Разлог малициозне паљбе по историлчару Чедомиру Антићу од стране лоботомисаног крда којем су врхунац интелектуалног изражавања кретенски покличи "пумпај" (а како примијети естрадна умјетница
Јелена Kарлеуша: Свако ко пумпа и динста је ретард - Да се не лажемо) и скакутање уз хорско крештање "ко не скаче, тај је ћаци", нису његова чињења, нечињења или злочињења, нису његови идеолошки свјетоназори, није његово политичко опредјељење, напротив, као љутог противника режима готивили су га они који га нападају задњих мјесеци, нису ни његове стручне, моралне и људске квалитете, већ је Чедин "гријех" што се није придружио у лавежу по обавезном негативцу, анамо оном Вучићу, што је примијетио и аномалије и девијације у тим дешавањима, што је као српски родољуб сматрао дужношћу да то каже. То су Чедини "гријеси". због тога је изложен гадним оптужбама, да се продао или слизао са режимом, а то вам је из визуре тог лоботомисаног крда горе него да је ратни злочинац.
Но не мари, проћи ће и ова времена слуђивања и распамећивања нације, из којих ће Србија изаћи рањена, са ожиљцима на души, претрпиће ломове. Када све прође, а проћи ће, сабраће се и рачуни, видјеће се гдје је ко.