Мали допринос теми, детаљи из живота потписника горе приложеног декрета
-----
Sada znamo da je to bio Đorđe Marinković, rođen 1883. godine u Surduku, opština Stara Pazova, umro 25. novmbra 1957. godine u Novom Sadu, sahranjen na Uspenskom groblju.
U međuvremenu, on je 1903. godine, s ocenom zreo, svršio gimnaziju u Sremskim Karlovcima; on je 1908, pod imenom Georgije Marinković, svršio Karlovačku bogosloviju (kojoj je docnije priznat rang fakulteta a “njenim absolutornim svedodžbama i položenim ispitima vrednost diplomskog ispita”), on je pravoslavni sveštenik i pravnik po obrazovanju; on je otac Sofije-Sonje Marinković (1916-1941), revolucionara i narodnog heroja; on je, po oslobođenju Petrovgrada (Zrenjanina), 2. oktobra 1944, prvi predsednik tamošnjeg narodnooslobodilačkog odbora; on je, od 25. januara 1945, jedan od 32 člana GNOOV i član njegove Komisije za organizaciono učvršćivanje narodnih odbora na području Srema, Banata, Bačke i Baranje; on se, od 8. februara iste godine nalazi u osamnaestočlanom Predsedništvu GNOOV, a moglo bi biti da je tada imenovan za načelnika Odeljenja za unutrašnje poslove.
Krajem jula iste godine izabran je novi GNOOV s ukupno 150 članova, a među njima nalazio se i Đorđe Marinković.
Godine 1946. GNOOV prerastao je u Skupštinu Vojvodine, u kojoj je Đorđu Marinkoviću pripalo izuzetno visoko mesto: izvesno vreme (1946/47) bio je njen predsednik.
Od ranije se znalo, na primer, da je Vladimir-Vlado Zečević (1903-1970), iako svešteno lice (paroh u Krupnju od 1927. do 1941), bio vrlo značajna ličnost komunističkog vremena: tokom rata najpre poverenik za verska pitanja u Avnoju a potom, u Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), čiji je predsednik bio Josip Broz, poverenik za unutrašnje poslove; posle rata, kao raspop, ministar unutrašnjih poslova u saveznoj vladi, ministar građevinarstva, ministar saobraćaja, član Saveznog izvršnog veća, predsednik Odbora za organizaciju vlasti i javnu upravu… Kao poverenik za unutrašnje poslove NKOJ, pod brojem 343 od 6. marta 1945. godine, dok je rat još trajao, potpisao je Odluku o privremenoj zabrani vraćanja kolonista, skoro sve samih Srba, u njihova ranija mesta življenja, “u Makedoniji, Kosovu, Metohiji, Sremu i Vojvodini”.
Vidimo, dakle, da pop Vlado nije bio jedini komunistički verski dušebrižnik za nacionalne poslove, njemu rame uz rame, sa približno sličnom ulogom, bio je i pop Đorđe; valjda kao dokaz da su se “važni” Srbi uvek mogli iskoristiti za obavljanje prljavih poslova.
I zapaža se da antisrpska logika tek ustanovljene “narodne” vlasti ne smatra Srem sastavnim delom Vojvodine (još manje Vojvodine Srpske), on je već tada “viđen” kao deo novouspostavljene avnojske (brozovske) Republike Hrvatske.
Baš zarad takvog “viđenja”, mesec dana kasnije (19. juna 1945), formirana je Komisija za utvrđivanje granice između Vojvodine i Hrvatske (a ne Srbije i Hrvatske!), u sastavu: Milovan Đilas, Vicko Krstulović, Milentije Popović, Jovan Veselinov i Jerko Zlatarić. Predsednik Komisije bio je Đilas, a iz njegovih zabeležaka proističe da je tada u Vojvodini živelo 170.000 Hrvata, 660.000 Srba, 100.000 ostalih Slovena, ali bez Bunjevaca i Šokaca, koje je “unapredio” u Hrvate, 495.000 Madžara i 359.000 Nemaca.
)
