijalekt).

 

[Konstantin Veliki]

Пошто у Дубровнику за време реформе није била ни над видику победа хрватске националне струје у Дубровнику, што би утицај дубровничке литературе (који Хрвати преценују на сваки корак) била то хрватски утицај. Једино утицај дубровничког народа, којима је очигледно било мило, јер је Бук Караџић био или још јесте почасни грађанин Дубровника.

Или је то стара Урванова мантра да све шта је "западна цивилазција" (шта год то значило) хрватски па свеједно шта.

А да само су Срби митомани, изгледа да велик део Хрвата мисли да су они пантетирали западну културу. (шта год то значило).

 

[Pumpaj Dinstanović]

Пошто у Дубровнику за време реформе није била ни над видику победа хрватске националне струје у Дубровнику, што би утицај дубровничке литературе (који Хрвати преценују на сваки корак) била то хрватски утицај. Једино утицај дубровничког народа, којима је очигледно било мило, јер је Бук Караџић био или још јесте почасни грађанин Дубровника.

Или је то стара Урванова мантра да све шта је "западна цивилазција" (шта год то значило) хрватски па свеједно шта.

А да само су Срби митомани, изгледа да велик део Хрвата мисли да су они пантетирали западну културу. (шта год то значило).

Ma pusti ti šta je hrvatsko a šta ne, daj da ga probamo naterati da pokuša pružiti odgovor na pitanje šta je to tačno iz dubrovačkog jezika (i to specifično iz njega, naravno, a ne nešto što se deli s drugim) postalo sastavni deo srpskog književnog jezika.

 

[Konstantin Veliki]

Ma pusti ti šta je hrvatsko a šta ne, daj da ga probamo naterati da pokuša pružiti odgovor na pitanje šta je to tačno iz dubrovačkog jezika (i to specifično iz njega, naravno, a ne nešto što se deli s drugim) postalo sastavni deo srpskog književnog jezika.

То наравно исто, али цела прича како је то хрватски јер је из Дубровника веч не пије воду.

А убеђен сам да је Вукова највеча инспирација његов сопствени матернији језик, који је учио као клинац. Овде се прави мистерија невићена ко да Вук сам није причао језиком који је стандартизовао.

 

[Urvan Hroboatos]

Ne razumem zašto je pitanje "koji su to elementi sintakse, morfologije, fonetike dalmatinskih staroštokavskih dijalekata prisutni danas u srpskom književnom jeziku". Objasni, molim te.

To ti je kao da izneseš tvrdnju "Sile Osovine su pretrpele poraz u Drugom svetskom ratu"; neko te pita kako i zašto a ti kažeš "krivo je pitanje".

Kakve ti to logike ima? Sadržaj je ono što potkrepljuje neku tvrdnju ili zaključak; ako se lonac otvori i otkrije da je prazan, onda znači i sa je tvrdnja u svom korenu pogrešna.

U sadašnjem srpskom književnom jeziku prisutna je sva fonologija, svi glasovi hrvatske književnosti u Dalmaciji itd.- č, š, ć, dž,...a jedino nije, koliko znam /dz/ iz jedzero, dzora,...

Dakle, broj glasova je takav da je nazočan u svim hrvatskim pisanim tekstovima, a ne samo dijalrktima, jer govorim o pisanoj kulturi, a ne kako je tko govorio u 15. ili 17. stoljeću.

Što se tiče morfologije- isto sve iz zreloga Karadžićeva jezika, a ne suvremnenoga srpskoga, koji je odstupio od njegove norme- palatalizacije, sibilarizacije, tvorba riječi itd.

Sintaksa-isto, osim činjenice da je sadašnja srpska norma više balkanizirana u gubljenju infinitiva i dakanju.

Dakle, neka silna srpska upiranja na Karadžića su smiješna, budući da je i Ivo Pranjković primijetio:

https://archive.is/QBvI

Ilustrirajući svoju tezu da su na ujedinjenju više insistirali Hrvati nego Srbi spomenuo sam u svom tekstu i činjenicu da su Hrvati imali cijelu jednu jezikoslovnu školu pod nazivom hrvatski vukovci kojoj je u osnovi bila potpuna vjernost jezičnim i pravopisnim nazorima Vuka Karadžića, a da Srbi ne samo da nisu imali ništa sličnoga nego ni neke od temeljnih Karadžićevih zahtjeva nisu nikada prihvatili (npr. ijekavicu). Sada Ćorić tvrdi kako se iz toga »može jedino zaključiti da su Hrvati svojom upornošću postigli to da im Vuk Karadžić ustupi svoj model književnog jezika«. Da! Moglo bi se tako nešto zaključiti, pogotovo sa stajališta vukovaca, s tim da je Karadžićev model model hrvatskoga, a ne model srpskoga književnog (standardnog) jezika. Karadžić se naime gotovo u cijelosti oslonio na postojeću hrvatsku štokavsku standardnojezičnu tradiciju i u njegovu modelu vrlo je malo ičega što nije (bilo) dijelom te tradicije.

Dakle, tu su dva-tri pitanja:

a) srpska idolatrija Karadžića, koji je u onom što se tiče hrvatskoga jezika, profilirao svoj konačni jezični tip tako da u njem nema, osim leksika i grafije, praktički ništa što nije već bilo i hrvatsko

b) moderni srpski jezik, koji se udaljio od toga modela i apsorbirao druge sastavnice srpskih dijalekata i tradicije, te je zorno samosvojan jezik

c) bemislenost trpanja modernoga hrvatskoga i srpskoga pod jednu kapu, jer ta kapa ne sadrži ni povijesnokulturne, ni moderne karakteristike koje bi jedna jezična zajednica prihvaćala kao svoje, a ukorijenjene su u drugoj tradicji- i nisu pale s Marsa, bilo da se radi o pisanoj kulturi, bilo o (još) postojećim dijalektima

Пошто у Дубровнику за време реформе није била ни над видику победа хрватске националне струје у Дубровнику, што би утицај дубровничке литературе (који Хрвати преценују на сваки корак) била то хрватски утицај. Једино утицај дубровничког народа, којима је очигледно било мило, јер је Бук Караџић био или још јесте почасни грађанин Дубровника.

Или је то стара Урванова мантра да све шта је "западна цивилазција" (шта год то значило) хрватски па свеједно шта.

А да само су Срби митомани, изгледа да велик део Хрвата мисли да су они пантетирали западну културу. (шта год то значило).

Ma nemoj Kosta?

 

[Konstantin Veliki]

Ma nemoj Kosta?

Ма лепо да си скупио пар хрватске референције у Дубровнику, игнорисати све српске, а још важније безброј више референије који сведоче о посебност Дубровника. Не спорим да је Дубровник данас хрватски и да имате право његову културу својтати. Али ми причамо о 19. веку и овде велик део историских глупости, долазе од тога да се ствари из данашњице пројектују на прошлост.

Иначе вечина тих дубровничнких специјалитета се види и код српских народних писаца пре Вука као Доситеја, па сигурно он украо исто од Хрвата из Дубровника. Само да нико њима није реко да су Хрвати.

 

[Pumpaj Dinstanović]

U sadašnjem srpskom književnom jeziku prisutna je sva fonologija, svi glasovi hrvatske književnosti u Dalmaciji itd.- č, š, ć, dž,...a jedino nije, koliko znam /dz/ iz jedzero, dzora,...

Dakle, broj glasova je takav da je nazočan u svim hrvatskim pisanim tekstovima, a ne samo dijalrktima, jer govorim o pisanoj kulturi, a ne kako je tko govorio u 15. ili 17. stoljeću.

Što se tiče morfologije- isto sve iz zreloga Karadžićeva jezika, a ne suvremnenoga srpskoga, koji je odstupio od njegove norme- palatalizacije, sibilarizacije, tvorba riječi itd.

Sintaksa-isto, osim činjenice da je sadašnja srpska norma više balkanizirana u gubljenju infinitiva i dakanju.

Dakle, neka silna srpska upiranja na Karadžića su smiješna, budući da je i Ivo Pranjković primijetio:

https://archive.is/QBvI

Ilustrirajući svoju tezu da su na ujedinjenju više insistirali Hrvati nego Srbi spomenuo sam u svom tekstu i činjenicu da su Hrvati imali cijelu jednu jezikoslovnu školu pod nazivom hrvatski vukovci kojoj je u osnovi bila potpuna vjernost jezičnim i pravopisnim nazorima Vuka Karadžića, a da Srbi ne samo da nisu imali ništa sličnoga nego ni neke od temeljnih Karadžićevih zahtjeva nisu nikada prihvatili (npr. ijekavicu). Sada Ćorić tvrdi kako se iz toga »može jedino zaključiti da su Hrvati svojom upornošću postigli to da im Vuk Karadžić ustupi svoj model književnog jezika«. Da! Moglo bi se tako nešto zaključiti, pogotovo sa stajališta vukovaca, s tim da je Karadžićev model model hrvatskoga, a ne model srpskoga književnog (standardnog) jezika. Karadžić se naime gotovo u cijelosti oslonio na postojeću hrvatsku štokavsku standardnojezičnu tradiciju i u njegovu modelu vrlo je malo ičega što nije (bilo) dijelom te tradicije.

Dakle, tu su dva-tri pitanja:

a) srpska idolatrija Karadžića, koji je u onom što se tiče hrvatskoga jezika, profilirao svoj konačni jezični tip tako da u njem nema, osim leksika i grafije, praktički ništa što nije već bilo i hrvatsko

b) moderni srpski jezik, koji se udaljio od toga modela i apsorbirao druge sastavnice srpskih dijalekata i tradicije, te je zorno samosvojan jezik

c) bemislenost trpanja modernoga hrvatskoga i srpskoga pod jednu kapu, jer ta kapa ne sadrži ni povijesnokulturne, ni moderne karakteristike koje bi jedna jezična zajednica prihvaćala kao svoje, a ukorijenjene su u drugoj tradicji- i nisu pale s Marsa, bilo da se radi o pisanoj kulturi, bilo o (još) postojećim dijalektima



Ma nemoj Kosta?

Znači, ti tvrdiš da sve do XIX st. glas Š nije postojao kod Srba, sve dok ga nisu tada preuzeli iz Dubrovnika?

 

[Urvan Hroboatos]

Znači, ti tvrdiš da sve do XIX st. glas Š nije postojao kod Srba, sve dok ga nisu tada preuzeli iz Dubrovnika?

Jel' to poznata srpska "duhovitost" klaunskoga tipa?

Ne, ja kažem da u sadašnjoj srpskoj fonologiji nema ničega što nije bilo prije zabilježeno u hrvatskim djelima, dok srpskih pisanih djela temeljenih na srpskim govorima nije ni bilo. Ne tvrdim da su Srbi išta "preuzeli", a kamoli "ukrali".

Velim jedino da se srpski i hrvatski jezici uvelike preklapaju zbog slične novoštokavske osnovice, i da je suludo trpati ih u jednu košulju, zvala se hrvatskom, srpskom, srpsko-hrvatskom, bcsmskom ili bilo kako drugo.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Jel' to poznata srpska "duhovitost" klaunskoga tipa?

Ne, ja kažem da u sadašnjoj srpskoj fonologiji nema ničega što nije bilo prije zabilježeno u hrvatskim djelima, dok srpskih pisanih djela temeljenih na srpskim govorima nije ni bilo. Ne tvrdim da su Srbi išta "preuzeli", a kamoli "ukrali".

Velim jedino da se srpski i hrvatski jezici uvelike preklapaju zbog slične novoštokavske osnovice, i da je suludo trpati ih u jednu košulju, zvala se hrvatskom, srpskom, srpsko-hrvatskom, bcsmskom ili bilo kako drugo.

Ne znam zašto onda pišeš to što pišeš, jerbo se pitanje ticalo tvrdnje da je srpski književni jezik zapravo hrvatski, ili preovlađujuće hrvatski.

A što je dotični ponovio, ponavljajući staru mantru "konsultovani rječnici, dakle hrvatsko je sve do Timoka".

 

[Urvan Hroboatos]

Ма лепо да си скупио пар хрватске референције у Дубровнику, игнорисати све српске, а још важније безброј више референије који сведоче о посебност Дубровника. Не спорим да је Дубровник данас хрватски и да имате право његову културу својтати. Али ми причамо о 19. веку и овде велик део историских глупости, долазе од тога да се ствари из данашњице пројектују на прошлост.

Иначе вечина тих дубровничнких специјалитета се види и код српских народних писаца пре Вука као Доситеја, па сигурно он украо исто од Хрвата из Дубровника. Само да нико њима није реко да су Хрвати.

Kosta- pocepan si kao fudbal i bolje zažmuri, muka je gledati te ...

Ne znam zašto onda pišeš to što pišeš, jerbo se pitanje ticalo tvrdnje da je srpski književni jezik zapravo hrvatski, ili preovlađujuće hrvatski.

A što je dotični ponovio, ponavljajući staru mantru "konsultovani rječnici, dakle hrvatsko je sve do Timoka".

Ne, nije. To je polemički tuk na utuk gosta u studiju a ne neka ozbiljna teza.

Srpski nije hrvatski, i nije neki dio hrvatskoga, kao ni obratno. I zato pogledaj cijeli video od 3 sata.

 

[Konstantin Veliki]

Kosta- pocepan si kao fudbal i bolje zažmuri, muka je gledati te ...

То ти мислиш за мене ти лупеташ глупости.

И шта сам приметио да ти стављаш аксиноме и очекујеш од нас да прихватимо аксиноме, јер ти си их поставио и они су тачни.

А шта мислиш ко си ти да имаш право аксиноме да поставиш???