Aleksandar Šmeman - misli i dela

[Dе Sisti]

CRKVA HRISTOVA – IZNAD UTOPIJE I BEKSTVA
...
I, konačno, tu je viđenje sveta kao stvorenog, palog i spasenog. Sve dok to trijedno viđenje nije bilo razoreno, nije bilo načina da naša kultura, koja je ukorenjena u Evangeliju, sklizne ni u utopizam, niti u eskapizam. I danas, stvarno umno i duhovno delo koje mi, kao Hrišćani, treba da vršimo nije u tome da naprosto napravimo izbor između Utopije ili Bekstva. I nije u tome da prodajemo religiju kao mali valijum, kao svetu valijumsku pilulu. Naš pravi zadatak jeste da obnovimo ono što bih nazvao iskustvom fundamentalne hrišćanske eshatologije. Šta god da taj “Onaj Svet” jeste (a mi ne znamo ništa o njemu), taj Svet nam se, pre svega, otkriva već ovde i već sada. Nigde drugde, već upravo ovde! Ako to ne shvatimo danas, nećemo shvatiti nikada. Ako, nismo u stanju da otkrijemo Carstvo Božije, ponavljam, u Čikagu, Vilmingtonu, na Tajms skveru i drugde, nećemo biti u stanju da ga otkrijemo nigde drugde. Ako mislite da ćete Carstvo naći u Transilvaniji, i ako ste dovoljno bogati, idite u Transilvaniju. I shvatićete da između tog “tamo” i ovog “ovde” nema nikakve razlike!

Kada je moj prijatelj, sociolog Piter Berger, nedavno kritikovao modernu ideju da je Raj uvek negde vrlo daleko od Menhetna, daleko od fabrikâ, svagda negde u seoskim zajednicama severnog Vermonta, gde se još uvek peče hleb i zajedno čuvaju sva deca, rekao je: “Izvinite, dame i gospodo, ali kada Bog govori o simvolu Svoga Carstva, to Carstvo je uvek grad, a ne mala seoska farma u Veromontu. “I videh Sveti Grad, Novi Jerusalim, kako silazi sa Nebesa” (Otkr. 21, 2). A Jerusalim je, naravno, grad.

Fundamentalna hrišćanska eshatologija je uništena ili optimizmom koji vodi ka Utopiji ili pesimizmom koji vodi ka Bekstvu. Ako bi trebalo da izdvojimo dve glavne jeretičke reči u hrišćanskom rečniku onda bi to bile reči “optimizam” i “pesimizam”. Ove dve reči su krajnje anti–biblijske i anti–hrišćanske. Na nama Hrišćanima je da obnovimo ovu jedinstvenu veru u kojoj nema mesta ni za kakve iluzije, pa ni za iluzije o zlu. Mi naprosto ne možemo sebi da priuštimo jeftinu veru koja tek tako zahteva od nas da odustanemo od cigareta ili pića, religijicu koja daje obećanje da samo treba da prestaneš da piješ kafu i da će tada nastupiti “raspevano sutra”. Naša vera nije zasnovana ni na čemu osim ova dva osnovna otkrivenja: Bog je toliko zavoleo svet, i: pali svet je na tajanstven, mistički način – spasen.

...

 

[Dе Sisti]

Šta je, dakle, predmet bogoslovlja? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo najpre sebi da postavimo pitanje: šta je to Hrišćanstvo? Upravo odatle mora da započne izučavanje bogoslovlja. Smatra se da je to nešto što je samoočigledno, elementarno. Međutim, dolazi do stalnog brkanja pojmova, jer se Hristos i vera stalno mešaju. Verovati u Boga, još uvek ne znači i biti Hrišćanin. Vera u Boga je naprosto deizam, ali još ne i Hrišćanstvo. Oni koji veruju u Boga ima na milione, i takvih ljudi je bilo i u ono vreme kada je Hristos došao na zemlju i kada su propovedali Apostoli. Ali, dolaskom Hristovim sve je postalo drugačije, jer Hrišćanstvo nije naprosto tvrdnja da Bog postoji, već propoved o tome da je došao Hristos – Sin Božiji i da je On spasao ljude, i da se taj događaj zbio u našoj ljudskoj istoriji. Sa tačke gledišta jednog istoričara, sasvim moguće, postoje i činjenice koje su važnije od ovoga, ali za Hrišćanina, vera u to da se – u jednoj zabačenoj oblasti, skriveno od očiju sveta, usred malenoga naroda – zbilo spasenje sveta predstavlja najvažniju činjenicu i u sebi sadrži punotu svega. Za Hrišćane Hrišćanstvo, čak, i nije religija, u smislu u kome su Rimljani shvatali religiju, to jest kao “vezu čoveka sa Bogom”: za Hrišćane je Hrišćanstvo – živa vera u Isusa Hrista, Sina Božijega

 

[Dе Sisti]

20.12.1979.

Sve češće mislim da danas svetu nisu neophodne učene i sladunjave knjige o “asketičkom bogoslovlju”, već izvesni smireni, Božanski humor. Kada bi se svet grohotom nasmejao na to odasvuda pojavljujuće se bradato lice Homeinijevo i na mase tih “studenata” koji, evo već godinu dana, zamahuju pesnicama i uzvikuju parole; kada bi svet shvatio koliko su glupe i smešne reči “narod”, “revolucija”, “istorija”... onda bi... Ne znam šta bi onda bilo, ali taj smeh – e, to znam! – bio bi umniji i, najverovatnije, učinkovitiji od svih tih umopomračiteljskih, u svojoj “ozbiljnosti”, analiza svake reči koju je “izgovorio” Miteran i njemu slični... Evo naročitih oblasti gluposti: “politika”; “religija”, “problematika vaspitanja”, “sociologija”, “psihologija”

 

[mnemozina]

20.12.1979.

Ne znam šta bi onda bilo, ali taj smeh – e, to znam! – bio bi umniji i, najverovatnije, učinkovitiji od svih tih umopomračiteljskih, u svojoj “ozbiljnosti”,

Tako je, kada sve ode do djavola ostaje samo da mu se u lice nasmejemo.

 

[vcbccbc vcbcvb]

“Izvinite, dame i gospodo, ali kada Bog govori o simvolu Svoga Carstva, to Carstvo je uvek grad, a ne mala seoska farma u Veromontu.

refer imamo i stariji, ali moramo da cekamo da south koji je rekao da zarko zeli da procita knjigu enohovu, to i ucini - evo sa str 106. citiram https://www.academia.edu/14823899/Richard_Laurence_-_Knjiga_proroka_Enoha
Zitnica, staza i grad moga pravednog naroda zaustavice napredak njihovih konja.

 

[vcbccbc vcbcvb]

da cekamo da south koji je rekao da zarko zeli da procita knjigu enohovu, to i ucini - evo sa str 106. citiram https://www.academia.edu/14823899/Richard_Laurence_-_Knjiga_proroka_Enoha

za southa, ponovljeno, pa kada vidi, neka obrise

Ima jedna starozavetna knjiga koju zarko zelim da procitam, ali je izgleda nema na nasem jeziku, naime, knjigu Enohovu. Iako je uvrstena u apokrifne knjige, ne smatra se jeretickom i imalaje veliki uticaj na Oce ranog Hriscanstva.

 

[Сале]

Jel Noje sačuvao enohovu knjigu?

 

[Jovan Prezviter]

Jel Noje sačuvao enohovu knjigu?

Enohova knjiga nastaje u III veku p.n.e te je uobličena do II veku p.n.e.

 

[vcbccbc vcbcvb]

Jel Noje sačuvao enohovu knjigu?

e sad si nasao da me pitas, a malopre sam ti smesan ili si ljubomorean sto nalazim sagovornike
ali evo da ti jednim odgovorom odgovorim na dva pitanja

Objasni kako onda vidiš, ako jeste onda se reinkarnirao.
Реинкарнација или препорађање (лат. re-incarnatio - поновно утеловљење)

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Реинкарнација

ne znam, ne secam se da sam se tad reinkarnirao, u Noevo vreme, ja Adam - isto kao i Ilija, pardon Jovan krstitelj sto kaze da nije Ilija, prorok - zaboravljamo, mi ljudi, mrzi nas da se secamo, jer nam nije bitno, nije nam primarno [bas sad prodiskutovah sa jocom prezviterom sta je vazno, a sta nije]

Pa onda ko si? Jesi li Ilija? I on reče, Nisam. Jesi li prorok?

ako hocete verovati, On je Ilija, rece Hristos.

Eto, pa tako, ima vere koja je opciona, mozes, a i ne moras da verujes, sta te briga, a i mene za reinkarnacie nije briga nismo Indusi, sta ima da im se mesamo u religiju, ima dana kada ce to sto je nama rekao da je opciono, biti obavezno, pa cemo tada da se setimo reinkarnacija - zbog njih indusa.
Eto, pozdravljam te, ja Adam.

 

[Сале]

Enohova knjiga nastaje u III veku p.n.e te je uobličena do II veku p.n.e.

A ustvari Enoh nije autor enohove knjige?

 

[Сале]

e sad si nasao da me pitas, a malopre sam ti smesan ili si ljubomorean sto nalazim sagovornike
ali evo da ti jednim odgovorom odgovorim na dva pitanja
ne znam, ne secam se da sam se tad reinkarnirao, u Noevo vreme, ja Adam - isto kao i Ilija, pardon Jovan krstitelj sto kaze da nije Ilija, prorok - zaboravljamo, mi ljudi, mrzi nas da se secamo, jer nam nije bitno, nije nam primarno [bas sad prodiskutovah sa jocom prezviterom sta je vazno, a sta nije]


ako hocete verovati, On je Ilija, rece Hristos.

Eto, pa tako, ima vere koja je opciona, mozes, a i ne moras da verujes, sta te briga, a i mene za reinkarnacie nije briga nismo Indusi, sta ima da im se mesamo u religiju, ima dana kada ce to sto je nama rekao da je opciono, biti obavezno, pa cemo tada da se setimo reinkarnacija - zbog njih indusa.
Eto, pozdravljam te, ja Adam.

A da ti nađem neki moj post od pre 10 godina o đubrenju šljiva možda ima veze sa enohovom knjigom a?

 

[Jovan Prezviter]

A ustvari Enoh nije autor enohove knjige?

Ne, nije. Epigraf samo pod imenom Enoh. Recimo ima i drugih epigrafa starozavetnog perioda poput knjige "uznesnuće Mojsijevo" ili "knjiga o Suzani" (navodno ženi proroka Danila), ili knjiga "Zaveštanja Dvanaest Patrijarha"...
One su pisane pod imenima poznatih Biblijskih ličnosti da bi time dobile na značaju ali nisu pisani od pomenutih ličnosti.

 

[Сале]

Ne, nije. Epigraf samo pod imenom Enoh. Recimo ima i drugih epigrafa starozavetnog perioda poput knjige "uznesnuće Mojsijevo" ili "knjiga o Suzani" (navodno ženi proroka Danila), ili knjiga "Zaveštanja Dvanaest Patrijarha"...
One su pisane pod imenima poznatih Biblijskih ličnosti da bi time dobile na značaju ali nisu pisani od pomenutih ličnosti.

Hvala Joco

 

[vcbccbc vcbcvb]

One su pisane pod imenima poznatih Biblijskih ličnosti da bi time dobile na značaju ali nisu pisani od pomenutih ličnosti.

pa dobro, a ima li knjiga u starome i novome zavetu koje su isto tako imenovane odredjenim licnostima, a da nisu oni bili autori?
to sto ti tvrdis da enoh nije autor [i da je to razlog zasto je izostavljena iz biblije], to isto mogu ja da ti nadjem u samoj bibliji, da nije pravilo, npr.

• 1–39: Proto-Isaiah, containing the words of the original Isaiah;
• 40–55: Deutero-Isaiah, the work of an anonymous Exilic author;
• 56–66: Trito-Isaiah, an anthology of about twelve passages.[18]

While one part of the consensus still holds – virtually no contemporary scholar maintains that the entire book, or even most of it, was written by one person

eto, to sto enoh nije bio poznat, ne znaci da on nije autor, jer knjigu nismo znali sve do 20. veka kad je ponovo otkrivena - mozda je isto tako bila zagubljena pre 3 v. pne, ko to zna

u nz isto, imas 1,2,3 jovanovu, neki tvoj brat ili bivsa inkarnacija - jovan prezviter, a ja imam 2. petrovu, znam da nije od svetog petra, jer je skraja 1. veka, ali je moja, prihvatam je, za razliku od tvojih ''jovanovih'' koje me ne zanimaju.

 

[Jovan Prezviter]

pa dobro, a ima li knjiga u starome i novome zavetu koje su isto tako imenovane odredjenim licnostima, a da nisu oni bili autori?
to sto ti tvrdis da enoh nije autor [i da je to razlog zasto je izostavlejna iz biblije], to isto mogu ja da ti nadjem u samoj bibliji, da nije pravilo, npr.

• 1–39: Proto-Isaiah, containing the words of the original Isaiah;
• 40–55: Deutero-Isaiah, the work of an anonymous Exilic author;
• 56–66: Trito-Isaiah, an anthology of about twelve passages.[18]

While one part of the consensus still holds – virtually no contemporary scholar maintains that the entire book, or even most of it, was written by one person

Zna se za ove knige kada su nastale..na 500 do 1000 i više godina od vremena kada su živeli oni po kojima su imenovane. Vremenski se nikako ne mogu uklopiti.

Ovo drugo što si naveo za knjige Torah, posebno za Isaiju, je nešto drugo. Smatraju da su pisane od tri različita pisca a samo zato što se u drugom delu Isaije pominje Kir Veliki pa tako se odbacuje ideja da je pisao Isaija koji je živeo oko vek i ipo pre..no to uglavnom zameraju biblijski kritičari jer ne veruju u nadahuće.

 

[vcbccbc vcbcvb]

.no to uglavnom zameraju biblijski kritičari jer ne veruju u nadahuće.

isti argument potezem i kada je u pitanju enohova knjiga.
jel ti verues u njeno nadahnuce, kao sto veruje npr. south koji je nije ni procitao, a kaze - ne smatra se jeretickom i imalaje veliki uticaj na Oce ranog Hriscanstva.
Ili uzmi mene, jel verujes kao i ja da je Enohova knj. nadahnuta?

 

[vcbccbc vcbcvb]

One su pisane pod imenima poznatih Biblijskih ličnosti da bi time dobile na značaju ali nisu pisani od pomenutih ličnosti.

to kazes ti, ali etiopljani veruju da je ju licno enoh napisao

The belief of the Ethiopian Orthodox Church, which sees 1 Enoch as an inspired document, is that the Ethiopic text is the original one, written by Enoch himself. They believe that the following opening sentence of Enoch is the first and oldest sentence written in any human language, since Enoch was the first to write letters:

ali, mene zanima, odakla vam imena 7arhandjela, odakle vam obraz da uzimate iz knjige enohove tudja imena i usvajate ih, a ne priznajete to svoje delo uzimanja, tj. autorska prava [ja adam da sam kojim slucajem enoh poterao bih vas za zloupotrebu autorskih prava, jer nije lepo da se nesto koristi, a ne navodi izvor, - da se plagira]

The idea of seven archangels is most explicitly stated in the deuterocanonical Book of Tobit when Raphael reveals himself, declaring: "I am Raphael, one of the seven angels who stand in the glorious presence of the Lord, ready to serve him." (Tobit 12:15) The other two archangels mentioned by name in the Bible are Michael and Gabriel. The four names of the other archangels come from tradition.

1 Enoch
One such tradition of archangels comes from the Old Testament Jewish apocrypha, namely the third century BCE Book of the Watchers,[2] which eventually merged with four other books in what has been called the Enochic Pentateuch, but which is commonly known today as 1 Enoch, or the Book of Enoch

 

[Dе Sisti]

I smrt nekrštenih je “progutana pobedom” Hristovom

Utorak 20. oktobar 1981.

(...) Koliko misli, koliko “otkrivenjâ” koja naviru dok držim predavanje. Juče (tema – “Liturgija smrti”) govorio sam o “problemu spasenja”, vaskrsenja nekrštenih. I odjednom mi je postalo tako jasno da nije stvar u tome – da li su oni znali ili nisu znali Hrista, da li su poverovali u NJega ili ne, da li su bili kršteni ili ne, već u tome da Hristos zna njih i da je Hristos Sebe predao njima i za njih. Zato je i njihova smrt bila “progutana pobedom” [1. Kor. 15, 54], zato je smrt i za njih susret sa Hristom.

Isto tako i pitanje Suda. Sud neće biti o dogmatičkim pitanjima, već o “blagu srca”. Sud će biti sâm njihov susret sa Hristom. Ali, onda, kažu, čemu Crkva, čemu Svete Tajne, itd.? Prizvanje Crkve je kozmično i eshatologično. Crkva menja svet svojom slobodom od sveta, svojim svedočenjem o Hristu: “Jer si Ti jedini Gospod”. Bez Crkve svet bi do kraja bio idol. U odnosu prema “ovom svetu” Crkva je deo koji se uzima za celinu. Ona je svagda – “za sve i za sva”. Svaka njena molitva, svako “amin” je u ime sveta. Crkva je “sveštenik”, a svet je njena “parohija”. Ali, to ne znaju ni sami Hrišćani i svi oni misle da je posao Crkve da “opslužuje njihove duhovne potrebe”. I ako Sud za neverujuće, za one koji nisu znali za Hrista, bude u tome da li su Ga oni hteli, da li su Ga voleli, čak i ako za NJega nisu znali (u drugome, u bližnjemu), onda će Sud za Hrišćane biti Suđenje za njihovu izdaju Hrista.

Ali, to onda, na kraju krajeva, znači sledeće: ako Hrišćani koji su sreli Hrista mogu da se pokažu kao neprijatelji NJegovi, onda i susret neverujućega sa Hristom, u smrti, može da bude odbacivanje Hrista, mržnja prema NJemu. Jedni će “videti Dan NJegov” i obradovaće se, a drugi će videti i zamrzeće [Hrista], jer su još ovde, i ne znajući sa NJega, živeli mržnjom prema NJemu

 

[Bogomolj@c]

I smrt nekrštenih je “progutana pobedom” Hristovom

Utorak 20. oktobar 1981.

(...) Koliko misli, koliko “otkrivenjâ” koja naviru dok držim predavanje. Juče (tema – “Liturgija smrti”) govorio sam o “problemu spasenja”, vaskrsenja nekrštenih. I odjednom mi je postalo tako jasno da nije stvar u tome – da li su oni znali ili nisu znali Hrista, da li su poverovali u NJega ili ne, da li su bili kršteni ili ne, već u tome da Hristos zna njih i da je Hristos Sebe predao njima i za njih. Zato je i njihova smrt bila “progutana pobedom” [1. Kor. 15, 54], zato je smrt i za njih susret sa Hristom.

Isto tako i pitanje Suda. Sud neće biti o dogmatičkim pitanjima, već o “blagu srca”. Sud će biti sâm njihov susret sa Hristom. Ali, onda, kažu, čemu Crkva, čemu Svete Tajne, itd.? Prizvanje Crkve je kozmično i eshatologično. Crkva menja svet svojom slobodom od sveta, svojim svedočenjem o Hristu: “Jer si Ti jedini Gospod”. Bez Crkve svet bi do kraja bio idol. U odnosu prema “ovom svetu” Crkva je deo koji se uzima za celinu. Ona je svagda – “za sve i za sva”. Svaka njena molitva, svako “amin” je u ime sveta. Crkva je “sveštenik”, a svet je njena “parohija”. Ali, to ne znaju ni sami Hrišćani i svi oni misle da je posao Crkve da “opslužuje njihove duhovne potrebe”. I ako Sud za neverujuće, za one koji nisu znali za Hrista, bude u tome da li su Ga oni hteli, da li su Ga voleli, čak i ako za NJega nisu znali (u drugome, u bližnjemu), onda će Sud za Hrišćane biti Suđenje za njihovu izdaju Hrista.

Ali, to onda, na kraju krajeva, znači sledeće: ako Hrišćani koji su sreli Hrista mogu da se pokažu kao neprijatelji NJegovi, onda i susret neverujućega sa Hristom, u smrti, može da bude odbacivanje Hrista, mržnja prema NJemu. Jedni će “videti Dan NJegov” i obradovaće se, a drugi će videti i zamrzeće [Hrista], jer su još ovde, i ne znajući sa NJega, živeli mržnjom prema NJemu

Evo juče baš (ali je to slučaj naročito od reformacije, od protestantizma), ovde je bila diskusija u kojoj se naivno tvrdi da bi sve sa svima nama ljudima odjednom postalo dobro, i svi bi mi slušali Boga savršeno, samo kada bismo sagledali svoje grehe pravilno, kao dugove koji se pominju u "Oče našu".
A nije tako,
evo i o.Šmeman tako tvrdi.
Bogoprotivljenje, odstupanje, "zlo rađenje", Bogoborstvo, nije rezultat nedostatka uvida ili neobaveštenosti, ili neupućenosti i neinformisanosti... Ne. Već je to plod zlovoljnosti ili greholjubivosti.
Znači plod volje.
Dosledno ratovanje s Bogom, kao paradigma u Sv. Pismu opisanog ratovanja zlih duhovnih sila, demona, predvođenih Satanom - ovo je u pitanju. Taj rat ima početak ali nema kraj. Počeo je na nebu, prostire se i na Zemlju, i nastavlja posle upokojenja, sve do vaskrsenja, pa i dalje, u večnost.

 

[Dе Sisti]

Beseda na Veliki Četvrtak

Bog jeste LJubav (1. Jovan. 4, 8). I prvi dar LJubavi jeste život. Smisao, sadržaj života jeste – zajedničenje. Da bi živeo, čovek je trebalo da jede i da pije, da učestvuje u svetu. Svet je, na taj način, bio Božanska LJubav koja je postala hrana, koja je postala telo čovekovo. I živeći, to jest učestvujući u svetu, čovek je trebalo da zajedniči sa Bogom, da ima Boga kao smisao, sadržaj i cilj svoga života. Zajedničenje sa Bogodarovanim svetom je uistinu bilo zajedničenje sa Bogom. Čovek je primao svoju hranu od Boga i pretvarao ju u svoje telo i svoj život: on je čitav svet prinosio Bogu, preobražavajući ga u život u Bogu i sa Bogom. LJubav Božija je davala život čoveku, ljubav čovekova prema Bogu je preobražavala ovaj život u zajedničenje sa Bogom. I to je bio – Raj. Život je, zaista, bio evharistijski. Čitava tvorevina je trebalo da, kroz čo veka i njegovu ljubav prema Bogu, bude osveštana i preobražena u jednu sveobuhvatnu Svetu Tajnu Božanskoga Prisustvovanja, a čovek je bio sveštenoslužitelj ove Svete Tajne.

Ali, čovek je u grehu izgubio ovaj evharistijski život. Čovek je izgubio taj život zato što je prestao da opituje svet kao sredstvo Zajedničenja sa Bogom i sopstveni život kao evharistiju, kao Bogopoklonjenje i blagodarenje... On je zavoleo samoga sebe i svet radi njih samih. Čovek je samoga sebe učinio sadržajem i ciljem svoga života. Čovek je umislio da tu glad i tu žeđ, to jest to zavisenje njegovoga života od sveta može da se utoli svetom kao takvim, hranom kao takvom. Ali, čim su svet i hrana bili lišeni svog prvobitnog svetotajinskog smisla (a to je – da budu sredstva zajedničenja sa Bogom!), i čim je čovek prestao da ih prihvata Boga radi, i čim su svet i hrana prestali da budu ispunjeni glađu i žeđju za Bogom, drugim rečima, čim je Bog prestao da bude njihov stvarni “sadržaj”, oni više nisu mogli da daju [čoveku] život, nisu više mogli da utoljuju glad, jer svet i hrana nisu imali života u sebi... I čovek je, na taj način, preusmerivši svoju ljubav na svet po sebi i hranu po sebi, izopačio svoju ljubav, odvrativši tu ljubav od jedinoga objekta svake ljubavi, svake gladi, svake želje [tj. od Boga]. I zato je čovek – umro. Jer smrt jeste neizbežno “rastakanje” života koji se otkinuo od svoga jedinoga izvora i sadržaja. Čovek je umislio da će u svetu i u hrani pronaći život, ali je u njima pronašao smrt. Život čovekov se pretvorio u zajedničenje sa smrću, jer umesto da preobražava svet svojom verom, ljubavlju i Bogopoklonjenjem u zajedničenju sa Bogom, čovek je sebe samoga u potpunosti potčinio svetu, prestavši da bude sveštenik sveta i postavši njegov rob. I čovekovim grehom, čitav svet se pretvorio u groblje, gde su ljudi, osuđeni na smrt, učestvovali u smrti i obitavali u oblasti i seni smrti (Mt. 4, 16).

Ali, iako je čovek izdao [Boga], Bog je ostao veran čoveku. On se nije “potpuno odvratio od stvorenja Svoga, koje je sazdao, niti je zaboravio delo ruku Svojih, nego ga je u milosnom obilju samilosti Svoje posećivao na razne načine”, kako se veli u Liturgiji Sv. Vasilija Velikog. Započelo je novo Božije Delo – Delo Iskupljenja i Spasenja. I ono je bilo ispunjeno u Hristu, Sinu Božijem Koji je – da bi vaspostavio čoveka u njegovoj prvobitnoj krasoti i da bi obnovio život kao zajedničenje sa Bogom – postao Čovek, primio našu prirodu, sa njenom glađu i žeđju, sa njenom željom i ljubavlju, sa njenim životom. U Hristu se život otkrio, darovao, bio prihvaćen i ispunjen kao potpuna i savršena Evharistija, kao potpuno i savršeno zajed ničenje sa Bogom. Hristos je odbacio osnovno ljudsko iskušenje: da se “živi samo hlebom”. Hristos je otkrio da su Bog i NJegovo Carstvo – stvarna hrana, stvarni život čovekov. I Hristos je upravo ovaj savršeni Evharistijski Život – Život preispunjen Bogom i, stoga, Život Božanski i besmrtni – darovao onima koji su poverovali u NJega, onima koji su u NJemu pronašli smisao i sadržaj svoga života.

To je predivni smisao Tajanstvene Večere. Hristos je darovao Sebe kao istinitu hranu čovekovu, zato što Život koji se otkrio u njemu jeste istiniti Život. I, na taj način, kretanje Božanske Liturgije, koje je započelo u Raju Božanskim – “uzmite, jedite...” (jer jedenje za čoveka jeste život) dolazi sada “do svoga kraja” Božanskim – “uzmite, jedite, ovo je Moje Telo...” (jer Bog je – život čovekov).

Tajanstvena Večera jeste obnovljenje rajskoga blaženstva, obnovljenje života kao Evharistije i Zajedničenja

 

[Dе Sisti]

 

[Dе Sisti]

Nedelja 11. oktobar 1981.
(...) Uveče, posle svenoćnoga bdenja prelistavao sam – pročitavao knjigu Martina Malahija “Opadanje i pad Rimske crkve”. Knjiga je novinarska, ali, nažalost, ubedljiva i, u mnogo čemu, nesumnjivo, istinita. Rimsku crkvu je pogubila sposobnost za zemaljsko vladanje. Ostvarivši zemaljsku vlast, ona je postepeno izgubila vlast duhovnu.

 

[aeternum]

Ziv si dobro je

 

[Dе Sisti]

Danas – navala onih koji su hteli da se ispovede. Ispovedao sam do Velikog Vhoda (služio sam sa o. P. L.[azorom]). Ponekad smatram da je zbog toga što se do beskonačnosti razvilo osećanje “pregrešenja” došlo do snažnog slabljenja osećanja, poimanja, svesti o grehu. Oslabilo je evangelsko: “Sagreših pred tobom i Nebom...” [Lk. 15, 21]. Pojačalo se ono – “moji nedostaci, moje slabosti...”, to jest svaka moguća introspekcija. Greh – to je, pre svega, neverstvo prema Drugome, izdaja.

No, već odavno je greh sveden na moral. A ništa tako lako ne udaljava čoveka od Boga, od “čežnje za Bogom” kao što to čini “moral”. Dostojevski: “Bez Boga, sve je dozvoljeno...” Može se, takođe, reći i da je bez Boga “sve zabranjeno”, jer se svaki moral sastoji, pre svega, od zabrana i tabua. “Posvađao sam se sa ženom”: ali u svađi sa ženom koju voliš gotovo je uvek nevažan sadržaj svađe, ono “zbog čega” ste se posvađali. Važan je taj mučni, nepodnosivi raskid, ma koliko on kratkotrajan bio. I muž se miri sa ženom ne zato što su oboje utvrdili ko je kriv a ko je u pravu, već zato što se vole, zato što je sami život svakoga od njih – u onome Drugome. Svedeno na moral, na normu, Hrišćanstvo postaje “ono što se ne može ostvariti”, jer nijednu od zapovesti Hristovih nije moguće ispunjavati bez ljubavi prema Hristu: “Ako Me volite, zapovesti Moje ispunjavajte...” [Jn. 14, 15].


Postoji tip moralnoga “čistunca” koji izbegava da se ispoveda zato što ne može da podnese bilo kakvu mrlju [na duši] baš kao što ni nalickani kicoš ne može da podnese mrlju [na odeći]. Ne, to nije pokajanje, to je bliže osećanju “poštenja”. Međutim, za Svetitelja nikada nećeš reći: “On beše duboko pošten čovek”.
Svetitelj ne čezne za poštenjem, niti za čistotom, niti za “bezgrešnošću”, već za jedinstvom sa Bogom. I on ne misli o sebi, i ne živi zanimanjem za sebe (“čistunskom” introspekcijom), već Bogom...


Moral – to je usmerenost na sebe samog. U “crkvenosti” moralu odgovara “tipikopoklonstvo”. No, u moralu nema onog blaga za koje je kazano: “Gde je blago vaše, tamo će biti i srce vaše” [Mt. 6, 21]. Prizvanje Crkve nije u “moralu”, već u javljenju i daru toga Blaga.

 

[Bogomolj@c]

Pogledajte prilog 681579

Zaista.....
Radost je najveća blagodarnost Bogu...
divno je rekao veliki Hristov molitvenik, Otac Tadej.
Kako je to on obrazložio evo ima ovde: