Brak je zlo

Ljubav dođe vremenom.

Ако ћемо скроз искрено, најчешће не дође уопште. Но, то на крају крајева није ни битно. Суштина брака није лична срећа појединца; суштина брака је организација породице — основне јединице друштва — зарад победе у великој утакмици живота. Да су наши преци као услов за брак постављали романтичну и „већу-од-живота” љубав, брзо би изумрли или пак били асимиловани у народе који нису патили од сентименталности.
 
Ако ћемо скроз искрено, најчешће не дође уопште. Но, то на крају крајева није ни битно. Суштина брака није лична срећа појединца; суштина брака је организација породице — основне јединице друштва — зарад победе у великој утакмици живота. Да су наши преци као услов за брак постављали романтичну и „већу-од-живота” љубав, брзо би изумрли или пак били асимиловани у народе који нису патили од сентименталности.
Brak nije preduslov za porodicu. Osim iz nekog religijskog ubeđenja.
 
Ако ћемо скроз искрено, најчешће не дође уопште. Но, то на крају крајева није ни битно. Суштина брака није лична срећа појединца; суштина брака је организација породице — основне јединице друштва — зарад победе у великој утакмици живота. Да су наши преци као услов за брак постављали романтичну и „већу-од-живота” љубав, брзо би изумрли или пак били асимиловани у народе који нису патили од сентименталности.
Zato treba negovati ljubav u braku.
 
Brak nije preduslov za porodicu.

Али јесте предуслов за добру организацију породице зарад остварења виших циљева.

Породица у којој постоји хијерархија и јасна подела улога ће господарити над породицом у којој свако ради шта хоће. Исто важи за било коју врсту заједнице, укључујући и саме народе.
 
Zato nam i traju brakovi.

Бракови не трају јер нису склопљени са конкретним вишим циљем на уму. Када он постоји, проналазе се начини да се превазиђу супружничке разлике зарад његовог остварења. Љубав је ту оно што додатно заслађује цео процес. Свакако да је пожељна, али не и неопходна.

Наша цивилизација одавно нема никакав виши циљ на уму. Она је уместо тога преокупирана личном срећом појединца. И управо из тог разлога се бракови махом распадају, зато што свако тежи срећи на свој начин, те се ретко деси да се двоје у својим преференцијама довољно поклопе да остану заједно.
 
Ако ћемо скроз искрено, најчешће не дође уопште. Но, то на крају крајева није ни битно. Суштина брака није лична срећа појединца; суштина брака је организација породице — основне јединице друштва — зарад победе у великој утакмици живота. Да су наши преци као услов за брак постављали романтичну и „већу-од-живота” љубав, брзо би изумрли или пак били асимиловани у народе који нису патили од сентименталности.

Da ali je tada bilo tesko razvesti se. Ides pred narodni sovjet pa aj pa tamo kazi : ah, nesto nisam vise zadovoljan zenom, pa bi ja malo ako moze.
Zato to vise ne pije vodu. Brak je izgubio na znacaju, samim time i moral iza njega.
 
Бракови не трају јер нису склопљени са конкретним вишим циљем на уму.

Nema višeg cilja od sreće i ljubavi.

Ako brak nije iz ljubavi i sa puno ljubavi, ako tu nema sreće - nema sreće ni u društvu.

Srećan pojedinac => srećno društvo.
Nesrećan pojedinac => mizerija i totalan raspad društva.
 
Da ali je tada bilo tesko razvesti se. Ides pred narodni sovjet pa aj pa tamo kazi : ah, nesto nisam vise zadovoljan zenom, pa bi ja malo ako moze.
Zato to vise ne pije vodu. Brak je izgubio na znacaju, samim time i moral iza njega.

Недостаје нови циљ на нивоу читаве културе. Чим он постоји, одмах креће организација читавог друштва у складу са њим.
 
Недостаје нови циљ на нивоу читаве културе. Чим он постоји, одмах креће организација читавог друштва у складу са њим.
Pa ne znam sta je cilj, osim nauke i spoznaje. I oplemenjivanja na oba nivoa, drustvo/individua.
Sta drugo treba da bude? Ko insekt kolonija, rasti, jedi, mnozi se i umri. Juri cilj feromona.
Besmisleno je danas i argumentovati se i tom pravcu.
 
A brak je sranye iz vise razloga.
I treba ga danas razlikovati od: imam decu i u braku sam.
Prvo sto je brak forma. Time ce okruzenje da te proguta neminovno. Rodbina, prijatelji, redom. Socijalizacija ti je drugacija. Pretvaras se u kucnog puvaca koji radi i ide tako po kafanama s burmom i opija se. Socijalizacija sa zenama je bitna, daje ti snagu, energiju. Ne mora to nuzno da bude seksualni ishod. Bitna je ta energuja koje se odrices u braku. Osim ako vas dvoje niste bas dobro podeseni. A kolilo toga ima? Trrrt u nasem okruzenju.
 
Nema višeg cilja od sreće i ljubavi.

Ako brak nije iz ljubavi i sa puno ljubavi, ako tu nema sreće - nema sreće ni u društvu.

Srećan pojedinac => srećno društvo.
Nesrećan pojedinac => mizerija i totalan raspad društva.

Поприлично поједностављена слика стварности.

Ја бих је радије представио једном аналогијом:

Људи седају у кола како би брже стигли до жељеног места. Како не би настао хаос, потребно је да саобраћајни инжењери направе систем правила. Е сад, рецимо да неко од тих правила једног човека чини несрећним зато што му је досадно или ограничавајуће. Да ли то значи да би полиција требало да му изда специјалну дозволу која му омогућава да га занемари? Наравно да не, из очигледних разлога. Али шта ако он није једини несрећан услед тог правила, шта ако је то случај код већине или чак свих возача? Да ли је то довољно да им полиција изда специјалне дозволе које им омогућавају да га занемаре? Опет: наравно да не, из очигледних разлога.

Шта је најбоље није ствар личних жеља учесника у саобраћају, већ пажљивог промишљања стручњака. Исто то важи за друштво. Као што су возачи несрећни што морају нпр. да стају на црвено светло, а опет срећни што помоћу тог (и осталих) правила успевају да стигну брзо и безбедно тамо где су замислили, тако су исто чланови једног народа несрећни што нпр. морају да улазе у бракове где неће царовати њихова самовоља, а опет срећни зато што ће помоћу такве друштвене организације имати јаче друштво које ће господарити над другим друштвима.
 
Поприлично поједностављена слика стварности.

Ја бих је радије представио једном аналогијом:

Људи седају у кола како би брже стигли до жељеног места. Како не би настао хаос, потребно је да саобраћајни инжењери направе систем правила. Е сад, рецимо да неко од тих правила једног човека чини несрећним зато што му је досадно или ограничавајуће. Да ли то значи да би полиција требало да му изда специјалну дозволу која му омогућава да занемари то правило? Наравно да не, из очигледних разлога. Али шта ако он није једини несрећан услед тог правила, шта ако је то случај код већине или чак свих возача? Да ли је то довољно да им полиција изда специјалне дозволе које им омогућавају да занемаре то правило? Опет: наравно да не, из очигледних разлога.

Шта је најбоље није ствар личних жеља учесника у саобраћају, већ пажљивог промишљања стручњака. Исто то важи за друштво. Као што су возачи несрећни што морају нпр. да стају на црвено светло, а опет срећни што помоћу тог (и осталих) правила успевају да стигну брзо и безбедно тамо где су замислили, тако су исто чланови једног народа несрећни што нпр. морају да улазе у бракове где неће царовати њихова самовоља, а опет срећни зато што ће помоћу такве друштвене организације имати јаче друштво које ће господарити над другим друштвима.
Da, poznato je da ljudi u braku brze i srećnije stižu do cilja... :kafa:
Da ponovim...o boze lupetanja 🙄
 

Back
Top