Ko su bili bogumili? Zašto su bili trn u oku srpskim vladarima i crkvenodostojnicima?
Bogumili su bili pristalice hrišćanskog učenja koje se razvijalo od X do XV veka među Slovenima na Balkanu, koje su odbacivale i rimskog papu i carigradskog patrijarha. Zapravo, nisu priznavali nikakvu vlast, zalagali su se za povratak izvornom hrišćanstvu, a versku simboliku pokušavali da svedu na granice kritike zdravog razuma.
Nisu imali crkve, već su se zajednički molili u prirodi ili u svojim kućama. Učitelje su birali između sebe, i nisu imali posebnih sveštenika. Svako je ohrabrivan da čita Sveto pismo, a ne samo sveštenstvo. Klanjanje ikonama su smatrali idolopoklonstvom, a poštovanje moštiju svetaca sujeverjem. Bili su protiv krštavanja dece, jer ona ne uviđaju značaj toga čina. Krst nisu smatrali svetim simbolom, već spravom za mučenje na kojoj je razapet najveći predstavnik dobra. Bili su protiv ubijanja, ne samo ljudi već svega što diše i što se kreće – u ishrani su bili vegetarijanci, a u političkim pitanjima pacifisti. Bavili su se uglavnom zemljoradnjom, zanatima i umetnošću. Smatrali su da svako treba da živi od svojih ruku, pa je kod njih sramota bilo i davati i primati milostinju.
Kada je na čelo srpske crkve došao Sava Nemanjić, i on je one koji "časne ikone odbacuju, ne slikaju ih i ne klanjaju im se", proklinjao kao hulnike i jeretike, a progoni su se nastavili i narednih vekova.
Evo šta još kaže istorija:
"Крајем 9. века, Срби су почели да прихватају хришћанство. Хришћанство је из Византије најпре примио горњи слој српског друштва. Црквене старешине су углавном били Грци.
Развој богумилства од X до XV века
Богумилско учење се раширило из Македоније крајем 10. века, за време Самуиловог царства, које је обухватало и Рашку. Сматра се да је Самуило био наклоњен богумилима, пошто су били једина организована антивизантијска странка, јасне словенске оријентације. Они су се противили ромејској власти и
хеленизацији земље и цркве. Најчешће се као оснивач овог учења наводи поп Богумил, свештеник који је око 950. године проповедао међу Словенима у области Велеса и Прилепа против искварености цркве и друштвених неправди. Богумили су својим једноставним хришћанским животом доводили у питање црквену моћ и богатство. Проповедали су слободу и једнакост међу људима, оснивајући општине у којима су живели. Подстичу народ на непокорност властима и позивају робове да не раде за своје господаре. Учење богумила је у Рашкој за кратко време стекло веома много присталица.
Почетком 12. века,у Рашкој почиње расти моћ династије Немањића који су ишли стопама Светог Саве. Ово је нарочито погодило староверце, поштоваоце Перуна, и неправославне хришћане, богумиле. Богумили су одбијали да плаћају порезе.
Прогони богумила у Србији
Богумилско учење је већ било проширено и међу византијском војском, када је неколико хиљада војника напустило војни поход Алексија I Комнина против Нормана. У доба стварања српске феудалне државе прилазе им и чланови племства, који се опиру јачању централне власти. Учење богумила је прихватио велики део народа, војске и властеле. Након смрти цара Манојла 1180. године, Рашка се од слабе Византије окреће папи Иноћентију III који је водио катарски крсташки рат, прогањајући западноевропске богумиле. Немања након учвршћења власти креће да се обрачунава са богумилима у Рашкој.
Стефан Немања је 1186. године у Расу, код старе Петрове цркве, сазвао велики црквено-државни сабор против богумила. На том сабору су, поред црквених великодостојника, биле присутне и све важније велможе у Рашкој. Присуство племства је значило да су богумили престали бити само ствар цркве, која са њиховим учењем више није могла да се носи. Богумили имају упориште и међу самим велможама, који на сабору слободно исказују своје мишљење. "И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка..." многе велможе се отворено противе предложеним мерама, покушавајући да спрече предстојеће Немањине прогоне.
Стефан Немања „изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: `Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем.“ Ускоро је Немањина армија кренула по Рашкој тражећи богомиле. „И он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим.“
Ускоро је Немањи допао шака и сам вођа богумила, који је сурово мучен: „Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.“ Немања је после тога забранио свако помињање њиховог имена: „Изагна га, запретив да се никако не исповеда нити помиње триклето име.“
Прогон богумила у Рашкој
Богумили су убијани, спаљивани на ломачи, стављани на муке, кажњавани најсуровијим казнама, сечени су им језици, одсецани су им делови тела, жигосани су по лицима и сурово прогоњени, имања су им паљена или одузимана. Поред имања паљене су и њихове књиге („Књиге његове нечастиве спали“), што је посебна штета јер би оне данас представљале најстарије споменике рашке и македонске школе. Тако су старе српске и словенске апокрифне књиге, у пламену, биле уништене. Овакав суров прогон богумила и уништавање њихових књига и јесте разлог што се данас о њима толико мало зна и што сва знања долазе управо из књига њихових непријатеља. Једно од упоришта богумила био је и Соко Град утврђен на стени, у кањону реке Моравице. Немања је након опсаде заузео град који је том приликом претрпео прилична разарања. Соко Град је био једно од упоришта током прогона.
Део преживелих богумила одлази преко Дрине, у Босну, где налазе уточиште под окриљем Цркве босанске и бана Кулина, који их прима као добре хришћане. Упркос прогонима од стране католичке и православне цркве, покрет у Босни опстаје.
Иако је мноштво богумила страдало, и мноштво протерано, ипак Рашка и даље остаје њихово средиште. Преостали богумили бивају приморани да се склоне у дубинама планина, далеко од настањених центара и прогона од стране православног клера. Топоними који се код Срба налазе на планинским врховима показују да се живот одвијао у планинама. На планини Требави је Игралиште (надморске висине 480 m), на Копаонику поред Ибра је Игриште (1088 m); на Јавору северно од Дрине врх је Игриште (1406 m); на планини Раван поред реке Босне је врх Игришћа (1302 m); на Јахорини западно од Дрине је Игриште (1451 m), а на планини Тари источно уз Дрину је врх Збориште (1544 m)."