Бокељско лето

Sve svrsava tamo gdje sve pocinje:
vodoskoci, vatre, nespokojne zvijezde,
i noc me okrece u svojoj zbunjenoj glavi.

S tobom i bez tebe, i samo nebo odjekuje
gaseci svoje ulje, neprovidno i tesko
na rani sumraka sto odlazeci krvari.

Ne znam te, ni ti mene ne poznajes;
u tmini koja jos traje trske dodiruju zemlju
i nalaze samo oganj srusenih oblaka.

Ne znam ni odakle sam dosao, ni kamo idem,
u meni se ponavlja svijet silovit i napusten
i povorke nage djece pjevaju svoju pjesmu.

Ponavljaju se ruze krijuci svoje svjetlo,
ponavlja se kamenje dok poput vira silazi
u moje celo. Ponavlja se more i vjetar.

A ja te trazim i trazeci te uranjam
svoje turobne slogove u vodu koja jeca.


Zvonimir Golob
122512052334792200_8OFxhSQ2_c.jpg
 
***

Da si još uz mene
Držao bih te
Ljuljao na kolenima
Duvao topao vazduh u oba uva

Tebi, koja si pisala kao panter
Šta god da ti je teklo venama
Kakva god da te je zelena krv
Odredila za takvu zlu kob

Da si još uz mene
Provalio bih u tvoj strah
I on bi sa tebe visio
U dugim ritama
Kao raskomadani užas

Okrenuo bih te
Licem ka vetru
Kičmu savio preko kolena
Zvakao ti potiljak
Sve dok ne otvoriš usta za ovaj život

Sem Šepard
 
Jos i sad, sećanje na tvoj glas me
uzbudjuje. Sto je, uostalom, prirodno. Jer glasne žice
nisu sto i gola mišica, kosa, prtljag
u tintari pod hladnim okom, niti pod vremenom
spatrljane stvari. Uzet izvan mesa, zvuk
se ne haba usled trenja
o razredjeni vazduh, ali, kratkovid, od dva
zla bira veće: ponavljanje
nekad rečenog. Stoga se u treznoj glavi
strašno vrti o večerima, dugo,
kao ploča, izlizuju se reči,
i prsti smetaju jedan drugom da izvuku iglu
iz zaraslog zavijutka-kao da odaju počast
buncanju u formi nedostatka teksta
kod obilja melodije. Znaš, na svetu ima
stvari, predmeta, medjusobno tako tesno
povezanih da bi, u želji da se proslavi
kao istinska majka, i tome sl., priroda
mogla da načini još jedan korak i spoji
ih u jedno: tum-tum fokstrota
i suknju od krep-de-šina; muvu i šećer; nas
u krajnjoj liniji. To jest da uzdigne na rang
Mičurinovih dostignuća: štuka već sada
ima krljušt boje konzerve,
boje viljuške u ruci. Ali priroda, avaj, pre
razdvaja nego spaja. I smanjuje češće
nego uveličava. Seti se dimenzija zveri
iz pleistocenske šikare: mi smo samo delovi
gromadne celine, iz koje se vije žica
prema nama, kao telefonski kabl, od dinosaurusa
ostavljajući običnu kičmu, ali da se telefonira
njime više se nema kud, osim u prekosutra,
odakle će se odazvati samo invalid jer
taj što izgubi ud, drugaricu, dušu
jeste produkt evolucije. I da okrenem ovaj broj za mene je
kao da izpuzim iz vode na kopno.

Josif Brodski, Elegija
212584044882295017_VKCCFe36_c.jpg
 
MONOLOG

Pod srušenim stubovima,
između ništavila i sna
kruže moji budni sati,
slogovi tvoga imena.

Tvoja duga kosa riđana-
odblesak leta-
sa žestinom blagom treperi
na plećima noći.

Uobičajena tama sna
što izvire iz ruina
i pravi te od ničega.
Teške pletenice, zaborav,
vlažna obala noći
gde se širi, gde udara
slepo more - mesečar.

Oktavio Paz
 
Ljubav - Mika Antić / deo/


Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec
bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u
vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec
davno bi bila zvezda.


68609594294585486_lH4gfCgz_c.jpg
 
Želje - Dobriša Cesarić

Sve se želje naglo u dušu povuku
Kada vide hladnu, neumitnu zbilju;
Povrate se natrag, ne stigavši cilju,
I žive u muku.

Samo kadšto koja u oku se javi,
Kao lijepa žena, što na tiho okno
Jedne tamne noći u noć pogleda
beauty21.jpg
 
DANAS SI IŠLA POSVE SAMA - Aleksandar Blok

Danas si išla posve sama,
I
ja ne videh Tvojih čuda.
Na gorskom Tvome visu, tamo,
Zupčasta
šuma beše svuda.

I ta šuma krošanja zbitih,
I ti putovi
gorski tmasti
Smetahu mi se s neznanim sliti
I plavetnilom tvojim
cvasti.
278026976967464271_qPs30Weg_c.jpg
 
SMIRAJ

potrebno mi je da
prošetam niz ulicu
nekud
u poslepodne puno senki
nađem sto
ispred kafea
sednem
poručim piće
i da sedim
sa tim pićem
a muva da
sleti
na taj sto.

zatim
da u pozadini
čujem kako se neko
smeje.

zatim da vidim
ženu koja prolazi
u zelenoj haljini.
da vidim
kera koji prolazi
debelog kera
kratke smeđe dlake i
očiju koje se keze.

da umrem
sedeći tako.
da umrem
uspravnih leđa
dok su mi oči i dalje
otvorene.

hoću da mi avion
preleti nad glavom.

da prođe žena
u plavoj haljini.
onda hoću
istog debelog kera
kratke smeđe dlake i
očiju koje se keze
ponovo da prođe.

to će biti
dovoljno
posle svega
drugog
posle svega
ostalog.

Čarls Bukovski
 
Sama si
A krhka je noc
Slomice se kada pokrenes misao
Kada udahnes duboko i glasno
Hladan decembarski vazduh.
Sama si
A krhka ti je samoca
Mozda ce doci nezvani gost
Mozda ce neko nekog traziti
Bas na tvojim vratima
Sama si
A slaba je tvoja odluka
Da dugo budes u tisini.
Sama si.
Krhka je glad koju osecas
I prsti su ti krhki u hladnoci
Zatvori prozor
Pada sneg.
I ja sam jedne decembarske veceri pao
Seti se.
Mozda si sama zbog mog pada
Mozda je svetlo u daljini sto se topi
Znak da krenes
Sama krhkim nogama
Nesigurnog koraka.
Sta li je danas sigurno
Ni rec koja se lomi na usnama
Ni samoca koja ti bledi
Plavetnilo ociju
Nista nije postedjeno krhkosti
Magiji prolaznosti i kratkog trajanja.
Sama si
Jer si mislila da je tako bolje
Jer si mislila da ce sve biti tvoje
I ja u pricama
I malo ljubavi u pesmama
I malo tisine na bucnom trgu.
Sama si
Jer sama smisljas
Svoje krhke razloge za samocu
I sama brises zamagljena okna prozora
Kroz koje se vide zaledjene grane
Na srebrnosivom pokrovu neba.
Sve je krhko
I tvoja samoca sto nadeva imena stanjima
Koja tesko objasnjavas
Stanjima koja nemaju definiciju
Sem da su uzroci gorcine i slabosti
U rukama
Koje ti se same prekrstaju na grudima.
Krhka je materija od koje je sacinjen tvoj zivot
Mrak se ubija prstom na prekidacu
Tisina glasno izgovorenim pozdravom
Krhka samoca mojim povratkom
U stanu mirise po prasnjavim zacutanim knjigama
I sam se osecam zarobljen medju sklopljenim koricama
Romana sa trgicnim krajem.
Sama si
Jer ti sat kasni sesnaest dana i jos koji minut
Do mog povratka.
Sama si
Jer si zaboravila koji je datum
Kada ti je rodjendan
Znas samo da ti je zima
I da ti se sudaraju zubi
U ustima oteklog suvog jezika
Koje su napustile reci molitve i pokajanja
Sama si
Jer su krhka priznanja sopstvene slabosti
Otrovana bezrazloznim ponosom
Sama si jer pica u boci ima samo za tebe
Jer niko ne donosi nista
Sama si
Jer te je samoca snasla
Svojom otezalom rukom neizbeznosti
I bezvolje.
Oslusni
Uci cu tiho bez kucanja
Donosim ti sebe i
Saznanje da si me oduvek imala
A da to nisi htela da znas.

Pesma krhke stvarnosti - Aleksandar Aca Stojanov
14636767510504339_nq1OJKhq_c.jpg
 
NAŠA SUMNJA

Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome smo spoznali
da pripadamo jedno drugom.

Dragan Dragojlović
 
Zvonimir Golob

Tijelo žene

Cuerpo de mujer, blancas colinas, muslos blancos ...
(Pablo Neruda)

Tijelo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,
ima li veće nježnosti nego što je moja
dok spavaš ljupka u sjeni svoje svjetlosti?

Silazeći u tebe kao u ponornicu
ponavljam imena cvijeća da bih te objasnio:
perunija, azaleja, robinija hispida.

Dok spavaš ti se igraš, rijeko u koju uranjam
svoje ruke, rastužena i vječna,
sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine.

Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim:
tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam,
i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo.

Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas,
kao glas svoju jeku sto ne prestaje
i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svjetla.

Evo koliko te želim: kao pusta površina vode
svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo
gdje sve počinje, i odakle smrt ne silazi.

Ima li ljepše od tvoje kovine,
od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod
što tone i što se ljulja između tvojih obala.

Evo te, pobijeđene i gole, ali tko će proći
ispod slavoluka sa vijencem gorka lovora?
U tvom snu i ja sam izgubljen zauvijek.

Zagledan u beskrajne prostore otvaram
dio po dio tvog tijela što se ne razlikuje više
od mene u meni, jednako i jednako samo.

Tu je i nevidljiva pjesma koja preobražava
sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši,
i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih vjeđa.
18647785927335512_JCzTLmc5_c.jpg
 
Sto soneta o ljubavi - Pablo Neruda

9.

U udaru vala protiv nepokorna kamena
svetlo se raspada i uspostavlja svoju ružu
i krug mora sužava se i postaje grozd,
jedna jedina kap modre soli što pada.

O blistava magnolijo oslobodena u pjeni,
magnetična putnice čija smrt cvjeta
i vječno se vraća da bude i ne bude ništa:
razbijena sol, zaslepljeni pokret morski.

Sjedninjeni ti i ja, ljubavi moja, šutimo,
dok more uništava svoje večne kipove
i obara svoje tornjeve bijesa i bjeline,

jer u tkanju tih tkanina nevidljivih
od vode razbješnele i neprestana pijeska
branimo jedinu i progonjenu nježnost.

89720217548062266_T50hdHvo_c.jpg
 
Fernando Pessoa

Želim cvijet što si

Želim cvijet što si, ne onaj što daješ.
Jerbo mi odbijaš ono što ne ištem.
Bit će časa da odbiješ
poslije nego budeš dala.
Cvijete, budi mi cvijet! Ubere li te
kobne sfinge ruka lakoma, vječna ćeš
sjeno, lutati besmislena
tražeć' ono što ne dade
409827634810387875_egDdHAWU_c.jpg
 
Miloš Crnjanski - Putnik

Idem slobodno,
niko mi nije odneo
da ljubim tužnu moć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.

Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.

Ostavljam bolnim osmehom san,
Da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
Na kom je dozvoljeno sve.

Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve što ištem od tebe
to je: časak-dva
tišine, tišine.
352125264584695071_TtZxCwqV_c.jpg
 
Fernando Pessoa

Noć je. Noć mrkla. Na nekoj kući, na ogromnoj udaljenosti
Sja svetlost s jednog prozora.
Vidim je i osećam se kao čovek od glave do pete.
Čudno je da me čitav život osobe koja tamo stanuje, a ne znam ni ko je ni šta je,
Privlači jedino zbog te svetlosti viđene iz daljine.
Nema sumnje da je njen život stvaran i da ona ima lice, kretnje,
porodicu i zanimanje.
Ali mene sada zanima jedino svetlost s njenog prozora.
Uprkos činjenici da je svetlost tamo zato što je ta osoba upalila,
Svetlost za mene predstavlja neposrednu stvarnost.
A ja nikad ne prelazim granice neposredne stvarnosti.
Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema.
Ako ja, sa mesta gde se nalazim, jedino tu svetlost vidim,
Samo ona i postoji, u odnosu na udaljenost s koje je posmatram.
Čovek i njegova porodica stvarni su s druge strane prozora.
Ja sam s ove strane, na ogromnoj udaljenosti.
Svetlost se ugasila.
Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?

264868021806263889_92yU99Qs_c.jpg
 
Fernando Pessoa

Nije samo tuđa mržnja ili zavist
Ono što nas sputava i kinji; ko nas voli
Jednako nas sputava ljubavlju.
Neka mi bogovi dopuste da, očišćen od svih
Osećanja, steknem hladnu slobodu
Pustih planinskih visova.
Ko malo hoće, sve ima; ko ništa neće
Slobodan je; ko nema, i ne priželjkuje,
Čovek ravan je bogovima.
 
Oprosti mi - Pedro Salinas

Oprosti mi što te tražim
tako nespretno
u tebi.
Oprosti mi katkada moju bol.
To je zato što želim otkriti u tebi
najbolji deo tebe.

Ono što ti nisi videla, a ja vidim,
plivač u tvojoj nutrini, dragocenoj.
I uzeti to,
i držati visoko, kao što stablo
drži poslednju svetlost
koju je našlo u suncu.
I tada ćeš ti,
u potrazi za tim, uzići gore.

Da bi došla do toga,
popeta iznad sebe, kakvu te želim,
dotičući još samo svoju prošlost
ružičastim vršcima nogu,
dok ti je celo telo napeto, u usponu
od sebe samoj sebi.

I neka tada mojoj ljubavi odgovori
novo biće, koje si ti.

127297126938915342_gprAcq9A_c.jpg
 
VODE

O, s pravom ste se, vode, na put dale,
da biste jednom stigle dobru svome
i predale se moru širokome
koje ste dugo tražile i zvale.

No jao onom tko se svijetom kreće
i vječno plače nade izgubljene,
a s bolom zna da suze prolivene
željenom cilju nikad doći neće.

Premda vam prave staze nisu znane,
premda vas putem mnoga smetnja prati,
ipak stižete u žuđenu luku.

Ja, uvijek bolan, kroz noći i dane,
putujem putem dobro mi poznatim,
a nikad stići gdje me želje vuku.

Luj De Kami
 
Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu...

Ružokradica - Vasko Popa
294352525614825971_yoUUDACN_c.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top