Verovatno ovo niko nece citati,ali moram bar negde da se olaksam.Vec skoro dva meseca uopste ne izlazim iz stana,a iz sobe samo po hranu(ako uopste i jedem) ili do kupatila.Nemam nikog ko bi me razumeo ili bio uz mene,samo predrasude,pa sam se nadala da cu bar ovde da naidjem na neku podrsku jer mi je stvarno tesko...Mnogo sam se borila da ne popustim pod stresom i da se izvucem iz depresije koja me je hvatala,ali sam pre dva meseca pukla.Lose stvari su se nizale jedna za drugom i nista mi nije islo i nisam vise izdrzala.Prvo sam morala da uspavam mog pekinezera koji je bio samnom od moje sedme godine,zatim sam saznala da me moj decko(sada bivsi) koga volim vise od svega i sa kojim sam potracila tri ipo godine konstantno laze i verovatno vara.To me je skoro unistilo,ali sam gutala to u sebi,nasla novog decka da me bivsi ne bi trazio jer da sam se videla sa njim pomirila bih se jer uprkos svemu ja ga jako volim.Medjutim novi decko mi je nabio uzasne komplekse(zapravo on je narcis i iskompleksiran tipa ide u teretanu,vise vremena od mene provodi u kupatilu spremajuci se itd),ali mi je tokom 4 meseca neprestano pa cak i pred drugima isticao moje mane koje je samo on video,ali opet sad sam i to uvrtela sebi u glavu kako sam debela,ruzna itd.Sva sreca raskinula sam sa njim i dalje svu tugu trpela u sebi,medjutim pokusavajuci da glumim da sam sretna i da se izborim sa stresom popustila mi je koncentracija i dala sam samo tri ispita i time bila pod jos vecim pritiskom.Ali i dalje sam se borila i nisam davala da iko primeti kako mi je sve do pre dva meseca kad je jedna moja drugarica koja je ljubomorna na mene(mada sam ja uvek bila uz nju i pomagala joj) mom bratu ispricala uzasne stvari o meni(izmislila),a on je sve to preneo mojoj mami.Mama mi je svasta rekla da sam k***a,narkoman(mada nikad nisam ni probala drogu),lopov,da joj nisam cerka i jos mnogo uzasnijih stvari.Od tada samo iz nuzde pricam sa tatom,a sa mamom i bratom uopste ne,iskljucila sam mobilni,ne idem na fb da me niko ne bi mogao kontaktirati i ne izlazim iz sobe osim iz gore navedenih razloga,ali bilo bi bolje i da ne izlazim jer kad god izadjem brat me prezrivo gleda i govori lose o meni,mama svima prica lose o meni(cujem iz svoje sobe kad prica komsijama i rodbini) i vidno me ismevaju i rugaju mi se.Postala sam im samo sprdnja.Pocela sam da se samopovredjujem i imam suicidne misli.Nedavno sam popila lekove za srce i neke antibiotike(to je sve sto je bilo u mojoj sobi),ali sam ispovracala,a tata je mislio da sam samo pokvarila stomak.Zbog toga sam pala u dublju depresiju jer sam cak i za to nesposobna.Sad se vise ni ne tusiram,cak ni zube ne perem,a muci me i nesanica(i po 2-3 dana ne mogu da zaspim).Moracu da se ispisem sa faxa jer nisam u stanju da ucim i ne vidim smisla da bih nastavila zivot s obzirom da sam izgubila sve sto mi je bilo vazno u zivotu.Oduvek sam odlicna i od malena zelim na fax i obozavam ovo sto sam upisala,a moram da se ispisem jer nisam u stanju ni prvu godinu da zavrsim.Da imam sredstva i mogucnosti sigurno bih se ubila,cak sta vise pokusavam sebe da nateram da izadjem samo da bih skocila sa mosta jer sam cak sve i isplanirala(da vezem sebi noge i ruke,da torbu napunim kamenjem,da bude oko 2-3 ujutru tj da vrebam kad nema nikog itd).Eto morala sam da se olaksam jer me cak i najbolji drug prestao zvati jer vise nisam u stanju da govorim i da izadjem napolje,a ocigledno da je cak i on bio samnom samo iz koristi kao i svi drugi jer mi je rekao kako sam glupa sto ne izadjem i ne borim se itd a zapravo izderao se na mene jer je veceras mora sam da ode na rodjendan s obzirom da ja zaista ne mogu da izadjem iz stana.Celog zivota pomazem drugima,podrzavam ih,uvek sam tu kad im trebam,a sad kad je meni potrebna podrska svi su me napustili
pa čestitam mu ovim putem na avanzovanju 
..zar opet?
