Цар Душан

Cakana Andjelic:
hajde da ozivim malo ovu temu, mozda je u medjuvremu neko nesto saznao

ja sam potomak tih Bogunovica, istrazivala sam svoje porijeklo sa oceve strane i udarila na Lavrentija Bogunovica, Nemanjici me nisu zanimali dok nije krenula ova nesretna serija na prvom Beogradskom i vec desetak dana sam se opteretila citajuci o njima i sav sam internet pretumbala ali tog Boguna Nemanjica ne nadjoh niti u jednioj njihovoj lozi

pa bih zamolila ako neko nesto zna da mi kaze

hvala unapred
Kliknite za proširenje...

https://mostovikulture.files.wordpress.com/2015/02/pages-from-glasnik-muzeja-2-4.pdf
 
Gledston:
Можда му се једноставно отац звао Немања? Ја се не сећам да сам негде видео презиме Немањић у савременим документима.
Kliknite za proširenje...

Da, i o tome sam razmisljala

- - - - - - - - - -

Matt Wolfeys:
Кљајевић је причао о томе, и 100% сам сигуран да је рекао да су они наводно пореклом Немањићи по женској линији.
Kliknite za proširenje...

I to sam pronasla, ali nigdje objasnjenje kako po zenskoj liniji, preko koga i to
 
Redmond:
to bi onda znacilo da si i ti Nemanjicka, mogla bi da zamenis onog naseg kralja sto ne zna srpski :lol:
Kliknite za proširenje...

moje je samo da budem princeza
ogledalo.gif
 
Проналазим на интернету ове наводне речи Цара Душана, али нигде не наводе из ког је историјског извора ово преузето.

Бојте се, ја нисам човек, ја сам вук.
Ја не причам и не пишем, ја завијам.
Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан.
Завијам да би ме чопор чуо мој, да би ме чули вукови,
Да би ме чуле вучице, да би ме чули вучићи,
Да би се окупио чопор мој;
a када се окупи чопор мој… бојте се пси!

Да ли су ово заиста речи Цара Душана и којим поводом, или је ово измишљено?
 
milsu:
Проналазим на интернету ове наводне речи Цара Душана, али нигде не наводе из ког је историјског извора ово преузето.

Бојте се, ја нисам човек, ја сам вук.
Ја не причам и не пишем, ја завијам.
Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан.
Завијам да би ме чопор чуо мој, да би ме чули вукови,
Да би ме чуле вучице, да би ме чули вучићи,
Да би се окупио чопор мој;
a када се окупи чопор мој… бојте се пси!

Да ли су ово заиста речи Цара Душана и којим поводом, или је ово измишљено?
Kliknite za proširenje...

Ово је нешто што је настало последњих година, нису заиста његове речи
 
milsu:
Проналазим на интернету ове наводне речи Цара Душана, али нигде не наводе из ког је историјског извора ово преузето.

Бојте се, ја нисам човек, ја сам вук.
Ја не причам и не пишем, ја завијам.
Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан.
Завијам да би ме чопор чуо мој, да би ме чули вукови,
Да би ме чуле вучице, да би ме чули вучићи,
Да би се окупио чопор мој;
a када се окупи чопор мој… бојте се пси!

Да ли су ово заиста речи Цара Душана и којим поводом, или је ово измишљено?
Kliknite za proširenje...

Ovo već odavno kruži internetom kao jedna u nizu dezinformacija. Nažalost ima mnogo ovakvih "lažnih izvora".
 
milsu:
Проналазим на интернету ове наводне речи Цара Душана, али нигде не наводе из ког је историјског извора ово преузето.

Бојте се, ја нисам човек, ја сам вук.
Ја не причам и не пишем, ја завијам.
Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан.
Завијам да би ме чопор чуо мој, да би ме чули вукови,
Да би ме чуле вучице, да би ме чули вучићи,
Да би се окупио чопор мој;
a када се окупи чопор мој… бојте се пси!

Да ли су ово заиста речи Цара Душана и којим поводом, или је ово измишљено?
Kliknite za proširenje...

Izmišljeno je. Originalno, citat nije bio ni pripisivan caru Dušanu.

Prvi put se javlja na internetu 14. septembra 2011. godine na popularnom neonacističkom forumu.

Za atribuciju (pored uopštene popularizacije) datog citata, koji se može pronaći u brojnim varijacijama, caru Dušanu, najzaslužniji je pesnik i istoriografski alternativac Goran Poletan:


Inače, gospodin Poletan je, osim što povremeno piše književna, filološka i istoriografska dela, uz čestu kolaboraciju sa dr Srboljubom Živanovićem, filoterapeut sa posebnim akcentom na proučavanje infekcija urinarnog trakta.
 
Poslednja izmena:
TOKOM NJEGOVE VLADAVINE SRPSKA DRŽAVA JE BILA NAJVEĆA I NAJCENJENIJA: 10 stvari koje bi trebalo da znate o Dušanu Silnom

Za razliku od ostalih Nemanjića crkva ga nije proglasila za sveca.

dusan-silni
IZVOR: YOUTUBE/PRINTSCREEN
Tokom vladavine Stefana Dušana Nemanjića srpska država je bila najveća i najcenjenija u svojoj istoriji, a povodom godišnjice smrti velikog srpskog vladara, podsećamo vas na činjenice iz njegovog života koje bi svako od nas trebalo da zna.
Junak, vojskovođa i zakonodavac, Stefan Dušan Nemanjić preminuo je na današnji dan (20. decembar) 1355. godine.

Jedni smatraju da je bio osvajač, drugi da je oslobodilac.

MOŽDA ĆE VAS ZANIMATI
Istoričari tvrde da su Srbi na Balkanu prisutni hiljadama godina pre osnivanja Rimskog carstva, te da je Dušan zapravo oslobađao srpske teritorije od romejskog okupatora, dok drugi tvrde suprotno i ovog Nemanjića svrstavaju u red osvajača.

Jedno je sigurno: u istoriji će ostati zapisano da je u prvoj polovini 14. veka živeo najveći srpski vladar i da je bio na prestolu (1331 ¬ 1355) u vreme najvećih evropskih vladara ¬ Jovana Luksemburškog, Karla Velikog, Jovan V Paleolog...

Dušan Silni preminuo je 20. decembra 1355. godine, mlad i u punoj snazi, kada se spremao na pohod za osvajanje Carigrada. Uzrok smrti nikada nije utvrđen ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru i čak epilepsiji. U njegovu večnu slavu mi smo izdvojili samo neke od činjenica koje bi svaki Srbin trebalo da zna o kontroverznom vladaru iz dinastije Nemanjić.

Za vreme Dušana Silnog, nominalno "gospodara Srba i Grka", njegova država obuhvatala je teritorije čak osam današnjih država.

1. PROTERAN U CARIGRAD KAO DEČAK

Stefan Dušan Nemanjić je na svet došao oko 1308. kao drugorođeni sin Stefana Dečanskog, sina kralja Milutina. Nakon što je Stefan bio poražen u sukobu sa svojim ocem, Milutin je 1314. naredio da se on oslepi i pošalje u izgnanstvo u Carigrad.

2. UPRAVLJAO ZETOM SA 14

Po povratku u Srbiju Dušan je praktično bio talac na dvoru svog dede. Nakon smrti kralja Milutina i krunisanja oca Stefana Uroša III (6. januara 1322.) Dušan je sa samo 14 godina dobio na upravljanje oblast Zete i bio je proglašen za kraljevića. Vlastela okupljena oko Dušana neprestano ga je nagovarala da se pobuni protiv oca i da uzme vlast.

3. ISTAKAO SE U BICI KOD VELBUŽDA

Još kao mladi kralj komandovao je jednim delom vojske u glavnom napadu u bici kod Velbužda (1330), u kojoj se Srbija izborila za vodeću ulogu na Balkanu. Odnosi između starog i mladog kralja su se pogoršali januara 1331. Vlastela okupljena oko Dušana neprestano ga je nagovarala da se pobuni protiv oca i da uzme vlast.

4. PREUZEO VLAST POSLE SUKOBA SA OCEM

Sam Stefan je na skoro identičnom mestu ratovao sa svojim ocem, kraljem Milutinom, iz istih razloga kao i on sada sa svojim sinom samo u zamenjenim ulogama.

Dušan je napao Stefanov dvor avgusta 1331. dok je ovaj bio u lovu kod tvrđave Peterco sa nekoliko slugu. Stefan na konju beži sa nešto malo svoje vlastele, zaboravivši čak i na kraljicu i decu, a Dušanova potera ga bez otpora uhvati u tvrđavi Petrič i zatoči zajedno sa celom porodicom u tvrđavi Zvečan.

5. LEGENDA O PROKLETSTVU

Neposredno nakon Dušanovog krunisanja Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331. godine i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani. Po Danilovom učeniku umro je prirodnom smrću dok drugi izvori tvrde da je Dušan popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako već i nije naredio, da se Stefan pogubi.

Za smrt Stefana Dečanskog vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države. Naime Stefan je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Prokletstvo se nije ispunilo na sinu, ali palo je na unuka Uroša, koji je izgubio carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili onda kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.

6. UZDIGAO SRPSKO KRALJEVSTVO U CARSTVO

Uvidevši da je Vizantijsko carstvo oslabilo, Dušan odlučuje da na ruševinama Vizantije podigne imperiju jednog mladog naroda punog snage.

Ovo su neki od zakona koji su se nalazili u Dušanovom zakoniku:

O ubistvu: Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju! O prodavanju hrišćana: I ko proda hrišćanina u drugu neverničku veru, neka mu se ruka odseče i jezik sareže!

Nakon svih osvajanja Stefan Dušan je odlučio da se proglasi za cara. Sklopio je dogovor sa Svetom gorom, koja je vizantijskog cara oduvek smatrala za svog jedinog i legitimnog vladara. Kralj Stefan Dušan se proglasio za cara oko Božića (25.12. 1345.) u gradu Seru. Prema ustaljenim običajima carigradski patrijarh je krunisao careve na Istoku, a papa careve na Zapadu. Pošto se nije mogao nadati da će ga iko od ove dvojice krunisati, srpska arhiepiskopija je uzdignuta na rang patrijaršije. Arhiepiskop Joanikije je postao prvi srpski patrijarh.

Stefan Dušan je krunisan za cara Srba i Grka, Bugara i Arbanasa na Uskrs (16.4. 1346.) u tvrđavi Kale u Skoplju. Krunisanje su obavili srpski patrijarh Joanikije i bugarski trnovski patrijarh Simeon, uz sasluženje arhiepiskopa autokefalne Ohridske arhiepiskopije koja je nakada bila patrijaršija, kao i svih igumana manastira Svete gore.

7. NISU MU SVI PRIZNAVALI TITULU

Vaseljenski patrijarh Kalist bacio je anatemu na srpskog cara, patrijarha i arhijereje i na taj način ih isključio iz pravoslavnog sveta. Jovan Kantakuzin je priznao Dušanovu carsku titulu, ali je ona bila ograničena samo na Srbiju i to je bilo najveće priznanje koje je vizantijski car mogao da da. Dušanovu carsku titulu priznali su i svetogorski kaluđeri, ali uz uslov da u svojim molitvama na prvom mestu pominju vizantijskog, pa tek onda srpskog cara.

Dubrovčani i bosanski dostojanstvenici su u pismima upućenim u Srbiju Dušana oslovljavali kao cara, međutim ne i u pismima upućenim u Ugarsku. Ugarska nije priznavala promenu u tituli i Dušanu se obraćala kao kralju Raške. Isto je činio i papa. Mletačka republika se Dušanu i Urošu obraćala kao carevima, ali i kao kraljevima pri čemu je u drugom slučaju dodavan epitet Raxie et Grecorum (Raške i Grčke).

8. DONEO SUROVI ZAKONIK

palata pravde dušan silni dušanov zakonik
IZVOR: MONDO/STEFAN STOJANOVIĆ


Jedno od obeležja Dušanove vladavine bila je i obimna zakonodavna delatnost. Izdat je veliki broj povelja. Prvi deo Zakonika proglašen je maja 1349. u Skoplju i sastoji se od 155 članova. Drugi deo donet je 1354. i sastoji se od 66 članova. Sastavljači nisu poznati, a verovatno su poticali iz kruga dvorana čija je služba bila povezana sa sudstvom.

Sadržaj Zakonika nastoji da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena različita pažnja. Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile relativno dobro zakonski regulisane. Zakonik je nastavio svoj život dugo nakon Dušanove smrti.

9. NIJE BIO SVETAC

Za razliku od ostalih Nemanjića, crkva ga nije kanonizovala.

Nagađa se o nekoliko mogućih razloga: zato što postoji sumnja da je naredio ubistvo svog oca, zato što je bio surov, zato što se okrenuo Rimu u nameri da neutrališe ugarsku pretnju sa severa i Srbi su bili blizu da se pokatoliče ili zato što je uveo svoju ženu Jelenu na Svetu goru, što je strogo zabranjeno i danas.

10. POČIVA U CRKVI SVETOG MARKA

Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena. Posle Dušanove smrti nasledio ga je sin, car Uroš V, a Srpsko carstvo je postepeno počelo da se raspada. Kada su 1927. vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su na očaj tadašnjeg režima prenete 18. maja 1968. u Crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu, gde i danas počivaju.

(4) Objavite novu temu | Forum Krstarice (krstarica.com)
SRAMOTA ME JE KOLIKO SMO MI SRBI JADAN NAROD DA GA NI JEDAN SRBIN NA SRPSKOM FORUMU NE POMENU DANAS NA DAN KADA JE PREMINUO DUŠAN SILNI.A DA NIJE NJEGA BILO KUKAVICE BI VEĆNO VLADALE SRBIJOM KAO TRENUTNO SADA ŠTO JE.
 
Četiri razloga zašto car Dušan Silni nije proglašen za sveca

A. J. 22. decembra 2020. 13:15

Četiri razloga zašto car Dušan Silni nije proglašen za sveca
Foto: wikipedia.org (Printscreen)

Iako to većina ljudi ne zna, car Dušan nije jedini Nemanjić koji nije proglašen svetim. Pre njega, ista sudbina zadesila je i kralja Radoslava (1228–1234) i kralja Stefana Uroša I (1243–1276).
Ipak, car Dušan je najpoznatiji, a svakako najznačajniji vladar srpske srednjovekovne države kog je kanonizacija zaobišla, a istoričari obično navode bar četiri glavna razloga za to.

Dušana je celog života pratila priča o „oceubistvu“
Car Dušan Silni, kako ga danas zovemo, bio je sve ono što je srpska vlastela čekala vekovima – sposoban, hrabar i odlučan.
Dao im je priliku da osvajaju, šire se i donose ratni plen. Zato i ne čudi što je najveći deo srpskog plemstva, nezadovoljan popustljivom politikom prema Bugarskoj i Vizantiji, u sukobu Dušana i njegovog oca, tadašnjeg kralja Stefana Dečanskog, stao na stranu mladog kraljevića.

Najranije u jesen 1330. godine došlo je do otvorenog sukoba sina „mladog kralja“ Dušana i oca kralja Stefana Uroša III Dečanskog. Iz ovog sukoba, Dušan je izašao kao pobednik i oca je zatočio u tvrđavi u Zvečanu, prenosi Istorijski zabavnik.
Neposredno nakon Dušanovog krunisanja Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331. i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani. Iako je zvanično umro prirodnom smrću, postoje izvori koji tvrde da je Dušan popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako već i nije naredio, da se njegov otac pogubi.
Ako se ovo zaista dogodilo, onda je izvesno da to ne bi moglo da prođe bez znanja Crkve koja u tom slučaju ubicu nikako ne bi mogla da proglasi za sveca.

„Nezgodna“ poseta Svetoj gori
Reč je o najmanje uverljivom razlogu – činjenici da je bežeći od kuge, car Dušan na Svetu goru doveo svoju suprugu Jelenu.
Bilo je to u zimu 1347/1348. i na taj način Dušan je svoje najbliže spasao „crne smrti“ zatvorivši ih u najbezbedniji mogući karantin – na ostrvo, ali je ujedno predstavljalo i skandalozno kršenje ozbiljnih crkvenih normi po kojima ženska noga ne sme da kroči na Svetu goru.
Ako se može verovati našim starim zapisima, to se zapravo i nije dogodilo, jer su Jelenu sve vreme boravka tamo nosili u nosiljci, ali svejedno predstavlja, po mišljenju nekih, neoprostiv prestup zbog kojeg Dušan nije kanonizovan.

Sumnje da je hteo da primi katoličanstvo
Car Dušan bio je jedan od prvih vladara Evrope koji su uvideli opasnost od turske najezde. Pokušavao je da na to upozori ostale onovremene vladare i okupi zajedničku vojsku koja bi se suprotstavila osvajačima, ali za takvo nešto na Istoku nije bilo naročito sluha. Zato se Dušan okrenuo Zapadu i, pre svega – Vatikanu.
Vodili su se pregovori sa papom Inoćentijem VI, a kako bi osigurao mir sa ugarskim kraljem Lajošem I Velikim i dobio pomoć u ratu protiv Turaka, car Dušan je izgleda bio spreman da svoju porodicu, kao i ceo narod, prevede u katoličanstvo.
Na kraju, pregovori su propali, i Nemanjići i Srbi su ostali pravoslavci, pa je sve ostalo samo na nivou priče, što svakako nije dovoljan razlog da neko ne bude kanonizovan.

Čovek koji je prkosio crkvenom poretku
Četvrti razlog je, po mišljenju najvećeg broja istoričara, zapravo ono što je presudilo da Dušan Silni ne postane i Dušan Sveti.
Za vreme najvećeg teritorijalnog osvajanja, država cara Dušana prostirala se na teritorijama današnje Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Grčke, Albanije, delovima Hrvatske, Bosne i Hercegovine i naravno, Srbije.
Ili, ukupno preko 250.000 kilometara kvadratnih prostora na kome su živeli Srbi, Bugari, Grci… Zato i ne čudi želja ovog Nemanjića da se proglasi za cara.
Problem? Titulu cara mogla je da mu da jedino nezavisna crkva tj. ona podignuta na novoj patrijaršiji. Sve od vremena Svetog Save Srpska pravoslavna crkva bila je arhiepiskopija pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije.
Dušan, praktičan kakav je bio, jednostavno je zaobišao ovaj problem i Srpsku crkvu proglasio patrijaršijom, a srpskog arhiepiskopa Joanikija – patrijarhom, koji je onda mogao da da carsku krunu.
Carigrad je reagovao bacivši 1350. godine anatemu na Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je na četvrt veka prekinula odnose dveju sestrinskih verskih zajednica.
Ironično, ali i simbolično, izmirenje se dogodilo prilikom obeležavanja 25 godina od smrti cara Dušana 1375. godine. Tada je upriličena svečana ceremonija u manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena, a službu su držali zajedno srpski sveštenici i izaslanici vaseljenskog patrijarha.
Crkve su se, osim u službi, tada udružile i u još jednom pitanju – osudi cara Dušana i njegove „gordosti“. I srpski i vaseljenski patrijarh saglasili su se da su upravo Dušanove pretenzije dovele do raskola među sestrinskim crkvama i, jednostavno rečeno – da je on kriv za sve.
Naravno, Srpska crkva se nije odrekla statusa patrijaršije i ostala je nezavisna, ali se ironično, nije libila da cara Dušana osudi zbog činjenice da ju je na taj nivo uzdigao. I eto jednog razloga da najvećeg srpskog srednjovekovnog vladara ne uvrsti u „Imenik Srba svetitelja“.

https://www.krstarica.com/zabava/za...asto-car-dusan-silni-nije-proglasen-za-sveca/
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Od dečaka Bajice do velikog vezira Osmanskog carstva
Odgovora
11
Pregleda
330
Khal Drogo
K
Nina
Rimski carevi rođeni na teritoriji Srbije
Odgovora
11
Pregleda
326
qvey
qvey

Back
Top