Напротив, за разлику од европскиох дворова у схватању туркијско-татарских народа тог времена (значи пишем о XIV вијеку, касније ће се то битно промијенити), братоубиство и уопште убиство најближег сродника владарске династије бјеше нешто непојмљиво. То не значи да није било братоубистава, напротив било је (уопште код историје свих народа имамо необично честу појаву чудних скончања претендената на трон, рецимо током гозбе или током лова, што увијек отвара сумњу у "званичну верзију", и рођени старији Муратов брат, стриц Бајазитов, Сулејман је скончао под чудним околностима током лова 1357.године) али ако би се то јавно спровело, тај кан, владар би изгубио ауторитет који би тешко повратио.
Проблем је што у османском емирату (султанату) није био дефинисан принцип насљеђивања, ту би то могло водити у раскол и метеж у земљи. Неки историчари заступају мишљење да је убиство Јакуб бега било засновано на законској фетви коју су издали учењаци тог времена, у складу са тумачењем у Курану, како би спријечили могући раскол, но за то немамо потврду у неком спису.
Верзија о братоубиству Јакуба прихваћена је доста касније, вјероватно сасвим основама верзија. Истина већ почетком XV вијека у каталонском књижевном дјелу "Història de Jacob Xalabín" имамо такву интерпретацију да је Јакуб убијен од стране Бајазита. Ашик паша-Заде који је писао своје дјело око осам деценија након битке пише да је у јеку битке и након Муратове смрти, Јакуб позван у султанов шатор а када је ушао да су га неки газије напали и задавили. Но не пише ништа више, не доводи и везу Бајазита са тим чином, додуше, није било тада то ни пожељно помињати.