Čiji je naš jezik

[mupi]

Ispričavam se svim nazočnim diskutantima, nu očito pojedini nisu posve upoznati sa srpskom renesansnom književnošću ni s njezinim kasnijim obradama.
To bi se moglo usporedit kada bi netko bez bilo kakva znanja sporio hrvatstvo Marulićeva i Lucićeva opusa. Doista čemu do te miere agresivno inzistiranje na parcijalizaciji cielokupna srpskoga jezičkoga i književnoga naslieđa. Nikomu razumnom takve stvari ne bi trebale padat na pamet. Je li tu u pitanju posve jedan zakržljali ostatak ideologizacije žive sekcije srpske kulture na osnovu Krležine titoističke formule kako bi sve srpsko trebalo biti svedeno na srbijansko dok bi sve što nije srbijansko naposljetku prestalo bit srpsko ?
Neobične li pojave kako jedan prie 24 godinice odumrli režim dapače kultivira vlastite bojovnike ovim putom makar virtualno s pomoću Brisela ?

Kada se netko od ove dubrovačke gospode koju danas svojatate izjasnio Srbinom?

 

[Жељко Филиповић]

ТКО ЈЕ РЕКАО „СРПСКО-ХРВАТСКИ“?

Приликом истраживања прошлости литератури треба приступати опрезно и критички. Иза сваког текста стоји аутор, човек који је писању приступао са одређеним циљем – да потомству остави истину, или да под видом истине подвали неистину. Светозар Вукмановић Темпо је коментаришући своје мемоаре „Револуција која тече“ изнео и овај пример: Партизански команданти су знали да Титу тешко падају извештаји о губицима бораца у борбама, па су у неким случајевима у извештајима смањивали стварне бројке погинулих партизана. Или кад после оцепљења Хрватске од Југославије хисторичар пише да је „Степинац штитио Србе, Јевреје и Цигане од усташког режима“. После шиптарске побуне на Косову и Метохији 1968. г. Тито је дао изјаву коју је штампа пренела, из које се видело да Тито уопште није био у току са стварношћу на КИМ, да је седео на ушима и владао жмурећи. Може ли истраживач који касније у архивима нађе такве извештаје да на основу њих изводи закључке? Мора да води рачуна и о томе ко их је писао и са каквим циљем. У Уставу Србије из 2006. г. тачка 10 говори о месту и улози ћирилице у Србији. Када неки истраживач после два века у архивима нађе тај Устав, какав закључак би могао да изведе о положају ћирилице у Србији у 21. веку? Овде показивање „архивских докумената“ не би могло ништа да „докаже“, иако би на први поглед људима изгледало прихватљиво.

На овом форуму цитирана су два извора о истом догађају. Према календару „Дубровник“ Дубровчани су се на попису становништва 1890. г. изјаснили да им је језик у кући српски, а према државном извештају да им је језик српско-хрватски. Ми данас не можемо знати како су се грађани изјашњавали и како су пописивачи то записивали. За то би нам требала изворна документација пописивача. До нас су доспеле две интерпретације истог догађаја. Двојица учесника овог форума су цитирањем календарског текста, који је могло објавити само неко српско удружење из Дубровника, и цитирањем државног извештаја, иза кога је могла стајати само хабсбуршка монархија под неумољивим надзором Ватикана, показали ко је на којој страни, јер код обојице шансе за истину су 50:50, па су се оба учесника опредељивала према томе какав став имају према једној и другој страни.

Ево примера из наших дана. Ова агенцијска вест објављена је у српској штампи 10.6.2005. године. Новине не лажу! Овде је лагао неко други...

 

[Лекизан]

Zato ima hrvatska riječ rukomet

Познато је да је Шулек волео рукомет!

Kada se netko od ove dubrovačke gospode koju danas svojatate izjasnio Srbinom?

Нико се од те господе није изјашњавао Србином као што се нико није изјашњавао ни Хрватом, али је та господа писала и стварала на српском језику.

 

[ccaterpillar]

ТКО ЈЕ РЕКАО „СРПСКО-ХРВАТСКИ“?

Приликом истраживања прошлости литератури треба приступати опрезно и критички. Иза сваког текста стоји аутор, човек који је писању приступао са одређеним циљем – да потомству остави истину, или да под видом истине подвали неистину. Светозар Вукмановић Темпо је коментаришући своје мемоаре „Револуција која тече“ изнео и овај пример: Партизански команданти су знали да Титу тешко падају извештаји о губицима бораца у борбама, па су у неким случајевима у извештајима смањивали стварне бројке погинулих партизана. Или кад после оцепљења Хрватске од Југославије хисторичар пише да је „Степинац штитио Србе, Јевреје и Цигане од усташког режима“. После шиптарске побуне на Косову и Метохији 1968. г. Тито је дао изјаву коју је штампа пренела, из које се видело да Тито уопште није био у току са стварношћу на КИМ, да је седео на ушима и владао жмурећи. Може ли истраживач који касније у архивима нађе такве извештаје да на основу њих изводи закључке? Мора да води рачуна и о томе ко их је писао и са каквим циљем. У Уставу Србије из 2006. г. тачка 10 говори о месту и улози ћирилице у Србији. Када неки истраживач после два века у архивима нађе тај Устав, какав закључак би могао да изведе о положају ћирилице у Србији у 21. веку? Овде показивање „архивских докумената“ не би могло ништа да „докаже“, иако би на први поглед људима изгледало прихватљиво.

На овом форуму цитирана су два извора о истом догађају. Према календару „Дубровник“ Дубровчани су се на попису становништва 1890. г. изјаснили да им је језик у кући српски, а према државном извештају да им је језик српско-хрватски. Ми данас не можемо знати како су се грађани изјашњавали и како су пописивачи то записивали. За то би нам требала изворна документација пописивача. До нас су доспеле две интерпретације истог догађаја. Двојица учесника овог форума су цитирањем календарског текста, који је могло објавити само неко српско удружење из Дубровника, и цитирањем државног извештаја, иза кога је могла стајати само хабсбуршка монархија под неумољивим надзором Ватикана, показали ко је на којој страни, јер код обојице шансе за истину су 50:50, па су се оба учесника опредељивала према томе какав став имају према једној и другој страни.

Ево примера из наших дана. Ова агенцијска вест објављена је у српској штампи 10.6.2005. године. Новине не лажу! Овде је лагао неко други...

Дубровачка Република је укинута тек 1808, пре тога су Дубровчани слободно стварали, писали, слободно се изјашњавали, говорили. Дакле, уместо што овде мудрујете, покажите дубровачка дела у којима се језик назива српским (примера ради, у Истарском разводу се готово на свакој страници помиње хорвацки), покажите дубровачке српске букваре итд.
Па ваљда поред толике богате ризнице и толиких списа српство Дубровника не би могло да се сакрије...

 

[mupi]

Нико се од те господе није изјашњавао Србином као што се нико није изјашњавао ни Хрватом, али је та господа писала и стварала на српском језику.

Što je najluđe od svega,vi u to vjerujete.

Ajmo još malo da se smejemo,
kako komentarišeš,taj srpski Dubrovnik, u njegovoj istoriji su ga Srbi vojno napadali bar desetak puta,a Hrvati nijednom.

 

[Лекизан]

Što je najluđe od svega,vi u to vjerujete.
Ajmo još malo da se smejemo,
kako komentarišeš,taj srpski Dubrovnik, u njegovoj istoriji su ga Srbi vojno napadali bar desetak puta,a Hrvati nijednom.

Можеш да се смејеш колико хоћеш и да скачеш ко скакавац, чињенично стање то показује и ти ту ништа не можеш.

Коментаришем тако што су Хрвати у то време били километрима далеко од њега а Срби непосредно поред и у њему.

 

[ccaterpillar]

Što je najluđe od svega,vi u to vjerujete.

Ajmo još malo da se smejemo,
kako komentarišeš,taj srpski Dubrovnik, u njegovoj istoriji su ga Srbi vojno napadali bar desetak puta,a Hrvati nijednom.

Ако смо га војно нападали, онда су несумњиво Срби, јер ми Срби одвајкада ратујемо међу собом.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Можеш да се смејеш колико хоћеш и да скачеш ко скакавац, чињенично стање то показује и ти ту ништа не можеш.

Коментаришем тако што су Хрвати у то време били километрима далеко од њега а Срби непосредно поред и у њему.

Meni je stvarno nejasno zbog cega posrbljujes Dubrovcane, i to jos i u srednjem vijeku...

 

[T0rkvemada]

Meni je stvarno nejasno zbog cega posrbljujes Dubrovcane, i to jos i u srednjem vijeku...

Možda samo zato što kao mlad čoviek hoti spoznat istinu unatoč zapriekama kulturoložskoga krležijanstva i političskoga titoizma podpomognutih iz briselske glavnice ?

 

[ccaterpillar]

Možda samo zato što kao mlad čoviek hoti spoznat istinu unatoč zapriekama kulturoložskoga krležijanstva i političskoga titoizma podpomognutih iz briselske glavnice ?

Ајде не лупетај и не фолирај се.

 

[Лекизан]

Meni je stvarno nejasno zbog cega posrbljujes Dubrovcane, i to jos i u srednjem vijeku...

Па хтео сам да их побугарим али нисам имао материјала па сам одустао.


Па ти рече да Дубровчани припадају српском културном наслеђу што се буниш сад?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Па хтео сам да их побугарим али нисам имао материјала па сам одустао.


Па ти рече да Дубровчани припадају српском културном наслеђу што се буниш сад?

Ti si slobodan da me citiras; ne iskljucujem da sam se mozda pogresno izrazio.

 

[Лекизан]

Ti si slobodan da me citiras; ne iskljucujem da sam se mozda pogresno izrazio.

Колико знам на једној теми си тврдио да византијско и римско културно наслеђе припада и Србима, за Дубровачко је онда очигледно, и ниси мислио на утицаје тих цивилизација на Србе јер сам скренуо пажњу на то.Не бих знао на којој је то теми било.
Остао си ми недоречен и по питању статуса Хрватске после 1097 године.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Колико знам на једној теми си тврдио да византијско и римско културно наслеђе припада и Србима, за Дубровачко је онда очигледно, и ниси мислио на утицаје тих цивилизација на Србе јер сам скренуо пажњу на то.Не бих знао на којој је то теми било.
Остао си ми недоречен и по питању статуса Хрватске после 1097 године.

Naravno. Usadjeno je u duh srpske kulture i tradicije, a Srbija je kao sto vec apsolvirasmo 'zemlja Rimskih careva'. Iz nje dolazi 18 rimskih careva. No, to ne znaci da cemoreci da su Rimljani Srbi ili te careve same prozvati Srbima, jer to nema smisla. Dubrovnik nadalje nije u Srpstvu, vec je hrvatsko mjesto.
Ja sam bio napisao da Republika Raguza ima svoje mjesto u srpskoj istoriji, i to izuzetno znacajno; te da je u odredjenom periodu ono i daleko znacajnije za Srbe negoli za Hrvate; no bas kao sto si uporedio, to sto neke stvari imaju svoje mjesto u kulturno-istorijskom korpusu nekog naroda je jedno sasvim drugacije pitanje. Sveta Petka kod Srba zauzima jedno od najvaznijih mjesta, ali ona nije bila Srpkinja niti je mozemo tako nazvati.

Ne znam sta je tu trebalo vise kazati. Hrvatska je po mom shvatanju pridruzena Ugarskoj. Status sam u to vrijeme, krajem XI i u propratnim godinama, nejasan mi je i ne vjerujem da je zapravo ikome, mada bolje da priupitas nekoga ko se bas time bavio (a nazalost, ne djeluje da je iko na ovom podforumu).

 

[Лекизан]

Naravno. Usadjeno je u duh srpske kulture i tradicije, a Srbija je kao sto vec apsolvirasmo 'zemlja Rimskih careva'. Iz nje dolazi 18 rimskih careva. No, to ne znaci da cemoreci da su Rimljani Srbi ili te careve same prozvati Srbima, jer to nema smisla. Dubrovnik nadalje nije u Srpstvu, vec je hrvatsko mjesto.
Ja sam bio napisao da Republika Raguza ima svoje mjesto u srpskoj istoriji, i to izuzetno znacajno; te da je u odredjenom periodu ono i daleko znacajnije za Srbe negoli za Hrvate; no bas kao sto si uporedio, to sto neke stvari imaju svoje mjesto u kulturno-istorijskom korpusu nekog naroda je jedno sasvim drugacije pitanje. Sveta Petka kod Srba zauzima jedno od najvaznijih mjesta, ali ona nije bila Srpkinja niti je mozemo tako nazvati.
Ne znam sta je tu trebalo vise kazati. Hrvatska je po mom shvatanju pridruzena Ugarskoj. Status sam u to vrijeme, krajem XI i u propratnim godinama, nejasan mi je i ne vjerujem da je zapravo ikome, mada bolje da priupitas nekoga ko se bas time bavio (a nazalost, ne djeluje da je iko na ovom podforumu).

Напоменуо сам да су утицаји и то јаки постојали, нису спорни али није о њима реч.
У време тих 18( неко каже и 19 римских царева) Србија није постојала, бар не на Балкану, па Дубровник и остали градови и нису српски него римски.
Када то Дубровник постаје хрватско место и на основу чега си то закључио?
Ни Христ није био Србин ни Хрват па га поштују и једни и други, не видим везу са примером Дубровника.
Већ сам ти поставио питање и нисам добио одговор Славене:
"Говоримо о научним стандардима, и реци ми по тим стандардима шта су били краљ Твртко, Руђер Бошковић, Доментијан Хиландарац, Еустахија Арсић, Константин Данил, Иво Гундулић, Петар Хекторовић, Петар Прерадовић, Валтазар Богишић, Захарије Орфелин, Вук Исаковић, Стојан Јанковић, и по којим стандардима си то закључио, рецимо да мораш да се определиш за неки културни корпус.Унапред ти хвала."

 

[Жељко Филиповић]

 

[Urvan Hroboatos]

Ove dosjetke su za raju.

http://www.matica.hr/vijenac/516 - ...smislu nije sastavni dio srpske književnosti/

Za razliku od hrvatskoga etnonima i lingvonima, srpski je etnonim i lingvonim bio isključen iz etnogenetskih procesa u katoličkom Dubrovniku. To na prvi pogled nije prepoznatljivo zbog izraza lingua serviana koji u argumentaciji Jovana Popova predstavlja jedini prividno ozbiljan argument. Popov tvrdi da se u Dubrovniku „jezik slovenskog življa u zvaničnim aktima na više mesta… naziva lingua serviana“. Međutim, nije riječ o „zvaničnim aktima, već o komentarima dubrovačkih pisara, uglavnom Talijana, koji se odnose na dokumente pisane ćirilicom. Za te dokumente dubrovački pisari od kraja 15. stoljeća sporadično bilježe da su napisani „in lingua serviana“. Oni u istu svrhu u 16.
stoljeću rabe i izraz „lingua rasciana“ (rašanski, od Raška, Rascia), čime također označavaju ćirilicu. Isključeno je da bi se time označavao „rašanski“ nacionalno-jezični identitet Dubrovnika jer je za Dubrovčane u 16. stoljeću postati Rašanin ili Srbin značilo postati pripadnikom „srpske crkve“. I sam Milan Rešetar, koji je dubrovačku baštinu u nekoliko navrata određivao kao „srpsku“ pokušavajući tako svojoj srbokatoličkoj orijentaciji podariti povijesni legitimitet, u svojim je radovima jasno dao do znanja da se izrazi tipa „lingua serviana“ odnose na ćirilicu i da nisu odraz jezično-etničke samoidentifikacije u starom Dubrovniku. Unatoč jednoj možebitnoj potvrdi iz 1638. u kojoj se u Dubrovačkoj kancelariji izraz lingua serviana barem na prvi pogled ne odnosi na ćirilicom pisani tekst, učestalost toga izraza opada recipročno nestajanju ćirilice na prostoru Dubrovačke Republike i ne ostavlja nikakva traga ni utjecaja u etnogenezi Dubrovnika. To je tako jer se Dubrovčani i nositelji slavenske dubrovačke kulture nisu identificirali sa srpstvom i jer nisu komunicirali s njegovim predstavnicima.
........
http://www.alexandria-press.com/arhiva/No_1/novak_u_sjeni_pentagona.htm

Slobodan Prosperov Novak
U SJENI PENTAGONA
........
Gospodine Novak, u ovom razgovoru očigledno prelazimo na političku zbilju. Kada ste vi počeli da se bavite politikom?

- Ja sam se, kako se to veli, javnim životom ili onim što se sramežljivo zove politikom počeo baviti doista tek nakon 1987, tek kad je Slobodan Milošević uzeo vlast u Beogradu, pa u Srbiji. A da se spremaju da u balkanskoj krčmi definitivno ugase svjetlo bilo mi je definitivno jasno kad sam početkom 1988. pročitao u NIN-u kako akademik Miroslav Pantić govori da je Dubrovnik, u stvari, i hrvatski i srpski. Ne znam kako je on to sve zamislio, ali sam shvatio da on tvrdi da je Ragusa po danu valjda hrvatska, a noću valjda srpska, a kako sam znao i “da je Srbija tajna” i da tamo, kako ona pjesnikinja veli, “ne zna dan šta noć kuva”, tako sam se ja ozbiljno zabrinuo.

Zabrinuli ste se, ali i ozbiljno razljutili...

- Toliko sam se razljutio da sam u tadašnjem “Danasu” odgovorio uglednom akademiku i svakako velikom stručnjaku za stariju književnost Dubrovnika. Shvatio sam da to što on govori više uopće ne može biti predmet stručne polemike i da moja generacija koja je neshvaćenje “hrvatskog proljeća” u susjednim republikama doživjela kao izdaju europskih ideja o slobodi, da moja generacija koja uživa i određene prednosti nacionalne samostalnosti po Ustavu iz 1974, i to posebno u pogledu definicije o hrvatskom jeziku, a time i književnosti, dakle da moja generacija sve te srpske akademike i pobješnjele političare uopće ne razumije. I rekao sam mu da mi ne pada napamet da se s njime naganjam, pa da onda uzajamno tražimo citate po starim knjigama i utvrđujemo koliko je koji Dubrovčanin u XVI stoljeću puta upotrebio hrvatsko, a koliko puta srpsko ime, te da citiram zajedno s njim Crnogorca Petra I Petrovića koji kaže Dubrovčanima da su cvijet srpskoga plemena i da onda pustim toj rečenici da mi onda određuje sadašnjost, pa čak i budućnost. E, moji dragi akademici, pomislih i rekoh, vi sada taj vaš problem više ne možete riješiti u knjigama, to vi možete riješiti jedino tenkovima, to vam možda ministar obrane mora riješiti. I tako sam predvidio budućnost...

 

[Жељко Филиповић]

Ove dosjetke su za raju.

Ништа нисам рекао, показао сам оно што сам затекао.

Ни ви нисте ништа рекли, показали сте шта су други рекли и при том сте једну "рају" заменили другом "рајом".

 

[Mrkalj]

Дубровачка Република је укинута тек 1808, пре тога су Дубровчани слободно стварали, писали, слободно се изјашњавали, говорили. Дакле, уместо што овде мудрујете, покажите дубровачка дела у којима се језик назива српским (примера ради, у Истарском разводу се готово на свакој страници помиње хорвацки), покажите дубровачке српске букваре итд.
Па ваљда поред толике богате ризнице и толиких списа српство Дубровника не би могло да се сакрије...

А у Мирослављевом Еванђелистару, јуст оут оф цуриоситу, да ли се спомињу Срби или је и то хрватска књига?

- - - - - - - - - -

Ништа нисам рекао, показао сам оно што сам затекао.

Ни ви нисте ништа рекли, показали сте шта су други рекли и при том сте једну "рају" заменили другом "рајом".

Ал слике му боду му очи. И то кроз тегла-ђозлуке.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Дубровачка Република је укинута тек 1808, пре тога су Дубровчани слободно стварали, писали, слободно се изјашњавали, говорили. Дакле, уместо што овде мудрујете, покажите дубровачка дела у којима се језик назива српским (примера ради, у Истарском разводу се готово на свакој страници помиње хорвацки), покажите дубровачке српске букваре итд.
Па ваљда поред толике богате ризнице и толиких списа српство Дубровника не би могло да се сакрије...

Nije li već bilo riječi o dubrovačkom srpskom molitveniku iz 1512. godine?

 

[Urvan Hroboatos]

Nije li već bilo riječi o dubrovačkom srpskom molitveniku iz 1512. godine?

Tu se jezik ne naziva srpskim. Ne naziva se bilo kojim imenom. nazvali su ga tako Talijani, na talijanskom, slijedeći tradiciju koja je počela još u 15. st., da se ćirilske knjige zovu po najbližem istočnom narodu koji je rabio to pismo isključivo. Da su bili Bugari, bio bi za talijane "bugarski jezik".

Usput, i bugarska, i druga jezična povijest, odkrivaju premoć hrvatskoga baš u to doba od 14. do 17. stoljeća, temeljenu na jeronimskoj legendi prema kojoj je Jeronim tobože izumitelj glagoljice i izvorni govrnik jeronimskog ili hrvatskoga jezika. Za ćirilicu se vezuje srpsko ime, no ne poteklo od samih Srba, nego od hrvatskih auktora u vezi sa zapadom, što je dovodilo i do bizarnosti da misal riječkoga autora Šimuna Kožičića Benje, http://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?id=175 naziva "Misal Hruacki", bude katalogiziran u Oxfordskoj knjižnici u to doba pod jezikom "serviano".

A i sam je naziv za ćirilicu u Hrvata dosta brzo zamijenjen, u 17. st. hrvatskim i bosanskim imenom.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Tu se jezik ne naziva srpskim. Ne naziva se bilo kojim imenom. nazvali su ga tako Talijani, na talijanskom, slijedeći tradiciju koja je počela još u 15. st., da se ćirilske knjige zovu po najbližem istočnom narodu koji je rabio to pismo isključivo. Da su bili Bugari, bio bi za talijane "bugarski jezik".

Usput, i bugarska, i druga jezična povijest, odkrivaju premoć hrvatskoga baš u to doba od 14. do 17. stoljeća, temeljenu na jeronimskoj legendi prema kojoj je Jeronim tobože izumitelj glagoljice i izvorni govrnik jeronimskog ili hrvatskoga jezika. Za ćirilicu se vezuje srpsko ime, no ne poteklo od samih Srba, nego od hrvatskih auktora u vezi sa zapadom, što je dovodilo i do bizarnosti da misal riječkoga autora Šimuna Kožičića Benje, http://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?id=175 naziva "Misal Hruacki", bude katalogiziran u Oxfordskoj knjižnici u to doba pod jezikom "serviano".

A i sam je naziv za ćirilicu u Hrvata dosta brzo zamijenjen, u 17. st. hrvatskim i bosanskim imenom.

Kako misliš Talijani? Riječ je o Ragužanima, Dubrovčanima - odnosno o onima koji su ga naručili i dali izraditi.

I otkuda to da je ta tradicija utemeljena u XV stoljeću? Možeš to nečim dokazati?

 

[Пилипенда]

Познато је да је Шулек волео рукомет!

Колега, молио бих мало више поштовања за Словака који се сматра хрватским језикословцем јер је у српски језик ућеравао сву силу чешких ријечи.

 

[Urvan Hroboatos]

Kako misliš Talijani? Riječ je o Ragužanima, Dubrovčanima - odnosno o onima koji su ga naručili i dali izraditi.

I otkuda to da je ta tradicija utemeljena u XV stoljeću? Možeš to nečim dokazati?

Nije ništa utemeljeno u 15. st. Moglo bi se, ugrubo reći sljedeće:

* u hrvatskim krajevima ime srpski, načešće na latinskom i talijanskom kao serviano i sl., javlja se kao
oznaka za ćirilicu. Nu, to nije samo odlika juga, Dubrovnika, nego i hrvatskoga sjevera, čak oko Rijeke i Istre, gdje se na hrvatskom to pretvorilo u sirsi, srsci, sarski,... a praktički uvijek znači ćirilicu. Nekad se, karakteristično za to doba, miješaju pojmovi "jezik" i "pismo", a tek rijetki, kao Divković i Margitić Jajčanin, razlikuju jezik od pisma.
Još u 16. st. u sjevernim hrvatskim krajevima, otocima i sl., pojavljuje se to ime za pismo, a ima i referencija na jezik, koji dolazi negdje "s istoka" ili sl. To nije identitetsko kazivanje, nego ukaz na neki pisani iskaz (onda, u to doba, hrvatski humanisti, u 15. st., pišu kako je Konstanc (Sv. Konstantin) obratio sve hrvatske narode na kršćansku vjeru. Hrvatski u ovom slučaju očito znači slavenski. Ne treba očekivati od auktora toga doba propitivanje jezičnih nijansi ili jezičnih tipova i podtipova, što je problematika 19. i 20. st.).

* glede naručitelja misala na ćirilici, on je tražen kao takav za dubrovačke trgovce koji operiraju u Srbiji, u dominantno ćirilskom području. To nije izraz ettničke samoidentifikacije, jer osim toga nema ništa drugo. Ili u ovoj, ili u drugoj naručbi, izrijekom se spominje poraba za trgovce "in partibus Servie" ili slično.

* pitanje bi bilo: zašto se srpsko ime dosta proširilo po Hrvatskoj ? Moguća su, za sada, bar dva odgovora: zbog seoba Srba i pravoslavnih, zajedno s Vlasima (nu, vlaško je ime, glede jezika, bilo rezervirano za talijanski i latinski, općenito romanski); drugo je odraz nedavnoga- iz očišta onoga vremena- uspjeha srpske države do oko 1350-ih, što je relativno nedavno u odnosu na vrijeme najveće aktivnosti dubrovačke slavenske ili srpske kancelarije. Po prvom, to ime koje nalazimo ne samo kao servianu, nego i na hrvatskom (slavenskom)- ali samo na sjeveru- dolazi od kontakata sa Srbima ili njihovim predstavnicima; po drugom, to je posljedak aktivnosti srpske kancelarije koja je bila najjača oko 1400-1450, a sastojala se od pisara školovanoga na lokalnim srpskim dvorovima s kojima se održavala komunikacija, napose gospodarska.

* za veliku nazočnost hrvatskoga imena (dalmatinskoga itd.) od 14. do 17., pa manjim dijelom u 18. st., zaslužni su popovi glagoljaši i legenda o Sv. Jeronimu. Sam jezik nije imao neki prestiž u funkcionalnoj porabi. No, jeronimska je legenda posvetila i glagoljicu i jezik, pa je zato i odlučeno da se u protureformaciju krene s tim jezikom (što je propalo zbog utjecaja unijatske ukrajinske struje).

 

[Pumpaj Dinstanović]

Nije ništa utemeljeno u 15. st. Moglo bi se, ugrubo reći sljedeće:

* u hrvatskim krajevima ime srpski, načešće na latinskom i talijanskom kao serviano i sl., javlja se kao
oznaka za ćirilicu. Nu, to nije samo odlika juga, Dubrovnika, nego i hrvatskoga sjevera, čak oko Rijeke i Istre, gdje se na hrvatskom to pretvorilo u sirsi, srsci, sarski,... a praktički uvijek znači ćirilicu. Nekad se, karakteristično za to doba, miješaju pojmovi "jezik" i "pismo", a tek rijetki, kao Divković i Margitić Jajčanin, razlikuju jezik od pisma.
Još u 16. st. u sjevernim hrvatskim krajevima, otocima i sl., pojavljuje se to ime za pismo, a ima i referencija na jezik, koji dolazi negdje "s istoka" ili sl. To nije identitetsko kazivanje, nego ukaz na neki pisani iskaz (onda, u to doba, hrvatski humanisti, u 15. st., pišu kako je Konstanc (Sv. Konstantin) obratio sve hrvatske narode na kršćansku vjeru. Hrvatski u ovom slučaju očito znači slavenski. Ne treba očekivati od auktora toga doba propitivanje jezičnih nijansi ili jezičnih tipova i podtipova, što je problematika 19. i 20. st.).

* glede naručitelja misala na ćirilici, on je tražen kao takav za dubrovačke trgovce koji operiraju u Srbiji, u dominantno ćirilskom području. To nije izraz ettničke samoidentifikacije, jer osim toga nema ništa drugo. Ili u ovoj, ili u drugoj naručbi, izrijekom se spominje poraba za trgovce "in partibus Servie" ili slično.

* pitanje bi bilo: zašto se srpsko ime dosta proširilo po Hrvatskoj ? Moguća su, za sada, bar dva odgovora: zbog seoba Srba i pravoslavnih, zajedno s Vlasima (nu, vlaško je ime, glede jezika, bilo rezervirano za talijanski i latinski, općenito romanski); drugo je odraz nedavnoga- iz očišta onoga vremena- uspjeha srpske države do oko 1350-ih, što je relativno nedavno u odnosu na vrijeme najveće aktivnosti dubrovačke slavenske ili srpske kancelarije. Po prvom, to ime koje nalazimo ne samo kao servianu, nego i na hrvatskom (slavenskom)- ali samo na sjeveru- dolazi od kontakata sa Srbima ili njihovim predstavnicima; po drugom, to je posljedak aktivnosti srpske kancelarije koja je bila najjača oko 1400-1450, a sastojala se od pisara školovanoga na lokalnim srpskim dvorovima s kojima se održavala komunikacija, napose gospodarska.

* za veliku nazočnost hrvatskoga imena (dalmatinskoga itd.) od 14. do 17., pa manjim dijelom u 18. st., zaslužni su popovi glagoljaši i legenda o Sv. Jeronimu. Sam jezik nije imao neki prestiž u funkcionalnoj porabi. No, jeronimska je legenda posvetila i glagoljicu i jezik, pa je zato i odlučeno da se u protureformaciju krene s tim jezikom (što je propalo zbog utjecaja unijatske ukrajinske struje).

Teško je Srbe i Vlahe što se tiče osmanskih doseljenika razdvojiti, ako je uopšte i moguće.

Što se tiče XV stoljeća - pa ti si upravo to i napisao, slijedeći tradiciju iz 15. st. I uzgred, jesi li to htio reći da je Dubrovačka republika talijanska?