-
- Popularno:
- Gradiće se TUNEL Tramp-Putin na...
- Predsednik Volodomir Zelenski o...
- Drzavni i nacionalni interesi ne...
- Današnja mračna Srbija: Otkaz jer je...
- Да ли мислите да ће опет доћи до...
- Šta muškarac želi da čuje od žene?
- Očekuju se milioni na protestima protiv...
- Mila Pajić, intervju iz izgnanstva:...
- Sveštenik Dušan blagoslovio Srbina da...
- Vučić: Blokaderi će 1. novembra...
Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
На жалост, немам ниједну адекватну фотографију зграде Генералштаба, на углу Немањине и Кнеза Милоша, која се иначе од зналаца сматра за највредније дело српске архитектуре 20. века.
Било би лепо, уколико је неко има у компу да је стави овде.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
JOŠ je neizvesno kakva je sudbina delimično srušenih zgrada Generalštaba i Ministarstva odbrane, na uglovima ulica Nemanjine i Kneza Miloša u centru Beograda, osam godina od udara navođenih, avionskih raketa u velelepna zdanja od rumenog kamena i bračkog mermera, ojačanih betonskim konstrukcijama sa snažnom čeličnom armaturom.
U više naleta (29. i 30. aprila i 7. i 8. maja 1999. godine) avioni NATO "otkidali" su rakete sa letelica i usmeravali ih u prazne zgrade.
Na nekadašnjim terasama i na samom krovu izdanci kanadskih topola. Puštaju korenje u ruševinama.
- Zgrade je projektovao akademik, arhitekta Nikola Dobrović, i one predstavljaju možda i najvrednije ostvarenje srpske moderne arhitekture 20. veka - napominje mr Bojan Kovačević, direktor muzeja grada Beograda. - Akademik Dobrović je osetio vrednost prostora i postigao da pravougaona raskrsnica i zgrade državne uprave u blokovima po uglovima, sa novoizgrađenim zgradama vojske, neodoljivo podsećaju na geometriju srpskog grba - krsta sa ocilima.
Било би лепо, уколико је неко има у компу да је стави овде.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
JOŠ je neizvesno kakva je sudbina delimično srušenih zgrada Generalštaba i Ministarstva odbrane, na uglovima ulica Nemanjine i Kneza Miloša u centru Beograda, osam godina od udara navođenih, avionskih raketa u velelepna zdanja od rumenog kamena i bračkog mermera, ojačanih betonskim konstrukcijama sa snažnom čeličnom armaturom.
U više naleta (29. i 30. aprila i 7. i 8. maja 1999. godine) avioni NATO "otkidali" su rakete sa letelica i usmeravali ih u prazne zgrade.
Na nekadašnjim terasama i na samom krovu izdanci kanadskih topola. Puštaju korenje u ruševinama.
- Zgrade je projektovao akademik, arhitekta Nikola Dobrović, i one predstavljaju možda i najvrednije ostvarenje srpske moderne arhitekture 20. veka - napominje mr Bojan Kovačević, direktor muzeja grada Beograda. - Akademik Dobrović je osetio vrednost prostora i postigao da pravougaona raskrsnica i zgrade državne uprave u blokovima po uglovima, sa novoizgrađenim zgradama vojske, neodoljivo podsećaju na geometriju srpskog grba - krsta sa ocilima.
Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
Чукур чесма се налазила у Добрачиној улици у Београду. На чесми се налази бронзана статуа дечака који лежи у спомен инцидента који се на том месту одиграо 1862. године. Чесма одавно не ради.
Подигнута је 1931. године из средстава задужбине трговца Томе Ванђела, а аутор је био српски академик и скулптор Симеон Роксандић.
Модел за спомен чесму био је Властимир Петковић Кепа, некад телефониста Радио Београда, а пре тога познати фудбалер БСК-а (сада ОФК Београд) и репрезентативац Југославије
Инцидент
15. јуна 1862. (по новом календару. 26. маја по старом) дошло је до инцидента на Чукур чесми између српских дечака и турских низама (војника) око тога ко ће први да захвати воду. Сукоб се завршио тако што је један српски дечак, шегрт Сава (Сава Петковић), убијен. Српски жандарми који су убрзо дошли ухапсили су убице, међутим њима је дошла помоћ других турских војника и то је прерасло у жесток окршај који је трајао целу ноћ.
Главни окршај одиграо се на Великој пијаци и однео је неколико живота. Убијени су српски терџуман (посредник код турских власти) Сима Нешић и жандар Ђорђе Нишлија. Срби су затим извукли старе пушке, јатагане и ханџаре и на јуриш заузели Варош капију, а Сава капију и Стамбол капију порушили.
На интервенцију страних конзула, пре свега британског конзула Лонгворта, тада је закључено примирје које су потписали Ашир-паша и министар Гарашанин, као и представници страних сила. Сутрадан су сахрањени погинули полицијски чиновници и жандарми.
~Petar~
Poznat
- Poruka
- 8.643
pajamaca:Pade mi na pamet da ovde predstavimo ono što je zanimljivo za videti, posetiti
u Beogradu i okolini.
evo, za početak ukrala sam jedan post
btw
turisticka organizacija beograda bi mogla malo da updateuje i osavremeni svoju stranicu
kao i da stavi lepse&reprezentativnije slike od onih socijalnih koje se mogu videti na njihovom previse nezanimljivom sajtu
posto im je to vec i posao...
Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
Споменик Незнаном јунаку на Авали
Аутор: Иван Мештровић
После Првог светског рата, локално становништво пронашло је већи број гробова српских војника погинулих у рату, међу њима и гроб једног незнаног српског војника. Народ околних села је том војнику 1922. подигао скромни споменик. Касније је Државни одбор за подизање споменика Незнаном јунаку одлучио да му се на врху Авале подигне репрезентативнији споменик. Пројект за споменик израдио је вајар Иван Мештровић, у облику маузолеја са каријатидама које представљају жене у народним ношњама из свих југословенских крајева. За Споменик је грађен од јабланичког гранита од 1934. до 1938. године. За потребе грађења овог споменика су динамитом разрушени остаци средњевековног града Жрнова, што и данас наилази на оштру осуду међу историчарима.
Србија се разликује од свих земаља учесница Првог светског рата по томе што све друге земље имају споменике Незнаном војнику, а само Србија Незнаном јунаку.
У непосредној близини је и Споменик совјетским ратним ветеранима који су ту погинули у авионској несрећи 19. октобра 1964.
Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
Taisa:
Ниси ни знала колико је Београд леп... :-D
Трудила сам се (и даље се трудим), тражим зграду по зграду и бирам најлепше фотосе нашег Београда, јер стварно има шта да се види, само треба знати која
су то најбитнија места, зграде, споменици, културне институције,...и како их презентовати. 8-)
Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
Када је филмски геније Алфред Хичкок обилазио Београд 1964. године посебно задовољство, како је објаснио домаћинима и радозналим новинарима, представљала му је посета Римском бунару на Калемегдану. Познати режисер тада је изјавио како је "такав амбијент за њега одувек представљао праву посластицу". А није тајна шта је за њега била "посластица".
Њух великог филмског мага ни овог пута није омануо, јер је ово место по много чему сачињено од необичне, и у најмању руку чудне и сурове историје.
Онај ко макар мало жели да осети необичне и хладне ветрове који струје из подземља престонице, свакако би требало да се спусти низ 212 степеника до нивоа воде, неколико десетина метара под земљом. Степениште се састоји од два спирална ходника, обавијена и уплетена низ бунарски цилиндар, од којих се једним силази, а другим пење назад, ка излазу из бунара.
Данас су на улазу велика метална врата иза којих прво постоји ходник дугачак око двадесет метара, који води ка бунарском окну, опкољеном сигурносном металном оградом. У монографији "Београдски водовод" стручњаци су прецизно записали да је бунар "укупне дубине 60,15, а пречника 3,40 метара. Тако је до дубине 53,15, где се сужава на пречник од два метра.
Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
СУДБИНА 37 ЗАВЕРЕНИКА
Званично, изградњу бунара окончали су Аустријанци током владавине Београдом између 1717. и 1739. године, када су знатно изменили лице тадашње турске касабе. Бунар је завршен 1731. године, а по неким тумачењима име "Римски" добио је по аустријској амбицији да буду настављачи Римског царства.
Други, опет, подсећају да је још пре две хиљаде година на месту данашњег Калемегдана постојала римска тврђава - Каструм, до које су владари Сингидунума спровели воду чак из мокролушких извора. Будући да су Римљани били и искусни стратези и вешти неимари, било је логично да покушају да ископају бунар, како би посада била снабдевена водом у случају опсаде, када је непријатељ могао да пресече водовод, а војнике остави жедне.
Претпоставке су да се још тада почело са копањем на месту данашњег бунара, али да су различити владари градом, без обзира на то колико труда улагали да се најзад докопају воде, остајали пред незавршеним, тамним цилиндром, потпуно сувим на дну. Чак су, разочарани, покушали да се докопају речне, савске воде, па су после педесетак метара кренули да копају тунел у страну, према Сави, али тврдоћа подлоге их је и у томе спречила већ после два метра.
Многи историчари касније помињу да је бунар служио као силос за жито, а неко време и као тамница. Тамо су се десиле и неке од најсуровијих егзекуција које Београд памти...
Како бележи историчар Маринко Пауновић, 1494. године, у време када је овај град био најважније угарско, али и хришћанско упориште према Турској, одиграла се завера у којој су хришћани за велики новац хтели да препусте град Азијатима. Тада је у последњем тренутку за заверу чуо војсковођа Павле Кињижи, који је спречио заверу, отерао Турке већ са бедема, а онда решио да се освети завереницима.
Преки суд им је брзо пресудио, и свих 37 завереника конопцима је било спуштено на тада суво дно Римског бунара. Тамо су били остављени да изгладне док им се ум није помрачио, а онда су им били бачени ножеви да се међусобно поубијају и прождеру. Тако је било све док и последњи није издахнуо у највећим мукама.
ШТА СУ НАШЛИ РОНИОЦИ
Каснија историја бележи да је у овом бунару било још много жртава. На дан крунисања Милана Обреновића 1882. године, на њега су неуспело покушале атентат Јелена - Илка Марковић и Лена Книћанин. Обе су биле ухапшене, а ускоро је Илка Марковић пронађена у затворској ћелији угушена пешкиром, док је Лена Книћанин затворена у Римски бунар. Тамо је ускоро пронађена мртва, заједно са убијеним војником чији је задатак био да је чува.
Познати филмски режисер Душан Макавејев касније снима познати филм "Љубавни случај поштанске службенице", инспирисан познатим догађајем, када је човек решио да се одрекне љубавнице. Тада је одвео да се прошетају поред бунара, и бацио је у 50 метра дубок бездан. Злочинац вероватно никада не би био пронађен, да у њиговом џепу није пронађна трамвајска карта са истим серијским бројем који је имала и она која је била у џепу жртве.
Истраживања дна Римског бунара водила је пре Другог светског рата и Војска Краљевине Југославије и Управа водовода, када бележе да је испод дна велики слој шљунка испод кога извире вода. Предања кажу и да су Немци по окупацији истраживали дно бунара, и да чак два "човека жабе" никада нису изронила из њега.
Тек, како нам је описао искусни спелеоронилац и велики ентузијаста Милутин - Кепа Рудаковић, средином шездесетих година први пионири овог спорта почињу са истраживањем подземног Београда и тада роне на дно бунара. Тада су, према његовим сећањима, пронађена и два људска скелета, као и неколико животињских.
И то није чудо, јер је и злогласна ОЗНА неко време имала обичај да користи ово злослутно бунарско окно.
Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
ЛАГУМИ ИСПОД ТАШМАЈДАНСКОГ ПАРКА
Кад шетате Ташмајданом, размислите шта је испод вас. Овде је 70-их година настрадала једна девојчица која се и играла у парку и упала у бездан који се под њом напрасно отворио. Испод Београда крије се безброј ходника који спајају различите делове града.
Ташмајдан је једно од најтајанственијих места у престоници. Још стари Римљани копали су камен у његовим рудницима, те су настале многе пећине, али ни данас се не зна куда воде њихови ходници. На горњем делу дуго је било гробље, а у доњем - тамни вилајет. У прошлости многи су се покајали који су тамо доспели.
Улаз у овај подземни свет је код чувеног "Буса", метална закатанчена врата испод каменог свода воде у загонетно београдско подземље. Некада је оно било тајна и служило искључиво у војне сврхе.
- Када је Карађорђе подигао Први српски устанак, командно место је било у ташмајданским тунелима. Путописци су забележили да су многе војске овуда протутњале и ненадано израњале испод зидина Калемегдана, прича др Видоје Голубовић који је заједно са Зораном Николићем написао књигу "Београд испод Београда".
Узан озидан ходник, свеже окречен у бело, води у у прву пећину која се налази 30-ак метара испод земље.
- За време Другог светског рата Немци су овде сместили командни штаб генерала Фон Лера. Увели су струју, бетонирали под, поставили телефонску централу, а једна линија још ради. На крају пећине су метална врата која сплетом ходника воде у лавиринт Ташмајдана. У другој пећини Немци су направили бетонске лукове. У једном ћошку је рупа и тунел ширине око пола метра, дуг 10 метара.
Неки непознати копач нешто је знао што ми не знамо, док је толико пожртвовано извлачио камен. Нижу се ходници и одаје где је могло бити смештено око хиљаду немачких војника. Прича се да нико од градитеља није изашао жив одавде. Пронађене су и кости оних који су главом платили немачку тајну, открива Видоје Голубовић који је запослен у Јавном предузећу за склоништа које тренутно брине о овом подземљу.
Трећа велика пећина је најзагонетнија. Мркли мрак разбијају само батеријске лампе. На врху се виде остаци циглом озиданих гробница.
- Све је то уништено. Кад су правили спортски центар "Ташмајдан", камионима су овде избацивали земљу и шут. Пећина је засута земљом у висини од 15 метара и ово је жалосно како сада изгледа. Остале пећине су затрпане, а многи лагуми су зазидани, објашњава Голубовић.
За сада Видојевић организује посету београдском подземљу само за групе радозналаца. За многа питања још нису пронађени одговори. Да ли ће се Туристичка организација Београда досетити да и градске лагуме и пећине учини својеврсном туристичком атракцијом или ће их препустити забораву и пропадању.
Епитаф са једног гроба у Земуну упозорава данашње Београђане: " Тамо где си ти, некад сам био ја, а овде где сам ја, једном ћеш бити ти".
Значење речи Ташмајдан, таш - камен, мајдан - рудник.
Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
Видоје Голубовић открива тајне подземног света Заборављени вински подруми
Пећине, лагуми, заборављени вински подруми, римски бунари и друге подземне одаје нашег главног града, могле би постати прворазредна туристичка атракција. На жалост, ниједна надлежна установа се није потрудила да из вековног мрака „отргне“ тајанствени свет наше престонице. А шта све има „испод наших ногу“, разговарали смо са доктором Видојем Голубовићем, једним од најбољих познаваоца подземног Београда.
Београд је једно од најнеобичнијих и најстаријих насеља у Европи. Имајући у виду винчанску културу, наша престоница се по старости може мерити са Атином или Римом, док се за Париз или Берлин слободно може рећи да су „градови дечаци“ у односу на Београд. На жалост, то је истовремено и град у коме је прошлост највише занемарена, па није чудно што многа историјска блага и данас нису доступна ни домаћим, а камоли страним туристима.
За многе просторе испод града се ни данас не зна ко их је и када градио, и чему су током историје служили. Неки делови, попут земунских лагума су измерени, постоје скице и нацрти, али су дуго чувани ван домашаја шире јавности. С друге стране, делови ташмајданских пећина су и данас велика тајна, посебно када је реч о бројних пролазима и тунелима који су током Другог светског рата најпре минирани, а затим, из безбедносних разлога, зазидани.
Тек је појава књиге Београд испод Београда, аутора др Видоја Голубовића и Зорана Љ. Николића, октобра 2002. године, допринела да из вековног мрака на „светлост дана“ изађе део тајни. Популарност овог штива (за четири године је доживела исто толико издања), али и велико интересовање електронских и штампаних медија за тему књиге, показали су да нам „под ногама“ лежи огроман туристички потенцијал. Нажалост, стиче се утисак да се није далеко одмакло. Ниједан од подземних простора и лагума у Београду није оспособљен за редовне туристичке посете, иако процене говоре да би биле права атракција. О овој, али и неким другим темама разговарали смо са доктором Видојем Голубовићем, коаутором књиге и једним од најбољих познаваоца подземног света нашег главног града.
Од новембра 2002. године, када је први пут организована посета подземним одајама Ташмајдана, кроз пећину је прошло више од 141 групе са скоро шест хиљада посетилаца. Међу њима су били и запослени у Америчкој амбасади, туристи из Америке, Словеније и Белорусије, јапански дипломати, представници градске владе Београда, запослени у архиву Србије и Заводу за урбанизам града, и многи други. Чињењица је, међутим, да и поред великог интересовања, овај туристички потенцијал није искоришћен.
– Многи градови света су искористили свој подземни простор – лагуме, напуштене тунеле, пећине, катакомбе, подруме и друге подземне грађевине за туристичке атракције. Нажалост, то непроцењиво историјско и културно наслеђе и даље „љубоморно“ чувамо од очију јавности и посетилаца. Дестинације попут ташмајданских пећина, земунских и лагума у Карађорђевој улици, римских бунара и водовода, само су део подземних простора недоступних широј публици. Али то је само делић београдских тајни. Након две деценије истраживања, открили смо бурад стару неколико векова, грб Обреновића уклесан у стени, шалитрену пећину у центру града, римске водоводе и резервоаре, открили смо и белог паука који својом лепотом, изгледом и необичношћу изазива пажњу посетилаца, и много тога другог. Све то пружа неслућене могућности за развој туризма и шансу за ангажовање бројних привредних субјеката.
