Beograd kojeg više nema

  • Začetnik teme Začetnik teme lider
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
izvinjavam se,ako su ove fotke bile... :)

Terazije_1928.jpg


800px-Beograd_Salvija_postcard_from_1925.jpg
 
lider:
Svako od nas je izgubio jedan deo Beograda,staru ulicu koja je sada načičkana soliterima,omiljenu kafanu,park,igralište...
Šta je to što vam nedostaje?
Imate li sliku "starog kraja"?
Kliknite za proširenje...

Da li je neko od vas sa Senjaka i da li se seca ovog igralista (prekoputa Udbine zgrade i samoposluge)? E pa nema ga vise... odavno. Srusili su igraliste i sagradili most. Odavno sam se odselila sa Senjaka, ali kada sam posle par godina opet otisla tamo kao da me je neko ubo u srce. Taj parkic je bio deo mog detinjstva. Tu smo se kao klinci ljuljali, klackali, igrali, upoznavali. Mame druzile. Kasnije su tu stvarane prve ljubavi i prva sastajanja.





 
KRATKA ISTORIJA BOTANIČKE BAŠTE



Odlukom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije, a na predlog Josifa Pančića, osnovana je 1874. godine Kraljevska botanička bašta u Beogradu. Bašta je pripojena Velikoj školi koja je za njeno podizanje i godišnje izdržavanje unela u svoj budžet novu poziciju od 1400 talira, a uprava nad njom je poverena Josifu Pančiću kao profesoru botanike.

Prvobitno je basta bila podignuta pored obale Dunava na Dorćolu. Radovi na uređenju zemljišta, zidanju zgrada, postavljanju staklare, podizanju biljnih kultura i njihovog sistematskog rasporeda trajali su nekoliko godina. U tom periodu desile su se dve velike poplave koje su uništile skoro celokupan biljni fond koji je sam Pančić mukotrpno skupljao. Nakon ovih neuspeha sa prvom baštom, veliki naučnik je uporno pokušavao da dobije bolju lokaciju za novu Botaničku baštu. Međutim, svi napori na ovom planu, koji su trajali do njegove smrti 1888. godine,, nisu urodili plodom. Ubrzo zatim, 1889. godine kralj Milan Obrenović poklonio je imanje koje je nasledio od svog dede Jevrema, velikog ljubitelja narodne prosvete, Velikoj školi u Beogradu pismom sledeće sadržine:


"Gospodinu ministru Prosvete i Crkvenih poslova, Danas, na prvi rođendan po miropomazanju moga sina Njegovog veličanstva Našeg Kralja Aleksandra I, našao sam se pobuđen dati državi na prosvetne celji, i to za botaničku baštu, svoju baštu ovde u Beogradu, u odeljenju palilulskom, preko puta palilulske kasarne pod jednim uslovom, da se ova bašta zove "Jevremovac", za rad sećanja na našega slavnog pretka, mojega i mojega sina Gospodina Jevrema T. Obrenovića, velikog ljubitelja narodne prosvete. Molim vas gospodine ministre da budete dobri primiti u ime države ovaj dar.

Milan 2. avgusta 1889. godine u Beogradu"

Stara Botanicka basta se premesta na novu lokaciju i po zelji darodavca dobija naziv "Jevremovac". Ovaj naziv se zadrzao sve do 1940. godine, a zatim je sasvim nesluzbeno prestao da se upotrebljava sve do 1991. godine kada je ponovo vracen na predlog Kolegijuma Instituta za botaniku i Botanicke baste Bioloskog fakulteta.
 
Stare kafane

Rec kafana je turskog porekla i oznacava kucu u kojoj se pije kafa. Prve kafane otvorili su Turci u Carigradu pocetkom 16. veka. Osvajajuci Balkansko poluostrvo i dalje napredujuci ka Evropi, Turci su pored dzamija i karavan-saraja podizali kafane i hanove.

Po zauzecu Beograda 1521. godine, otvorena je i prva kafana, verovatno smestena negde u starom Dorcolu, u kojoj se najpre pila crna turska kafa. Od te godine broj kafana se znatno uvecao, tako da je prema popisu iz 1881. godine u Beogradu bilo 226 kafana.

Jedna od najstarijih sacuvanih kafana u Beogradu je kod "?", preko puta Saborne crkve, u ulici kralja Petra prvog. Nju je podigao Naum Icko 1820. godine. Zgrada je podignuta na sprat, od slabog materijala, u balkanskom stilu, a u prizemlju se nalazila kafana. Knez Milos ju je kupio od Icka i podario Ecim Tomi ustanickom vidaru, pa se do 1878. godine nazivala "Ecim-Tomina" kafana. Kako su se menjali zakupci, menjao se i naziv kafane- "Kod pastira", " Kod Saborne crkve"...Ovaj poslednji naziv postojao je samo nekoliko sati, jer se ovdasnjim crkvenim vlastima to ime cinilo neprilicnim i predstavljalo je svetogrdje. Vlasnici se nisu setili odmah novog naziva, pa je na firmu iznad ulaza u kafanu naslikan "?", koji je sacuvan do danas.

Od mnogobrojnih kafana koje su postojale u varosi, otvorena je pocetkom 19. veka kafana "Dardaneli", u blizini Stambol kapije, na mestu gde se danas nalazi Narodni muzej. Prvi gosti su bili sitni trgovci, piljari i patroldzije. Kasnije ona postaje omiljeno mesto glumaca, knjizevnika, novinara, umetnika, "tumaca dnevne politikec, boema. Tu su se svakog dana mogli videti: Djura Jaksic, Vojislav Ilic, Janko Veselinovic, Milovan Glisic, kasnije, Branislav Nusic, Bora Stankovic, Cica Ilija Stanojevic, Radoje Domanovic i mnogi drugi.

Kafana "Kolarac" imala je veliku salu, te su se ovde odrzavali i balovi poslednjih decenija proslog veka. U ovoj sali davao je predstave teatar Brane Cvetkovica "Orfeum" i jedan od prvih bioskopa u Beogradu.

Sredinom 19. veka, na Terazijama podignuta je kafana "zlatni Krst". U ovoj kafani prikazana je 25. maja 1896. godine prva javna bioskopska predstava u Beogradu. Kada su 1901. godine bile porusene kafane "Dardaneli" i "Pozorisna kafana" Beogradska inteligencija i boemi preselili su se u Skadarliju.

Od kafana u Skadarliji najstarija je "Tri sesira" koja je prema podacima Branislava Nusica postojala jos 1864. godine. Dobila je naziv po radionici sesira-firma na kojoj su bila naslikana tri sesira. Kada se radionica zatvorila, u toj kuci je otvorena istoimena kafana.

iz knjige Stanislave Bozovic, "Svedocanstva proslih vremena"
 
Tekst koji sledi objavljen je u "Godišnjici Nikole Cupica", knjiga XXII, u Beo-gradu 1903. godine, pod naslovom Crtice za raniju sliku srpske prestonice, zapisao M. DJ. Milicevic, i s godinom na naslovnoj strani - 1902.

Abadžijska caršija
Onde gde je danas Abadžijska caršija bila je tridesetih godina livada kneza Miloša, a majstori abadžije imali su ducane u beogradskoj varoši, medju tur-skim ducanima i kucama.Knez Miloš razdeli svoju livadu na placeve, digne abadžije iz varoši, i naseli ih na one svoje placeve, da je seljacima lakše dola- ziti k njima na ducane, a i majstori da steku svoje kuce, i da ne placaju dove- ka kiriju Turcima. Danas u Abadžijskoj caršiji nema nikakvih ducana, nego su same kuce, ali je ulici ostalo ime Abadžijska caršija.

Alijina bašta

Malko na sever iduci od bivše Vidin kapije, onamo ka parnom kupatilu, bila je bašta s vinovom lozom i drugim vocem nekoga Turcina Alije. Tu je bilo gro-ždja neobicno krupnog i slatkog. U sredini bašte bio je jedan mali kucerak, koliko da se covek od zla vremena skloni. Alija je tu leti i nocivao i danjivao. Kad groždje dospe, Alija je imao mušterija dosta. Ko mu dodje da jede groždja, plati na vratima groš, pa jede bez mere koliko god može. A koji hoce da po- nese, tome Alija izmeri i naplati groš od oke. Posle bombardovanja (1862. godine) Alije je nestalo, a bašta je razvaljena, i loza pokopana i raznesena.

Barjak džamija
Od mnogih džamija, koje je imao nekadanji Beograd, danas stoji samo Barjak džamija, koja je niže Zereka ka Dorcolu iduci i onamo bliže Gradu. U njoj danas uci hodža, koji prima platu od srpske države. To je bogomolja za sve muslimane koji u Beogradu žive, ili kroz Beograd kao putnici prolaze. Ne-kada, za turske vlasti, na munaru se od te džamije istavljao barjak, te je od toga i dobila ime Barjak džamija. Po ovoj džamiji cesto se oznacava i njezina bliža okolina.

Batal džamija

Na severozapadnom kraju onoga novoga parka koji je zasađen na pre-djašnjoj Batal džamijskoj pijaci, na istok od dvorske bašte, bila je jedna stara džamija, ozidana tesanim kamenom. Ona je odavno bila napuštena, munara joj se prebila, vrata sva bila su istavljena i isprovaljivana. U njoj je cesto pla-ndovala stoka. Zato se i zvala Batal džamija. Kako se Beograd širio, to je i ta Batal džamija, posle bombardovanja, oborena, te se ocistilo lice onoj zgradi gde je danas gimnazija; ali se to mesto i okolina njegova i sad zove Batal džamija.
Pokojni knez Mihailo ustavljao se je na ovoj džamiji, i govorio je da bi je tr-ebalo opraviti, pa u nju smestiti Državnu arhivu, ali ga pretece smrt.

Bitpazar

Turci tako zovu pazar gde se prodaje starež svake vrste. U Beogradu do bombardovanja (1862. godine), Bitpazar je bio na Dorcolu, od raskršca ona-mo ka Gradu. Posle bombardovanja bitpazarski ducani bili su se rasuli po va-roši; ali je njih docnije, 1887, vlast skupila i smestila u Fišegdžijsku ulicu (danas kralja Aleksandra). Cuje se da ce njih i odatle krenuti dalje. Ima naredba da ovi trgovci nikakvu starež ne smeju uneti u svoje ducane i izložiti prodaji dokle je najpre ne dezinfikuju u zavodu za taj posao. I to im se radi po utvrdjenoj maloj taksi.

Bulbulder

Bulbuderom zove se onaj potok koji tece ozgo od Laudanova šanca dole ka Dunavu, prolazeci istocno od Trkališta. Preko doline toga potoka preveden je nasip na Novo groblje. Bulbul je slavuj, a dere je dolina ili potok. Dakle, bilo bi: Slavujev do, Slavujev potok ili Slavujevac.
Za austrijske okupacije (1718-1739) Bulbulder je bilo Beogradjanima to što je danas Topcider. Jedan stariji Beogradjanin kaže da je tu bilo "s mora smo-kava i od Mostara groždja".

Bulina vodenica

Na mokroluškom potoku, ispod današnje Vajfertove pivare, baš prema mo-nopolu,bila je vodenica, koja je sada bataljena, a zvala se najpre Bulina vodenica, posle: Pisar Lazina vodenica. Od oca Pisarn Laze, ona je ostala sinu mu Sreti L. Popovicu. Sad je vec u cetvrtim rukama kako je Sreta umro, i vodenica davno ne melje, bataljena je. Tu na placu oko te vodenice diže Godjevac radionicu za gvoždje, i udruženi hlebari zajednicki mlin (1902. godine).

Varoš kapija

Ona vrata na šancu kojnje opasivao staru beogradsku varoš, koja su bila onde, gde je sada Valožiceva knjižara, južno od Velike crkve, zvala su se Var-oš kapija. Do bombardovanja 1862. godine tu su stajali turski nizami. Kapija je bila od kamenoga zida i od debelih greda. Nad njom je bila stražara. Vrata na toj kapiji nisu se u poslednje vreme gotovo nikad ni zatvarala. Godine 1862. nizami su odatle pobegli u Grad, a kapija je srušena. Sad baš tu se ze- mlja otkopava, a indžinir M. Savcic gradi onde blizu krasnu kucu od tri boja.
 
Velika pivara

Bice godine 1840, nacinila je kneginja Ljubica na uglu ulice Bosanske i one od Tri kljuca (naravno sadašnje, a pre je to bilo cisto polje) dugacku zgradu za Pivaru. Prvi zakupac te pivare bio je neki Rista Paripovic, Rudnican. On je odatle godine 1842. Vucicevoj vojsci (svojim zemljacima) slao pivo. Danas tu više ne radi pivara, nego ima gostionica i bašta. U toj pivari ima poveca sala u kojoj je držala svoje sednice znamenita Skupština svetoandrejska (1858. i 1859) koja je proglasila povratak Obrenovica u Srbiju. Sad je tu oficirska za- druga.

Venecija

Tako se zove ona ravnica duž desnog brega savskog od ušca topciderske reke dole do Beograda. U tu ravan prelazi preko Save železnica, tu je glavna železnicka stanica, tu je žitni trg, monopol duvana, i malo pomalo otima se, nasipanjem, od vode i ostala ravan.
Ta se Venecija nekad nazivala i Ciganska bara.

Vidin kapija

Ova je kapija bila današnjoj Dušanovoj ulici izlaz iz varoši u predgradje. Danas je teško kazati gde je mestimice bila, tek je to onde blizu one tvornice, gde se tvori elektrika. I ta je kapija bila ozidana tesanim kamenom, i utvrdjena debelim direcima; nad njom je bila stražara, gde su sedeli nizami, koji su stražarili na kapiji. Ta je kapija 1862. godine oteta silom od nizama. U tom boju odlikovao se je clan palilulskog kvarta Moja Bogdanovic.

Vracar zapadni

Tako se zove onaj deo beogradske varoši od kragujevackoga druma do Lude kuce (Doktorove kule). Na ovom su Vracaru: Velika kasarna, Vojna akademija, Nova kasarna, Etnografski muzej, Bolnica kraljice Drage, Kuca za gluvoneme i Opservatorija.

Vracar istocni

Vracarom istocnim zove se onaj deo današnjeg Beograda, koji se od Dvora pruža naviše ka selu Mokrom lugu, a širi se izmedju kragujevackoga druma i palilulske crkve. Na tom je Vracaru Velika vojna bolnica, poslanstva: nemacko i austro-ugarsko, katolicka crkva, Englezovac, i crkva Sveti Sava.

Gospodarska mehana

Na tramvajskoj pruzi iz Beograda u Topcider, blizu ušca topciderske reke u Savu, na levoj strani puta, ima jedna starinska kuca, koja se zove Gospodarska mehana. Tridesetih i cetrdesetih godina tu je bila skela za prevoz svinja preko Save, a tu je bila i carinarnica. Gospodar Jovan naredio je te je ta carinarnica i ova mehana za marvene trgovce kulukom nacinjena. Carinarnica je odatle dignuta, a ostala je mehana, koja se i danas zove Gospodarska a imanje je državno.
Prema toj mehani, na savskoj obali, još stoji magacin gde se nekad stovarala so. Ispod toga magacina pristao je 25. jan. 1859. godine parobrod, koji je dovezao knezove Miloša i Mihaila. Odatle su oni na kolima kroz guste mase sveta, ulicama Miloševom i Abadžijskom, otišli u Veliku crkvu, a odande kroz Stambol kapiju Terazijama u Dvor.

Gospodska ulica

Današnja Brankova ulica, ona od Zelenog venca do Zlatnog konja, pre se zvala Gospodarska ulica. Tu su bile s gornje strane kuce: Herbezova, Tenkina, Markoviceva, Stanišiceva i Simiceva, a s donje strane Djermanova, Stejiceva, Marinoviceva, Šiliceva, i Brankoviceva. Tu je ulicu najviše prozvao Gospodskom Miloš Popovic, urednik Srpskih Novina, kad je, pedesetih godina, u njoj, u kuci St. Markovica, bio otvorio knjižaru, koja je docnije prešla na Velimira Valožica, a danas pripada sinu Velimirovu Milošu. To je bila prva knjižara u Srbiji.
Dok su Turci bili u Beogradu, iz Dvora se u Veliku crkvu išlo svakad Gospodskom ulicom na Varoš kapiju, a na Stambol kapiju vrlo retko.
 
Groblje novo

Još godine 1853. izišla je jedna odluka državne vlasti da se digne groblje sa Tašmajdana jer su ga vec opkolile kuce. Ta je odluka dugo ostala mrtvo slovo. Tek godine 1882, posle Sanitetskog zakona, Beograd je izabrao za groblje mesto na desnoj strani doline Bulbuldera, zemlju otkupio, nivelisao, nasuo, ogradio zidom, nacinio nasip od Trkališta do toga mesta, i podigao vidjadukt preko Bulbuldera. Za sve to potrošeno je 166.669.58 dinara.
U toj ogradi je mesto za sahranjivanje pravoslavnih, katolika, protestanata, Turaka, i Jevreja eskinaskog obreda. Jevreji pak seferdinskog obreda imaju svoje odelito groblje malo niže ovoga srpskoga.
Sahranjivanje u Novom groblju pocelo se 17. avgusta 1886. godine, i prvi je onde ukopan Dragutin, sin Veljka Dimovica baštovana.
Groblje ima svoj fond, koji je 1902. godine iznosio 229.345.66 dinara.
U sredini groblja lepa je nova crkva, posvecena Svetom Nikoli. To je zadužbina danas pokojne Drage, supruge poc. Stanojla Petrovica savetnika.

Groblje staro

Koliko se sada zna, Beogradjani su svoje mrtve sahraljivali od nekadašnje Varoš kapije na ovamo ka Zelenom vencu, i dole ka Toskinoj cesmi. Odatle je groblje izmešteno na Tašmajdan oko godine 1828. Na Tašmajdanu je groblje ostalo do godine 1886; a od te godine beogradski se mrtvi sahranjuju u No- vom groblju preko bulbulderskog potoka. Na onom groblju na Tašmajdanu nacinjena je 1835. godine crkva i posvecena svetom jevandjelistu Marku. Po toj crkvi, groblje se to kaže i Groblje kod Markove crkve, a nekad se rece i Palilulsko groblje, jer je glavna nurija ovoj crkvi Palilula.
Breg Tašmajdan, koji je nad ovom crkvom, najviše lici da je ona Cupina humka gde je spaljen Sveti Sava.

Dva bela goluba

Dvokatna kuca, od drvene gradje pok. Jove Kujundžica, bila je na onom danas praznom placu, koji licem gleda pravo ka Kolarcu i Stambol kapiji, a rebrima je okrenut Hilendarskoj ulici i ulici Dva goluba.
Na toj kuci Jova je imao cimer: Makaze i dva bela goluba. On je, u šali, govorio: da je to jedno golub a drugo je golubica. A makaze su znak njegova terzijskog zanata. Sad te kuce nema. A celom kraju onom ostalo je ime Dva bela goluba.

Dedija ili Dedina

Ono brdo koje se, medju padinom Mokrog luka i dolinom Topciderske reke, najlak spušta ka Savi, zove se Dedija ili Dedina. Bilo je i jedno manje brdašce koje se zvalo Mala Dedija, pa je to brdašce raskopano kad se gradio put u Topcider. Tako se ime Mala Dedija izgubilo, a ostalo samo Djedija ili Dedina. To je ono brdo gde su danas vinogradn i letnjikovci; Djoke Simica, N. Z. Popovica, Brace Djordjevica, Rajovica, Djurica, Pavlovica i drugih Beogradjana. U novije vreme retko se i cuje ime Dedija ili Dedina, nego se obicno naziva Topcidersko brdo.

Delijska cesma
Onde gde je sada trokatna kuca Nikole Spasica (pre Pandjelova) za Turaka je bio delijski konak, gde je sedeo vojvoda (turski starešina) koji je sudio Turcima erlijama za manje stvari. Pred tim konakom bila je cesma, koja se zvala delijska cesma, jer su u onom konaku boravile i delije (turski vojnici). Sada je cesma izmeštena preko puta uz plac akadsmijski, a od nje se i ono mesto okolo zove Delijska cesma. Sam tocak ne znam dokle ce ostati, jer je samo za vreme dopušteno da se onde namesti.

Doktorova kula

Glavna zgrada današnje kuce za sumanute bila je imanje Doktora Kuniberta, koji je kao lekar služio kneza Miloša skoro dve desetine godina. On je na cistom polju vracarskom, na desnom bregu mokroluškog potoka, daleko od ondašnje varoši beogradske, nacinio kucu, koju su Beogradjani prozvali Doktorova kula, koje joj je ime ostalo i do danas.
Tu je on bio nasadio cveca i plodna voca, a kad su ga Beogradjani pitali što je otišao tako daleko od varoši, on je odgovarao: - Bice ovo nekad sredina Beograda!

Dortjol

Upravo: dortjol ceširi puta, raskršce. Tako su Turci zvali ono raskršce, gde se krste Dubrovacka ulica i ulica Dušanova. Od toga se onaj ceo kraj varoši prozvao Dortjol.

Djerizi

Ima dva stara djeriza ili vodovoda kojima je voda dolazila u Beograd.
Prvi prima vodu u vrh Bulbuldera. On je ozidan i zatvoren. Njegova je voda predje išla preko Palilule, kroz mitropolitovu baštu, preko Skadarske ulice na Cukur cesmu i na Saka cesmu onamo ka Gradu. Sada se voda iz toga vodovoda stace u rezervoar na Trkalištu, pa se odande razvodi u sve javne cesme na dunavskoj strani Beograda.
Drugi djeriz prima vodu u Malom Mokrom lugu, gde su tako zvane rimske cesme. Ovaj nije zatvoren nego se i Mokrolužani služe njime. Voda iz njega sprovodi se u rezervoar kod Doma za napuštenu decu, a odande se razvodi u javne cesme na Savskoj strani.
Ovaj je djeriz pređe išao preko Simiceva majura, pored Vojne bolnice, pored Dvora, pa Terazijama, na Ruskog cara (gostionicu), pa na Delijsku cesmu, i na Grcku kraljicu (gostionicu) u Grad.
Kod spomenika kneza Mihaila nameštena je 1891. godine spona staroga vodovoda sa novim s Belih voda. Ali se vode iz staroga vodovoda u novi puštaju samo u velikoj nestašici, i na vrlo kratko vreme.
Sva voda po beogradskim kucama dolazi sa Belih voda.

Englezovac

Onaj deo nove beogradske varoši od Slavije do crkve Svetog Save, i od kragujevackoga druma do onoga širokoga polja na istoku, zove se Englezovac po Englezu Makenziju, koji je to mesto kupio od Djoke Simica, i naselio ga. A neki to zovu i Savinac, po crkvici, koja je dignuta u slavu Svetom Savi. Pre pak dok je to imanje pripadalo starom gazdi, zvalo se je Simicev majur.
 
Zdanije kod jelena

U pocetku pete desetine prošloga veka podigao je knez Mihailo Obrenovic veliku trokatnu kucu na pokoj blizu Saborne beogradske crkve. Ta je kuca na svom južnoistocnom roglju imala od bronze jelena, kao svoj beleg. Zato se najpre i zvala Zdanije kod jelena. Posle jednoga požara u toj kuci, jelen je skinut, i ona se dalje zvala Zdanije. Docnije je knez Aleksandar Karadjordjevic nacinio zdanije na pijaci (ono što je danas opštinski sud). Tada se ona knez Mihailova kuca prozvala Staro zdanije. Još docnije, ta se kuca prozove Grand hotel. U toj kuci pre požara bila je velika sala za pozorišne predstave. A u njoj su se i oni prijatelji ilirstva cetrdesetih godina sastajali i svoje ideje širili. Mesto toga sastajanja zvalo se Ilirska kasina. I ta je kasina izazvala Beogradjane, koji nimalo nisu simpatisali Ilirstvo, da osnuju Citaonicu, koja se u svom pocetku zvala Citalište, koje je otvoreno u opštinskoj zgradi, baš preko puta od toga Zdanija, 24. februara 1846. godine.

Zeleni venac

Na onoj beogradskoj pijaci u koju ulaze ulice: jedna s Terazija, druga od Starog telegrafa, treca od Varoš kapije, cetvrta od Save a peta iz Abadžijske caršije, ima jedna starinska, glomazna dvokatna kuca, u kojoj je nekad bila manja gostionica sa znakom Zeleni venac. Od toga se ceo onaj kraj prozvao Zeleni venac.
I pijaca Zeleni venac tu je ispred te stare kuce.

Zerek

Ono mesto Dubrovacke ulice, gde nju preseca ulica, koja od Velike pijace i policije vodi onamo ka Gradu, zove se Zerek. Sa Zereka se ulica Dubrovacka dosta strmo spušta ka Dorcolu i ide dalje ka Dunavu. Zerek kažu da znaci pogled, vidik, a odande i jeste lep i širok vidik dole niz Dunav, na Banat a i na brda Mirijevsko i Višnjicko.

Jalija

Jalija se zove ona ravna desna obala Dunava od Grada niz vodu do ispod varoši Beograda. Tako se zove i zaseljen deo te ravni, upravo donji deo Dorcola, onaj što je bliži k Dunavu.
Na Jaliji je jevrejska mala. I jevrejska osnovna škola u toj mali zove se i piše: Škola na Jaliji.

Jevremovac

Danas Botanicka bašta, koja pripada Velikoj školi. To je, do godine 1889, bilo imanje kralja Milana, koje mu je ostalo od oca, a zvalo se Jevremova bašta, po ranijem gazdi, gospodaru Jevremu, dedi kraljevom. Poklonivši tu baštu Velikoj školi, kralj Milan je uglavio: da se prozove Jevremovac, Tako je postalo to današnje ime.
Pred Jevremovcem je cesma, a više te cesme nova osnovna škola, koju je opština podigla na placu, koji je Vucic bio poklonio Beogradskoj bolnici.
 
Fibi3:
Da li je neko od vas sa Senjaka i da li se seca ovog igralista (prekoputa Udbine zgrade i samoposluge)? E pa nema ga vise... odavno. Srusili su igraliste i sagradili most. Odavno sam se odselila sa Senjaka, ali kada sam posle par godina opet otisla tamo kao da me je neko ubo u srce. Taj parkic je bio deo mog detinjstva. Tu smo se kao klinci ljuljali, klackali, igrali, upoznavali. Mame druzile. Kasnije su tu stvarane prve ljubavi i prva sastajanja.



Ja sam sa Senjaka (Topciderskog brda), ali moram priznati da se tog parka ne secam...mom drustvu je dok smo bili klinci "Pionirski centar Majdan":) bio glavno mesto okupljanja. I uglavnom me setnja nekim mirnim ulicama tog kraja vrati u detinjstvo...samo...nekako kao da su se ulice smanjile...:)..."il' ja to nisam predugo prosao tuda?"...

Pozdrav.
Kliknite za proširenje...
 
naravno da ga se ne sećaš, ako si 79 godište;)
jer je majdan počeo sa radom tek tih godina, kada si se rodio.
do tada smo se igrali na tom igralištu i u hajd parku.
u stvari igrali smo se na ulici, jer nije bilo mnogo automobila, i nisu smeli da jurcaju..ko danas...
i ako si sa brda,a ne sa senjaka..onda i nisi išao dalje od hajd parka ili majdana.
a verujem i da si išao u donju školu....
 
pajamaca:
naravno da ga se ne sećaš, ako si 79 godište;)
jer je majdan počeo sa radom tek tih godina, kada si se rodio.
do tada smo se igrali na tom igralištu i u hajd parku.
u stvari igrali smo se na ulici, jer nije bilo mnogo automobila, i nisu smeli da jurcaju..ko danas...
i ako si sa brda,a ne sa senjaka..onda i nisi išao dalje od hajd parka ili majdana.
a verujem i da si išao u donju školu....
Kliknite za proširenje...

Isao sam u gornju skolu, a dva puta nedeljno smo dolazili u donju:)...gornja je sada, cini mi se, sportska gimnazija...
...hajd park takodje ima posebno mesto u mojim uspomenama:)...

Pozdrav
 
ugoviceva Velika škola

Kad se s Velike pijace Višnjicevom ulicom podje dole ka Dunavu, ostavljajuci desno Glavnu policiju a levo Tekiju, dolazi se na raskršce Višnjiceve i Jevremove ulice, i tu na levoj strani ima dvokatna kuca staroga kroja, s nekoliko dimnjaka na krovu, od kojih na najvišem su rode davno svile svoje gnezdo. Pred kucom je mala avlija i veca kapija sa dva kamena za sedenje.
U toj kuci bila je Jugoviceva Velika škola, koja je otvorena 1. septembra 1808. godine.
Posle propasti od 1813. ta je kuca opet otišla u turske ruke. Docnije je nju kupio od Turaka neki Kutula, a posle Kutule došla je u ruke današnjem gazdi bakalinu Dadi.
Ispod te kuce, malo severnije, bila je Saka cesma, koja je sada izmeštena na rogalj ulice Jovanove i Dubrovacke.

Kavana Gušanac

Od Velike pijace onamo ka Gradu, na raskršcu Dubrovacke ulice, na levoj strani, na samom roglju, prazan je plac, ogradjen tarabom, i obeležen brojem 7. Na tom placu bila je predje dvokatna kuca: pri zemlji ducan a gore stan za življenje. To je bila kuca Spase Milovanovica, terzije. Odmah do te kuce bila je (a stoji i sada) dvokatna kuca Nikole Gušanca, takodje terzije. Ova druga kuca danas ima na gornjem boju 6 prozora, a na donjem je kavanica, kojoj se nad vratima cita: Kavana Gušanac. O toj kavanici, ili bolje reci, o njenom nekadašnjem gazdi beležim ovde što sam cuo od starih Beogradjana, suseda njegovih.
Nikola je bio rodom iz Niša, a njegov prvi sused Spasa iz Paracina. Nikola se bio oženio Stamenom, svastikom beogradskoga prote Dimitrija Vujica, a Spasa je imao za ženu neku Rumenu. Sused Spasa i suseda Stamena sprijatelje se tako da sused Nikola kod žene ostane bez žene, a suseda Rumena kod coveka - bez coveka!
U nevolji svojoj, Nikola se požali knezu Milošu, i ovaj tu stvar raspravi na svoj nacin: zapovedi Nikoli da uzme Spasinu ženu Rumenu, a Spasi da zadrži Stamenu, koju je još ranije bio prisvojio.
Pošto ova dva suseda ovako razmene svoje žene, produžili su živeti lepo kao susedi i žene njihove kao susede.
Spasa je sa Stamenom rodio cetiri sina. A i Nikola je sa Rumenom imao dece i muške i ženske. Njegov sin Ljuba pokaludjerio se je, i, docnije, ubio se je u Mru Tumanu, a kceri dve su mu žive i sada.
Spasa se docnije umešao u Ustavobranitelje; ostavio zanat, i bio je clan suda; a i Nikola je ostavio zanat, i otvorio kavanu, koja i danas nosi njegov nadimak. Nikola je imao gušuvoljicu, i zato se zvao Gušanac. Dobar je bio covek i lepo živeo s ljudima.

Kalemegdan

Pojam Kalemegdan znaci gradsko polje. I on je, do izlaska Turaka iz Grada (1867. godine) odista bio cisto polje oko grada. Na tom polju nekad su se vezbali turski vojnici; u jednom kraju, ovamo prema Velikoj crkvi, do godine 1857, Beogradjani su držali svoja sena; a pošto u jesen te godine sena izgoreše, više nisu tu ni sadevana. Na onom proplanku prema gostionici Kruni, 29. novembra 1830. godine, bili su razapeti šatori, te su se tu prvi put sastali knez Miloš i beogradski vezir Husein-paša. Onde pak gde su danas lipe prema gradskoj (sada zatvorenoj) "orospikapiji", bila je 28. januara 1859. godine nacinjena visoka tribuna, zastrta crvenom cohom. Okolo su stajali srpski skupštinari, cinovnici, i naroda mnogo od Srba i Turaka. Na toj tribuni knez Miloš je saslušao sultanski berat od godine 1275, kojim se ponovo utvrdjuje na srpskom prestolu.
Posle bombardovanja Beograda (3. juna 1862. godine), i pošto bi uglavljeno primirje izmedju Srba i Turaka, konzuli garantnih sila, za sigurnost toga primirja, engleski i ruski razapeše na Kalemegdanu svoje šatore i razviše svoje zastave, pa su tu boravili, a francuski je konzul otišao u grad, i na grad- skom bedemu razapeo šator, i onde je boravio, dokle su turski topovi s grada zijali na varoš, a odovud od varoši su, duž Kalemegdana, bile barikade i srpska vojska.
Na Kalemegdanu, na narocitoj tribuni, pred vojskom turskom i srpskom, pred knezom Mihailom, mitropolitom, ministrima i savetnicima, pred Riza pašom poslednjim beogradskim muhafizom, i pred mnogobrojnim svetom, 6. aprila 1867. godine, oko 10 sata pre podne, procitan je sultanski ferman od 5. dana Zilhidže 1283. godine - 29. marta 1867, kojim se gradovi u Srbiji ustupaju knezu Mihailu. Tada je na gradskim bedemima srpska straža zamenila stražu tursku, i knez Mihailo svecano je ujahao u grad beogradski kao u srpsku tvrdjavu. Narodnoj radosti, toga dana, nije bilo mere!
Poštoje odmah za tim turski garnizon otišao sasvim iz Beograda, i pošto su Srbi dobili Grad u svoje ruke, Kalemegdan se je poceo uredjivati i zasadjivati. Danas je to najlepši park u Beogradu, kome lepotu uvecava i sam prirodni položaj.
Kalemegdan mali zove se istocni deo toga gradskoga polja, koje još nije uredjeno ni zasadjeno.

Kajaburma

Kajaburma ili Karaburma zove se onaj nos ili vrh od brda vracarskoga što se spušta u Dunav ispod Beograda a više sela Višnjice.
Tu se obicno pogubljavaju oni koje sudovi osude na streljanje.
Više Kajaburme je Klanica, a ispod Kajaburme Fabrika za platno, sve nove zgrade i nove radnje.
 
GREŠNO DETE, SIMO MATAVULJ

..."Uoči tog dana preseli se on tu iz jedne činovničke porodice na
Varoš - kapiji...
Ali, na njegovu nesreću, te se godine beše sleglo mnoštvo đaka seljačića u Beograd. Oni opsluživahu budzašto, i po najdaljim kućama na Vračaru i Paliluli, a kamoli u sredini prestonice"
 
Kasina

Treca kuca od levoga roglja Skopljanske ulice, gde ova izbija na Terazije, gostionica je Kasina. To je ime došlo ovako: pre godine 1858. ta je kuca pripadala Braci Lukicima iz Velika sela. Oko godine 1858. u toj se kuci uredi neka Kasina za odabrane clanove; ali se društvo te Kasine naskoro rasturi, i kasinski nameštaj kupi za svoj stan oficir Marko Katanic. Od toga vremena kuca je ta izmenjala više gazda, a sve se zvala Kasina. Poslednji njen gazda bio je Vasa Mijatovic, koji ju je ostavio Domu sirošne dece. Danas ta kuca ima ime Hotel Kasina, a istorija joj ovo što je ispricano.

Klanica

Dole ispod kraljevih štala, odovud Kajaburme, podignuta je, pre nekoliko godina, moderna Klanica, gde se kolje stoka i meso se izvozi za granicu.
Po toj Klanici vec se i ona okolina pocela zvati Klanica.

Kovac na kuci

Ona kuca u Pop-Lukinoj ulici br. 14, u kojoj je danas Državna štamparija, pripadala je najpre kovacu Štajnlehneru, koji je nju i nacinio. Na krovu te kuce Štajnlehner je bio namestio kovaca, u prirodnoj velicini, s kožnom keceljom o vratu, s cekicem u ruci, i s nakovnjem pred njim. To su deca rado gledala, i cudila se kovacu na kuci! Docnije je Štajnlehner tu kucu prodao državi, a ova, opravljajuci i proširujuci gornji boj, skine s kuce kovaca, i sada ga nema na krovu. U ovoj kuci sedeo je Jovan Hadžic (Miloš Svetic) kad je boravio u Beogradu radi pisanja izvesnih zakona. Tu se, kod njega, sastajala ondašnja beogradska inteligencija, a i opozicija ondašnjemu stanju stvari u Srbiji.

Kovači na Terazije

Knez Miloš je sve kovace iselio iz beogradske varoši (u šancu) na prazno polje od Stambol kapije gore ka cesmi terazijskoj. Hteo je da te majstore izvuce iz turskih kuca i ducana, i da im da cisto polje za kuce i za njihove radnje, a govorio je da ih krece zato što se boji da oni svojim vignjevima ne zapale varoš i Turke oštete. Mnogi su bili i zatvarani i bijeni zato što nisu pristali samo da zagrade darovan im besplatno plac na Terazijama, a danaske?!

Kod Stefanovica kavane

Tako se zove onaj zaselak Beograda, ako se može tako reci za deo varoši, koji se nastanio u dno Vracara, s obe strane kragujevackoga druma, onde gde se banjicki potok stace u mokroluški potok.
Nekad je beogradski trgovac, Nikola Stefanovic, bio kupio veliku livadu duž mokroluškog potoka, i na toj svojoj zemlji, a do kragujevackoga druma, nacinio kavanu. Docnije je to imanje, kavanu i livadu, od Nikole kupila država, ali je ostalo ime Stefanoviceva kavana. Naviše od kavane pocele su se naseljavati razne ducandžije i majstori s jedne i s druge strane puta tako da tamo sada može biti 20-30 kuca. I to se zove kod Stefanoviceve kavane, drugoga tu imena nema. Odatle se u desno odvaja nasut put za banjicki logor. I taj nasuti put zasluga je pok. kralja Milana.

Laudanov šanac

To je onaj veliki šanac koji je od Dunava u naokolo preko Vracara do u Savu, iskopao princ Jevdjenije protiv velikog vezira, koji je dolazio u pomoc opsadjenu Beogradu. Docnije je taj šanac obnavljao djeneral Laudan, kad je on opsadjivao Beograd.
Po ovom docnijem obnovljacu, šanac se sad zove Laudanov a princa Jevdjenija malo ko i zna.
Šanac je ovaj na mnogo mesta uravljem sa zemljom, a mestimice je ostao gotovo ceo.

Liman na Savi

Dole na Savi, gde je danas nova kuca pok. Jove Krsmanovica, pa još na zapad ka vodi, bio je Liman od Save, u koji su obicno dolazile bosanske ladje. Oko toga Limana živeli su Turci, koji su držali magaze i kavanice, u koje su padali Turci Bošnjaci koji su se ladjama spuštali u Beograd. Srpska vlast imala je tu jednoga služitelja, koji je od tih ladjara Bošnjaka tražio putne isprave, da ih preda srpskoj policiji, ali su Turci voleli svoje teskere predati paši, koji je takođe tu imao svoga coveka. Jednom srpski pandur, neki Djordje Nišlija, zatraži od jedne ladje, koja je vec bila pristala, i pružila skele za izlaženje, da mu se dadu putne teskere; Turci ne htenu dati teskere, a Djordje digne skele i otruci ladju niz vodu! Tek onda onda Turci dadu teskere. Ali upravitelj varoši Beograda toga Djordja trgne k sebi, da u revnosti svojoj što ne prekoraci. Ovaj je, posle, 3. juna 1862, na Cukurcesmi ranjen samrtno, umro u bolnici.
Ele, 24. jula 1860. godine, na tom Limanu posvadjaju se Srbi i Turci, i medju njima legne krv. Cak se morao iz kasarne dovesti oficir Bucovic sa strelcima, da sukob ne bi uzeo vece razmere. Tada su Turci dignuti odatle, a Liman se malo pomalo sasvim zasuo. O njemu su onda sve garantne sile dobijale note, a danas mu se u Beogradu i ime hoce da zaboravi!

Mala pijaca

Dole na Savi, pred kucom Ljube Krsmanovica, ima omalen prostor, u koji se stacu ove ulice: Kraljevica Marka, Javorska, Savska, Travnicka i Hercegovacka. Taj se prostor zove Mali pijac, i nekad je tu i bila odista mala pijaca. Na sredi te pijace ima krst od crvenoga mramora, ogradjen gvozdenom ogradom. Krst taj o svom troišku postavio je beogradski trgovac Cira Hristic. Danas tu nema nikakne pijace, nego se samo zove tako...
 
ЈЕВРОПЕЈСКЕ ПРОМЕНАДЕ

КАЛЕМЕГДАНЦИ И БЕОГРАЂАНИ - КАКО ЈЕ ПОБЕДНИКОВА ГОЛОТИЊА СКЛОЊЕНА СА КАЛЕМЕГДАНА

Чим је српска војска заменила турску у калемегданским касарнама, кнез Михаило се озбиљно позабавио изгледом Калемегдана, који је тада "отворен за народ". Тридесетак година касније, то ће већ бити отмени главни градски парк, који је Милан Јовановић Стојмировић овако описао:
Пре Првог светског рата, а и после њега велики Калемегдан је био најотменије градско шеталиште. Око "Рибара" и његовог водоскока биле су у кругу поређане столице за чије се коришћење плаћало. Долазиле су старице са бисерским тепелуцима и у пуноме шмуку да се изразговарају, а нека од госпођа је закупљивала по десет столица за своје пријатељице и ту држала неки "жур", служећи госте пуслицама и ванили-гранцлама, као и сладоледом који је продавао неки дебељко гурајући пред собом бела колица у којима је држао "рецептакл" са својом робом, тацне, кашичице и остало што му је требало да служи отмене госте и господску дечурлију. Као и свуда старе даме су оговарале оне младе и елегантне шетачице, међу којима је била и Славка Стојкович "лепа као богиња", дама са црном орхидејом на белом шеширу коју је опевао Милан Ракић *
 
На Великом Калемегдану су у то време приређивани концерти, као и вечерње забаве зване кермеси, организоване као и "балови на слободи", под липама и кестеновима, под звездама и под месечином. И док је Велики Калемегдан био сушта отменост европског нивоа, Мали Калемегдан је био народски. Тај простор је служио као вашариште на коме су циркуси и панораме разапињали своје шаторе, на њему је често радио неки рингишпил који су окретали "шатровци" да би стекли право да се провозају неки круг. Као и на сваком вашаришту било је свега и "пола риба пола девојка" најјачи човек Европе који кида ланце, фотографске шатре за брзо сликање и, наравно "панорама" где су могле да се виде слике Париза, Нијагаре, Кине, Саре Бернар у костиму Хамлета*
 
Око 1928. прешло се на детаљно уређење Калемегдана и то је урадила Јелисавета Начић, једна од наших првих жена - архитеката. Прекрасно га је уредила. Она је измислила беле мермерне степенице и поставила основе целокупне хортикултуре, па је Калемегдан постао шеталиште са европским изгледом и прекрасним погледом преко река. Био је лепши него данас.

Споменик "Победник", који је данас део препознатљиве силуете града, на то место је стигао случајно.
Хрватски вајар Иван Мештровић био је веома присутан у Београду, често лично, а заувек својим делима. Урадио је споменик Незнаном јунаку на Авали, византијске стубове на старом савском мосту, скулптуру "Победник" која је требало да стоји на Теразијама, на постољу урашеном барељефима, а да буде постављен поводом прославе 10. годишњице пробоја Солунског фронта. Вајар је урадио своје дело, узео позамашан хонорар и отишао.

Кад су "градски оци" видели рад, ужаснули су се, јер је Победник био го, уз то му је мушкост била прилично наглашена. Таква скулптура није смела да се постави, како је било планирано, на сред Теразија, па је већ било припремљено постоље срушено и на брзину је направљена фонтана са водоскоцима, која је такође срушена 1948.

Али, побунио се тада уметнички и интелектуални Београд, почела су прегањања око тога шта да се ради са спомеником, који је у међувремену склоњен у неку шупу. Нађено је идеално решење, које је све задовољавало: да се постави на Калемегдану, да буде на високом постаменту, али ДА МУ ПРЕДЊИ ДЕО БУДЕ ОКРЕНУТ ПРЕМА МОЧВАРНИМ ПРЕДЕЛИМА ПРЕКО САВЕ. Мочварни предели су сада Нови Београд, а споменик постављен 1928, брзо је постао неизбрисива фигура у калемегданској панорами. Уочљиво победничка. *


*Миљана Лакетић
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Neno
Nema više ostavljanja otpada ispred zgrade posle radova u stanovima
Odgovora
11
Pregleda
287
skura58
skura58
Paula
Beograd je jedini milionski grad u Evropi koji nema metro !
6 7 8
Odgovora
175
Pregleda
1.715
Belgradeboy
Belgradeboy
Belgradeboy
Beograd na vodi se proširuje
Odgovora
5
Pregleda
333
Belgradeboy
Belgradeboy

Back
Top