Biblioteka 3

[lamar]

Rayela, javi kad stigneš na odredište pošto si tako sumnjičava

 

[Наутилус]

Mnogo su neka shashava vremena, ko nema pundravce u zadnjici ( ja nazalost imam) ne bi ni trebalo da putuje.

 

[Наутилус]

Један симпатичан цитат, колико да прекинем ову тишину, паузу (волим да износим цитате из драгих ми књига. Цитат је из збирке прича Дан гнева Леонида Андрејева - мислим да је и Бодри једном ту књигу похвалио.

А што је најчудније, увек сам успевао да преварим не магарце – то сам само рекао не размишљајући – него баш паметне људе: и обрнуто, постоје две категорије бића нижег реда чије поверење никад нисам успео да задобијем: то су жене и пси. (Мисао)

 

[Rayela]

Rayela, javi kad stigneš na odredište pošto si tako sumnjičava

Stigla sam ( jos prekjuce), ali je i ovde bzvze sa distancom i maskama, zapravo i strasnije nego u Nemackoj,
drze se propisa ko pijan plota( ali su i kazne , barem na papiru, paprene).
Pocela sam sa citam Travnicku hroniku, kao da citam knjigu koju u zivotu nisam citala
Trebalo bi te dobre knjige jednom citati sa 20-25 godina, a onda ponovo posle dvajes-trijes godina.
Andric je genijalan, ali mu nedostaje neki licni sharm, emocije, mrznja, ljubav, strast, kao da covek
cita neki putopis, hroniku, jednostavno nije moguce da se citalac poistoveti sa glavnim junacima
( kojih kod njega bas i nema).

 

[Rayela]

Један симпатичан цитат, колико да прекинем ову тишину, паузу (волим да износим цитате из драгих ми књига. Цитат је из збирке прича Дан гнева Леонида Андрејева - мислим да је и Бодри једном ту књигу похвалио.

А што је најчудније, увек сам успевао да преварим не магарце – то сам само рекао не размишљајући – него баш паметне људе: и обрнуто, постоје две категорије бића нижег реда чије поверење никад нисам успео да задобијем: то су жене и пси. (Мисао)

Aj turi jos neke tako sofisticirane sentencije, vidim da ih imas na lageru ko pleve,

 

[Наутилус]

Aj turi jos neke tako sofisticirane sentencije, vidim da ih imas na lageru ko pleve,

Па добро, ево један цитат из исте:

Синоћ ме упита болничарка Маша:
- Антоне Игнатовичу! Ви се никад не молите Богу?
Била је озбиљна и мислила је да ћу јој одговорито искрено и озбиљно. И одговорих јој без осмеха, као што је и хтела:
- Не, Машо, никад. Али ако би вам то чинило задовољство, можете ме прекрстити.
Она ме озбиљно прекрсти три пута и ја сам био задовољан што сам тој дивној жени могао да учиним задовољство.

 

[Наутилус]

Што волим мирис православља којим одишу руске књиге. Благоуханије, како се то лепо каже.

Али ја сам ишао и ишао, заслепљен сузама и нисам могао да проклињем, већ сам молио неким полузаборављеним фрагментом из старе молитве себе, децу своју, све људе, безбрижне и немилосрдне: ''Боже, милосрђа ми дај... и милосрђа ми дај... и милосрђа.
(Свећа изнад Јенисеја, Виктор Астафјев)

 

[quentin]

Pročitao sam Put na Aljasku Bore Ćosića.

Spojler

S obzirom na to da je poznat po ironičnoj autobiografskoj napomeni „rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, živi u Berlinu“, Ćosić i nije bio toliko oštar prema gradu u kome je umro, a zapravo proveo formativne i glavne kreativne godine. Ovaj putopis iz 2005. godine, u kome je obišao i Hrvatsku, a u prolazu i Bosnu, uglavnom je jedno sentimentalno putovanje, pokušaj da se pomire prošlost i sadašnjost. Iako je jednako kritičan prema nacionalizmu zbog kog je Beograd napustio i bez zadrške opisuje ono što smatra vrlo tamnim stranama ovdašnjeg mentaliteta, Ćosić uglavnom pokušava da se „vrati kući“. Naravno, samo da bi, kao Tomas Vulf, otkrio da je tako nešto nemoguće. I zbog kuće, i zbog onoga ko bi da se vrati.

Tim svojim jezikom koji lirskom sintaksom pomalo podsjeća na jezik Crnjanskog, uz dosta osobenu mješavnu srpskih i hrvatskih standarda koja može zahtjevati izvjesno privikavanja od čitaoca, Ćosić pokušava da sastavi krhotine svoje prošlosti, da rekreira davno prošle događaje. Prošlost sastavlja posmatrajući zaboravljene predjele, obilazeći stare zgrade i razgovarajući s ljudima koje dugo nije vidio. Ti susreti često su vrijedni, jer Ćosić se kretao u zanimljivim krugovima, i među ljudima koji nisu uvijek u prvom planu umjetničke javnosti. Možda najsjajniji takav biser je kratki zagrebački susret sa Danijelom Dragojevićem, kažu, najznačajnijim živim hrvatskim pjesnikom, inače čovjekom ekstremno, pinčonovski povučenim, koji ne daje intervjue, ne slika se za novine i televiziju, a knjige objavljuje u samo jednom izdanju, obično svaku kod drugog izdavača.

Knjiga bi mi bila prijatnija za čitanje da kratku bosansku epizodu Ćosić nije iskoristio da, kako to srpski i hrvatski pisci nerijetko čine, da previše moralnog i umjetničkog kredita Sarajevu. Pri tom, Ćosić priznaje da sve te ljude dobro ne poznaje, ali eto, podario im je čast, koju ne zaslužuju. To kao iz neke grižnje savjesti, jer ga Bosna, zgurana između Srbije i Hrvatske, zapravo, ne zanima. Ali neće tako da kaže.

 

[Mrs.Bi]

Central park, Gijom Muso, Vulkan, 278.
Ovo je (piše na koricama) psihološki triler, ali mi nešto bilo blago posle Karin Sloter, bar u početku, sa nekim opštim mestima, nepotrebnim opisima ko je šta imao obučeno i šta je jeo. Ali posle se baš zapetljalo i na kraju razrešilo potpuno neočekivano. To volim. Mada, baš nije morala da bude i ljigava ljubavna priča.
Vidim da je Muso napisao nenormalno mnogo knjiga. Ja sam čitala samo Zato što te volim. Piše ovde da mi se svidela, ali ne mogu da je se setim. Kažu da su mu knjige raznovrsne. I da ima ekipu koja piše u njegovo ime, kao i Danijela Stil. Ali njene baš i nisu raznovrsne.
Ja sam prilično skeptična prema piscima koji objavljuju tako mnogo knjiga, ali eto može jedan Muso svakih 5 godina.

 

[Antigon@]

Pročitao sam Put na Aljasku Bore Ćosića.

Spojler

S obzirom na to da je poznat po ironičnoj autobiografskoj napomeni „rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, živi u Berlinu“, Ćosić i nije bio toliko oštar prema gradu u kome je umro, a zapravo proveo formativne i glavne kreativne godine. Ovaj putopis iz 2005. godine, u kome je obišao i Hrvatsku, a u prolazu i Bosnu, uglavnom je jedno sentimentalno putovanje, pokušaj da se pomire prošlost i sadašnjost. Iako je jednako kritičan prema nacionalizmu zbog kog je Beograd napustio i bez zadrške opisuje ono što smatra vrlo tamnim stranama ovdašnjeg mentaliteta, Ćosić uglavnom pokušava da se „vrati kući“. Naravno, samo da bi, kao Tomas Vulf, otkrio da je tako nešto nemoguće. I zbog kuće, i zbog onoga ko bi da se vrati.

Tim svojim jezikom koji lirskom sintaksom pomalo podsjeća na jezik Crnjanskog, uz dosta osobenu mješavnu srpskih i hrvatskih standarda koja može zahtjevati izvjesno privikavanja od čitaoca, Ćosić pokušava da sastavi krhotine svoje prošlosti, da rekreira davno prošle događaje. Prošlost sastavlja posmatrajući zaboravljene predjele, obilazeći stare zgrade i razgovarajući s ljudima koje dugo nije vidio. Ti susreti često su vrijedni, jer Ćosić se kretao u zanimljivim krugovima, i među ljudima koji nisu uvijek u prvom planu umjetničke javnosti. Možda najsjajniji takav biser je kratki zagrebački susret sa Danijelom Dragojevićem, kažu, najznačajnijim živim hrvatskim pjesnikom, inače čovjekom ekstremno, pinčonovski povučenim, koji ne daje intervjue, ne slika se za novine i televiziju, a knjige objavljuje u samo jednom izdanju, obično svaku kod drugog izdavača.

Knjiga bi mi bila prijatnija za čitanje da kratku bosansku epizodu Ćosić nije iskoristio da, kako to srpski i hrvatski pisci nerijetko čine, da previše moralnog i umjetničkog kredita Sarajevu. Pri tom, Ćosić priznaje da sve te ljude dobro ne poznaje, ali eto, podario im je čast, koju ne zaslužuju. To kao iz neke grižnje savjesti, jer ga Bosna, zgurana između Srbije i Hrvatske, zapravo, ne zanima. Ali neće tako da kaže.

Meni je Bora Ćosić i duhovit i darovit, a čitala sam samo njegove "Priče o zanatima"
Pokušala sam da napravim dramatizaciju tog dela, ali mi iz prvog pokušaja nije dobro išlo jer nisam mogla scenski da uklopim sve što mi je bilo na duši.
Posle sam odustala od te ideje.

 

[Antigon@]

Што волим мирис православља којим одишу руске књиге. Благоуханије, како се то лепо каже.

Али ја сам ишао и ишао, заслепљен сузама и нисам могао да проклињем, већ сам молио неким полузаборављеним фрагментом из старе молитве себе, децу своју, све људе, безбрижне и немилосрдне: ''Боже, милосрђа ми дај... и милосрђа ми дај... и милосрђа.
(Свећа изнад Јенисеја, Виктор Астафјев)

Ne samo duh pravoslavlja, već i iluzija beskrajnog prostranstva koje je uvek drugačije, ali i uvek toplo, pa makar da je reč i o hladnom Petrogradu.

 

[Truman]

Stigla sam ( jos prekjuce), ali je i ovde bzvze sa distancom i maskama, zapravo i strasnije nego u Nemackoj,
drze se propisa ko pijan plota( ali su i kazne , barem na papiru, paprene).
Pocela sam sa citam Travnicku hroniku, kao da citam knjigu koju u zivotu nisam citala
Trebalo bi te dobre knjige jednom citati sa 20-25 godina, a onda ponovo posle dvajes-trijes godina.
Andric je genijalan, ali mu nedostaje neki licni sharm, emocije, mrznja, ljubav, strast, kao da covek
cita neki putopis, hroniku, jednostavno nije moguce da se citalac poistoveti sa glavnim junacima
( kojih kod njega bas i nema).

Zato je meni omiljena njegova priča Aska i vuk. Verovatno je i u životu bio takav ( bez mnogo oscilacija s emocijama ).

 

[Rayela]

Zato je meni omiljena njegova priča Aska i vuk. Verovatno je i u životu bio takav ( bez mnogo oscilacija s emocijama ).

Za njega se prica da je bio najveci yebac u istoriji jugoslovenske knjizevnosti, znaci bilo je tu i emocija i strasti
Procitala sam knjigu, ali ovde ( Francuska) slabo stojim sa netom pa ne mogu nasiroko i nadugacno da napisem
koliko je to dobra knjiga, a narocito zasto je dobra, ali ocekujte detaljan izvestaj jos kolko sutra.

 

[Наутилус]

Јеси ли ти отишла у Француску да читаш роман или да живиш?!

 

[Rayela]

​

Jergovic kaze ovako:

“Travničku hroniku” započinjao sam u barem dvadeset navrata, a dočitao sam je, sigurno, više od sedam puta. U različita vremena, u različitim životnim prilikama, kao osmoškolac, gimnazijalac, student, zatim u vojsci, pa nekoliko puta u Zagrebu i na ljetovanjima po moru, pratio sam kako se mijenjala ova knjiga, i kako sam se u njoj mijenjao ja. To je razlog zbog kojeg valja nanovo čitati iste knjige, čak i onda kada im se svako poglavlje zna, jer u njima čitatelj prati svoje lične mijene, i otkriva slojeve priče, i cijele priče, koje su mu ranije ostajale sakrivene, nije ih ni primjećivao, jer ga se nisu ticale, ili ih nije razumio, jer su bile daleko od njegova životnog iskustva. Naravno, ovo se odnosi samo na prave pisce i velika prozna djela, kakvih je malo, ali svejedno je na čitatelju da ih sam pronalazi. Ako je pravi čitatelj i čita iz potrebe i iz uvjerenja da važnije zbilje nema od one koja vibrira u knjizi.

Ima nekoliko bas zanimljivih i tragicnih likova u knjizi , a nisu ni konzili ni veziri ( u samoj knjizi ima dva vezira i tri konzula)
i njihove su reci i misli zapravo mnogo vaznije od cele price romana.
Jedan je pomocnik francuskog konzula, jako mlad covek, prepametan, openmind, nicemu se ne cudi, lunja od jutra do sutra,
pise knjigu o Bosni, ali pokusava i da vodi sa fratrima u samostanu i neke ozbiljnije razgovore o suzivotu tri vere, modernim
vremenima, buducnosti, ali no way.
Drugi je lekar, zapravo o medicini nista i ne zna, ali zna sve drugo pa je tako izmedju ostalog i prevodilac, Levantinac, tikva bez korena
koji za sebe kaze:
“Niko ne zna šta znači roditi se i živeti na ivici između dva sveta, poznavati i razumevati jedan i drugi, a ne moći učiniti ništa da se oni objasne među sobom i zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i povoditi celog veka, biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac; ukratko, živeti razapet, ali kao žrtva i mučitelj u isto vreme.”

Treci je Jevrejin koji francuskom konzulu daje zlatnike da bi ovaj uopste i mogao da se vrati u Francusku.
Konzul je bio zacudjen zasto mu ovaj daje pare, a ovaj stari covek ob jasnjava da je on prvi covek koji je uopste
i primetio da Jevreji i postoje i koji kaze da svoja osecanja ne moze da izrazi jer ne zna nijedan jezik, ai kada bi ih
sve znao ne bi mu nista koristilo jer mu ni u kolevci nisu dali da glasno place, a kamo li da u zivotu da slobodno
i jasno govori.

Vrlo je zanimljiv lik prvog vezira koji je oteto dete iz Gruzije, vrlo otmenih manira, sharmantan, sanja o morima i mornarici.

 

[Наутилус]

Jergovic kaze ovako:

“Travničku hroniku” započinjao sam u barem dvadeset navrata, a dočitao sam je, sigurno, više od sedam puta. U različita vremena, u različitim životnim prilikama, kao osmoškolac, gimnazijalac, student, zatim u vojsci, pa nekoliko puta u Zagrebu i na ljetovanjima po moru, pratio sam kako se mijenjala ova knjiga, i kako sam se u njoj mijenjao ja. To je razlog zbog kojeg valja nanovo čitati iste knjige, čak i onda kada im se svako poglavlje zna, jer u njima čitatelj prati svoje lične mijene, i otkriva slojeve priče, i cijele priče, koje su mu ranije ostajale sakrivene, nije ih ni primjećivao, jer ga se nisu ticale, ili ih nije razumio, jer su bile daleko od njegova životnog iskustva. Naravno, ovo se odnosi samo na prave pisce i velika prozna djela, kakvih je malo, ali svejedno je na čitatelju da ih sam pronalazi. Ako je pravi čitatelj i čita iz potrebe i iz uvjerenja da važnije zbilje nema od one koja vibrira u knjizi.

 

[Mrs.Bi]

A ti Bi, čim prije navratiš do svoje biblioteke, uzmi meni za ljubav "Zamalek" Dejana Tiaga Stankovića (sećaš se da sam vam svima nekad davno preporučivala njegovu prvu knjigu, zbirku priča "Odakle sam bila, više nisam"?). Ova će ti "sesti" garantujem

Ovo meni Dana preporučivala onomad, a evo sad dobio EU nagradu za književnost.
https://www.krstarica.com/kultura/dejan-tijago-stankovic-dobitnik-eu-nagrade-za-knjizevnost/

 

[Mrs.Bi]

Ajoooj. Vidi kada nema mene niko 12 dana ne piše

 

[Rayela]

Ajoooj. Vidi kada nema mene niko 12 dana ne piše

Pukovniku nema ko da pise
Ja sam jos uvek "na moru" ,net mi bas nije pri ruci, zato ne pisem. A citam

 

[Mrs.Bi]

Pa posle kad navališ da pišeš, onda ćemo mi da čitamo

 

[Mrs.Bi]

Lakuna, Barbara Kingslover, Laguna, 477 strana https://www.laguna.rs/n1504_knjiga_lakuna_laguna.html (odlično predstavljeno)

Još jedna sjajna knjiga Barbare Kingslover (i prevod Marka Mladenovića). Sve koje sam pročitala (Biblija otrovne masline, Bujno leto) su odlične i potpuno različite. Vidim da je 2019. izdata i Bez zaklona. Ima je moja biblioteka, pa ću jednog dana i nju da pročitam. Nisu da se čitaju jedna za drugom, a ni na brzinu. Sve su pozamašne, preko 400 strana, pa mogu da dođu u obzir i Rayeli. Ako ih već nije apsolvirala.

"U početku su bili drekavci" na meskičkom ostrvu Piksol gde je Harison živeo s majkom Meksikankom kod njenog ljubavnika posle razvoda od oca Amerikanca. Tu je plivao, ronio, čitao knjige i majao se po kuhinji pa naučio i da mesi testo što mu je kasnije pomoglo da umeša savršen malter za murale čuvenog Dijega Rivere. Od dečaka koji je mešao malter postao je kuvar, a zatim i sekretar u kući Rivere i Fride Kalo, a posle i kod Lava Trockog kome su oni pružili utočište pred nemilosrdnim Staljinovim agentima koji su ga jurili po svetu da ga ubiju.
Htela- nehtela morala sam da malo istražim i informišem se o Riveri, Fridi i naročito Trockom i saznam malo više o istorijskim činjenicama.
Stalno smo čitali i slušali kako je Staljin bio nemilosrdan, kakve je čistke pravio, to je postalo sinonim za gušenje ljudskih prava i nameštanje procesa. A onda u narednom delu ove knjige imamo Ameriku krajem 40-ih i 50-ih godina i njenu borbu protiv komunista. Isto tako montirani procesi, izmišljene vesti... možda optuženi nisu završavali u gulagu, ali su ostajali bez posla, uništavane karijere, zatvarani su.
Još mnogo, mnogo zanimljivih stvari ima u ovoj knjizi, zanimljivo napisanoj, u obliku dnevnika, novinskih članaka, pisama... Šepard je vodio dnevnike celog života. Jedan deo mu je falio, mala crna knjižica koju je ukrao od sluškinje u Meksiku u kom je ona vodila troškove domaćinstva, a taj deo što fali u tekstu naziva se lakuna. I kad je on nađen, njegova sekretarica gđa Braun (koja se oglušila o njegovu naredbu da spali sve dnevnike) je priredila knjigu i naložila da se objavi za 50 godina kad se pretpostavlja da niko od učesnika više neće biti među živima.
Ma sve je super skockano i originalno, nimalo šablonski.
Nije baš dobro prošla među ovdašnjim čitateljkama, i jeste malo teška, ja sam se mučila na početku, odložila je na dva meseca, pa nastavila i isplatilo se. Zaista mi je pružila uživanje i podstakla da se malo više informišem o nekim ljudima i pojavama.

 

[danasc80]

Od prevedenih njenih nisam čitala samo "Lakunu" iako sam je kupila još tad nekad kad je objavljena. A nisam je čitala jer sam je se mašala u pogrešnim momentima.
Bez zaklona sam zato pročitala u pravom momentu prošle godine i uživala. Kad ti bude došla na red, i ti ćeš sigurno uživati. Sasvim je tvoj tip knjige

 

[Наутилус]

Дијего Марија де ла Консепсион Хуан Непомусено Естанислао де ла Ривера и Баријентос Акоста и Родригез

Овај Ривера рођен за Хичкокове филмове!

 

[Mrs.Bi]

U filmu Frida sjajno ih glume Selma Hajek i Alfred Molina. Sad mi se ponovo gleda film, gledala sam ga davno.

Za svašta me je zainteresovala gore pomenuta knjiga. Nisam je dovoljno dobro predstavila. Ali ne bih ni mogla. Mnogo toga ima. Ko bi čitao toliko. Koga zanima pročitaće knjigu.
Evo celo veče s mužem pretresam Trockog i naročito američki lov na komuniste. On bolje stoji sa istorijom, gleda one history kanale.
U knjizi pominju i logori za "žutaće" (Japance i slične), a ni Jevreji nisu bili baš dobrodošli. Ali o tome baš i nema knjiga i filmova. Ameri svoje grehe vešto guraju pod tepih.

 

[Rayela]

U filmu Frida sjajno ih glume Selma Hajek i Alfred Molina. Sad mi se ponovo gleda film, gledala sam ga davno.

Za svašta me je zainteresovala gore pomenuta knjiga. Nisam je dovoljno dobro predstavila. Ali ne bih ni mogla. Mnogo toga ima. Ko bi čitao toliko. Koga zanima pročitaće knjigu.
Evo celo veče s mužem pretresam Trockog i naročito američki lov na komuniste. On bolje stoji sa istorijom, gleda one history kanale.
U knjizi pominju i logori za "žutaće" (Japance i slične), a ni Jevreji nisu bili baš dobrodošli. Ali o tome baš i nema knjiga i filmova. Ameri svoje grehe vešto guraju pod tepih.

Ne moze covek sve da postigne za samo 1 svoj zivot.
Rivera je Trockog gostio u svojoj kuci nekoliko godina, bio je komunista par ekselans, ali to nije ni vazno.
Ja bih da se outujem i kazem da sam bila u Mexico Citiju i da i posle vise od dve decenije imam uvek u glavi dva
dozivljaja ( piramide i te stvari tu nisu). Jedan je njegovo ingeniozno oslikavanje meksikcog parlamenta, slike su kao
murali ( on je i izmislio mural), na stotine kvadrata ( ako ne i hiljade) osliikao je istoriju Meksika, ali na svoj nacin
jer su tu i osvajaci, i Inka i Maja i piramide, ali recimo i Lenjin i Frida i on sam.