Bunjevci

Takodje kod imena kod nas je i dalje normalno napr Jovo,Chedo,Micho,Pero itd..a ne Jova,Pera,Micha..ko tako izgovara imena u zenskom obliku mada je to sad knjizevno ispada smeshan i vidimo odmah da nije iz nasheg kraja i da se odnekuda doselio shto bi mi rekli izmedju sebe-Dodjin...
 
Tacno cak i danas u Shumadiji napr Knic mnogi od nas koji smo uslovno starosedeoci cije su porodice tu od 200 do 300 god koriste neke ijekavske ili poluijekavske reci pa naprimer posebno u govoru starijih ljudi imamo Diete,prije,Sikira,Sijem,Sijalica,Najprije..a u okolnim manjim selima imamo Sieno,Snijeg itd..jer deca i pored obrazovanja i ostaloga usvajaju jezik okoline posebno starijih baba i deda koji su nekad cuvali decu..eto i meni je i danas lakse da kazem Diete nego Dete mada se to u Ekavici smatra nepravilnim..

Ја сам чуо људе из Ваљева, Ужица, Чачка и Горњег Милановца који причају екавски, али говоре "ђед." Ради се о крајевима који су у не тако давној прошлости били ијекавски, али су екавизирани под утицајем школског система и медија.
Паралела се море направити између ових људи из Србије који причају екавски а говоре "ђед" са Србима са подручја Гламоча, Шипова, Мркоњић Града и из села јужно и југоисточно од Книна који говоре (и)јекавски а користи икавски облик "дид." Није то једини икавизам код Срба из поменутих крајева, исто ки што у Србији код данашњих екаваца има ијекавизама (неке си навео).
 
Poslednja izmena:

Милутин Дедић каже да је само један род досељен на Крку са Буне код Мостара одбио да пређе у римокатолицизам, те су их прозвали Надовезама.
Надовезе су српски православни род из Ићева код Скрадина (Крка протиче близу) https://sr.wikipedia.org/wiki/Ићево#Презимена

https://sr.wikipedia.org/wiki/Милутин_Дедић


Значи постоје три теорије о поријеклу назива Буњевци:
1. Досељеници у Далмацију, Лику и Бачку са Буне код Мостара
2. Буњевци - "побуњеници" - они који су се "побунили" против православља, тј. конвертирали са православља на римокатолицизам па су их комшије и рођаци који су остали православни прозвали тако (подругљиво)
3. По томе што су становали у каменим колибама "буњама", јербо су били полу-номадски сточари на простору Херцеговине и Далмације а зна се да у Херцеговини и Далмацији има камена у изобиљу

Мислим да у свакој од ове три теорије има истине, све се то некако преклопило и надовезало.
 
Poslednja izmena:
"Poništite akt kojim smo proglašeni Hrvatima"

Bački Bunjevci ponovo traže da se poništi akt iz 1945. godine, kojim su oni "proglašeni" Hrvatima.

Savez bačkih Bunjevaca održao je u Subotici skupštinu stranke na kojoj je za predsednika izabran Mirko Bajić, a kao osnovna tačka u programu navedeno je ostvarivanje prava na autohtonost i sopstveno ime.

"Bunjevci su autohton južnoslovenski narod i nacionalna manjina u Srbiji, sa istim pravima kao i svaka druga nacionalna manjina. S tim u vezi, ne odustaje se od zahteva da Skupština AP Vojvodine naredbu iz 1945. godine kojom se svi Bunjevci imaju smatrati Hrvatima bez obzira na ličnu izjavu, Deklaracijom oceni kao akt asimilacije, i kao takav zvanično proglasi ništavnim", stoji u saopštenju političke partije vojvođanskih Bunjevaca.

Oni traže da se bunjevački jezik proglasi za službeni u svim sredinama gde to zakon predviđa, kao i pravo na obrazovanje i informisanje na maternjem jeziku po istim uslovima koje imaju pripadnici drugih nacionalnih zajednica.

U saopštenju se dodaje da će Savez bačkih Bunjevaca izaći na naredne izbore.


https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2020&mm=01&dd=20&nav_category=11&nav_id=1644278
 
Priče iz Vojvodine: Dok je Bunjevaca, biće i prela

Jelena Lemajić | 26. februar 2020.

Februar u znaku bunjevačkih prela širom Vojvodine, običaja koji se čuva od 1879. godine. Uz pesmu i priču od starine, družilo se i mlado i staro. Žene su pravile ručne radove, a mladi se kibicovali




 Muški deo porodice uglavnom se zabavlja uz kartanje
Muški deo porodice uglavnom se zabavlja uz kartanje


U Somboru pedeset i neke
Pamtim dobro ko jučer se zbilo
Sankama smo došli sa salaša

Ić`ćemo na bunjevačko prelo

Poklade su, njive su pod snigom
A na prelu nebrojeno svita
Svi mirišu na jabuke rane
I na čiste sobe podmazane


Baš kao u pesmi barda tamburaške muzike Zvonka Bogdana, satkanoj od života, tako i danas na severu Bačke čuvaju prelo, kao spomen na pretke koji su na ove prostore došli pre četiri veka.
Za toliko dug vremenski period može da se dogodi mnogo toga - nešto, razumljivo, nestane, nešto novo nastane, ponešto se zaboravi... Ali, potomci onih koji su u ravnicu došli sa izvora Bune u Hercegovini ne dozvoljavaju da prelo prekrije mrena zaborava. Održavaju ih u Subotici, Somboru, Bajmoku, ali i u Tompi, u susednoj Mađarskoj.
Jer, kako vole da kažu, dok je Bunjevca biće i prela. A i obrnuto.
Skupljali su se Bunjevci na prelu od davnina. Na salašima, opasanim nepreglednim oranicama, skupljali su se mladi i stari, družili se uz pesmu, priču od starine, žene su pravile ručne radove, a mladi se kibicovali.

Devojke se i danas utrkuju koja će da ima lepšu i bogatiju haljinu
vojv-price-bunjevci%20(5).jpg


Ante Sekulić u svojoj knjigi "Bački Bunjevci i Šokci" zabeležio je da je prelo skup žena koje su u zimskim danima prele, odnosno prvo i najizvornije je, kada su se sastale žene uz preslicu i vreteno i tako radom ispunjavale dan, razmenjivale određene za njih važne stvari. Uvek se radilo uz pesmu, a domaćica bi štogod spremila za pojesti, te je druženje uz rad trajalo ceo dan.
- Prema istraživanju Jovana Erdeljanovića o običajima Bunjevaca iz njihovih starih krajeva - Like, Dalmatinske Zagore i Dalmacije, i tamo su se još održavala prela, ljudi su se tokom zimskih dana okupljali u kućama. Bio je to tada jedan porodični i običaj jedne manje lokalne zajednice - objašnjava dr Suzana Kujundžić Ostojić, predsednica Nacionalnog saveta Bunjevaca. - Taj običaj se sačuvao i seobom u Bačku.
Najlepša prelja 2020. godine je Nevena Vidaković iz Subotice
vojv-price-bunjevci%20(3).jpg

Prelom se nazivao običaj koji se održavao jednom ili dva puta godišnje, u kući u kojoj je bilo devojaka koje su pozivale svoje drugarice i prijateljice da uz razgovor i pesmu pomognu mami ili nani, da ispredu vunu ili istkaju platno od kudelje ili lana.
Obično su uveče "slučajno" nailazili momci, tu bi se zadržali i na večeri, pa se druženje nastavljalo uz gajdaša, harmonikaša, a pokatkad i tamburaše, sve do jutra. To je bilo najpre na salašima u januaru i februaru, a potom su svi nestrpljivo čekali Marindan, da obuku najlepše ruho i odu na prelo.
Momačko kolo 1940.
vojv-price-bunjevci%20(7).jpg


- Pored masne hrane, krompirače, služile su se i "grickalice" kokice i kuvani kukuruz. Običaj koji se zadržao do danas je izbor najlepše prelje, koja nije smela da bude mlađa od 16 godina i ne sme biti udata. To je nekada bilo predstavljanje mladih devojaka zajednici. U zavisnosti iz koje i kakve su kuće dolazile, nosile su haljine od lionske svile ili beli šling. Bogate su nosile lionsku svilu, dok su siromašnije oblačile beli vez, ali tu je dolazila do izražaja vrednoća devojke, njena upornost i maštovitost - dalje će naša sagovornica. - Sve se odigravalo pred budnim okom porodice, na prela su obavezno odlazile majke i bake i pratile šta se dešava.

A sa strane posidale nane
Glede, paze,
broje više puta
Kol'ko ih je došlo iz Lemeša
Iz Bajmoka
i iz Tavankuta


Tako je bilo sve do Marindana, 2. februara, davne, snegom okovane, 1879. godine. "Pučka kasina", tek osnovana kao prvo bunjevačko udruženje u Subotici, odlučila je da joj organizacija Velikog prela bude prva aktivnost.
Zvonko Bogdan na prelu 1993. godine
vojv-price-bunjevci%20(1).jpg



- To je bilo u hotelu "Hungarija" i tada je bilo oko hiljadu ljudi, što je prilično impozantan broj. Na njemu je utemeljen običaj da se izabere najlepša preljska pesma i te godine to je bila pesma katoličkog sveštenika Nikole Kujundžića "Kolo igra, tamburica svira", koja se peva i danas, a nekima je toliko bliska da je smatraju surogatom naše himne - kaže dr Suzana Kujundžić Ostojić, predsednica Nacionalnog saveta Bunjevaca. - Cilj tog prvog prela bio je da se bunjevačka zajednica na jedan oficijelniji način predstavi svom gradu i u određenom smislu da se suprotstavi austrougarskoj vlasti i postojećem režimu, da prikaže kompaktnost zajednice, želju za očuvanjem i insistiranje na svojim pravima.
Tokom ovih 14 decenija prelo su pratile i mnogobrojne anegdote koje se i danas prepričavaju.
- Postojala je šaljiva pošta, jer mladi nisu imali načina da izraze ljubav jedno drugom, pa su momci kupovali razglednice, na prelu je bio poštar koji ih je skupljao i posle nosio onoj kojoj je namenjena - objašnjava Kata Kuntić. - Naravno, najponosnija je bila ona koja je dobila najviše pošte ili najlepše poruke.

Devojka na salašu odakle su i bunjevački običaji i potekli / 1953.
vojv-price-bunjevci%20(2).jpg

Dok lipih cura i momaka
Ja ne vidjeh nigdje
u životu
Sastali se da se provesele
Da se vide i da se zagrle

Mrak se spusti
zavjesa se diže
Na bini se zasijaše žice
Došli su nam
najmiliji gosti
Tamburaši
čak iz Subotice


Posle Drugog svetskog rata nisu se održavala javna prela, koja, realno, nisu bila zabranjivana, ali se nisu ni održavala. Sve do osnivanja Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine, koji je doneo odluku da jedan od četiri nacionalna praznika bude i Dan Velikog prela, koji je jedan od najlepših i najveselijih praznika.
- Samim tim što se tada prvi put javno održalo i sačuvalo do danas, kada se održava u nekoliko mesta, uprkos mnogobrojnim problemima, ono je veoma značajno za Bunjevce i za očuvanje naše baštine - ističe Suzana Kujundžić Ostojić. - Za sve ove godine nije izmišljeno ništa ni bolje, ni drugačije, ni pametnije da bi se okupljali, da bi se osećali lepo, da bi svima pokazali da je bunjevačka nacionalna zajednica još uvek živa i vitalna, da postoji i da će se boriti za svoja prava.

ZABRANjENI "DIVANI"
Običaj okupljanja na prelu iznedrio još jedan, koji je bio aktuelan krajem 18. i početkom 19. veka, to su bili "divani". Organizovali su se po Subotici tako što je grupa mladih ljudi zakupila jednu kuću i tamo se održavalo prelo za mlade. Kako nisu bili pod budnim okom svojih roditelja, taj običaj je vrlo brzo prekinut, a grad ga je zabranio.
 
Милутин Дедић каже да је само један род досељен на Крку са Буне код Мостара одбио да пређе у римокатолицизам, те су их прозвали Надовезама.
Надовезе су српски православни род из Ићева код Скрадина (Крка протиче близу) https://sr.wikipedia.org/wiki/Ићево#Презимена

https://sr.wikipedia.org/wiki/Милутин_Дедић


Значи постоје три теорије о поријеклу назива Буњевци:
1. Досељеници у Далмацију, Лику и Бачку са Буне код Мостара
2. Буњевци - "побуњеници" - они који су се "побунили" против православља, тј. конвертирали са православља на римокатолицизам па су их комшије и рођаци који су остали православни прозвали тако (подругљиво)
3. По томе што су становали у каменим колибама "буњама", јербо су били полу-номадски сточари на простору Херцеговине и Далмације а зна се да у Херцеговини и Далмацији има камена у изобиљу

Мислим да у свакој од ове три теорије има истине, све се то некако преклопило и надовезало.

Пошто смо из истог краја, подсјетићу и на ријеч "буњиште" која се користила код наших старих, а могла би се везати за ово твоје под тачком 2.
Без жеље да врјеђам или омаловажавам, говорим само да сам од људи који су рођени крајем 19 вијека, често слушао овакве коментаре: " пусти њи, они су буњевци", а то се увје односило на католике или Хрвате у нашем крају.
Знам да се о томе говорило већ на овој теми и вјероватно на другим, али православни Срби католике у сј.Дал. називали су искључиво буњевцима.
Стари људи су за Хрвате чули прије другог рата, али их нису идентификовали као локалне католике, већ као нешто о чему причају фратри.
Постоји село Отон и у њему Атлије који су у једном тренутку (не сви), били католици......између два рата имају капелу у коју долази фратар из Книна или Превјеса и служи мису.
Иначе те породице покрстиле су двије невисте бодулке које су се удале у Атлије.
Они су наши и нема разлике док им фратри не објасне да су сад као католици другачији и почну их називати Хрватима.
Почетком рата неки одлазе у Книн и даље до Загреба гдје добијју имања српска и њихови потомци живе ту и данас, већина остаје у селу и враћа се православљу на Илиндан 42.
За ово што причам постоје и данас живи свједоци.
Хтио сам рећи, да нетолеранција и надмени презир који зна да испољи наш народ према онима који превјере или се удаље од вриједности које су до тада дјелили (а којих се често и сами слабо држе) може да доведе и до коришћења оваквих израза.

Мислим да је о томе говорио Владика Николај кад је обилазио Боку, потенцирајући да бити добар Србин не значи само крстити се са три прста већ осјетити дубину припадања једном народу.
На жалост код православних Срба у Далмацији преовладао је инстикт за преживљавањем онога момента кад је браћи друге вјере почето наметање новог нац.имена.
 
Пошто смо из истог краја, подсјетићу и на ријеч "буњиште" која се користила код наших старих, а могла би се везати за ово твоје под тачком 2.
Без жеље да врјеђам или омаловажавам, говорим само да сам од људи који су рођени крајем 19 вијека, често слушао овакве коментаре: " пусти њи, они су буњевци", а то се увје односило на католике или Хрвате у нашем крају.
Знам да се о томе говорило већ на овој теми и вјероватно на другим, али православни Срби католике у сј.Дал. називали су искључиво буњевцима.
Стари људи су за Хрвате чули прије другог рата, али их нису идентификовали као локалне католике, већ као нешто о чему причају фратри.
Постоји село Отон и у њему Атлије који су у једном тренутку (не сви), били католици......између два рата имају капелу у коју долази фратар из Книна или Превјеса и служи мису.
Иначе те породице покрстиле су двије невисте бодулке које су се удале у Атлије.
Они су наши и нема разлике док им фратри не објасне да су сад као католици другачији и почну их називати Хрватима.
Почетком рата неки одлазе у Книн и даље до Загреба гдје добијју имања српска и њихови потомци живе ту и данас, већина остаје у селу и враћа се православљу на Илиндан 42.
За ово што причам постоје и данас живи свједоци.
Хтио сам рећи, да нетолеранција и надмени презир који зна да испољи наш народ према онима који превјере или се удаље од вриједности које су до тада дјелили (а којих се често и сами слабо држе) може да доведе и до коришћења оваквих израза.

Мислим да је о томе говорио Владика Николај кад је обилазио Боку, потенцирајући да бити добар Србин не значи само крстити се са три прста већ осјетити дубину припадања једном народу.
На жалост код православних Срба у Далмацији преовладао је инстикт за преживљавањем онога момента кад је браћи друге вјере почето наметање новог нац.имена.

Да буњиште (сметљиште) је наш аутохтони израз. :ok: Користиле су га моје бабе и прабабе, док се код мојих родитеља изгубио.
 
Ја сам чуо људе из Ваљева, Ужица, Чачка и Горњег Милановца који причају екавски, али говоре "ђед." Ради се о крајевима који су у не тако давној прошлости били ијекавски, али су екавизирани под утицајем школског система и медија.
Паралела се море направити између ових људи из Србије који причају екавски а говоре "ђед" са Србима са подручја Гламоча, Шипова, Мркоњић Града и из села јужно и југоисточно од Книна који говоре (и)јекавски а користи икавски облик "дид." Није то једини икавизам код Срба из поменутих крајева, исто ки што у Србији код данашњих екаваца има ијекавизама (неке си навео).
bilo bi znimljivo činjenično videti kako se u srbiji i ondašnjij vojvodini, pre dositeja i vuka, kojim dijalektom gde govorilo...
 
@snouden

Бискупија (Книн) 13:24 - 13:28

Љубач (Книн) 5:47 - 5:50

У Бискупији су Срби говорили "дителина", а не "ђетолина" као Срби из већине а можда и свих осталих книнских села. Остале икавизме које су користили углавном су користили и Срби из осталих книнских села.
 

Писмо сомборских Буњеваца папи Клименту IX 1668. године написано Ћирилицом.
Има више ијекавских ("приповиедали", "ниесу", "живиет", "овие" ) него икавских облика ("намиснику", "дивоике").

01-Prepis-pisma-backih-Bunjevaca-papi-iz-1668.-g.-768x734 (2).jpg
 
Poslednja izmena:
@snouden

Једна песма коју је казивала Српкиња Стана Лончар (рођ. Вишић) рођена 1899. у Житнићу а удата у Биочић https://sr.wikipedia.org/wiki/Житнић#Презимена

Дјевојчини дарови https://sr.wikisource.org/wiki/Дјевојчини_дарови

Приђе гору јаворову
И ту другу јабукову,
Туте мене коњ занесе,
Туте мене коњ нанесе.
У тој гори били двори,
Исприд њије сека шета:
Гандељ јој је до земљице,
Руса коса до петице,
Сјајни ножи око паса,
Златна пуца низ нидарца.
"Ко је секу дарова,
Од Бога се радова?"
"Драги пуца дарова,
Братац ноже сакова."

Песма је записана 30.07.1973 у Биочићу у коме су Срби говорили јекавски, међутим у Житнићу Станином родном селу Срби су говорили икавски.
 
Икавица је у Далматинску Загору дошла из Доњих Крајева и западне Херцеговине.
Срби старинци Доњих Крајева су били икавци, а данашњи Срби из тог краја су огромној већини ијекавци јер су ијекавицу донели досељеници из источне Херцеговине а старинци су временим ијекавизирани под утицајем тих досељеника. Срби са Купрешке висоравни су остали икавци до недавно, они врв. нису ијекавизирани због географске изолованости.
Код Срба из јужног дела Гламочког поља је присутан значајан икавски елемент у говору, па би се њихов говор могао класификовати као икавско-ијекавски. Никола Рамић наводи да Срби из Доца код Гламоча говоре: рич, ричима, вриме, бил, липо. лип, пивац, млико, млика, стина, бижала, лишњак, пишице, дивер, пива, снигови, Лисковац, пивчић, приварит, присвлачило, липота, отирај, врило, триска, тришчица, ждрибна, бристовина, окрићала... Детаљније на страни 22, 23 и 24 на линку https://books.google.rs/books?id=RpRZDwAAQBAJ&printces=frontcover&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false
Са гламочког подручја једна група Срба се 1534 иселила у Жумберак под вођством војводе Владислава Стипковића. По свему судећи Срби са гламочког подручја су некад били икавци, а касније је дошло до ијекавизације, али се икавски рефлекс јата задржао код Срба из јужне половине Гламочког поља у солидној мери и до данас.

Да је икавица у прошлости била итекако заступљена код Срба из западне Босне, говори нам и документ из Поуња из 1596 године који је написао прота Радослав Ћирилицом на чистој штокавској икавици.
Писмо проте Радослава надвојводи Фердинанду - 5. Јули 1596
Од христијанских синов, ми протопопа Радослав, бишкуп поунских и поглавник и заповидник тридесет попов и правитељ христијанске вире, вазмножмому и вазвеличеному и сможитому и свитлога рода краљева племениту и таначнику и заповиднику генералом, бишкупом, баном, капитаном и вицекапитаном, војводам, шпаном и десетником свих словинских и хрватских и приморских крајин и земаљ штајерских и которансккх и свих западних земаљ господин господину херцегу, пишемо поклон и липо поздрављеније: поунска крајина, влашки синови, најпри бишкуп Радослав, војвода Милош, кнез Дојчин, кнез Рак, Богдан ага, кнез Врањеш, кнез Манојло, Вујица јузбаша, кнез Богдан, харамбаша Дракула, одобаше Томаш, Радохна, Радоје, Живко, Војин, Славуј, Новак, бешли баша Новак, кнез Радослав Хранислав, кнез Вујин и кнезови поунски крај и сви јунаци мали и велики, препорученије господину херцегу и свим његовим поглавником. Ето чујемо да хоћеш напридовати на ову крајину поунску. Ходи у добри час наприд, а ми ћемо чекати, како ваша милост одлучак нам пошаље, те и како Бог да, јере се вашој милости волимо дати и служити господину Ису Крсту и Марије матери и крижу божијему и свим свецем, него ли служити поганим Турком и вири проклетог Мухамеда одпадника, ки нас попирају и нашу виру, и тирају да ми кршћену крв проливамо, а ми волимо њих крв проливати него ли своје вире кршћене. А сад и, ваша милост, молимо такајше два кнеза, саки по град, који то дугованије справљамо. Не ишћемо од вас пуних земаљ него од седамдесет пустих градов, који су пусти међу Уну и Купу, и од њих не ишћемо великих него малих еда би дао, да Уни ослободимо и даље, јере морате ако хоћете с Богом јединим и са вашим трудом и нашим. И ако Бог да, да се ми састанемо, хоће Бог видити, како ћемо ову крајину ослободити с Богом јединим и право и пошћено служити. Јере, господине милостиви, ако дојдете, хоће се ова земља дати и градови заједно и ми вашој милости нећемо невире учинити срх Бога јединога.

Pogledajte prilog 573516
Додатна појашњења у вези овог писма из Поуња које је 1596. написао православни поп Радослав икавицом и ћирилицом.

vlasi_ikavci_1 (1).jpg


@snouden @ИгарЈ @Mrkalj @Persida Kolofon Gemischt
 
Unutar sebe podeljen narod po pitanji indentiteta, jedan deo svi se smartaju bunjevcima samo je jedni smartraju posebnim entosom a drugi delom hrvatskog naroda, to isto imamo danas u Crnoj Gori, jedan deo etničkih Crnogoraca i drugi deo Crnogoraca koji sebe smatra delom Srpskog naroda, potpuno ista stvar u pitanju i u današnjoj Ukrajini i Belorusiji je slična stvar u pitanju, pa i u Republici Moldaviji u odnosu na Ruminski narod i jezik.
 
Писмо сомборских Буњеваца папи Клименту IX 1668. године написано Ћирилицом.
Има више ијекавских ("приповиедали", "ниесу", "живиет", "овие" ) него икавских облика ("намиснику", "дивоике").

Pogledajte prilog 803422
Prepoznah:
Miaila Jakeljića. Jakeljiće spominje turski defter 1701 u mestu Tijarica(Ptičarica) izmedju Sinja i Imotskog.
Tomaš Grarić bi trebao biti iz Koljana.
 
Prepoznah:
Miaila Jakeljića. Jakeljiće spominje turski defter 1701 u mestu Tijarica(Ptičarica) izmedju Sinja i Imotskog.
Tomaš Grarić bi trebao biti iz Koljana.
Мислиш Јакова Јакелића? У писму се помиње Иаков Иакелић (у то доба се уместо Ј писало И, а ознаку за глас Ј је увео Вук Караџић).
Миаило из писма се презива Литричан.
Томаш је Гарић. Да Гарићи су православни род у Кољанима, славе Св. Николу https://sr.wikipedia.org/wiki/Кољане#Презимена

У писму се помиње и презиме фра Мио Раднић (на левој страни), има их око Трогира https://actacroatica.com/hr/surname/Radnić/
Помињу се још (на десној страни) Мато Илинице, Мартин Терзна, Петар Вукељић, Јандрна Бакић, Пилип Јачиа. Вукелића Буњеваца али има у Лици али је било и православних Срба.
 
Poslednja izmena:
Мислиш Јакова Јакелића? У писму се помиње Иаков Иакелић (у то доба се уместо Ј писало И, а ознаку за глас Ј је увео Вук Караџић).
Миаило из писма се презива Литричан.
Томаш је Гарић. Да Гарићи су православни род у Кољанима, славе Св. Николу https://sr.wikipedia.org/wiki/Кољане#Презимена

У писму се помиње и презиме фра Мио Раднић (на левој страни), има их око Трогира https://actacroatica.com/hr/surname/Radnić/
Помињу се још (на десној страни) Мато Илинице, Мартин Терзна, Петар Вукељић, Јандрна Бакић, Пилип Јачиа. Вукелића Буњеваца али има у Лици али је било и православних Срба.
Da Jakova. Napravio sam grešku u redovima. Gariću su inače N haplogrupa.

Zbunjuje me to što je ovo 1668 a ista prezimena se javljaju 1710. Pa kad su počela prezimena majku mu...
Primeti da sebe nazivaju ilirima (pišu jezikom iliričkim) i da ne razlikuju jesu li pravoslavni ili katolički hrišćani.
 
Poslednja izmena:
@snouden

Као што рекох у писму се помиње између осталих Пилип Јачиа/Јачија (Пилип Ячиа).
Презиме Јачиа је слично као Јачов, а Јачови су православни род у Доњим Церањима код Бенковца (од њих је историчар Марко Јачов) https://sr.wikipedia.org/wiki/Доње_Церање#Презимена
 
Da Jakova. Napravio sam grešku u redovima. Gariću su inače N haplogrupa.

Zbunjuje me to što je ovo 1668 a ista prezimena se javljaju 1710. Pa kad su počela prezimena majku mu...
Primeti da sebe nazivaju ilirima (pišu jezikom iliričkim) i da ne razlikuju jesu li pravoslavni ili katolički hrišćani.
Највећи број презимена у Далмацији и Лици се усталио у 16-ом и 17-ом веку, а понека датирају чак из средњег века. У Далмацији и Лици презимена настала у 18-ом веку су мање бројна од оних насталих у 16-ом и 17-ом веку.

Нпр. Цвијан Шарић је рођен око 1620. године (https://sr.wikipedia.org/wiki/Цвијан_Шарић), а у околини Кистања је било православних Шарића до 1995. године. Што значи да то презиме међу православнима из кистањског краја траје бар 400 година, а можда и више јер су могуће и Цвијанови преци носили презиме Шарић.

Или рецимо чувени кнински Синобади се помињу 1616. године у Покровнику јужно од Дрниша https://sr.wikipedia.org/wiki/Породица_Синобад
Из књиге Породице Далматинских Срба од А. Бачка:
Синобад, Покровник / У Покровнику код Коњеврата помињу се 1616. године Синобади, који тада, заједно са још неким породицама спадају у "нове житеље." Досељавањем ових породица, које се биле углавном православне ("хришћани"), Покровник је добио ново име Угарци. По томе претпостављамо да би ти досељеници могли бити из места које се звало Угарци, можда оно у Граховском Пољу. Синобада више нема у Покровнику.
 
Poslednja izmena:
@snouden

Списак буњевачких презимена https://www.poreklo.rs/2012/06/08/bunjevačka-prezimena-2/
Многа су идентична или врло слична као српско-православна презимена из Далмације, Лике, Босанске Крајине и Тропоља (посебно из Далмације).

Једно занимљиво презиме у Буњеваца које се јавља код православаца из твог краја - Гавран (испод https://www.poreklo.rs/2012/05/04/bunjevačka-prezimena-vojvodići-glavići/
ГАВРАНИ / ГАВРАНОВИ - у Сомбору, од 1715. год; у Суботици; у Лици (вере?); католици у Далмацији и западној Херцеговини; православни Гаврани у Дабру и Читлуку код Сиња; католици Гаврани у Варешу; православни Гаврановићи у Босни и њихови скорашњи пресељеници у Книнско Поље у Далмацији; православни у Книну; Г. Гавран, католички свештеник у Херцеговини, родом из Растоваче у западној Херцеговини; православни Гаврановићи у западној Босни; Ахмет-ага Гаврановић, становник Горњег Вакуфа у западној Босни. У западној Херцеговини католичко се Гавран-махала, а већином у западној Херцеговини православна и католичка или села разних вера: Гавран, Гавранићи, Гавранова Вода, Гавранов Поток, Гаврановица и Гаврановићи.

Заборавили су поменути православне Гавране из Цивљана https://sr.wikipedia.org/wiki/Цивљане#Презимена
 
Писмо сомборских Буњеваца папи Клименту IX 1668. године написано Ћирилицом.
Pogledajte prilog 803422
Садржај писма.
Ми сви карстиани кои се наводимо у овие уцвиљене страна то иест у Бачкој и иђемо с овом за поклонити се и пољубити, велепонизно, и умиљено, ноге ваше блажене светиње, какону главару свега карстианства, и намиснику Исукрстову, како нам су то знали иоштере наши стари, такођер и ми даржимо, и познаемо да свом помњом и разлогом, како се постои. Затием нека зна Ваша светиња, како смо били прави карстиани вазда и имали смо вазда редовнике из оловскога манастиера часне и поштене, кои нам су сказавали закон Исукарстов, без икаквие смутњи са сваком добром приликом, и редовништвом. Сада смо се смутили свиколици карстиани таком смутњом веће ако е била у вриеме Мартина Лутера, чуиући њека ствари кое се говоре, и видећи кое се чине, а ми сиромаси у овие страна не имаиући такога наука да можемо размислити, него се веома смућуиемо а то ие узрок о(тац) п(речасни) Мио Раднић из Бачки садањи гвардиан оловски, парви пут лани кад је дошао у ове стране показао е толике смутње коие ние прилика стављати прид очи Ваше светиње међу коием скандали, парво, распустио е три жене по закону винчане а друге винча за за исте људе, говорећи да он то може учинити и ту видећи млози су изостављали свое праве жене а друге су узели без закона. Друго допустио ие иедному да му може узети за жене сваст, то иест женину сестру, када му е парва умарла и такое узео. Третие, дивоике коие су под парстеном то он раскида, и за друге припаша. Четварто, говори што год су до сад фратри приповиедали ништо ние истина, него што иа говорим, и говори њеке ствари, кое ниесу добру приличне, и допушта сваком живиет на свои начин, како је кому драго говорећи, да е папин викар, и да е седам година с(ветог) оца папу служио, и што он допушта да е оно добро, што нам е мучно вировати, не идући г добру прилично. Зато ми свиколици карстиани кои се наводимо по Бачкои, подписани, и не подписани, плачући и на земљу падавши, молимо светињу Вашу, да тием провидите како ви знате докле ние изишла коиа ережна гора. Остаемо синови и слуге п(р)ес(вет)ле светиње.
Писано у граду Баи.
За знание не умиући писати другием иезиком ниж овми илиричкием, и не умиући сви писати, за подпис чинимо карст, сваки своиом руком, а други се за нас подписуе за потварђение.
у Баи
иа Мато Илинице
иа Мартин Терзиа
и сви карстиани баиски.
у Гари
иа Миаило Литричан
иа Иаков Иакелич са
свием карстиани.
у Баимоку
иа Петар Вукељић
иа Јандриа Ћакић са
свием карстиани.
у Сомбору
иа Пилип Јачиа
иа Томаш Гарић са свиум карстиане.


Јекавизме сам означио плавом бојом и њих има највише, икавизме црвеном бојом, а екавизам има само 1 означен зеленом бојом. Дакле рефлекс јата у писму је мешан јекавско-икавски са доминацијом јекавице. Притом ту су два хиперјекавизма: њека (нека) и њеке (неке) који иначе постоје у источнобосанском дијалеку. Занимљиво је да у писму стоји облик може који иначе није типичан за Буњевце који кажу море (такође Срби од западне Србије и Боке до Војне Крајине имају то Р ум. Ж, као и већина "Бошњака").
У писму се помињу Буњевци Мато Илинице, Мартин Терзија, Мијаило Литричан, Јаков Јакелић, Петар Вукељић, Јандрија Ћакић, Пилип Јачија и Томаш Гарић. @snouden је поменуо да се презиме Јакелић јавља у Тијарици (југоисточно од Сиња) и да су Гарићи православни Срби у Кољанима код Врлике. Да додам моје запажање да је презиме Јачија врло слично презимену Јачов (Јачови су српско-православни род из околине Бенковца), презиме Вукељић односно Вукелић у Лици постоји и међу католицима (Буњевцима) и међу православнима, а има Јандрија је релативно често међу крајишким Србима посебно око тромеђе Далмације, Лике и Босне. Нпр. оснивач српске крајишке музичке групе "Јандрино Јато" је био Јандрија (Јандре) Баљак из Братишковаца код Скрадина, а из околине Дрвара је био народни херој Јандрија Томић Ћић https://sr.wikipedia.org/wiki/Јандрија_Томић_Ћић
Аутор писма свој језик и језик људи у чије име такође пише назива "илиричкијем", односно "илирским."
Као што се види из приложеног група бачких Буњеваца се у писму жалила папи на рђавог фратра Мију Раднића који им је чинио разне "зулуме."


@Persida Kolofon Gemischt @Demagogic @Лекизан @Perperius @Crnugović @Mrkalj @NickFreak @Берекин @ИгарЈ
 
Poslednja izmena:
Садржај писма.
Ми сви карстиани кои се наводимо у овие уцвиљене страна то иест у Бачкој и иђемо с овом за поклонити се и пољубити, велепонизно, и умиљено, ноге ваше блажене светиње, какону главару свега карстианства, и намиснику Исукрстову, како нам су то знали иоштере наши стари, такођер и ми даржимо, и познаемо да свом помњом и разлогом, како се постои. Затием нека зна Ваша светиња, како смо били прави карстиани вазда и имали смо вазда редовнике из оловскога манастиера часне и поштене, кои нам су сказавали закон Исукарстов, без икаквие смутњи са сваком добром приликом, и редовништвом. Сада смо се смутили свиколици карстиани таком смутњом веће ако е била у вриеме Мартина Лутера, чуиући њека ствари кое се говоре, и видећи кое се чине, а ми сиромаси у овие страна не имаиући такога наука да можемо размислити, него се веома смућуиемо а то ие узрок о(тац) п(речасни) Мио Раднић из Бачки садањи гвардиан оловски, парви пут лани кад је дошао у ове стране показао е толике смутње коие ние прилика стављати прид очи Ваше светиње међу коием скандали, парво, распустио е три жене по закону винчане а друге винча за за исте људе, говорећи да он то може учинити и ту видећи млози су изостављали свое праве жене а друге су узели без закона. Друго допустио ие иедному да му може узети за жене сваст, то иест женину сестру, када му е парва умарла и такое узео. Третие, дивоике коие су под парстеном то он раскида, и за друге припаша. Четварто, говори што год су до сад фратри приповиедали ништо ние истина, него што иа говорим, и говори њеке ствари, кое ниесу добру приличне, и допушта сваком живиет на свои начин, како је кому драго говорећи, да е папин викар, и да е седам година с(ветог) оца папу служио, и што он допушта да е оно добро, што нам е мучно вировати, не идући г добру прилично. Зато ми свиколици карстиани кои се наводимо по Бачкои, подписани, и не подписани, плачући и на земљу падавши, молимо светињу Вашу, да тием провидите како ви знате докле ние изишла коиа ережна гора. Остаемо синови и слуге п(р)ес(вет)ле светиње.
Писано у граду Баи.
За знание не умиући писати другием иезиком ниж овми илиричкием, и не умиући сви писати, за подпис чинимо карст, сваки своиом руком, а други се за нас подписуе за потварђение.
у Баи
иа Мато Илинице
иа Мартин Терзиа
и сви карстиани баиски.
у Гари
иа Миаило Литричан
иа Иаков Иакелич са
свием карстиани.
у Баимоку
иа Петар Вукељић
иа Јандриа Ћакић са
свием карстиани.
у Сомбору
иа Пилип Јачиа
иа Томаш Гарић са свиум карстиане.


Јекавизме сам означио плавом бојом и њих има највише, икавизме црвеном бојом, а екавизам има само 1 означен зеленом бојом. Дакле рефлекс јата у писму је мешан јекавско-икавски са доминацијом јекавице. Притом ту су два хиперјекавизма: њека (нека) и њеке (неке) који иначе постоје у источнобосанском дијалеку. Занимљиво је да у писму стоји облик може који иначе није типичан за Буњевце који кажу море (такође Срби од западне Србије и Боке до Војне Крајине имају то Р ум. Ж, као и већина "Бошњака").
У писму се помињу Буњевци Мато Илинице, Мартин Терзија, Мијаило Литричан, Јаков Јакелић, Петар Вукељић, Јандрија Ћакић, Пилип Јачија и Томаш Гарић. @snouden је поменуо да се презиме Јакелић јавља у Тијарици (југоисточно од Сиња) и да су Гарићи православни Срби у Кољанима код Врлике. Да додам моје запажање да је презиме Јачија врло слично презимену Јачов (Јачови су српско-православни род из околине Бенковца), презиме Вукељић односно Вукелић у Лици постоји и међу католицима (Буњевцима) и међу православнима, а има Јандрија је релативно често међу крајишким Србима посебно око тромеђе Далмације, Лике и Босне. Нпр. оснивач српске крајишке музичке групе "Јандрино Јато" је био Јандрија (Јандре) Баљак из Братишковаца код Скрадина, а из околине Дрвара је био народни херој Јандрија Томић Ћић https://sr.wikipedia.org/wiki/Јандрија_Томић_Ћић
Аутор писма свој језик и језик људи у чије име такође пише назива "илиричкијем", односно "илирским."
Као што се види из приложеног група бачких Буњеваца се у писму жалила папи на рђавог фратра Мију Раднића који им је чинио разне "зулуме."


@Persida Kolofon Gemischt @Demagogic @Лекизан @Perperius @Crnugović @Mrkalj @NickFreak @Берекин @ИгарЈ
Заборавио сам поменути још нешто са лигвистичке тачке у вези писма. Глаголи су углавном написани у пуним облицима са завршним И: поклонити, пољубити, размислити, стављати, вировати, писати, а не без завршног И како данас говоре Буњевци (пољубит, размислит, стављат, вироват, писат). Изузетак у писму је само живиет.
 
Poslednja izmena:

Back
Top