Beleške s malog ostrva, Bil Brajson, Laguna, 330 str.
Blurb, još jednom:
"Posle gotovo dve decenije u Engleskoj, Bil Brajson odlučuje da se na izvesno neko vreme preseli u Sjedinjene Američke Države kako bi njegova deca iskusila život u drugoj zemlji, njegova žena mogla da uživa u kupovini do deset uveče sedam dana nedeljno i, što je najvažnije, zato što je pročitao da tri miliona i sedam stotina hiljada Amerikanaca veruje da su ih u nekom trenutku oteli vanzemaljci i – shvatio je da je potreban svom narodu.
Ali pre nego što napusti svoju voljenu kuću u severnom Jorkširu, Brajson insistira pošto-poto želi da još jednom proputuje Englesku, da krene na neku vrstu oproštajnog puta zelenim i prijatnim ostrvom koje mu je toliko dugo bilo dom. Njegov cilj je da istraži lice i naličje zemlje (onakvo kakvo jeste) i da ispita šta je to što toliko voli u zemlji koja je izmislila sos marmitmarmajt, pomorskog heroja čija je želja na samrti bila da ga poljubi tip po imenu Hardi, imena gradova kao što su Farlij Valop, Titsi i Šelou Bouels, ljude koje govore „ne treba gunđati“ i kviz Pitajte baštovana."
A kako sam je ja doživela, još jednom:
Ovo je knjiga putopis, bar bi trebalo tako da bude. Od 330 strana teškom mukom sam pročitala nekih 150 i zaključila da zaista nema razloga mrcvariti sebe i trošiti dragoceno vreme na pričice o putovanju kroz engleska sela i pokoji grad. Pomenuta duhovitost je toliko nategnuta i besmislena da sam se baš nervirala. U svakom slučaju, nije mi zaigrao ni krajičak usana, a o smehu da i ne govorim. A kao vodič kroz Englesku i kako se proveo u kojem selu me baš i ne zanima, pošto sasvim sigurno nijedno od opisanih neću nikada videti. Dosadna knjiga, skroz!
zaboravna
