Бокељско лето

Dvostruki život

Plutamo po svijetu u kojem se
ne govore imena, ni razlozi nesreće,
šuti se iz daljine i blizine,
govoriš na svojoj strani kreveta,
na svojoj strani života
koji sastavljaš i rastavljaš
kao masku za sjene
pod našim ukočenim tijelima.

Priznajem, iza mene je teorija sreće
u poljupcima na crno
i praksa nemira u svakom napuštenom danu.
Priznajem, negiram i tebe i sebe,
cijeli jedan život, pola tvoj, pola moj,
i Bogu nas za smrt nježno imenujem.

Plutamo po svijetu u kojem se
ne oprašta ništa, ni moć, ni nemoć,
voli se iz daljine i mrzi iz blizine,
šapćeš sad sama za sebe,
za drugu stranu života,
pola tvog, pola mog.

Ivan Herceg
79868593363373438_vI0iPWo2_c.jpg
 
MOLITVOM U SVITANJE

Zaista to ne treba –
Za mene brinuti brigu,
Sve dok se ima hljeba,
Zdravlja, po koju knjigu.

Zaista potreban nisam
Žaljenja bilo koga;
Srećan – kad nema vriska
Srećan – s vjerom u Boga!

I zato: samo ćuti.
Život je trenut samo
Odavde do Tamo;

I nikad se ne ljuti –
Mirna budi ko janje,
S molitvom u svitanje.


Enver Muratović
 
Maska noći - Vinicius de MoraesI

Da, ovo popodne poznaje sve moje misli
Sve moje tajne i patetične čežnje
Pod ovim nebom poput plave slike tamjana
Zvezde su neki davni mirisi koji me dostižu...

Da! ovo popodne koje ne poznajem je žena koja me zove
I neki je grad samo, zlatan grad zvezda
Ptica, tihog lišća, zvukova izgubljenih u bojama
Oblaka nalik na jedra otvorena ka vremenu...

Ne znam, sva ta izgubljena sećanja, sva ta izgubljena muzika
Kao predosećaj nevinosti, kao zov je...
Ali, zašto tragati ako se oblak rasplinuo u pokretu
I poezija nastavila da spava u naručju prošlosti...

Kako znati da li je kasno, da li će biti sutra za sumrak
U ovoj utrnulosti, u ovom čudesnom filteru suza!
Roso, roso! sidji niz moje oči, niz moju muškost
Postani dijamant na suncu!

Sećam se!.. kao da je čas sećanja
Drugih popodneva, drugih prozora, drugih bića u duši
Napuštenog pogleda jezera i drhtaja vetra
Grudi koje narastaju na zapadu poput psalma...

O, slatko popodne! Nad morima leda užarenim od odblesaka
Krotko lutaju sanjarski srebrni brodovi
I u velikim tvrdjavama boje zlata, mirni plavi andjeli
Dodiruju kristalna zvona koja odzvanjaju u ogromnoj providnosti!

Osećam da me ovo popodne vidi, da me ovaj mir vidi
Da me trenutak stvaranja vidi u ovom trenu bolnog mira u meni samom.
O, stvaranje što me gledaš, pojavi se, ženo, i ljubi mi oči
Pomiluj mi kosu, pevaj uspavanku da usnim!

To si ti, masko noći, sa svojim ružičastim telom
I dugim seljačkim šalovima i svojim himnama
To si ti! Čujem tvoje bogove kako sviraju bujice zvukova flaute
U dugim buktavim hromatičnim skalama...

Ah, stih moj slatko otkucava - proleća!
Bukolicki snovi koje nikad očaj nije sanjao
Vizije krotkih reka i uspavanih šuma
Nad raspetom i užasnom površinom krovova!

Zašto dolaziš, noći? Zašto ne uspavaš svoju koprenu
Zašto se ne rasplineš - utvaro - u neznom mirisu ruža?
Pusti da popodne večno zaogrne lice bogova.
Noći, bolna noći, tajanstvena noći!

O, popodne, masko noći, ti si neophodna
Samo ti poznaješ i prihvataš sve moje misli
Tvoje nebo, tvoja svetlost, tvoj mir
Reči su smrti i sna u meni!
549650329491430556_aNSV8fiR_c.jpg
 
PLANINSKO JEZERO

Tektonska pukotina
Namah se pogledu otkriva bezdno
Ali sve je ispunila najbistrija voda
U njoj se neumorno ogleda nebo
Možda u nadi da spere zvezde sa sebe
A možda ono ovde baš i lovi zvezde
Nedostaje samo kupačica
Mada bi se poprilično smrzla
Možda bi vriskala od svežine
Možda bi je bilo strah dubine
Isto onako kao kad se obre
U bezdanom ponoru mog sećanja
Kamo je već toliko vode oteklo
A ona je onde sama
Beznadežno zaboravljena
Mada se upravo nje radi
Tamo još uvek ogleda nebo

Vječeslav Glebovič Kuprijanov
 
Edgar Alan Po - Najsrećniji dan taj..

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.

Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim -
nek prolaze, neka.

Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila -
smiri se, moj duše!

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje predosećam - i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.

Al' kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda - ne bih čase drage
doživeo snova!

Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo - pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade.
79798224618875114_V5rD8Zh7_c.jpg
 
ŽELJE MI ŽIVOT PLELE

Kad bih katkada, rijetko, bio s tobom,
Kad bih ti pogladio kosu – osmijeh u oči,
Uvijek bi se čežnja topla u srce vinula,
Nešto ko pjesma u njega počelo da se toči.
I kad si daleko, dok nisam s tobom bio

Uvijek bi mi neka tužna ideja sinula,
Ko na vjetru list suh, kao smežurana čežnja
Upekla bi me u dušu, za srce uštipnula.
Ili blizu il daleko, a srce sve željno
Ljubavi daleke, ljubavi bliske – vrele,

A zebnja i nada, i želja za tobom
čitav mi život čipkale – plele.

Mišutko Skljarov
 
СЛИКА - Милена Павловић Барили

Под мојим капцима
ти си месец у башти,
ти си магла на реци,
ти си једини увијен у сан,
у Одјек детињства
и у плач.
Ти си вал што се пропиње високо
тражећи звезде у висини неба.
119556565079601345_q3cj0HoB_c.jpg
 
914862395433209_QemHnkQ7_c.jpg

Kad si Ti sve, kad je sve zakon

Šta je ovaj svijet:

Suncokreta cvijet il' mjehurica let?

Al' ne nadoh ništa osim Tebe.

Šta je briga, šta li strah?

Kamo hrle misli koje nemir tvore?

Sve je prah, sve je tek dah

Prolaznosti koje svemir pore.

U varljivosti ovoj pitam ja,

Covjeku gdje mjesto života sja?

»Bez Njega, bez zakona« citam cesto

I covjek bi postojati presto«.
 
TAČNO VREME

odavde gledano
stablo koje baca senku na prozor
uopšte nije veliko

sve što se događa pod ovom senkom
označava moj san

da bi se našao u senci
sunce mora da pređe
određenu putanju

svakodnevno ponavljanje
ove igre
izvor je mog straha

to je jedino tačno vreme
kome verujem

Nikola Vujčić
 
ПИЈАНСТВО
Пијем - да бих веровао лаж је
Истина која душу ми слама,
Да бол што горчину ми даје
Проћи ће кроз живот сав у ритама.

Пијем - јер трезан се силно бојим
Да за неког другог блистају јој очи,
А умилно рашчупану косу што волим
Мрсиће неке прошле, блудне, ноћи.

Само пијан ја знам да ме воли
И душу своју као росу чисту,
Због које трезног понос ме боли,
Ставиће пред моју душу исту.

Зато пијем ове ноћи луде,
Јер трезан не смем да је волим
Због сујета што истини суде,
Пијан клечим пред нагоном голим.

Анђелко Заблаћански
569072102884488274_PckiDF8G_c.jpg
 
##

ništa se zapravo ne događa
čokoladne bombone
još jedan kišni dan
mama je našla novog ljubavnika
tata je otišao na posao
i nije se vratio
sve sam zaboravila
njegovi debeli prsti
među mojim nogama
brzo se završilo

ništa se zapravo ne događa
samo slavina kaplje u lavabo
samo zavese teku niz prozore
njegovo debelo telo
nadire kroz mene
požuri
požuri
neko je na stepeništu
oblači se i beži

ništa se zapravo ne događa
samo bela boja na licu
krejoni oko očiju
taksi čeka ispred zgrade
vreme je za promenu imena
lidija, maja ili tamara
svejedno
volim svaku od njih
to je samo sloboda
koju dozvoljavam sebi

ništa se zapravo ne događa
komšija pati od nesanice
šeta oko zgrade
srela sam ga jutros
kad sam se vraćala
gledao me je dok sam dolazila
htela sam da mu kažem � dođi
ali setila sam se
njegovih malih ćerki
koje mi se uvek ljubazno javljaju
dok kupujem slatkiše
u dragstoru iza

Zvonko Karanović
 
Kuda ću noćas sa ovim daškom vjetra
koji leprša kroz moju krv
i koji bi tvoju zastavu
da digne do prvih zvijezda.
Kuda ću noćas sa ovom svjetlošću
koja je ostala zakopana
čitava dva osmijeha
poslije prvog mraka.
Kuda ću noćas sa ovim vriskom
koji je razoružao svice pa sada sedim sam
bez kriške mjeseca i fenjera.
Stvarno kuda ću noćas...?
...A dovoljna je jedna mala svjetiljka
da raskrvarim samoću
da ućutka rijeku
i da umnoži mrak - Miladin Berić
568157309210196067_bwMC1dCT_c.jpg
 
Zvezda putnica

Da li te iko na kraju puta čeka?
Je li ti nebo prazno bez čoveka?

Ili si mračna što znaš da gore ima
jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?

Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?
I koliko pepela od jednog sunca ostane?

Ljubomir Simović
 
RASPINJANJA - Žan Kokto


I

Presvetli. Pletare
na drvetu. Lestvice
na suhom drvetu uspravne.
Lestvice uspravne na drvetu
suhom. Čvor
suza.
Tada videše oni bodljikave
žice. Senka. I videše
tada glavčine
klinaca. Vene
šume. Vene ljudi.
Staze koje se ukrštaju. Krpe
koje vezuju puteve
jedne s drugima i vetar nepokretni
i roletne iščupane.
Videše kako se vezuju i odvezuju
pletare. Senka. Vrh balvana.
Krilo. Rilo. Jadilo.
Strašilo nakostrešenih krila.
Ružičnjak odvratni.
Lestve bačvara.
137078382379608394_N9YZChWN_c.jpg
 
PUT U NEPOZNATO

Vreme je da odem u prostor
koji nijedno oko nije taknulo
davno je tome odzvonio čas
i staza se jedna preda me pružila
i miris koji dopire sebi vuče me
treba samo maleni pokret da načinim
i da probudim umornu dušu
ali ništa ne remeti njene tokove
svaki uzdah otvara vrata u nove predele
a ja stojim i ni za jedan se ne odlučujem.

Živko Nikolić
 
Treba mi vremena da
Da ne vidim ono što vidjeti se ne može
Da zaboravim
Gležnjeve tvoje
U plesnim cipelama
Kosu, vezanu u rep
I pramenove, nestašne
Što po čelu miluju te
Treba mi vremena da
Zanemarim ono što ne vidim, a smeta mi
Ono što nelagodu mi stvara
Mada ne znam mu ime dati
Ne mogu ti objasniti
Ali tu je, opipljivo
I stvar je da odavno mi smeta
Osjećaj
Da ono što prisutno je, što osjećam
Namjerno krivo doživljavam
Riječima opisati mogu ga
Samo kad u izmijenjenom stanju svijesti sam

Dario Deleut
282108364128604870_odUcWmcf_c.jpg
 
Ana Ahmatova

Ljubav

Čas kao zmija u klupku
Kraj srca prst sudbine vuče,
Čas danima slično golupku
Na prozoru belom guče.

Čas blistavim injem zasija,
Čas s prividom šeboja drema...
Al' tačno i trajno nas vija
Gde mira i radosti nema.

Zna tako zaridati slasno
Uz tugu violinsku tešku,
I nju je pogoditi strašno
U nekom još neznanom smešku.

329818372680396205_oFacDSOc_c.jpg
 
Ženski recept - Vinicíus de Moraes (1913 – 1980)

Neka mi one neugledne oproste, ali

ljepota je temeljna stvar. Neophodno

je imati nešto od cvijeta u svemu,

nešto od plesa, nešto od visoke mode

u svemu tome, (inače,

žene se usklade u plavom, elegantno,

kako to već rade u Narodnoj Republici Kini).

Nema srednjeg puta.

Potrebno je da sve to bude lijepo. Neophodno je

da iznenada imaš utisak da je čaplja sletjela,

da s vremena na vrijeme

lice poprima onu boju koja se može naći

u trećoj minuti svitanja.

Da to sve bude neprimjetno,

ali da ostavlja odraz u prostoru, kako bi

procvjetalo u muškim očima. Neophodno, apsolutno

neophodno je

da ona bude lijepa i nepredvidiva. Neophodno je

da se spušteni kapci prisjete

stiha Eluardovog, da zagrljaj bude više

od sudara tijela: da dodir ima

puninu sunčevog poslijepodneva.

Da je lijepa, ili bar da njeno lice nalikuje hramu, i

da je laka poput tračka oblaka: ali da je oblak

s očima i bedrima. Stražnjica je jako važna. Oči

van svake sumnje, taj

pogled nevine zloće. Svježe usne

(ne vlažne!) isto su od velike važnosti. Bitno je

da ekstremiteti budu tanašni, da se ukazuje nešto

koštanih pregiba, posebno koljeno, kada prekriži noge.

I kosti karlice pod strukom koji se miče neovisan, izuzetno ozbiljan;

ipak, problem je ključne kosti: žena bez ključnih kostiju

poput je rijeke bez mostova.

Prijeko je potrebno malo od pretpostavke trbuha, i onda

žena prerasta u kalež, njeno poprsje poprima

grčko-rimsku ekspresivnost prije negoli gotičku ili baroknu.

I mora biti sposobna osvijetliti tamu s minimalno 5 vata.

Oblik glave treba biti primjeren, vrat malo

otvoren odostraga; i neophodna su leđa:

veleposjed!

Ruke i noge mogu završiti poput drška, ali treba

biti i nečega u bedrima,

i trebaju biti meke, meke poput cvjetnog filma,

pahuljaste prema vani,

ali i osjetljive prema dalekosežnijem dodiru.

Preporučljivo je imati pazuha zaslađena

Samosvojnom aromom

(minimum proizvoda parfumerije!) Nesumnjivo

prednost je u dužem vratu tako da glava daje,

s vremena na vrijeme,

dojam kao da nema ništa s tijelom, i

žena nikada neće cvijeće prihvaćati

razdvojeno od misterije. Ruke i noge trebaju

sadržati diskretne gotičke elemente. Koža treba biti hladna na rukama, ramenima, leđima i na licu

ali ulegnuća i uglovi trebaju imati temperaturu

nikada nižu od 37° Celzijusa, sposobnu

eventualno nanijeti opekline prvog stupnja.

Oči su poželjno velike s rotacijom

sporijom nego zemljinom;

ona mora uvijek stajati ispred nevidljivog

zida strasti, koji se pri potrebi,

može premostiti. Neka žena ispočetka ima,

bila visoka ili niska,

mentalni sklop planinskih vrhova. Žena bi uvijek,

trebala ostavljati dojam sa s prvim treptajem oka,

ona može nestati, a s njom

i svi njeni planovi i osmijesi.

Ona ne treba prilaziti, treba se pojaviti,

odlaziti, a ne ići,

i mora imati izvjesnu moć za iznenadnim zatišjem,

moći nas opčiniti da probudi u nama

gorčinu sumnje. O, iznad svega,

bez obzira na okolnosti, bez obzira na svijet, njena

beskrajna govorljivost, ptičja promjenjivost,

kada dodirnuta duboko u sebi ona postaje divlja,

ne gubeći ništa od ptičje krasote,

treba uvijek izdisati nemogući parfem;

destilirati opijat medovine i uvijek pjevati

bezglasnu pjesmu svojeg uzbudljivosti; ne prestati

biti vječnom plesačicom kratkotrajnih dana;

i kroz svoje bezbrojne mane postati

najljepša, najsavršenija stvar u cijelom

bezbrojnom stvaranju.
 
U svojoj stvarnosti ja živim u snovima. Ja,
prašina i vino, krv i dim, more i planina,
snom jednim ovako sazdan. Ko li me je stvorio?
Sunce se rodilo tog jutra, kao i svakog drugog
dana i ja sam vikao...
Reći ću danas da se život cepa
da bi sačinio druge živote
i izgrađuje se tako bez kraja
za još i druge krikove, a i da noći budu pune
zvezda i pogleda. Vetri
ne podižu više živu prašinu
do samo u trenutku ljubavi. Po dvorovima kraljeva
ti se krećeš zaboravljajući ih
i pehari se opčinjuju
pošto će drugi živeti druga proleća. Vino,
san i ljubav otvoriće sve vratnice.
Pogledaj jedna divlja ruža rascvetala se u vrtu.

*
To je samo jedna briga jednog srca uvek istog
koja se menja prema vetru, to je samo
jedno očekivanje upola napušteno, kada nebo
kotrlja svoje niske plime, to je samo na kući
jedno drečeće znamenje u kome se kiše
odbljeskuju. Ništa
drugo do sumorno povesmo podloge, kada se drvo
u bačvari nagomila. Naslućuju se u daljini
krici u živinarniku na majurima. Jedan list
mnogostrukim sagovima skidao je pozlatu čitavog jednog neba
i zablistavao bazene u kojima se ogledali labudovi.
To je bio samo gorki miris niskog rastinja
natopljenog kišom, skrivene kreštalice i ti,
koji tražiš značenje godišnjih doba u njegovim odsjajima.
Mrlje su se ogledale u visokim oblacima
povlačeći se dok se nisu gubile iz odsutnih očiju.
Nije to bilo drugo do samo tvoja biljna put
koja je osluškivala drveta
dok su se ona ponekad žalila.
Reklo bi se kao da se neka crna ptica
skrivala u šumi i u brujanju lišća u visini.
Ne shvatajući posmatrao si sebe u prelivajućem nebu
u kome je zalazeće sunce zalazilo u maglu,
zajedno s tobom, u jesen.

Pjer Segers - DIJALOZI

316659417519185767_P5uuVeby_c.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top