Beograd kojeg više nema

  • Začetnik teme Začetnik teme lider
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
KОНАК НЕСРЕЋНЕ КЊЕГИЊЕ

Знате ли где се налази ул. кнеза Симе Марковића и ко је био он? Знате, како да не, само нешто не можете да се сетите. Дакле, био је сеоски кнез, нешто као председник општине у селу Велики Борак, оа онда војвода из првог устанка, председник Правитељсрвујушчег совјета и попечитељ финансија. Побегао је из Србије са Карађорђем, па се вратио и подигао буну у шест нахија. Погубио га је кнез Милош. Чудно је да је ова улица, која се од 1872. звала Богојављенска, носи његово име од 1948. године. Она спаја Задарску и Париску, има само неколико бројева, али су у њој познате зграде: Конак кнегиње Љубице, Саборна црква, Патријаршија, на дну улице, у некадашњој кући Крсмановића сада је аустријска амбасада, а преко пута конака је она лепа кућа у којој би свако волео да станује.

Одувек ми је тај део грда био тајанствен, пун опасних и давних тајни. Спуштајући се низ улицу која се у свом дугом веку звала и Седмог јула, са којим није имала никакве везе, остављајући полумрачну Кнез Михаилову, осветљавало нас је већ ружичасто небо изнад Саве. А кад дођемо у део Топличиног венца, између Великих степеница и Париске, изненада све постаје бескрајно, видици и река, нарочито небо, велико и сјајно у првом сутону, узнесено изнад равнице и воде као визија, као сан.*
 
Manojlova bašta

Onde gde je danas pijaca Zeleni venac, bila je nekad Manojlova bašta, prvo mesto za šetnju van varoši. U toj bašti se prvi put pocelo točiti pivo (1834. i 1835), koje je prenošeno iz Zemuna. U tu baštu, radi teferica, nekad su se s konaka kod Velike crkve izvozile u kanatama na volujskim kolima jetrve kneginja Ljubica i gospodja Tomanija.
Tu se pedesetih godina otpocelo zidati pozorište, izidano je bilo do cokla, pa se posle odustalo jedno s podvodnog mesta, a drugo s nedostatka novaca. Sad je tu pijaca Zeleni venac.
Mesto je to nekad pripadalo knezu Maksi Rankovicu iz Ostružnice.

Mokri lug

Tako se zove potok koji, proticuci izmedju Doktorove kule i Vajfertove pivare, ispod monopola stace se u Savu. Tako se zove i dolina toga potoka onde gde je preseca kragujevacki drum. Iznad vrela ovoga mokroluškog potoka ima dva sela koja se zovu: Mali mokri lug i Veliki mokri lug. Seljaci u ova dva sela doseljeni su iz Svrljiga još za Karadjordjeva ratovanja i tu nastanjeni. Njihove žene vecinom još nose odelo svrljižanskoga kroja i boja.

Nedeljkova bašta

Dole ispod Vidinkapije imao je veliku baštu s lepim vocem neki baštovan Nedeljko, koji je u toj bašti držao i mehanicu s jelom i picem. Tu su Beogradjani, narocito oni iz istocne pole varoši, izlazili na teferice i veselja. Tu su priredjivane i gozbe za više zvanica. U Srpskim Novinama od 1843. godine, pod 9. majem zapisano je da je u Nedeljkovoj bašti mehandžiski esnaf držao svoj pir, a Vucic je, s drugom gospodom, bio otišao u Višnjicu crkvi na slavu. Mehandžije izašlju deputaciju pred Vucica i umole ga da, u povratku, dodje u Nedeljkovu baštu njima na veselje. On im ucini po volji, i bude svecano docekan.

Orospi kapija

S Kalemegdana se ulazilo u Grad na dve kapije: na onu koja gleda ka Jugoistoku, na koju se ulazi i danas; i na onu što je sprocu onih lipa u parku, i što gleda ka Velikoj crkvi. Srbi su ovu kapiju zvali Karadjordjeva kapija. Kažu da je Karađorđe na tu kapiju ulazio u Grad. A Turci su je zatvorili, i zvali su je Orospi kapija, valjda zato što su na nju ulazili u Grad Srbi, neprijatelji njihovi.

Orospi cuprija

Iza Kajaburme na mirijevskom potoku ima kamenita cuprija, koja se zove Orospi cuprija. Tu ima i mala vodenica koju je bio kupio Milosav Zdravkovic, savetnik.

Proplanak

U parku na Kalemegdanu, prema gostionici Kruni, ima poveci proplanak, zasejan detelinom, a u jednom njegovom kraju zasadjen je omanji jeljak. Tu su, na kraju novembra 1830. godine, bili namešteni šatori, te su se, 29. nov. 1830, beogradski vezir Husein-paša i knez Miloš prvi put videli, i dogovorili o svecanosti koja se imala izvršiti sutradan (30. novembra 1830).

Rupa vracarska

Cešce se pominjala i pisala Vracarska rupa, kao kaštiga iz doba Vuciceve vlasti. Postanje je toj rupi ovako:
Godine 1842. Vucic je s vojskom pao na Vracar onde gde je sada vracarska sreska kancelarija i gde su sve one okolne kuce - kojih onda nije bilo, samo je Isidor Stojanovic bio nacinio kucu od naboja, i do te kuce nalazila se gotova rupa iz koje je vadjena zemlja za naboj. U tu rupu zatvarani su protivnici Vuciceve bune, jer drugog zatvora onde na onom polju nije bilo. Prvi je stavljen u tu rupu neki Trkic iz Šapca. Zato se nekad rece i Trkiceva rupa.

Sava kapija

Sava kapija bila je onde gde se danas niza stepenice od seminarije slazi na Savu. Tu je bila poveca kasarna za nizame, podignuta na tvrdim temeljima, na kojima su nekad bili i topovi napereni uza Savu.
Ova se kapija nekad zvala i Banjalucka kapija.
I s ove kapije nizami su oterani 1862, a godine 1806, 29- novembra, Srbi su na ovoj kapiji najpre prodrli u opsadjenu dotle beogradsku varoš.

Savamala (selo)

Ovo selo bilo je naseljeno duž Ciganske bare (Venecije) od današnje Antuline kuce pa gore cak do današnjih monopola. Selu Savamali bio je zapis, zborno mesto, onde gde je sada tobdžijska pijaca, pred Bajlonovom kavanom. Tu je o Markovu dne igralo kolo. Na tu svetkovinu dolazio je i knez Miloš i Savamalke su mu davale kite cveca.
Docnije knez Miloš je naredio te su Savamalci dignuti odatle i preseljeni u Palilulu. Mnogi su se na to ljutili a dato im je bolje mesto.

Sedam kuca

Zove se kraj Beograda baš do Laudanova šanca na carigradskom drumu. Tu su najpre bile podignute kuce u polju njih sedam na broj, a sad se prinavljaju i druge, a mesto se to zove sedam kuca.
 
E, негде се затурила Љубица, сад ћу о твом Сајму, о једној згради о којој многи појма немају и за коју важи да је ружна..

Једна сењачка матрона, која сада, у седамдесет и петој у Сан Франциску свакодневно развози своје праунуке на тенис, балет и пливање, а у међувремену спрема најбоља слатка, пекмезе и туршије за своју породицу, својевремено је причала о важном месту њене младости. Између два светска рата "мали корзо" се сваке вечери њихао од кафане Мали Мостар од кафане Велики Мостар, а кад је завршена зграда Државне штампарије из посебних девојачких разлога, корзо је продужен до те зграде. Оба Мостара су порушена, тамо где је сада излазница са Газеле за Дедиње, а државна штампарија је зграда бившег БИГЗ-а.
У оно време, на мали корзо су долазиле девојке којима патријахални родитељи нису дозвољавали да иду у Кнез Михаилову. Да су момци из Државне штампарије нешто друго, знало се 95 година пре кобног сусрета сењачке девојке са лепим типографом, кад је у Новинама сербским 1842. објављен конкурс за типографске ученике "Она деца која имају граматикалне способности у Србском језику и показати могу своје сведочанство о свом благонаравном поведенију, па су ради имати службу у Правитељственој типографији, нека се што пре својим родитељима или туторима пријаве.."

Године 1832. почело се са штампањем књига.
За време Балканског и Првог светског рата, штампарија је прешла преко албанских гудура и склоњена је ан Крфу почетком 1916., где су редовно штампане Нобине Сербскем, главни уредник је био Бранко Лазаревић. По пробоју Солунског фронта штампарија је враћена у Београд, у Поп Лукину улицу.

Планови и договори око изградње нове зграде трајали су дуго, коначну одлуку је Министарски савет донео 1934. године. и решено је да се изгради најсавременија зграда, да се сви технички уређаји и машине замене новим. Пројекат је поверен Драгиши Баршовану.
Објекат Државне штампарије, бивши БИГЗ је изузетан пример модерног Баухаус, и функционалног, здање које је читавом једном београдском крају подарило урбани лик. По првом плану зграда је требало да буде подигнута поред Каленићеве пијаце, али се томе Баршован успротивио.
Министарство просвете је од браће Гођеваца купило плац на Сењаку, а Баршован је отишао на пут у Немачку, на студијско путовање на којем је обишао многе штампарије и несумњиво пао под утицај Хитлеровог архитекте Шпера.
 
Senjak

Tramvaj, iduci iz Beograda ka Topcideru, kada mine monopol i Jakšicevo imanje, ustavlja se kod Senjaka, te onde izlaze oni koji idu u vinograde na Dedini. Tu je veliki opštinski plac medju dva puta. Na tom placu do pre nekoliko godina držali su Beogradjani svoja sena, pošto im ona na Kalemegdanu na kraju septembra 1857. godine izgoreše. Sad tu nema sena, ali je ime Senjak ostalo onom placu i okolini.
Beogradjanska sena pak danas su onde gde je senjak vojnicki, a to je, na poljani izmedju Ludnice, Spomenika, izmedju potoka Mokrog luga i Laudonova šanca.

Slavija

Velika gostionica na dno Englezovca. Od te gostionice Slavije i ona se sva okolina zove Slavija, što oznacava deo varoši. I konjski tramvaj vozi između Kalemegdana i Slavije.

Smutekovac

Tako se ranije zvala (a neki je i danas tako zovu) pivara Djure Vajferta, na levoj strani mokroluškog potoka.
Smutek se zvao onaj Ceh koji je prvi na tom mestu podigao zgradu i otpoceo radnju. Kao da mu posao nije napredovao, te ga je napustio i nekud otišao. Docnije to je mesto i zgrade otkupio i razvio Djura Vajfert, današnji sopstvenik.
Odmah više Smutekovca zgrada je Beogradskoga strelišta.

Spomenik

Izlazeci iz Beograda drumom kragujevackim, kad se predje Laudanov šanac i obori se ka potoku Mokrom lugu, na levo se vidi mali park s nekolikim grobovima i u sredi Spomenik. Taj spomennk prvi put je podigao 1848. godine knez Aleksandar junacima koji su pali pri osvajanju Beograda 29. novembra 1806, a posle je taj spomenik obnovio kralj Aleksandar I. I kuce oko toga parka zovu se "kod Spomenika". Drugi spomenik je podignut knezu Mihailu na mestu gde je bila Stambol kapija.
 
Citajuci polako ovu temu nisam mogao da zadrzim suzu, iako je i moj zivot poceo u svim tim silnim promenama tako da mi za sad jos uvek nista nedostaje . Ali znam da se pored svega najvise menjaju ljudi . Ali nebrinite, i ja imam svoju prelepu proslost koja polako prolzi :lol:

Zemlja se raspada, ljudi iz manjih gradova i provincije beze trazeci bolji zivot . Skoro svi stignu u Beograd koji se ogromnom brzinom siri ! Znate li kakve su pustinje nastale u provincijama ? To je strasno - bolje da ne znate ! Jos malo pa ce polovina srba u zemlji ziveti u Beogradu .To je josh strashnije ! Nema vise onih starih ''beogradskih'' dama , one elite . Znam dedine price dok je bio saobracajni policajac izmedju dva svetska rata . Tada u beogradu nije bilo jedva 100 automobila :-D . Imao je puno ,puno dozivljaja i prica o starom Beogradu . Ali vise nema ni tih ljudi ni tog grada . Vreme sve menja , gradove, ulice, bas sve. Ljudi se vremenom menjaju , stari umiru , novi se radjaju ...

Mozda je ta zelja za prosloscu samo znak da polako ,ali sigurno starimo ! Sve se svodi na apsurd . Sve je prolazno . Nikad netreba zaliti za prosloscu jer je ona bila i ona je neponovljiva . Zasto zaliti proslost kad je ona bila lepa ? Trba gledati napred u buducnost .
Svaki dan u zivotu treba slaviti kao da nam je poslednji , jer ce jednom zaista i biti !
Vreme ce nas uvek pamtiti , kao sto pamti stari Beograd ! :lol: :lol: :lol: :lol: :roll: :lol:
 
pajamaca:
a, jeste li znali da u bigzovoj zgradi većina stanova nema kuhinju?
stanovi pravljeni za radnike, koji se hrane u menzi fabrike;)
Kliknite za proširenje...
ne znam da li ovi "komandiri" (chitaj BEDNI KLJUCHARI) sto zive u c.z-u (a ima ih podosta) imaju kuhinje ili hasaju ista sranja kao i robovi?
Znam da jedu za DZ one pechurke sto se gaje po podrumima te zloglasne zgrade :lol: ,koje inache mogu/mogle su da se pazare na poseti..
 
Stambol kapija

Onde, gde je danas prazna cistina, izmedju pozorišta, apoteke, i spomenika knez Mihailova, bila je nekad tvrda i Srbima strašna Stambol kapija. Sva ondašnja beogradska varoš bila je opasana od Save do u Dunav dubokim rovom i visokim šancem, u koji su bili usadjeni debeli palisadi (hrastova debla, gore zašiljena). Kroz tu tako tvrdu ogradu u beogradsku se varoš moglo uci, i iz nje izici, na Sava kapiju (na Savi), na Vidin kapiju (u dunavskom kraju), na Varoš kapiju (od Velike crkve na jug), i na ovu Stambol kapiju. Od svih tih kapija ova Stambolska bila je i najveca i najtvrdja, a u gradjevinskom pogledu i najlepša. Ozidana je bila kao kakav gradic sa tvrdim svodovima povrh kojih je bio debeo sloj zemlje, sa prostranim dole unutra hodnicima, i mnogim kaza-matima za obitavanje vojnika, koji su tu držali stražu. Izrada je bila od tesanog kamena i od ciglje.
Kroz nju se prolazilo na tri prolaza: u sredi veliki za kola, a sa strane po jedan manji za pešake. Vrata su sva bila od debelih hrastovih greda, pa je po njima prikovana jaka gvozdena oplata, na kojoj su se videle ulupljene rupe od kuršuma pri napadima.
Stambol kapiju zidali su Austrijanci za ono vreme dokle su držali Srbiju.
Ovu kapiju od poljane, koja se pružala gore ka Teraziji i ka Paliluli, rastavljao je dubok rov, koji je cesto bio pun vode. Zimi se ta voda nekad i ledila, a leti se pokrivala zelenim žabokrekom, i svakad je bila prljava, jer se u nju svašta bacalo.
Preko toga rova, iznad te vode, od usta Stambol kapije onamo ka Teraziji, pružao se drveni most, 30-40 metara dugacak, upravo donde gde su danas vrata od Kolarceve pivnice.
Pred ustima toga mosta odovud, od terazijske strane, gde js sada avlija Mecovaline kuce, bio je veliki breg nanesene zemlje, koji je sobom zašticavao most i vrata Stambol kapiji od napadaca.
Put koji je iz Beograda na Stambol kapiju izlazio preko mosta, delio se odmah na dva kraka: jedan je udarao desno od toga brega ka Teraziji, a drugi levo ka Paliluli i Tašmajdanu.
Tu nigde nije bilo ni kuce ni ducana nego je leti rasla golema travuljina, najviše kukuta, a zimi je ta travuljina bila suva, ali se vecinom držala uspravo. Iz te velike travuljine u svako doba mogli su jurnuti ili psi ili zli ljudi na putnika sama i bez oružja!
Kolje, na koje su Turci nabijali Srbe, udarano je van Stambol kapije i van drvenoga mosta, pored puta koji vodi na Terazije. Mucenici su okretani licem u polje, ovamo ka Srbiji, da zaplaše druge, koji bi poumili poci njihovim tragom, to jest, koji bi poumili da ustaju protiv turske sile u zemlji srpskoj!...
Ta tvrda, ta strašna Stambol kapija srušena je iz temelja po zapovesti kneza Mihaila u prolece 1866. godine. Rušenje je poceto u polovini aprila a dovršeno 19. maja 1866. godine. Najpre su rušena oba krila sa strane, pa posle sredina i tvrdi svodovi i stubovi unutrašnji. U ruševini je nadjeno više djuladi razne velicine i jedan bakarni ibrik pun mutne vode, koja nije ni na što udarala.
 
Ja sam se tek sada ukljucio u ovaj forum: privucen temom kao i nekim "postovima" (ako se to tako kaze) resih da dopisem koju... Ustvari, videvsi sliku koju je postavila Fibi3, fotografiju onog parkica prekoputa Udbine zgrade na Senjaku... Taj parkic je porusen sredinom osamdesetih kada je sagradjena privatna stambena zgrada u ulici Koste Glavinica cije je dvoriste zahvatilo i parkic. Zgradu je sazidao jedan "zasluzni" gradjanin koji se tek doselio iz Sarajeva, i koji je bez ikakvog razmisljanja, ali i bez posledicne zakonske akcije, porusio "zelenu povrsinu". Slika me je vratila u detinjstvo (generacija 1969)... Fibi3 i svi ostali Senjarci koji ucestvujete na ovom forumu: da li se secate velike senjacke pijace koja je srusena zbog gradnje zeleznickog mosta i stanice "Prokop", bloka stambenih zgrada u ulici Sitnicka kao i ulica oko Majdana, srusenih iz istog razloga?
 
Fibi3:
Secam se pijace, naravno. Ali ja mislim da ona jos postoji?

A znas li da je zgrada Skole za obrazovanje odraslih (valjda se tako zove), pored pijace, nekad bila bioskop?
Kliknite za proširenje...

Pijaca postoji ali to nije ona pijaca "od nekad": ta originalna pijaca je bila smestena na delu gde se sada nalaze lokali ispod mosta, tik do Udbine zgrade, odnosno ispod okretnice autobusa 44. Secam se, bio je veliki lucni ulaz, kao neka kapija, pa stepenice i zatim veliki plato sa tezgama koga su okruzivale ribarnice i piljare... Zaravnjena je kada je poceo da se gradi most za Prokop, tamo negde 1976 ili 77-e. Ovo sto sada postoji je tada bio sporedni deo koji je naknadno stavljen u funkciju pijace.
Sto se ove skole tice, tako je, to je bio nekada bioskop. Ja ga se vec ne secam jer je prestao da radi u to vreme, ali znam iz prica starijih Senjaraca da je vazio za jednu od "vrucih" tacki Beograda pedesetih - rec je o onom vremenu kada se nije tako lako i bezbrizno odlazilo u drugi kraj, tj. kada se ispred tog bioskopa skupljala ekipa lokalnih baraba po kojima je Senjak bio ozloglasen pedesetih. Ta zgrada je sada dosta izmenila svoj prvobitni izgled jer su na nju dozidani neki lokali tako da tek ko zna sta je to nekada bilo moze da prepozna prvobitnu "konfiguraciju"...
Senjak je, kao uostalom i ceo Beograd, suvise promenio konfiguraciju u odnosu na period od samo pre dvadesetak godina. Cini mi se da je vise promenjen u periodu 1975-1995 nego sto je menjao lik od pocetka 20. veka do te 75-e kada je zapoceta gradnja (ukletog) Prokopa. Neko ce se mozda prisetiti i ulaza u Hajd Park koji se nalazio bas tamo gde je sada stanica trolejbusa 41 kod zavoda "Rudo". Taj najveci gradski park je pocinjao upravo na toj tacki i tokom gradnje prvo Prokopa, a zatim i bulevara za Kucu Cveca (1980.), iskopan je i unisten jedan njegov ogroman deo. Mesto od koga sada pocinje Hajd Park, preko puta lokala Kolonijal San, nekada je bio duboka unutrasnjost te sume. Tamo gde sada pocinje aleja platana nekada se zavrsavao veliki plato sa cesmama i drvenim spravama za decu zbog kojih su u taj park decu dovodili i iz drugih delova grada.
U svakom slucaju, lista "toponima" kojih vise nema u ovoj beogradskoj mikro-zajednici, predugacka je. Neko ce to mozda nazvati napretkom i razvojem. Licno, smatram da taj napredak nije lisio uspomena samo nas koji smo tada tu odrastali, vec je i novim generacijama onemogucio da odrastaju uz pravi duh BG-a.
 
senjak...pišeš ko da si moj tata:lol: iste reči za hajd park.
sada kada pišeš za pijacu...polako mi se kao kroz maglu vraća sećanje..
ali zaklela bih se da je ova jedna i jedina od uvek.
znam i za sve srušeno...i to izgrađeno ono ruglo, gde su bile kuće,
dobro se sećam, tamo smo se sankali, posle škole...
a dobro zanam i za bosanca..sa kojim sam se tukla, dok mi njegovi majmuni nisu zapretili pištoljima, pa sam potegla neke ljude..pa se malo smirio.
parkirala sam auto, pobogu na njegovom trotoaru, i kada sam došla po auto, on krenuo da me psuje i vređa...i da mi udara po kolima..ja mu rekla y..se bosančino, mrš n aplaninu odakle si siš'o stoko jedna...a žena mu doktorka završila u parizu phd. mnogo fina žena i devojčice fina deca..a on kikirez u žutom sakou:roll:
zato mu jedna od mojih baka, svaki dan sa pijace prolazi kroz baštu, jer je na trotoaru:lol: on pizdi..ali sa njom nikad niko nije uspeo da izađe na kraj..pa nema šanse da joj bosanac doskoči.
ma...
inače sećam se odlično dela gde j edanas kuća cveća, i raznih puteljaka da se prekrati put do kuće...(ko će bre da ide od te stanice do zvezde, pa na sred užičke, tolstojeve, vajara đoke;) )
 
Stambol kapija

Onde, gde je danas prazna cistina, izmedju pozorišta, apoteke, i spomenika knez Mihailova, bila je nekad tvrda i Srbima strašna Stambol kapija. Sva ondašnja beogradska varoš bila je opasana od Save do u Dunav dubokim rovom i visokim šancem, u koji su bili usadjeni debeli palisadi (hrastova debla, gore zašiljena). Kroz tu tako tvrdu ogradu u beogradsku se varoš moglo uci, i iz nje izici, na Sava kapiju (na Savi), na Vidin kapiju (u dunavskom kraju), na Varoš kapiju (od Velike crkve na jug), i na ovu Stambol kapiju. Od svih tih kapija ova Stambolska bila je i najveca i najtvrdja, a u gradjevinskom pogledu i najlepša. Ozidana je bila kao kakav gradic sa tvrdim svodovima povrh kojih je bio debeo sloj zemlje, sa prostranim dole unutra hodnicima, i mnogim kaza-matima za obitavanje vojnika, koji su tu držali stražu. Izrada je bila od tesanog kamena i od ciglje.
Kroz nju se prolazilo na tri prolaza: u sredi veliki za kola, a sa strane po jedan manji za pešake. Vrata su sva bila od debelih hrastovih greda, pa je po njima prikovana jaka gvozdena oplata, na kojoj su se videle ulupljene rupe od kuršuma pri napadima.
Stambol kapiju zidali su Austrijanci za ono vreme dokle su držali Srbiju.
Ovu kapiju od poljane, koja se pružala gore ka Teraziji i ka Paliluli, rastavljao je dubok rov, koji je cesto bio pun vode. Zimi se ta voda nekad i ledila, a leti se pokrivala zelenim žabokrekom, i svakad je bila prljava, jer se u nju svašta bacalo.
Preko toga rova, iznad te vode, od usta Stambol kapije onamo ka Teraziji, pružao se drveni most, 30-40 metara dugacak, upravo donde gde su danas vrata od Kolarceve pivnice.
Pred ustima toga mosta odovud, od terazijske strane, gde js sada avlija Mecovaline kuce, bio je veliki breg nanesene zemlje, koji je sobom zašticavao most i vrata Stambol kapiji od napadaca.
Put koji je iz Beograda na Stambol kapiju izlazio preko mosta, delio se odmah na dva kraka: jedan je udarao desno od toga brega ka Teraziji, a drugi levo ka Paliluli i Tašmajdanu.
Tu nigde nije bilo ni kuce ni ducana nego je leti rasla golema travuljina, najviše kukuta, a zimi je ta travuljina bila suva, ali se vecinom držala uspravo. Iz te velike travuljine u svako doba mogli su jurnuti ili psi ili zli ljudi na putnika sama i bez oružja!
Kolje, na koje su Turci nabijali Srbe, udarano je van Stambol kapije i van drvenoga mosta, pored puta koji vodi na Terazije. Mucenici su okretani licem u polje, ovamo ka Srbiji, da zaplaše druge, koji bi poumili poci njihovim tragom, to jest, koji bi poumili da ustaju protiv turske sile u zemlji srpskoj!...
Ta tvrda, ta strašna Stambol kapija srušena je iz temelja po zapovesti kneza Mihaila u prolece 1866. godine. Rušenje je poceto u polovini aprila a dovršeno 19. maja 1866. godine. Najpre su rušena oba krila sa strane, pa posle sredina i tvrdi svodovi i stubovi unutrašnji. U ruševini je nadjeno više djuladi razne velicine i jedan bakarni ibrik pun mutne vode, koja nije ni na što udarala.
 
Pajamaca, pozdravi Tatu. Sto se tice tvojih iskustava sa komsijom - to je nesto sto je odavno poznato na Senjaku (mislim, ne tvoja iskustva vec njegov "stav" kao i nacin na koji su mnogi resavali probleme sa njim :-)) ) Kada vec govorimo o iscezlim gradskim "toponimima", sa naglaskom na mikro-sredinu Savskog venca, pada mi na pamet prostor poznat kao "Sest topola" - setaliste pored Save, tamo gde Sajam izbija na njenu obalu. Prema svedocenjima starih Beogradjana, tamo se pre Drugog svetskog rata nalazilo elitno gradsko kupaliste. S obzirom da sam dosta mladji, secanja mi jedino sezu u period kada na tom delu nije bilo splavova i dovucenih slepova, i kada se sa tog mesta pruzao najbolji pogled na Savu, kako ka centru tako i ka gornjem delu, Adi i dalje. Medjutim, pravi "kuriozitet" vezan za taj deo mi je bila fontana ciji se jadni ostaci i danas vide na delu izmedju poslednje hale Bazara i uskog pruznog prelaza za setaliste kraj reke: ta fontana je nekada bila pravo cudo sa setajucim vodoskokom i svetlima u boji koja su raznoliko obasjavala mlaz. Mislim, iako sam tada bio bas dete (1973-74), da je i iz sadasnje perspektive ta fontana bila vrlo "progresivna" stvar, pogotovo za ono vreme. Nije radila dugo, svega par godina, ali kada je bila u funkciji, to je bio spektakl. Cesto sam tu dovodjen u setnju, bas zbog te fontane oko koje se lepo mogao da vozi bicikl ukrug...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Neno
Nema više ostavljanja otpada ispred zgrade posle radova u stanovima
Odgovora
11
Pregleda
287
skura58
skura58
Paula
Beograd je jedini milionski grad u Evropi koji nema metro !
6 7 8
Odgovora
175
Pregleda
1.715
Belgradeboy
Belgradeboy
Belgradeboy
Beograd na vodi se proširuje
Odgovora
5
Pregleda
333
Belgradeboy
Belgradeboy

Back
Top