Са зајапуреним лицем и ко крв рујним устима дође она и до мене, заста па онда голом до лакта,белом ручицом зграби воде и попрска ме.
- На! Ево и тебе!
У том њеном раздраганом усклику беше толико пркоса и љубави, да ми душа полете. Потрчах за њом.
Она бежаше испред мене, смејући ми се и навлаш застајкујући да је стигнем.
- Држ је, држ! викнуше остале, и сви потрчасмо за њом.
Шалваре јој шуштаху, прамени расплетене косе шибаху је по плећима, а она се превија, бежи, смеје слатко, силно, раздрагано... Трчим, јурим, а не видим ништа сем витког јој и облог стаса, развијених плећа, свилених шалвара и расплетене, дуге јој косе. Стигох је. Отимам јој оно ћупче, а она се тресе, грца, брани се и несвесно припија уз мене.
Из зажарених јој образа тек што крв није канула. Зажмурила, наслонила се целим телом на мене, стисла ми грчевито руку, а из сувих јој, немих уста иде врео, сладак дах. Тако пригрљену, стиснуту и обамрлу, држах је у наручју. Оне друге стале и тапшу рукама. Осећах стид; али је ипак не пуштах од себе. У зраку бруји клик девојака и њихово тапшање, из баште пирка свеж ветрић, а хладовина са свежином се све више шири... Рука ми се дотаче њених топлих груди, клецнух, стиснух је; глава ми клону више њеног рамена, те мој образ додирну њен, и не знам ни сам зашто шапнух:
- Пасо!
Она се трже, стресе и освести. Погледа ме уплашено, и гласом који опија и заноси, дршћући, једва чујно, протепа:
- Немој! Срамота је!