*moonlight*
Domaćin
- Poruka
- 4.101
Soba, Ema Donahju
Roman koji me ji uneo osećaj teskobe. Istovremeno i prostranosti.
Koji je umeo da me nasmeje.
Ali i duboko rasplače.
Dopao mi se.
Ženski roman, stvoren za duboku empatiju.
Za žestoku simpatiju.
Džekov i Mamin život u skučenom tamničarskom prostoru od devet kvadrata bio je i moj.
Bila sam u njemu, ali ni meni ne beše skučen, tako bogato osmišljen, šaren, satkan od neizrecive ljubavi majke prema sinu.
Od neizrecive, duboke bliskosti majke i sina.
Od kakve smo se davno odučili živeću u širini života, u prirodi, u obavezama, tugama i čudima.
Od bliskosti koja oduševljava.
Njihov život taman je. Zatočen u svetu, u priči koja je tajna.
Koja postoji, a za koju zna sam tamničar, Stari Nik, kidnaper koji je Džekovu majku sedam godina ranije namamio kvarno u Sobu.
U prostor koji je sada najdublji deo njihovog sveta. Vidokruga. Postojanja.
Njihova sreća, i robija.
Džekovo odrastanje, majčina tuga. Neprebol.
Soba je priča o prostoru, skučenom, jedva zamislivom u kojem je skrojen svet po Džekovoj meri kako bi se, usled nemogućnosti izlaska, dečakov pogled na svet spasio od tuge.
Od želje za nekim boljim mestom.
Jer u sobi je imao sve.
Stvari koje neretko oživljava, oslovljava velikim početnim slovom.
Igre i ludosti sa majkom koja mu je bila sve.
Bosonogo življenje, maženje, i druženje.
Čudnovato učenje.
Soba je roman koji unosi težak nemir.
Strepnju.
Teskobu koja peče ljudsku dobrotu koja se susretne sa stvorenim šarenišom tužnog života.
Života koji se događa toliko nečujno, tajanstveno
Za koji ne zna niko.
Život koji je poput knjige koja napisana stoji, a nikome nije dozvoljeno da je pročita.
Da se sa njom susretne.
Snažna je Džekova majka.
Snažna, prehrabra u svome strahu i nastojanju da odgaja svog sina.
U ludačkim uslovima, u ludački tesnom prostoru u kojem boravi njena tesnobolna duša ukradena od Sveta sedam godina ranije.
Njihov beg iz Sobe.
Socijalizovanje.
Džekova potreba da neprestano bude uz majku.
Uz njene dojke koje su ga smirivale i hranile, mada je petogodišnjak.
Bolan je, tužan,a li i zreo momenat njegovog opraštanja sa sisanjem.
Njegovo pa-pa sa majčinim grudima.
Sa tekućinom koja je u njemu budila i izranjala život.
Njegova vezanost za majčin zub.
Pokvaren, ispadnut, koji je uza se čuvao kao bogatstvo koje neprocenjivo je.
Gubljenje istog.
I nada Džekova da ga je progutao, da će taj komad mame zauvek ostati u njemu.
Opraštanje od Sobe.
U koju se nanovo vraćaju kada se njihovu životi početno sređuju.
Opraštanje od njihovog starog sveta koji Džeku, pripovedaču, ne beše nikada skučeniji no sada, u oproštajnom trenu kada je doznao da postoji opipljiviji svet od devetokvadratnog.
Opraštanje koje je ustvari inicijacijski prelazak u novi momenat življenja.
Prostranstvo kao opcija koja se prihvata.
Život izvan skrivenog. Besprozornog.
I život izvan televizijskog.
Džek sada u psolednjem trenutku u Sobi oseća istu kao krater.
Kao naučenu reč za prostor u kojem je nekada nešto postojalo.
Kao prostor u kojem je sada samo praznina.
Uživala sam.
Počinjem Beogradske majske priče Ane Atanasković
Roman koji me ji uneo osećaj teskobe. Istovremeno i prostranosti.
Koji je umeo da me nasmeje.
Ali i duboko rasplače.
Dopao mi se.
Ženski roman, stvoren za duboku empatiju.
Za žestoku simpatiju.
Džekov i Mamin život u skučenom tamničarskom prostoru od devet kvadrata bio je i moj.
Bila sam u njemu, ali ni meni ne beše skučen, tako bogato osmišljen, šaren, satkan od neizrecive ljubavi majke prema sinu.
Od neizrecive, duboke bliskosti majke i sina.
Od kakve smo se davno odučili živeću u širini života, u prirodi, u obavezama, tugama i čudima.
Od bliskosti koja oduševljava.
Njihov život taman je. Zatočen u svetu, u priči koja je tajna.
Koja postoji, a za koju zna sam tamničar, Stari Nik, kidnaper koji je Džekovu majku sedam godina ranije namamio kvarno u Sobu.
U prostor koji je sada najdublji deo njihovog sveta. Vidokruga. Postojanja.
Njihova sreća, i robija.
Džekovo odrastanje, majčina tuga. Neprebol.
Soba je priča o prostoru, skučenom, jedva zamislivom u kojem je skrojen svet po Džekovoj meri kako bi se, usled nemogućnosti izlaska, dečakov pogled na svet spasio od tuge.
Od želje za nekim boljim mestom.
Jer u sobi je imao sve.
Stvari koje neretko oživljava, oslovljava velikim početnim slovom.
Igre i ludosti sa majkom koja mu je bila sve.
Bosonogo življenje, maženje, i druženje.
Čudnovato učenje.
Soba je roman koji unosi težak nemir.
Strepnju.
Teskobu koja peče ljudsku dobrotu koja se susretne sa stvorenim šarenišom tužnog života.
Života koji se događa toliko nečujno, tajanstveno
Za koji ne zna niko.
Život koji je poput knjige koja napisana stoji, a nikome nije dozvoljeno da je pročita.
Da se sa njom susretne.
Snažna je Džekova majka.
Snažna, prehrabra u svome strahu i nastojanju da odgaja svog sina.
U ludačkim uslovima, u ludački tesnom prostoru u kojem boravi njena tesnobolna duša ukradena od Sveta sedam godina ranije.
Njihov beg iz Sobe.
Socijalizovanje.
Džekova potreba da neprestano bude uz majku.
Uz njene dojke koje su ga smirivale i hranile, mada je petogodišnjak.
Bolan je, tužan,a li i zreo momenat njegovog opraštanja sa sisanjem.
Njegovo pa-pa sa majčinim grudima.
Sa tekućinom koja je u njemu budila i izranjala život.
Njegova vezanost za majčin zub.
Pokvaren, ispadnut, koji je uza se čuvao kao bogatstvo koje neprocenjivo je.
Gubljenje istog.
I nada Džekova da ga je progutao, da će taj komad mame zauvek ostati u njemu.
Opraštanje od Sobe.
U koju se nanovo vraćaju kada se njihovu životi početno sređuju.
Opraštanje od njihovog starog sveta koji Džeku, pripovedaču, ne beše nikada skučeniji no sada, u oproštajnom trenu kada je doznao da postoji opipljiviji svet od devetokvadratnog.
Opraštanje koje je ustvari inicijacijski prelazak u novi momenat življenja.
Prostranstvo kao opcija koja se prihvata.
Život izvan skrivenog. Besprozornog.
I život izvan televizijskog.
Džek sada u psolednjem trenutku u Sobi oseća istu kao krater.
Kao naučenu reč za prostor u kojem je nekada nešto postojalo.
Kao prostor u kojem je sada samo praznina.
Uživala sam.
Počinjem Beogradske majske priče Ane Atanasković
Poslednja izmena:
od Jelene Rankovic "Prohujalo s kosavom" i sva je u kratkim pricama , te tako sam je dobila, da , poklonili mi 
, preporucila u nadi da cu bar jedan naci 
